Детињство јуче и данас

Наша цивилизација је цивилизација ритуалног плеса око малог детета које стоји на пиједесталу. Дечји луна-паркови, дечји телевизијски канали, наменски супермаркети пуни и препуни дечје козметике, играчака и одеће... Изгледа да се читав свет одраслих људи договорио, по први пут у историји човечанства, да деци да све и одмах. Какви ће бити плодови ових напора сад видимо делимично, а у потпуности ћемо видети касније.

02.08.2019. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Деца не желе да одрасту. Недавно сам дошао до овог запањујућег открића. До сада сам био уверен у то да сваки дечарац у одговор на питање одраслог: „Шта ћеш бити кад одрастеш?“ поносно одговара: „Космонаут!“ или: „Алпиниста!“, или неко други из јуначког дела човечанства. Није случајно што девојчице кад мама није код куће обувају њене ципеле и тако ходају и смешно мажу своја дечја лица шминком. Није случајно ни што момци журе да обрију своје прве паперјасте бркове како би се они што пре претворили у праве. Деца желе да буду одрасла. И чак кад су несрећни дечаци 1990-их година хтели да буду или „посланици“ или „мангупи“, а девојчице њихове „сапутнице“ из пословне пратње (захваљујући телевизору и општој атмосфери у земљи) свеједно су се у томе угледали на одрасле и хтели да изађу из детињства. Међутим, дошло је време кад на питање: „Шта желиш да будеш кад одрастеш?“ човек у одговор може да чује: „Па не желим да одрастем.“

Ова реченица не значи да мали човек не зна да ће одрасти. Зна. Наша деца су паметна. То такође не значи да ће се човек који одрасте одрећи задовољстава одраслог човека. Али то значи да савремено дете које све одлично разуме свесно не жели да уђе у зону личне одговорности и да напусти зону комфора у којој све и сви раде за њега.

Наша цивилизација је цивилизација ритуалног плеса око малог детета које стоји на табуреу. Дечји луна-паркови, дечји телевизијски канали, наменски супермаркети пуни и препуни дечје козметике, играчака и одеће... Изгледа да се читав свет одраслих људи договорио (по први пут у историји човечанства) да деци да све и одмах. Какви ће бити плодови ових напора и каквог миша ће родити ова гора, сад видимо делимично, а у потпуности ћемо видети касније.

Уопште не желим да критикујем све одреда. На пример, дечју медицину можемо заслужено да хвалимо од ујутру до увече, пошто је релативно донедавно дечја смртност свуда била колосална. Човек који је доживео рану младост изгледао је као срећник у поређењу са својом браћом и сестрама који су умрли у раном детињству. Мандељштам је о томе писао: “О, какви смо лицемери, Како лако заборављамо, Да смо у детињству ближи смрти Него у зрелим годинама.”

Детињство је нежна незаштићеност и беспомоћност. И ако смо у време Мандељштама то већ „лако заборавили“, у наше време је то још много више изражено. За дечје животе се одвија борба и они се заиста спасавају. А тамо где се спасење не оствари то се доживљава као страшна трагедија. Траже се кривци и проналазе средства да се избегне поновна трагедија. И ова борба за сваког човека без разлике на пол, расу или урођене болести изгледа као историјска победа хришћанског учења о личности. Сваки човек је јединствен и непоновљив. За свакога се вреди борити и савремена техника нам омогућава да то чинимо.
Али идемо даље.

Једноставно треба да оценимо по заслузи оно што данашње дете има и што раније није имало. На пример, књижевност. Шта бисмо радили без ње? Шта бисмо без „Доживљаја Тома Сојера“, без „Алисе у земљи чуда“, без „Крцка Орашчића и Краља мишева“? Апсолутно је немогуће замислити детињство без Вини Пуа или Мачка у чизмама, без Мухе-Цокотухе, без Црвенкапе. А књижевност за децу се појавила тек у XVIII веку. Узгред речено, отприлике у то време се појављује и представа о детињству као о посебном времену, представа о „институцији детињства“.

Пре тога је и у Немачкој, и у Енглеској, и у Византији, и у старој Русији све било другачије. Наравно, деци су се причале бајке, страшне приче и поучна казивања. Међутим, то није било посебна врста умне делатности и усменог стваралаштва. Све је било врло блиско свету одраслих. И узгред речено, праве бајке, које нису прошле кроз сито књижевне адаптације и „ублажавања оштрих углова“ тешко да ћемо прочитати деци или им понудити да сама читају. Истинске бајке истинских народа света су заиста страшне и натуралистичке. И управо најновијем добу с његовим специфичним односом према детињству као златном и невином добу дугујемо све Карлсоне и све Палчице. Па добро. Чини ми се да и ова тачка представља несумњиву победу. Хајдемо даље.

Одећа. И по разноврсности, а често и по ценама тржиште дечје одеће представља пандан тржишту одеће за одрасле. И данас нам је тешко да замислимо да се „дечја одећа“ као таква појавила пре свега 200 година, прво у Енглеској. И шта би друго могли да носе ови острвљани ако не морнарску одећу (деца треба да се угледају на одрасле и да теже ка томе да стану поред њих)? И тако су се појавила оделца за маринце – мале морнаре, управо оне „морнарске мајице“ које добро знамо из историје одеће.

Од тада је све кренуло. Јакнице, хулахопкице, мантилићи, ципелице. Часописи за дечју моду и конкурси за мале помодарке. А пре тога су се сва деца облачила као мали одрасли људи. Бројеви су били мањи, а крој и материјал исти. Чак се шило простије да буде јефтиније. И млађи су носили одећу после старијих. У принципу, као код Некрасова: “У великим чизмама, у кожуху од овчје коже, У великим рукавицама, а сам је... као нокат.”

Дете је у овој песми сасвим одрастао човек. И није нешто специјално. Сва деца су тада била мање-више таква. И премда су нам ову слику нудили као илустрацију некаквог ужаса из којег треба одмах да се ишчупамо и да идемо у социјализам, ја код Некрасова не осећам никакву осуду у овој слици. Напротив, осећам извесну очараност и одушевљеност овим малим трудбеником за којег је свет суров, али схватљив. И јасно му је његово место у овом свету.

Али нас ће, наравно, ужаснути и дечји рад (најгрубље кршење савремених закона) и одећа за одрасле на малом човеку. И ја ћу се ужаснути заједно с вама. Ужаснућу се због контраста између прошлости и садашњости, посебно гледајући дечје игралиште са шестогодишњим малишанима који циче или стојећи испред излога продавнице дечје одеће. Како год човек да окрене и како год да оцењује промене, далеко смо отишли. Хајдемо даље.

Играчке. Недавно сам у биографској књижици о цару Јустинијану прочитао византијски епиграм који се односи на прелазак из дечјег узраста у одрасли. То је друга половина I миленијума после Христовог Рођења. “Данас сам, Господе, напунио седам година. Не смем више да се играм. Ево моје чигре, мог обруча и моје лопте. Узми их, Господе.”

Овде је, као што видимо, присутна иста мисао о прераном (по нашим мерама) ступању у зону одрасле одговорности. Међутим, овде је и оскудан списак играчака које симболизују детињство. Да ли можете да замислите да наше дете (па добро, не са седам, али макар са четрнаест година) да Христу своје играчке? Ја не могу. Оно никоме неће дати своје играчке. Чак ни Господу. Оно ће хтети нове играчке у замену за старе. И њихов списак ће бити подугачак. „Ево мојих нинџа-корњача, трансформерса и диносауруса. Ево моје железнице и механичких аутомобилчића. Ево безбројних лутака, лопти и тротинета који ме одавно не занимају. А ево мог плеј-стејшна, ево таблета с мноштвом игрица. Њих никоме нећу дати и то ће трајати вечно, јер намеравам да се вечито играм.“ Тако ми изгледа верзија старог византијског текста у овим условима. И овде не могу да кажем да смо напредовали ни за један корак.

Уосталом, о томе је написано на хиљаде књига. И о томе како се људи увек играју само мењајући облик игре и величину улога. И о томе да на споју случаја и законитости врца мисао о Божанском Провиђењу. И о томе да колективне игре социјализују човека, а појединачне развијају машту. Не могу да поновим сву гомилу информација, јер их има напретек, а сам ни из далека не знам све. Али стојећи испред излога или у савременој продавници играчака само се сећам класичних пиштаљки и обруча којима су се деца играла миленијумима. Сећам се крпених лутака и глинених коњића и најежим се због контраста с данашњим изобиљем.

Још размишљам о девојчици која даје инјекцију лутки Маши, храни је кашом и прича јој причу за лаку ноћ. И о дечаку који вози по поду ватрогасна кола и оглашава се звуцима аутомобила који вози. Питај га и он ће ти испричати који пожар иде да гаси и колико људи има у екипи. Затим размишљам о деци која су се упиљила у екран са сензорима и схватам да се ради о потпуно различитим играчкама.

Али и томе ћете размислити сами или ћете прочитати у другој књизи. А ми идемо даље. Већ смо видели да савремено дете живи у свету у којем је за њега смишљено толико свега лепог и корисног да му се врти у глави. И све то нису имали милиони деце из других епоха. Над овом децом се није надвијао добри доктор, они су имали шансе осам према десет да умру у нежном узрасту. Носили су грубу одећу и радили су од детињства. Њихове играчке су биле примитивне, а дечјих књига није било ни на видику, а да не причамо о цртаним филмовима или компјутерским играма. Њихова храна је била храна за одрасле. Читав асортиман „хране за децу“ се састојао од мајчиних груди и кад је дете престајало да сиса јело је исто што и одрасли у његовом региону. И није било никакве чоколаде и газираних сокова.

Значи, саградили смо рај? Рај за децу? Вероватно. Само, док је раније дете прерано попримало озбиљан израз лица сад постоји ризик да ће дете одбити да одрасте. Оно ће хтети (кад му већ порасту бркови и кад постане пунолетно) да мења играчке и да мења задовољства. Неће хтети да ради, зато што је то тешко.

Колико је само страшно да човек сваког дана устаје и иде на посао! Неће му несносно изгледати само тежак и опасан посао ватрогасца, већ ће му чак и нешто једноставније претити неиздрживом тежином.

Оно неће хтети да заснује своју породицу. Просто ће се плашити. А од полних радости неће моћи да се одрекне пошто је природа у младићком узрасту скоро непобедива чак и за савршене. И добићемо нешто чудно. С једне стране размажено и ћудљиво биће, а с друге развратно и сурово (јер је неодговорно).

Плаћање услуга за обезбеђивање сопственог задовољства прећутно ће поверити родитељима. Јер они су га родили, није он молио. И они су га тако дуго гајили и неговали. Зашто сад обијају да га гаје и да га негују? И не само то, још им је пало на памет да старе и слабе и сад траже помоћ од њега! А он није потписао да ће то да ради! Превише је навикао на то да се свет врти око њега са свим чоколадицама, вртешкама, мобилним уређајима и сл., а да он стоји на табуреу посред скупштине одраслих и рецитује песмицу коју је научио. Одрасли су притом, као што је обичај, одушевљени!

Молим вас да сами завршите размишљање о могућим минусима ове невиђене среће која се обрушила на нашу децу пред крај историје. Јер очигледно је да је оно што имамо плус. Шарени, дотерани, карневалски плус. И више не можемо да живимо другачије, зар не? С тешким радом и глиненим пиштаљкама. Међутим, живот се не састоји само од плусева. Треба да постоји и минус, исто као у батерији захваљујући којој ради даљински за телевизор. И где је овај минус? Можда сам све измислио? Јер свештеници често причају страшне бајке. А можда заиста нашу децу која су упила незамисливу за раније епохе количину задовољстава чекају и неке незамисливе невоље? А и нас заједно с њима? Сачувај Боже, али треба размислити.

И треба челичити дете, такође га треба учити да ради. И да трпи бол, и да поштује ближње. И још много тога треба радити. Зато што имитирајући рај за децу немамо прави Рај. Живот је и даље оштећен и отрован грехом, болом и смрћу. Цивилизација нам је просто замаглила очи дречавим декорацијама. И треба припремати дете за прави живот, а не за супермаркет. Иначе дете неће хтети да одрасте. А сложите се, одрасли чика с мозгом бебе је појава подједнако одвратна колико и друштвено опасна.

У принципу, покушајте да сами размислите о овој теми до краја.

Протојереј Андреј Ткачов
Са руског Марина Тодић
Извор: pravoslavie.ru



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.