Живот и молитва су једно

Када год потекне мисао или реч о посту и молитви, уобичајена реакција човека је нека врста отпора према заповеђеном. Тада човек изналази разлоге и оправдања за нечињење, па и за немољење, не слутећи да ни један од тих изговора не одражава реалну дубину нашег општења са Богом. Једноставно речено, то општење је могуће увек и у свакој прилици, без изузетка. Питање је само – хоћемо ли!

07.09.2016. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Живот и молитва су потпуно неодвојиви. Живот без молитве је живот којем недостаје његова најважнија димензија. То је живот “површни”, без дубине, живот у две димензије простора и времена. То је живот који се задовољава видљивим, који се задовољава нашим ближњим, али ближњим као појавом у физичком смислу, ближњим у којем не откривамо сву неизмерност и вечност његове судбине. 

Значај молитве је у томе да се самим животом открије и утврди чињеница да све има димензију вечности и да све има меру бесконачности. Свет у којем живимо није безбожни свет. Ми га сами чинимо профаним, али је он, у својој суштини, проистекао из руку Божијих, њега Бог воли. Његова цена у Божијим очима је живот и смрт Његовог Јединородног Сина, и молитва сведочи да ми то знамо, да знамо да су сваки човек и свака ствар око њега узвишени у очима Божијим: да их Он воли и да нам они тиме постају драгоцени. 

Не молити се значи: остављати Бога изван граница свега што постоји, и не само Њега, него и све оно што Он значи за свет који је створио, за овај свет у којем живимо. Често нам се чини да је тешко ускладити живот и молитву. То је заблуда, потпуна заблуда. Она проистиче из наше погрешне представе и о животу и о молитви. Сматрамо да се живот састоји у томе да стално будемо у неком послу, а молитва у томе да се негде осамимо и заборавимо на све, и на ближњег и на ситуацију у којој се налазимо. А, то није тачно. То је клевета и на живот и на саму молитву. 

Да би се научио молитви, човек, пре свега, треба да научи да буде једнодушан са читавом људском реалношћу, са читавом реалношћу човекове судбине и судбине целог света, и да је до краја преузме на себе. У овоме је суштина чина који је Бог остварио у Оваплоћењу. У томе је сва пунота онога што називамо заступништвом. 

Обично молитву схватамо као учтиво подсећање Бога на оно што је Он заборавио да учини. У стварности, пак, она се састоји у томе да се начини корак који ће бити сличан кораку Христа, Који је једном заувек постао човек. Морамо начинити корак који ће нас ставити у центар ситуације из које више никуда нећемо моћи да изађемо. Хришћанска а, Христова једнодушност је, истовремено, усмерена на два супротстављена пола: Оваплоћени Христос, истинити Човек и истинити Бог, до краја је једнодушан са човеком када се човек у свом греху обраћа Богу, и до краја је једнодушан са Богом, када се Он обраћа човеку. Овај двосмерни однос чини да смо, у извесном смислу, туђи обама таборима, а истовремено и јединствени са оба табора. У овоме је суштина ситуације у којој се хришћанин налази. 

Рећи ћете: “Па, шта да се ради?” Дакле, молитва се рађа из два извора: или је то наша усхићена задивљеност Богом и делима Божијим - нашим ближњима и светом који нас окружује, без обзира на све његове сенке, или је то осећање наше, а нарочито туђе, трагичности. Берђајев је рекао: “Када сам ја гладан, то је физичка појава; ако је гладан мој сусед, то је морална појава”. Управо овај трагизам је у сваком тренутку пред нама: мој сусед је увек гладан; он није увек гладан хлеба, понекад је то глад за људским гестом и нежним погледом. Управо овде почиње молитва - у овој саосећајности за предивно и трагично. 

Док постоји ова саосећајност, све је лако: лако нам је да се молимо у усхићењу и лако нам је да се молимо кад нас обузима осећај трагичности. Да, а у другим приликама? У свакој другој прилици анализирате протекли дан, моћи ћете да величате Бога, да Га славите, да Му благодарите, да плачете због других и да плачете због себе. Ако на тај начин почнете да сједињујете живот и молитву, међу њима неће бити никаквог несклада, и живот ће постати храна, која ће, у сваком тренутку, подстицати пламен, који ће се све више распламсавати и постајати све сјајнији, и који ће вас саме постепено преобразити у ону огњену купину о којој говори Свето Писмо.

Митрополит Антоније (Блум)
Извор: saborna-crkva.com 



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.