МОЈ ДУХОВНИ ПРЕПОРОД – Сведочанство

Већина људи на овај или онај начин покушавају осмислити и уредити свој живот. Трагају за знањем, уживањима, успехом или славом. Готово сва чула, снаге и средства усмерени су на задовољење материјалних прохтева и све већу жељу за новцем, па ипак, у срцу сваког човека присутан је осећај духовне глади. Ево како је једна душа пронашла свој мир, срећу и радост о којој није могла ни слутити, након што се вратила у заједништво са Богом. Наша редакција примила је њено писмо које у целости објављујемо.

21.02.2012. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Поштована редакцијо и уредниство Фондације,
Имам потребу да Вам захвалим на Вашем труду и раду, те, на осмишљавању и сталном уређивању Вебсајта “Пријатељ Божји”. Од недавно вас читам свакодневно и чим упалим компјутер имам потребу да погледам нешто на вашем сајту.
Мој духовни препород је започео недавно, сасвим случајним одласком у манатир Св. Илије у Крупи на Врбасу. Било је то пре непуна два мјесеца, на самом почетку ове године, уочи Бадњег дана. И прије одласка у манастир вјеровала сам у Бога, али, ни моја вјера, ни моје знање о вјери није било ни близу онога чему нас о вјери уче Јеванђеље, Црква и Свети Оци.
Не каже се без разлога: "Без невоље, нема богомоље". Тако и мене стигоше извјесне невоље, што у породици, што на послу, што у односима са ближњима. Једна по једна почеше да се савијају око мене, да ломе и на крају учине да изгубим свој мир (који у недостатку вјере никада, заправо, нисам ни имала). Тако сам се јадиковала својим пријатељима и ближњима, причала о својој невољи, плакала, али није било утјехе. Све што је од људи долазило, тјешило је краткорочно. Људи би говорили: млада, лепа, образована...па шта још да пожелиш? А мени је мој живот почео да се чини потпуно бесмисленим.
Одласком у манастир нешто се промјенило у мени. Нешто ме тјерало да потражим смисао свог живота уопште, јер се у једном тренутку чинило како овај, овоземаљски живот и нема некаквога смисла. И тако једно вече, неколико дана након доласка из манастира мене обузе некакав страшан немир. Па, чини ми се, да сам могла, ја бих одмах, истог момента, отишла у цркву, али бијаше близу поноћи, а ноћу се у цркву не иде. Одмах ујутро пожурим у наш Храм Светог Преображења у Загребу и тамо затекнем једног младог свештеника који ме љубазно примио. Почнем тако да му причам, и повезано и неповезано, да питам све што ме занима, испричам о мом одласку у манастир и мојој потреби за одласком у храм Божији која се јавила ноћ раније, па онда ми дође душу да исплачем, а све ме срамота да плачем. А тај смирени свештеник саслушао ме стрпљиво до краја и на свако моје питање, на сваку моју изговорену муку, одговори потпуно смирено, са пуно пажње и љубави. И прође тако више од два сата, а ја и не осјетих да је толико времена прошло јер ми се чинило да тамо сједим свега неколико минута. Следеће недеље сам отишла на Литургију у храм и од тада се трудим да идем што чешће, почела сам да постим, да се молим, да се кајем за све своје грехове. Сутра ме чека моја прва исповијед и причешће и томе се веселим као ничему раније у животу. Ми људи се не кајемо довољно, а много смо грешни. Засљепљени незнањем о властитим гријесима ни не знамо колико смо, заправо, грешни.
А какву сте ви имали улогу у свему томе? Велику, огромну. Случајно сам налетјела на вас на фејсбуку и када сам отворила ваш вебсајт, ја напросто нисам могла престати да читам, да слушам, да гледам. Сви ти чланци, све те књиге, филмови, поруке, молитве...права храна за душу! Посебно ме се дојмила прича "Воља чини чуда", па онда "Три приче", те, прича о оцу Михајлу који се стара о сирочићима. Колико вере, наде и љубави је прожето у тим причама....толико да човек који не верује довољно, заправо, не може вјероват да тако нешто постоји на овм свијету.
Много сам научила о Православљу путем вашег сајта “Пријатељ Божји”, о нашем дивном Православљу толико лепом и чистом, а тек сам на почетку свог учења и морам још много да научим. Требало би сви да учимо, цијели живот да учимо.Требало би сви да се молимо и да верујемо, јер, права утеха долази кроз нашу вјеру од Бога, Оца нашег свемогућега и једино од Њега. Требало би да се покајемо за све своје грехе, да научимо да љубимо једни друге, истински да се љубимо међусобно. Требало би....ја се надам да сам на добром путу за спасење душе своје.
Хвала вам што постојите и благословио вас драги Бог у томе што радите.
Лијеп вам поздрав из Загреба,
Биљана



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.