ВРИСАК

Распојасане силе таме, без икаквог отпора, помућују умове милиона људи уверавајући их како, ђаво не постоји, што савремен човек, из страха да га се не сматра заосталим, лако прихвата. Али ђаво, тај највећи непријатељ човечије душе, на све могуће начине труди се да отргне човека од Бога као јединог извора истинског мира и покоја. Ово је у свом животу искусио човек чију је супругу Господ Исус Христос избавио од силе сотонске. Послао нам је сведочанство како би ојачао веру свих који га буду читали.

01.03.2012. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Брак није само једна од светих тајни, већ је и изазов, боље рећи – подвиг, двоје људи у заједничком животу. Ја сам тај подвиг започео 1999. године. Иако смо се пре брака, Мира, моја изабраница и ја прилично добро познавали, ипак је с времена на време долазило до мањих замерки и несугласица, које су се увек решавале и како ми се чини, на неки начин, ојачале нашу брачну везу.
Међутим, након две године почињу се дешавати напади с њене стране и то без некаквог посебног разлога, на само на мене као мужа, него и на остале чланове њене фамилије, сестре и родитеље.
Осећао сам огромни немир код Мире али нисам могао одмах одгонетнути узроке. У међувремену су проблеми толико нарасли да је наш брак дошао на саму границу опстанка. Као православни верник, одлучио сам да га свим својим бићем и молитвама Господу покушам спасти.
Мира је одрасла у централној Босни као најстарија од три сестре у српској породици. Због ратних збивања 90-их морала је са својом породицом напустити родни град, ттоком избеглиштва више пута мењати место боравка све до 1997.г. када су се иселили у УСА. Знајући све ово, а познавајући и психологију са студија, прва моја препоставка била је пострауматска реакција с обзиром да се последице тешких и тегобних животних ситуација обично јављају много година касније.
Са друге стране, као што рекох, она је одрасла у складној и доброј породици али, на жалост, у тадашњем антихришћанском, комунистичком систему где су црква и вера биле табу тема, тако да је њена породица, али и многе друге у бившој Југославији, остала ускраћена за спознање све лепоте наше Православне вере и јачине благодати Господа нашег Исуса Христа.
Наравно, они су добри људи и као такви, сматрали су да, ако си добар и не желис зло никоме, то је сасвим доста, црква ти баш и не треба, она је само једна од зграда у граду, као и свака друга…
С обзиром да су проблеми са Миром дошли до неиздржљивости, не само због напада, већ и због узнемирености која је просто исијавала из ње, у више наврата сам разговарао са њеним родитељима настојећи да сазнам није ли се можда нешто десило у њиховом ,,избеглиштву,, што би могло бити узрок њеног стања. Тако сам сазнао да је Мира имала слично стање и проблем неколико година пре него што смо се упознали и да су тада ишли код извесне госпође коју познају још из Босне (из истог су града) која је Мири “бацала” некакво олово које је пуцкало стварајући одређене физичке облике, на основу којих је та жена “знала” о каквом је проблем реч. Након ове посете била је неко време у реду, па су зато њени родитељи инситирали да се поново посети иста жена, која, наводно, једина има решење за Мирин проблем.
Наравно, све ми је било јасно. Згрозио сам се и искрено помолио Свевишњем: ,, Господе опрости ми што одмах нисам препознао проблем, опрости и њима што ово учинише, мислећи да чине добро свом детету.
Као њен муж и као православни верник, длучио сам да проблем решим на једини могућ и прави начин - молитвом Господу и одласком цркву, и то што пре! У тренутку док ово пишем све изгледа једноставно и лако али није било. Окруживале су ме “неверне Томе” захтевајући да се поступи на њихов начин, тако да сам у једном тренутку, окренувши се супрузи, узвикнуо: “Ако ти је стало до нашег брака, има да урадиш што ти кажем без иједног кометара”! Осетила ја да сам у потпуности озбиљан, а и сама је желела да се ослободи тог нечастивог или” смрдљивог” који јој је већ увелико мучио душу. Позвао сам тадашњег свештеника и укратко му изложио проблем који смо обојица добро разумели – он као свештеник, ја као свештеничко дете. Већ други дан у поподневним сатима дошли смо у цркву. Целим путем до цркве, свим својим бићем молио сам Господа да услиши молитву и помогне, да реши овај проблем, али и да ућуткам ,,неверне Томе,,око себе.
При уласку у цркву већ сам осећао некакву блаженост и радост, јер, на основу свог личног искуства и живота од пре, кад ме је Господ у пар наврата од смрти спасао и много пута из невоље извукао, био сам сигуран да ће нам и овај пут помоћи. Заправо, Он је то желео и само је чекао да од Њега то искрено затражимо. Мира је, са своје стране, била збуњена, веома преплашена и духовно исцрпљена.
Стали смо са упаљеним свећама на леву страну олтара, испед иконе Богородице, све[теник је почео са молитвом.
Стао сам тако да могу видети и Миру и свештеника.Искрено сам се молио: ,, Господе ослободи је “смрдљивог”, нека њена и моја душа буду само Теби подарене”... Како је молитва кренула, тако је Мира почела мењати боје, њено лице се почело грчити на неки неприродан начин. Молитва се није прекидала, грчење је било све веће, а ја сам се, посматрајући Миру, такође молио Господу Исусу Христу. Моју молитву прекинуо је скоро физицки удар на моје тело од силе која је изашла из Мире. Нечастиви је изасао из ње и покушао се мени осветити, али Господ га је дефинитивно најурио, не само од нас, него и из свог Храма! Молитва је завшена, и вером свештеника, Мирином и мојом вером, а милошћу и помоћу Божијом, проблем је решен. Бар смо у том тренутку тако мислили.
И док је Мира покушавала да нам објасни искуство кроз које је управо просла, блаженство које је осетила, док смо све троје осећали ону радост која се једино доживети кроз молитву, пренуо нас је врисак! Наше блаженство изненада је прекинуто споља одакле се чула попадија: “У помоћ, змија!”
Шта се десило? Звечарка је ушла у парохијски дом. Али уз Божију помоћ и тај проблем је решен и змија брзо напустила кућу. Закључили смо да је нечастиви, у немогућности да и даље мучи Мирину душу, покушао да кроз змију нападне свештеникову породицу, који је у то време имао двоје мале деце. Наравно, Господ их је заштитио, а ми смо се после свих збивања вратили кући до Мириних родитеља где нас је чакао цели тим ,,неверних Тома,, жељно очекујући да сазнају шта се десило. Она им је детаљно и са великим усхићењем, објашњавала шта се све догодило у цркви и шта је доживела. Остали су запрепаштени, поготову када су чули још и за змију, те, од тада моје ,,неверне Томе,, не расправљају са мном много кад је вера Православна у питању него су почели да слушају. Слава Богу!
После тога наш брак је кренуо у другом, много бољем правцу. Било је великих проблема и касније али наш брак никада више није дошао на руб опстанка. Већ 13 година живимо уживајући у заједништву, градимо веру и слогу са нашим Гоподом Исусом Христом. Амин.
На зиду поред иконе Господа налазе се следеће речи, које ми дају снагу свако јутро кад устанем и Његово име споменем, а мислим да би их свако требао знати и понављати у свом срцу:
Ако те Господ у нешто ставио, Он ће те и провести кроз то.
У срећним тренутцима слави Господа
У тешким тренуцима тражи Господа
У тихим тренуцима обожавај Господа
У болним тренуцима уздај се у Господа
У сваком тренутку захваљуј Господу.
М. М.



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.