Господња је земља

Као што сваки власник може располагати својим власништвом по сопственом нахођењу, тако и Господ, Творац и Власник свега видљивог и невидљивог чини. Но, никако безусловно и без смисла. Према заслугама народа Он даје једном народу земљу или је од њега одузима. Зашто Господ узима земљу од једних и даје је другима? Само за један разлог: због греха народа чија је земља била. Зар ово није довољно да се, као народ, замислимо над нашим Косовом и Метохијом.

08.07.2016. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Посљедње ријечи које заостану за мртвим човјеком, кад се његов ковчег земљом загрне, овако гласе: „Господња је земља и што год је у њој, васељена и све што живи на њој“. (Пс. 24, 1) Та мисао, да све што је створено припада Створитељу, честа је у Светом писму. „Твоје је небо и Твоја је земља“, узвикује цар Давид. „Ти си саздао васељену и шта год је у њој.“ (Пс. 89, 11) На другом мјесту псалмопјевац вели да „Господ претвара ријеке у пустињу, а изворе водене у сухоту, родну земљу у слану пустару, за неваљалство оних који живе на њој. Он претвара пустињу у језеро, и суху земљу у изворе водене, и насељава онамо гладне. Они зидају градове за живљење, сију поља, саде винограде и сабирају љетину. Благосиља их и множе се јако“. (Пс. 107, 33 – 38)

И сам Господ, на много мјеста, изричито ставља до знања ко је прави господар: „Моја је земља а ви сте дошљаци и укућани код мене“. (3. Мојс. 25, 13) Отуда је Господ испоручио свој захтјев за десетином од свега што земља из себе изњедри, не зато што Њему треба било што из човјечијих руку него зато да чин жртвовања буде стална опомена људима да наше ништа није него да је све Божије а нама дато да се тиме привремено користимо. (3. Мојс. 27, 30)

Има ту једна важна ствар, која нас упућује да све ово што се са нама сада збива схватамо у перспективи Божјег примисла. Тачно, Господња је земља и све што је у њој, али Господ, према своме нахођењу, а према заслугама народа, даје једном народу земљу или је одузима од њега. Бог, дакле, као велики баштован, сије, у превеликој башти божанској, народе; пресађује их или их искорјењује. Господ узима Авраама и шаље га у земљу коју му је намијенио. Он се јави Аврааму и рече му: „Твојему сјемену даћу земљу ову“. (1. Мојс. 12, 7) Послије извјесног времена, а према своме промислу, Авраамове изданке враћа тамо одакле је њиховог оца узео и повео. Бог наређује Јакову да се врати у постојбину своју. (1. Мојс. 31, 13)

Кад хоће, Бог предаје земљу туђу и усађује у нове власнике осјећај да је то сада земља њихова. Господ рече Мојсију да је учинио завјет с праоцима, да ће им дати земљу Хананску, земљу у којој бијаху дошљаци, у којој живљаху као странци. (2. Мојс. 6, 4)
Зашто Господ узима земљу од једних и даје је другима? Само за један једини разлог: због гријеха народа чија је земља била. Видјесмо да он претвара ријеке у пустињу, изворе водене у сухоту, родну земљу у слану пустару за неваљалство оних који живе на њој. (Пс. 107, 33 34) Кад се земља оскврни, она сама изметене, избљује, становнике своје. Зато Господ опомиње народ свој да држи законе његове и не чини никакве гадости да их зе би земља изметнула, као што је изметнула народе прије њих. (3. Мојс. 18, 25 – 28)

Господ земљом награђује праведност. По примјеру народа изабраног, непријатељ мора да се отјера са земље али тек пошто се земља заподјене и на њој се богоугодан живот живи; тек, дакле, послије тог доказа земља припада том народу у насљедство пред Господом. (4. Мојс. 32, 22) „Држите добро заповијести Господа Бога својега и свједочанства његова и уредбе његове, које ти је заповиједио и чини што је право и добро пред Господом, да би ти било добро и да би ушао у добру земљу… и да би је наслиједио, да би отјерао све непријатеље твоје испред тебе, као што ти је рекао Господ.“ (5. Мојс. 6, 17, 19) Када је послије свих искушења, коначно, увео народ свој у земљу обећану, Господ га опомиње да се у добру не поносе: „И када узједеш и наситиш се и добре куће начиниш и у њима станеш живјети, и кад се говеда твоја и овце твоје наплоде, и кад ти се намножи сребро и злато и што год имаш кад ти се намножи, немој да се понесе срце твоје и заборавиш Господа Бога својега“. (5. Мојс. 9, 11 – 14)

Бог усађује у народ осјећај дубоке припадности земљи и нераскидиве повезаности са њом. Нема ваљда веће туге од те која потиче из осјећаја искоријењености. Нас, живеће у земљи „чуждој“, не треба посебно увјеравати у то. Изданке праотаца и отаца једнако вуче неодољива жеља за њиховим коријенима колико је вукла и вуче њихове старе. У земљи страној никакве радости не може бити. Када се Мојсију рађа син, ван постојбине његове, он му надјену име: Гирсан, „јер сам – рече – дошљак у земљи туђој“. (2. Мојс 2, 22) 

Једна од најпотреснијих пјесама свеукупне свјетске поезије је, свакако, Давидов псалм 137, који је туговање заробљених за њиховом отаџбином: „На водама вавилонским сјеђасмо и плакасмо опомињући се Сиона. О врбама сред њега вјешасмо харфе своје. Ондје искаху, који нас заробише, да пјевамо, и који нас оборише, да се веселимо: Пјевајте нам пјесму Сионску. Како ћемо пјевати пјесму Господњу у земљи туђој? Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави дјесница моја. Нека пригне језик мој за уста моја, ако тебе не успамтим, ако не уздржим Јерусалима сврх весеља свога“. (Пс. 127, 1 – 6)

Крхко је људско знање и варљив је наш суд. Видимо и увјеравамо се у то свакодневно. Каквим препознајемо наш српски народ, православни, у огромној башти Божјој, на свакоме од нас је да суди. А и закључак о свему: да ли смо и колико смо народ Божји, да ли и колико смо у складу са промислом Његовим, ја одговор назирем а коначни суд донијеће сутрашњи дан. Молимо се Богу да и даље буде милостив према нама и не испусти нас из моћних руку својих божанских.

Протојереј Василије Томић
Извор: vasilijeprotatomic.com



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.