Мама

Чиме можемо да отплатимо, да узвратимо мами за упаљену свећу њене љубави која пламти током свих година њеног живота? Та љубав је нас бранила и чувала кад смо били незаштићени и беспомоћни; та љубав је нас подизала кад смо падали саблажњени злим мислима; та љубав је нама уливала наду и учвршћивала нас кад нас је живот довео у шкрипац и кад нам се чинило да нема излаза из замршених околности... Чиме да узвратимо мајци?

27.04.2018. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Управо та реч – мама – прва излази из бебиних уста. И то је сасвим природно јер мајка и дете чине јединствен организам. Из мајчиних груди, не из њених руку, хранимо се првих месеци нашег живота и у потпуности зависимо ње. Ма колико одрасли, јаки, паметни и лепи постали и ма колико далеко нас живот одвео од родитељског огњишта, мама ће за нас увек остати мама, а ми – њена деца са слабостима и манама које нико не зна боље од ње. И нико, наравно, неће умети тако да саосећа с нама и да нас уједно с благошћу грди као што то ради мајка. Када нас укори због нечега, она не жели да нас увреди, већ да нас поправи. Ето зашто се чак и мајчиних шамара сећамо са захвалношћу, јер и онда кад се љути на нас – то је увек с љубављу.

Чиме можемо да отплатимо, да узвратимо мами за упаљену свећу њене љубави која пламти током свих година њеног живота? Та љубав је нас бранила и чувала кад смо били незаштићени и беспомоћни; та љубав је нас подизала кад смо падали саблажњени злим мислима; та љубав је нама уливала наду и учвршћивала нас кад нас је живот донео у шкрипац и кад нам се чинило да нема излаза из замршених околности. Чиме да узвратимо мајци за бесане ноћи проведене поред нашег креветића када се борила са свакојаким болестима и мукама које тако често прате дечји узраст?

Ко од нас може достојно да оцени мукотрпан, а уједно и неприметан мајчин посао у кући, у домаћинству, рад који се наставља из године у годину? И све то ради наше користи и среће – само да деца буду сита, чиста и уредна, само да њихово детињство буде најсрећније доба живота. А многе мајке су биле приморане да раде током скоро целе недеље – устајале су много раније од нас и касније одлазиле на спавање а при том су све стизале: и да поставе доручак, и да оперу, и да нам спреме чисту одећу како нико не би сина или ћерку назвао аљкавко или прљавко.

Како, понављам, можемо узвратити том бескрајно драгом и блиском бићу које нам је могао даровати само Бог и које ми зовемо мама? Толико желим, пријатељи моји, да одговор на то питање буде златним словима записан у нашем срцу! Толико желим да та слова увек јарко светле у вашој свести, независно од тога колико ћете дуго ходати путем земаљског живота! Мајци се ничим не можемо достојно одужити осим захвалношћу која никад не престаје, већ само расте – захвалношћу испољеној и речима, и делима, и молитвама. Управо о томе говори Господ у Својој библијској заповести: „Поштуј оца својега и матер своју, да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи“.

Мени се чини да су појмови „мати“, „материнство“ свети. И нека мама саму себе сматра несавршеном или грешном – у очима своје деце она увек мора остати лепа, можда, чак, и света. У сваком случају, недопустиво је маму прекоревати и упућивати јој примедбе које су умесне само ако долазе из уста одраслих (у односу на генерацију која расте). Нећу да скривам, неки савремени младићи и девојке, душевно слепи и горди, прекоревају своје родитеље због својих сопствених недостатака, које приписују њиховим пропустима у васпитању. Нема веће незахвалности од ове која заслужује назив – црна!

Нажалост, наша деца су данас толико занесена разним играма и компјутерима да им мало времена остаје за мајку.

Колико наших читалаца може да каже какве су мајчине очи? Не, нисам мислио на боју – смеђе или плаве – тога се, Богу хвала, сећамо. Мајчине очи… У њима је – сав наш живот, у њима смо ми сами – у садашњости, прошлости и будућности. Понекад у мајчиним очима видиш мир и спокојство. Оне су налик језеру које не узнемирава ниједан дашак ветра. Када гледаш у те очи, неспокојство и немир ишчиле, срце се ослобађа страхова и стрепњи и ти верујеш: све ће бити добро зато што је поред тебе – мама. А понекад се те очи смркну, као што се смркне ваздух пре олује, и претварају се у страшне очи из којих у тебе гледа правда – тада се осећаш мали и грешан и стидиш се због свог презреног, поганог поступка. У тим тренуцима пожелиш да скренеш поглед с мајчиног лица зато што понекад заједно с њом на нас мотри Сам Бог, а од Господа се не може сакрити ниједна тајна реч, ниједна мисао која се скрива у дубинама нашега срца.

А шта ми знамо о мајчиним рукама – пребрижним, које не знају ни за умор, ни за предах, које стално нешто кувају, крпе, перу? Ми верујемо и знамо да су мајчине руке чудотворне. Ето зашто – кад нас нешто заболи или кад огребемо руку, кад се убодемо или кад се ударимо – одмах јуримо њој, оглашавајући целој кући циљ нашег усплахиреног и наглог доласка громогласним јауком: „Мама, маама!“ И гле чуда! Само што нас је мајка пригрлила, само што је помиловала болно место, помазила га – и бол се већ упола смањио или је сасвим нестао.

Ех, за жаљење је што су се деца у наше време одвикла да се обраћају мајци различитим умиљатим именима. Неће да је загрле, неће да је пољубе, неће да јој кажу с љубављу: „Мамице моја лепа, драга…“, већ јој приђу и само одсечно одвале: „Кево, шта има за клопу?“ – приморавајући је да дешифрује то необично питање. Знате, пријатељи моји, Бог је украсио овај свет да бисмо гледајући његове лепоте црпли начине за топло ословљавање мајке. Зашто да јој се не обратимо са „сунашце“ или „звездице“? Само пробајте речи ће саме доћи и прирашће мајци за срце.

Ако хоћете, открићу вам још једну тајну: мајка веома воли цвеће. Ако нисте у стању да купите мајци раскошне руже, донесите јој лети скроман букет пољског цвећа од детелине и камилице. Мајка ће се, као одговор на ваш поклон, тако осмехнути да ће се њен озарен осмех заувек урезати у ваше сећање и никакве потоње невоље и неприлике (њих ће увек бити) неће успети да га избришу. У тренутку потиштености и туге, када се поред вас не нађе нико ко би вас подржао и ободрио а они који се називају вашим пријатељима тада вам окрену леђа, па останете сасвим сами у хладном свету, у том часу Господ ће у вашем сећању васкрснути благодаран мајчин осмех и тешко бреме ће се изненада свалити с ваших плећа и срце ће вам заиграти од милине…

Како с годинама мама буде све немоћнија, тако већу пажњу и бригу морамо да испољавамо у свом односу према њој. Она нас је ради тога мазила и пазила – да би једног дана њену немоћ заменила наша снага, њену болест – наше здравље, њену оскудицу – наше изобиље. Активна љубав према мајци никога никад није понизила, чак ни највеће људе, напротив – учинила их је још племенитијим и достојнијим поштовања. 

Занемарити родитеље, оставити их без старања – исто је што и прецртати све оно добро што смо некада учинили и одрећи се Бога – а горе од тога ништа нема. „Нека увек буде сунце, нека увек буде мама, нека увек будем ја“ – ту песму зна свако. Речи ове песме не обмањују нас: мајка ће нам бити увек мајка али неће увек бити поред нас. Ето зашто је неопходно да сада, од данашњег дана, учимо да волимо мајку тако да та љубав испуни њено и наше срце и да се том љубављу повежемо тесним везама које ће бити јаче и од саме смрти.

Не треба мислити да љубав захтева испуњење безусловно великих дела. Не, „од поточића почиње река“. И огромна зграда слаже се од малих цигала. Свакоме од нас приличи да постане неимар љубави која од нас очекује напор, и то непрекидан напор. Основа синовске љубави је – свагдашње сећање на родитеље. Носећи у срцу мајчино име, не можемо да се не молимо за њу. Молитва за оне који су нас родили, стална, дубока и искрена – још једна је врлина коју треба да простремо под намучене стопе материне. 

Човек који се моли за ближњег увек за њега тражи лепу реч. И ако до краја мајчиног живота останемо пријатељи с њом, ако је наше срце отворено за њен брижан и топао поглед, ако тежимо да с њом поделимо све што нам испуњава душу, а родитељски савет, опрезан и мудар, за нас јесте подстицај за деловање, онда ћемо и ми – деца и мајка бити од Бога удостојени венцем љубави. Тај венац је састављен од драгога камења: рубина саосећања, сафира чистоте и нежности, бисера домаће тихе молитве.

Сигуран сам да међу нашим читаоцима, и младим и старијим, нема ниједног који није видео икону Божије Матере с Богомладенцем Исусом Христом на рукама. Мали Спаситељ приљубљује главу уз лице (како би рекли стари – уз образ) Пречисте Дјеве која грли руком Свога Сина, гледа с иконе свет, патећи и молећи се за сваког од нас. Та икона се назива „Умиљење“ и лепше од ње на свету нема. Стара икона с великом и победоносном снагом сведочи да ће свака благочестива мати хришћанка загрлити своје дете у Царству Небеском кад буду васкрсла тела на Страшном Суду Христовом. И тамо, у Небеском Јерусалиму, незалазним сунцем сијаће Сунце правде – Васкрсли Христос, и тамо ће увек бити мајка, и тамо ћемо увек бити ми – ако код Бога заслужимо вечито блаженство делима вере и љубави на овој грешној земљи.

Протојереј Артемије Владимиров
pravoslavie.ru 



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.