Има ли страшнијег суда?

Најстрашнији суд је, кажу свети, суд сопствене савести над човеком. Спознаја да смо се огрешили о љубав Божију тако што смо се одрекли самога Господа. О томе нам ништа тако јасно не указује као јеванђелско сведочанство о одрицању апостола Петра од Господа.

14.07.2016. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Кратак је, уистину, јеванђелски опис одрицања Петровог.  ''И обазревши се Господ погледа на Петра, и сјети се Петар ријечи Господње како му рече: Прије него што пијетао запјева одрећи ћеш ме се трипут''. Петар је уз све своје замешатељство ово приметио. Поглед Учитеља и Господа је продро у његово срце. Чинило се да поново чује судбоносно предсказање: ''пре него што петао пропева, три пута ћеш Ме се одрећи...'' Зар ово није слика Страшног суда?

Зар нас Христос неће тако погледати, с болом, с прекором, с кротошћу и уједно са жаљењем? И то је сав Суд! Како ће топао, најсветлији поглед, пун љубави и туге бити страшан, мучан за срце, које је издало ову љубав! Тада ће се душа сама одмах свега сетити – колико пута, где и када била издајица. Ето, то су «књиге судбине», ето и «свитака» са списковима грехова, ето и огња који пали, и црва који не спава, и хладноће тартарске...  

Кажем да они који се муче у паклу бивају рањавани бичем љубави! И како је горко и сурово ово мучење љубави! Јер они који су осетили да су погрешили против љубави трпе муку већу од сваког мучења које наводи на страх; туга, која погађа срце због греха против љубави је страшнија од сваке могуће казне... Ето дакле, по мом мишљењу паклено мучење је раскајање. 

Трикратно појање петла! Трикратно одрицање! Још није свануло, још увек се тек приближава крсни дан испитивања вере – Велики петак, још су само подсећања у освит на будући дан Страшног суда, на страшне догађаје, засад је још увек ноћ... Пред човечанством су још тешка искушења, саблазни антихристове, колико још треба да се испитује вера православна... А ми се грејући се поред ватре, раслабљујемо због топлоте превртљивог тренутног мира, нисмо се три, већ много пута одрекли Христа и даље се одричемо... 

Дакле, после зова анђеоске трубе у освит осмог дана најсветије очи ће рећи немо – рећи ће кротко, тихо, тужно: «Одрекао си Ме се,» и одвратиће се од нас Божански лик. Ето, то је све! Али, који је суд страшнији од овог? Шта може да буде болније? Душо, душо! Свега ћеш се тада сетити! Како нам кад губимо блиског човека пролази пред очима сећања срца све рђаво и горко што смо му некад рекли или учинили! Како пече, сече душу свака таква успомена, протеже се кроз срце, као нит с крутим чворићима, кида, мучи душу: «Зашто, зашто сам то говорио? Због чега сам то радио?» Ова питања као пијавица исисавају из срца сав живот, разједају мир, све добро, цепају на делове сву душевну грађу, само тело се суши, мучи се. И ово се дешава већ сад... 

Треба се сећати, сећати погледа упућеног Петру. Не треба се плашити смрти, не треба се плашити пакла, већ оног кротког погледа који је упућен Петру! 

Старац Лазар Абашидзе
Из књиге ''Мучење Љубави''
Извор: manastirglogovac.blogspot.rs



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.