Да љубимо једни друге

Сва суштина људског живота је у љубави. Христос нам заповеда да љубимо једни друге као што нас Он љуби. Уз то нас још подсећа да од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје. Није битно шта ми о себи мислимо, Христови смо ако љубави у себи имамо. По томе ће сви познати да смо Његови ученици ако будемо имали љубави међу собом. То би требало да је сав програм и нашег народног живота.

13.09.2016. Аутор:: Пријатељ Божији 2

Апостолско слово Посланице Римљанима, 6. глава, дивно је упутство како да заједно живимо; како да своје односе усклађујемо и своје сваковрсне слабости – а гордост и завист, на првом месту – да превазилазимо. За нас, Србе, једно пак Апостолово упутство има посебну тежину и дубок смисао. На нас се односи прије свих, чини ми се. „Љубав да не буде лицемерна. Мрзећи зло, држите се добра. У братољубљу будите једни према другима нежни; чашћу чините једни друге већим од себе.“ (Рим. 12, 9-10)

Зашто се ово – да чашћу једни друге већим чинимо – највише односи на нас, Србе. Зато што ми, сами за себе, често кажемо – а, изгледа, да је то тачно – да свакога више уважавамо него ли своје; туђин нам дражи, може бити, више него ли наш, домаћи. Што је нешто туђе и даље, нама је ближе. Нама је не само комшијска трава зеленија, него нам је и сам комшија зеленији – али само да не буде Србин. Зато имамо ситуацију у Србији да Кинези подобијаше пре неку годину, држављанство и право да гласају, а кад неки од нас, ван Србије рођен, покуша да дође до држављанства, сто га мука и препрека снађе, да му се и држава смучи.

Тачно је и то да ми, у нашој средини, не трпимо никакво издвајање из наше осредњости. Је л’ се неко између нас мало издигао, главу своју изнад наших помолио – настрадао је. Ту смо ми да прискочимо, сложно и са свих страна да га, ако нема друге, за главу поткратимо. Најбоље своје убијали смо, али смо зато странцу и србомрсцу, крволоку нашем, омогућивали да скоро 40 дугих година над нама своју страховладу одржи. И данас ћете наћи јада који се његовом лику клањају и култ његов безумно одржавају.

Христова жалба да „нема пророка без части осим на постојбини својој и у дому своме“, (Мт, 13, 57) ни на кога се својом тежином не сваљује колико на нас. И овде, као и свугде, најбољи између нас на својим образима и плећима највише наших блаћења и осуда носе. По кафићима – донацима, како их зовемо – по машинским радионицама и којекуда, мушкарци, горе него ли какве бабе сеоске, трачевима се баве, честите људе, боље и успешније од њих, оговарају, блате и прљају; на част им насрћу. Ни породице њихове на миру не остављају.

Каквих је све чуда за честите људе до мојих ушију долазило, да нисам знао што знам, у људе бих потпуно веру изгубио. Колико су пута нас, свештенике, којекуда слали и премештали; разводили нас и сводили, некаква нам богатства налазили, палате од наших скромних кућа правили, бизнисе и хотеле по Флориди нам измишљали и друга чуда чинили.

Чусте, свети апостол Павле нас позива да се радујемо с радоснима и плачемо с онима који плачу. (Рим. 12, 15) Апостолов позив изгледа, на први поглед, лако спроводљив. Но прођимо својим душама и видимо колико смо, стварно, спремни да се са радоснима радујемо. Да плачемо с онима који плачу, то нам, некако, и иде. Далеко било, и далеко од нас ветар одвејао оне који се несрећи свога ближњег радују и који се веселе кад им ближњи плаче.

Као што рекох, и овакви какви смо, ми са жалоснима жалујемо. Не дај Боже, нашем човеку умре његов неки, рођени, несрећа га походи а и ми се потресемо, устрашимо се и себе, и животе своје, у живот ожалошћеног пројектујемо; с њим се у жалости његовој поистоветимо и сами заплачемо. Али, ако тог нашег ближњег радост задеси, ако нас неким својим успехом, наједном, надвиси, од нас се издвоји и добро му крене, да ли смо спремни – али искрено – да се с њиме порадујемо и његову срећу као сопствену доживимо? Јесмо ли у стању да му опростимо ако је бољи од нас? Имамо ли снаге да прихватимо да је његово дете боље и успешније и да се успеху његовог детета радујемо колико бисмо се радовали успеху свога, рођенога? Према одговорима на ово питање свако од нас може да провери где се у односу на Христов закон љубави налази. 

Јер цела ова прича је, уствари, прича о љубави. „Ово је заповјест моја: да љубите једни друге као што ја вас љубим. Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје.“ (Јн. 15, 12-13) Није битно шта ми о себи мислимо, Христови смо ако љубави у себи имамо. „По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубави међу собом“, (Јн. 13, 35) вели нам Господ.

Свети Јован Претеча и Крститељ Господњи пружа нам дирљив пример искреног пријатељства и оданости. Кад је Господ тек почео јавно проповедати, свети Јован је био увелико познат и за истинског пророка прихваћен. Био је толико чувен да се морао бранити да он није тај чекани месија; да он није Христос. У својој скромности, он за себе каже да он Господу није достојан ремена на обући његовој одрешити. (Јн. 1, 27) И кад му, касније, дођоше и рекоше: „Рави, онај што бјеше с тобом преко Јордана, за кога си ти сведочио, ено крштава и сви иду њему“, (Јн. 3, 26) свети Јован не показује ни трунку зависти него, с радошћу, прихвата да послужи већем од себе. Радост је моја испуњена, вели он. „Он треба да расте, а ја да се умањујем.“ (Јн. 3, 29 – 30)

Скоро свакодневно и на сваком ћошку срећем којекакве секташе, младиће и девојке, у најбољем добу, заробљене којекаквим култовима; знам људе који су се учланили у некаква јавна и тајна друштва; све у њиховом уверењу да их тамо прихватају, пажњу им указују, пружају солидарност и подршку. Тамо где ми, као хришћани, затајимо, други на нашим слабостима профитирају.

Кад прочитате Павлове посланице, или Дела апостолска, на пример, видите да су рани хришћани, ма где се налазили, доживљавали себе као једну фамилију. Кад је хришћанин из Коринта ишао у Рим, није морао да се брине где ће душу своју и тело одморити. Свака хришћанска кућа са радошћу га је примала – као свога.

И нас апостол Павле издваја се изнад средине у којој живимо и опомиње нас да се владамо достојно тог високог звања на које смо позвани; „са сваком смиреношћу и кротошћу, са дуготрпљењем, подносећи један другога у љубави“. (Еф. 4, 1-2)

Кад слушамо ово слово Божје, није нам оно за то да нам за тренутак лепо зазвучи, него нам је дато да се према њему владамо. Од нас се очекује да од једног до другог јеванђелског или апостолског штива настојимо да будемо све бољи. Умивени благодаћу Божјом на светој Литургији, када пођемо својим домовима и пословима, са овим саветом апостола Павла у својим душама, потрудимо се да ништа не чинимо из пркоса нити за празну славу, него да смирењем сматрамо једни друге већим од себе.

Протојереј Василије Томић
Извор: vasilijeprotatomic.com



Komentari (2)

14.09.2016.

T

Kako je ovo tacno! Nakon poslednjeg rata je bilo skoro nemoguce Srbinu/Srpkinji da bude uspesan na zapadu. A kad bi uspeo/la onda se sa zavisnicima prvo udruze ostali Srbi, i to bas sa onima koji satanizuju Srbe, da smaknu uspesnoga! A medju njima tzv. verujuci, mnogodetni... pa cak i svestenici.

Коментариши

14.09.2016.

teo

Izmisljotine uz sljivu, pivu i kaficu, jos i nekako. Ali kad se svesno ukljuce u ilegalne mreze organizovanog vrebanja, pa jos predano izvrzavaju sve tacke iz "psychiatric reprisal"-a metode sajentologa, jehovinih svedoka, komunista. Samo iz pakosti! Ko zdravoga proglasava ludim sam ce sici s uma!

Коментариши


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.