Мученици Христови

Једна од најтеже схватљивих и прихватљивих вредности хришћанског живљења је, свакако, мучеништво. Историјски оптерећен велим страдањем наш народ, иако православан, није у стању да до краја схвати и прихвати васкрсну димензију страдања. А у страдању и мучеништву налази се, заправо, најузвишенији смисао припадања Христу васкрслом.

08.08.2016. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Сваки човјек тражи Истину у којој ће пронаћи себе и открити тајну смрти. Без обзира на припадност између мноштва разних нација сваки народ, као и сваки појединац – имамо различита увјерења и обично једну звијезду водиљу која даје мото нашем животном путу. Неко пије воду са једног извора, други са другог, а мало људи пије чисту воду са Живоносног Извора. Срећни су они који имају дар да наслијеђују од својих отаца пут који води ка Живоносном Источнику. Срећни су они који имају Истину, једну и Једину. Мирни су они који живе у увјерењу да је Господ наш оваплотио се од Пресвете Богомајке, извршио Своју Божанску мисију и васкрсао у „трећи дан по писму“.

То је Наука над наукама. То Је Јеванђеље Христово. То је Истина. Господ Христос је ријешио загонетку смрти својим васкрсењем. Побједио је смрт и највећег нам непријатеља – ђавола, подарио нам дар вјечне заједнице са Њим, и то кроз наш слободан одабир. Којем ћемо се привољети царству? Земаљскоме или небескоме? Да ли хоћемо Бога или мамона? Све од нас зависи. Нема предодређености. Судбина не постоји. Постоји Божије Свезнање и Његов Промисао, јер пред њим је вријеме као једна линија са почетком и крајем и Он Један и Једини све зна, и нема тајне скривене пред Њим. Зато Му ми, који пијемо воду са Живоносног Источника, приносимо хвалу. Увијек Га хвалимо. Било шта да нас задешава ми се дивимо Промислу нашег Творца, јер све што нам даје, дарује из Љубави своје, јер Бог наш је Љубав, и ми можемо само да се дивимо старању Оца небескога за дјецу непослушну.

„Докле ћу вас трпити“, пита нас Господ наш Исус Христос, јер док постојимо опиремо Му се, без обзира што нам је показао славу Своју, славу Јединородног Сина Божијег. Истражујемо, распитујемо се, тражимо чудо. Тражимо да „видимо“, „опипамо“, да „се увјеримо“. А шта ти треба по дану да тражиш свјетлост? Шта ти треба поред цвијета да тражиш кићење? Шта нам треба чудо поред Свете Литургије, на којој Дух Свети освећује Часне Дарове и ми, који се причешћујемо, примамо Тијело и Крв Христову. Тражимо Бога поред Цркве. Тражимо хљеба поред погаче.

„Роду овоме поквареноме, неће се дати знака“, говори Спаситељ и Месија. Осим знака Јонинога. Осим Васкрса. Значи осим највећег знака, другога нам се неће дати. Христос је васкрсао из мртвих, смрћу смрт побједио и онима у гробовима живот даровао.

Ето највећег знака, нама, свим људима, који кратко дејствујемо јер живот нам вријеме брзо остари и за час наша љепота нестаје и као цвијет травни, отпадне и губи се. Али ријеч Господња остаје во вијек.

Зато драги Православци, заблагодаримо Господу на свему. Хвала Му што нас је родио у Његовој Цркви. Колико има оних који су рођени у лажима и у заблудама живе? То је Божија тајна која ће бити откривена када нестане времена. Ми, који смо рођени у Православљу дужни смо да право славимо Бога, како нас наша Света Црква учи. Да љубимо сав свијет. Бога да волимо изнад свега и ближње као саме себе. Да свједочимо онима који су рањени сатанском науком љубав распетог за нас Господа Христа, и да и они приме „радосну вијест“, да не живе у помрчини, у „сјени смртној“. Наша хришћанска дужност јесте да спасавјући себе спасавамо и оне пропале у муљ заблуда, и да им пружамо руку, а не да их осуђујемо на пакао јер осуђујући њих осуђујемо себе. Љубећи њих, спасавамо себе, и љубећи непријатеље наше отварамо и њима и себи врата кроз која се ходи у рај.

То су Мученици знали. Зато се нису бојали. Приклањали су своје вратове. Жалили своје мучитеље. И док су год постојали настојали да одврате безбожне Богу, невјерне Истини, острашћене – бестрашћу, палог човјека – икони. А сами су били иконе и живи извор Христове воде од које се не жедни. Они који су њих погубили себе су погубили, како вели наш Свети Николај Жички. Пут Голготе је пут Васкрсења. Пут Христов је пут побједе. Јер Он побјеђује физичке законе, Он хода по води и они који су крштени у Име његово, у име Оца и Сина и Светога Духа, саумиру али и саваскрасвају са Њим.

У слабостима нашим сила се Христова проказује, јер ми смо пред безбожним свијетом луди Христа ради, а они који себе проглашавају мудрима, њихова мудрост је лудост пред Господом. 

Наша слабост јесте слабост Светог Серафима Саровског, који је одложио своју сјекиру пред разбојницима, спустио своје снажне руке и приклонио своју главу Господу. Разбојници су га обогаљили, али он је њих спасио својом кротошћу и љубављу, јер им је показао Силу Христа Господа. Шта би било да се он супроставио разбојницима и он њих физички побједио? Учинио би оно, како каже Спаситељ, што и лицемјери и фарисеји. Јер и они позајмљују када очекују да ће им се вратити. А, онај ко позајмљује Богу, Бог ће му вратити. Свети Серафим је примањем страдања показао позајмљивање без враћања, јер је позајмио Богу, и Бог му је дао да се разбојници покају и прихвате науку којом се Свети Серафим обогатио- Јеванђеље Христово. Ето формуле спасења. Ето примјера како требамо чинити и чему се требамо надати. Ко тебе каменом, ти њега хљебом, и не секирај се. Бог ће те благословити и осјетићеш ти то. Не сумњај ни мало. 

Кад те мрзе – благосиљај, кад те шамарају окрећи други образ, кад те успрогоне иди с њима, јер „блажени сте када вас успрогоне и метну свакојаке рђаве ријечи на вас Мене ради“ – рече Онај Који Јесте. „Не бој се мало стадо“. И то нам поручи Бог. Не бој се. Не бој се силе земаљске, не бој се безакоња. Не бој се ђавола и његових слугу. Не бој се за своје тијело. Не бој се за свој живот. Јер ко жели спасити живот изгубиће га, а онај ко страда у Име Христово спасиће се. Јер може неко и одрећи се Христа и сачувати од вјенца мученичнког, као онај отпадник од Свете четрдесеторице Мученика. Напусти своју браћу из смрзлог језера, јер ђаво га преласти и превари, и отиде да се угрије код ватре, али чим приђе умрије и изгуби спасење, а један војник који је био праведног живота угледа спремљених четрдесет вијенаца на небесима за Свету четрдесеторицу и отиде без страха, скинувши старо одјејаније и обукавши се у Христа, предаде тијело смрти а душу вјечној радости у заједници Свете Тројице. 

Зато су Мученици велики пред Господом. Свједоци су то свијету највећи. Војсковође људима пред сатаном. Мученици су понијели Христов Крст на својим плећима, примили муке Христове, и умријели смрћу Његовом, и саваскрли са Њим у Царству Божијем. Отуда их ми толико поштујемо и молимо. Молимо се светим Мученицима, као онима који су близу Господу, да нас услише и подаре да без страха ходимо путем њиховим јер то је пут корака Спаситеља нашег.

И између множине рода људскога, и наш род Српски јесте мученицима накићен. Као бадњак окићен лишћем. Као славски колач, који је унакрст пресјечен и заливен вином, тако је Српски род, пресјечен крстозрачно и заливен крвљу мученика, који све нас повукоше инерцијом духовном ка Ономе Који Јесте: Свети Бог, Свети Крепки, Свети Бесмртни, да нас помилује. Коме дајемо славу: Оцу и Сину и Светоме Духу.

Гдје и како је страдао Српски народ? Страдао је гдје га год има. И на истоку и на западу и на сјеверу и југу. И у Отаџбини, и с лијеве и с десне стране Дрине, и на Ибру и преко, и на Корани ријеци и на сињем мору. Али није само тамо него и овамо, гдје смо ми, њихова дјеца. И у овом граду пострадаше дивни изданци лозе Христове, господштина Српска, најелеитнији дио Краљевине Србије, пострада и у овом граду Оснабрику. Довели су их 5000. као овце на заклање. Мучили их глађу и жеђу. И многи су тако скончали животе своје, остајућ у вјери Светосавској, до краја. А када 1944. године 6. децембра бацаше бомбе из ваздуха, они који нам рекоше да су наши савезници, пострада од њих 116. дивних Срба Светосаваца, и придружише се својим саборцима од 1389. године, па до 1459. на Смедереву пострадалим, свим мученицима у пет стотина година година дугом ропству безбожницима, као и чистим душама које у Јасеновцу побише, те оном мноштву мученика које предводи Првомученик архиђакон Стефан, заједно са Светим Великомучеником и Побједоносцем Георгијем и царем Лазарем косовским, хору Мученика Христових који се спасише. 

Јер они су изгубили животе али спасили душе. Њихова слава јесте ваистину бесмртна! Они су свјетлост свијету. Као што је Свети отац наша Сава из мрака карејске пећине засијао од Египта до Србије, тако Мученици сијају од Оснабрика до Косова распетога. Тако они вапију пред Господом, као крв Авељова, невиношћу својом тумаче и освјетљавају свима нама и цијелом свијету Васкрсење и коначну побједу Доброг над Злим. Јер мученици побједише мучитеље. Вјечност ће укинути вријеме. Господ свезати сатану. Зато, не бојмо се да ходамо стопама Христовим, стопама Голготе, да корачамо лагано уз Христа, и Његовог Светог Георгија, као и нашу родбину, јер сваки Србин има рођака Мученика. Господ је већ побједио. Останимо вјерни Њему и Цркви Његовој, нашој Мајци Српској Православној Цркви, да би се побједницима позвали на крају. И сада завапимо сви: Сви Свети Мученици и Новомученици молите Бога за нас! Амин.

О. Симон Ј. Туркић
Извор: atlantaserbs.com 



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.