Живот и молитва су једно

Сваки пут кад се сретнете са овом или оном ситуацијом, ви сте онај кога је Бог ту ставио да послужите као Хришћанин, да будете део Тела Христовог и деловања Божијег. Уколико тако будете поступали, лако ћете се окретати Богу и говорити: Господе, просвети мој ум, учврсти и усмери моју вољу, дај ми срце пламено, помози ми! У другим тренуцима, моћи ћете да кажете: Господе, хвала!

25.09.2016. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Живот и молитва су потпуно неодвојиви. Живот без молитве је живот којем недостаје његова најважнија димензија. То је живот “површни”, без дубине, живот у две димензије простора и времена.

То је живот који се задовољава видљивим, који се задовољава нашим ближњим, али ближњим као појавом у физичком смислу, ближњим у којем не откривамо сву неизмерност и вечност његове судбине. Значај молитве је у томе да се самим животом открије и утврди чињеница да све има димензију вечности и да све има меру бесконачности.

Свет у којем живимо није безбожни свет. Ми га сами чинимо профаним, али је он, у својој суштини, проистекао из руку Божијих, њега Бог воли. Његова цена у Божијим очима је живот и смрт Његовог Јединородног Сина, и молитва сведочи да ми то знамо, да знамо да су сваки човек и свака ствар око њега узвишени у очима Божијим: да их Он воли и да нам они тиме постају драгоцени. Не молити се значи: остављати Бога изван граница свега што постоји, и не само Њега, него и све оно што Он значи за свет који је створио, за овај свет у којем живимо.

Често нам се чини да је тешко ускладити живот и молитву. То је заблуда, потпуна заблуда. Она проистиче из наше погрешне представе и о животу и о молитви. Сматрамо да се живот састоји у томе да стално будемо у неком послу, а молитва у томе да се негде осамимо и заборавимо на све, и на ближњег и на ситуацију у којој се налазимо. А, то није тачно. То је клевета и на живот и на саму молитву.

Да би се научио молитви, човек, пре свега, треба да научи да буде једнодушан са читавом људском реалношћу, са читавом реалношћу човекове судбине и судбине целог света, и да је до краја преузме на себе. У овоме је суштина чина који је Бог остварио у Оваплоћењу. У томе је сва пунота онога што називамо заступништвом. Обично молитву схватамо као учтиво подсећање Бога на оно што је Он заборавио да учини. У стварности, пак, она се састоји у томе да се начини корак који ће бити сличан кораку Христа, Који је једном заувек постао човек.

Морамо начинити корак који ће нас ставити у центар ситуације из које више никуда нећемо моћи да изађемо. Хришћанска, Христова једнодушност је, истовремено, усмерена на два супротстављена пола: Оваплоћени Христос, истинити Човек и истинити Бог, до краја је једнодушан са човеком када се човек у свом греху обраћа Богу, и до краја је једнодушан са Богом, када се Он обраћа човеку. Овај двосмерни однос чини да смо, у извесном смислу, туђи обама таборима, а истовремено и јединствени са оба табора. У овоме је суштина ситуације у којој се хришћанин налази.

Рећи ћете: “Па, шта да се ради?” Дакле, молитва се рађа из два извора: или је то наша усхићена задивљеност Богом и делима Божијим - нашим ближњима и светом који нас окружује, без обзира на све његове сенке, или је то осећање наше, а нарочито туђе, трагичности. Берђајев је рекао: “Када сам ја гладан, то је физичка појава; ако је гладан мој сусед, то је морална појава”. Управо овај трагизам је у сваком тренутку пред нама: мој сусед је увек гладан; он није увек гладан хлеба, понекад је то глад за људским гестом и нежним погледом. Управо овде почиње молитва - у овој саосећајности за предивно и трагично. Док постоји ова саосећајност, све је лако: лако нам је да се молимо у усхићењу и лако нам је да се молимо кад нас обузима осећај трагичности.

Да, а у другим приликама? У свакој другој прилици живот и молитва морају бити једно. Устаните ујутру, станите пред Бога и реците: Господе, благослови ме и благослови овај дан који почиње, а затим се односите према читавом том дану као према дару Божијем и сматрајте себе за Божијег посленика у оном непознатом што дан који почиње доноси. Ово значи нешто веома тешко: без обзира шта се деси тога дана - ништа није туђе вољи Божијој, све је, без изузетка, по вољи Његовој: околности у које је Бог пожелео да нас стави да бисмо ми били Његово присуство, Његова љубав, Његова самилост, Његов стваралачки ум, Његова храброст... Осим тога, сваки пут кад се сретнете са овом или оном ситуацијом, ви сте онај кога је Бог ту ставио да послужите као Хришћанин, да будете део Тела Христовог и деловања Божијег. Уколико тако будете поступали, лако ћете се окретати Богу и говорити: Господе, просвети мој ум, учврсти и усмери моју вољу, дај ми срце пламено, помози ми! У другим тренуцима, моћи ћете да кажете: Господе, хвала! И, уколико сте разумни и умете да благодарите, избећи ћете глупост која се зове: таштина или гордост, и чија је суштина у томе да умишљамо да смо учинили нешто што смо могли и да не чинимо. То је учинио Бог. Бог нам је послао предиван дар, давши нам да то учинимо. 

А када увече поново станете пред Бога и брзо у сећању анализирате протекли дан, моћи ћете да величате Бога, да Га славите, да Му благодарите, да плачете због других и да плачете због себе. Ако на тај начин почнете да сједињујете живот и молитву, међу њима неће бити никаквог несклада, и живот ће постати храна, која ће, у сваком тренутку, подстицати пламен, који ће се све више распламсавати и постајати све сјајнији, и који ће вас саме постепено преобразити у ону огњену купину о којој говори Свето Писмо.

Митрополит Антоније (Блум)



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.