НА ИВИЦИ БЕЗДАНА

Несрећа као злобна и опасна звер, вреба нас тамо где је не очекујемо; она једним ударцем може да уништи наш крхки унутрашњи свет, па и цео наш живот. И не треба се уздати у сопствене снаге или очекивати спасење од човека. Други човек није у стању да урони у твој бездан како би ти помогао, зато што сам може да потоне и да се не извуче одатле. Преостаје му само да се нада чуду и оно се понекад дешава.

13.06.2013. Аутор:: Пријатељ Божији 0

НА ИВИЦИ БЕЗДАНАС великим напором отварам очи и покушавам да се сетим: шта је било јуче? У сећању су ми се сачувала нека туђа лица, одломци реченица, моји поступци којих би боље било да се не сећам...
Мој живот се у последњих пола године факултета претворио у прави пакао. Желео сам да заборавим на све, да вином залијем свој неиздрживи бол због изгубљене љубави, али се рана у грудима толико повећавала, а тама у мени је постајала све страшнија. И нисам знао како да пронађем пут назад у мој свет, где је тако пријатно и топло, где таласи шапућу код пристаништа, а на небу весело круже чиопе.
У моју главу као да је било наливено растопљено олово, а руке и ноге као да су ми биле напуњене ватом, тако да нисам био у стању да се померим или да устанем.
Тада не просто да сам погледао у провалију, већ сам се нашао на самом њеном дну, свим бићем осетивши смрад погибељи. Тама је била жива и опипљива, обавила ме је својим лепљивим пипцима, парализовала ми је вољу и ум, извукла је из мене све снаге. Чежњиво сам гледао нагоре, где је тињала слаба спасоносна светлост. Било ми је јасно да сам не могу да се извучем из ове јаме, да не могу да савладам окомите оштре избочине, да се никад нећу вратити на своју сунчану пољану.
Од тада се не усуђујем да осуђујем оне који су скренули с правог пута, који су залутали, оклизнули се или пали. То може да се деси сваком, без изузетка.
Несрећа као злобна и опасна звер, вреба нас тамо где је не очекујемо; она једним ударцем може да уништи наш крхки унутрашњи свет, па и цео наш живот. И не треба се уздати у сопствене снаге или очекивати спасење од човека. Други човек није у стању да урони у твој бездан како би ти помогао, зато што сам може да потоне и да се не извуче одатле. Преостаје му само да се нада чуду и оно се понекад дешава.
Бака ме је васпитала у хришћанској вери и од малих ногу сам знао да постоји рај и пакао, да постоји Бог и ђаво. Био сам уверен у то да човек не умире до краја, да његова душа после смрти живи у векове векова.
Али, моја вера је била површна, као део обичаја и предања мог рода.
Кад сам умирао од болова у болничкој постељи сећао сам се молитава које ме је бака научила. А касније, кад ми је постало лакше, сањао сам о томе да одем у тајгу, да понесем само крст и старе књиге које смо имали у светом углу испод икона, да саградим колибицу код чисте и бистре речице и почнем да живим у њој као отшелник до краја својих дана.
Међутим, живот је решио другачије. Уместо на пољани у тајги обрео сам се у ковитлацу мегаполиса; уместо кристалног планинског ваздуха и прозрачне воде удисао сам прави смог и пио сам неку гадост која је полако, али сигурно уништавала мој мозак и моју душу.
Сазнао сам да земаљска љубав може да донесе не само изванредну радост и срећу, већ и неподношљив бол; да реч не само да узноси и васкрсава, већ може и да усмрти.
Скренуо сам са свог уског пута, сурвао сам се и с болом пао на дно провалије поломивши све душевне кости.
И притом сам због нечега поуздано знао да то још није крај...
С напором сам устао из своје постеље и кренуо тетурајући се.
Већ сам знао да ће мој пут бити врло дуг и тежак, али је засад требало да дођем до прве станице с чудним називом Отрадно (Радосно).
Овај пут нам је показао Николај Николајевич, професор историје староруског сликарства. То је био задивљујуће скроман, добар и дубок човек. Потомак славног рода Третјакова, чинило се да зна све о сваком руском храму и о свакој икони. Међутим, оно што је главно – откривао је нама, које је ушкопила совјетска атеистичка школа, диван свет Дионисија и Рубљова с њиховом четвртом димензијом и обрнутом перспективом, где је све удаљено постајало близу, где су анђели просто спуштали на земљу, а свеци лествицом лако усходили на небо.
Слушао сам га и сећао се прича своје баке о некој непостојећој земљи у којој се налазе бели храмови с јарболима звоника, како бродови међу златастим таласима пшенице плове некуда у тиркизна небеса. Мислио сам да су то бајке, да тај свет одавно почива негде на дну, као легендарни град Китеж...
„А ви отиђите у Отрадно,“ – загонетно се осмехивао Николај Николајевич.
И кренули смо.
И сад се сећам ове мале станице у Подмосковљу. Фебруарска мећава нам је бацала у лице прегршти снега. Напред је у краткој бунди весело трчао Николај Николајевич, а иза њега – двадесетак студената: уметници, оператери, режисери. Међу њима је било Руса, Јевреја, Таџика и Туркмена. Свих се дотакла жива реч и позвала их је тамо, на врх брда, где се налазила мала сеоска црква.
Не могу да кажем да је прво путовање преокренуло моју свест. Тескоба, загушљивост, непознати језик богослужења, љутите баке, које су све време стављале примедбе, - све ме је то нервирало и замарало. Напред, испред налоња седео је погрбљени старчић-свештеник ретке беле косе, са светлом ћелом. Сви су ишли код њега на исповест. Пришао сам и ја. Не сећам се о чему сам разговарао с њим, али сам због нечега осетио лакоћу и радост.
Други пут се мом пријатељу десила несрећа. Назвала га је жена из Петербурга и рекла ми је да је утврђено да њихов мали син има менингитис, да је примљен у болницу и да никоме не дозвољавају да уђе у болничку собу.
Наравно, одмах смо кренули у Отрадно. Мој друг се гурајући све лактовима пробио до старца, пао је пред старца на колена. Он га је тешио колико је могао, а онда је устао, отишао у олтар и дуго из њега није излазио. Чуло се како се у рецитатив литургијских песама уплићу његови слабашни молитвени возгласи.
Неколико сати касније телефонирали смо у Петербург и радосна жена мог пријатеља је јавила да њихов син уопште нема менингитис. То су рекли лекари иако су свега два сата пре тога говорили супротно...
Можда је чудо, а можда једноставно подударност.
Још увек се с опрезом односим према различитим чудима, посебно према онима која превише узнемиравају умове и око којих се диже нездрава прашина.
Али тада, тог спарног јулског дана кад сам кренуо у Отрадно код старца, схватао сам да ни ја сам, ни неко други из моје околине, ни доктори, нису у стању да ми помогну. Предубока је била провалија и превише неиздржив је био бол... Ишао сам код старца надајући се чуду.
То је била моја последња нада...
Често желим да се вратим уназад, да нађем заборав у светлим сновима мог детињства, да поседим на обали моје чисте реке, да слушам шапат воде на спруду, али уместо тога због нечега се налазим у зачараној шуми и мрачним лабиринтима свог сећања.
Корачам овом сумрачном, тешко пролазном стазом, покушавам да брзо прођем кроз све своје невоље и несреће, али притом тачно знам да су све оне само увод, најстрашније ме тек чека.
И не желим да идем даље...
Човек је вечито дете, игра се својим животом, а да често није свестан да му у рукама није невина звечка, већ смртоносна бомба. Један погрешан корак, један невешт покрет, једна неопрезна реч – и свет ће експлодирати распавши се на ситне комадиће. И ако човек не погине мораће дуго да иде унаоколо, скупљајући све ове крхотине, покушавајући да их залепи у неку целину. Да би живео. Да би дисао. Да би стварао и размишљао, да се не би претворио у безвољну и равнодушну лутку.
До Отрадног сам ишао читаву вечност. Био је врео летњи дан, на небу као да је било окачено немилосрдно сунце и улице на мом путу су биле покривене мацама од топола. Чинило ми се да сви пролазници упиру прстом показујући моју унутрашњу ругобу, да климају главама, грде ме, разобличавају, називају најгорим речима. Али, било ми је свеједно. Болело ме је тако као да ми је неко забо нож у срце и заборавио да га извади.
А зар човек који је задобио смртоносну рану размишља о томе како изгледа у очима других?
Ушао сам у храм и не примећујући никога, кренуо према месту где је старац обично исповедао. Исповест се већ завршила и морао сам дуго да молим једног прислужитеља да га позове.
Напокон је изашао. Клекао сам на колена пред њим и открио сам пред њим сву своју гадост, ништа не кријући. Није ме било срамота. Много сам се уморио носећи у себи прљавштину и тежину. Очи су ми ослепеле од црнила. Напустио сам свој топли и сунчани свет, отишао у далеку земљу, потрошио сам своје драгоцене бисере на некакав бућкуриш, приморавао сам себе да једем празне и суве мекиње, веселио сам се кад ми је било тескобно и лоше, а сад сам дошао код свог Оца надајући се да ће ме примити и опростити ми.
Вероватно сам говорио дуго и неразумљиво. У извесном тренутку сам чак заборавио да је старац ту, поред мене. Онда сам на својим леђима осетио његове лаке руке, подигао сам главу и угледао сам пред собом очи небеске боје, пуне бесконачне љубави и суза.
Такве су биле очи мог сина кад ми се јавио оданде четрдесетог дана после погибије, иако су у животу то биле две потпуно црне маслине...
Старац је устао, окренуо се ка олтару, гласно је уздахнуо: „Оче!...“ и онда је дуго стајао непокретно.
Кад се окренуо према мени био сам запањен колико је млад са својих 85 година. Очи су му сијале, на уснама је играо лагани осмех. Из њега је исходио неки моћан талас опипљиве светлости.
Тама која ме је толико мучила у последње време, повукла се кукавички подвивши реп; тежина ми је пала са срца. Старац као да је узео и извадио нож из мог срца. Наравно, бол је остао, али је то био бол ка оздрављењу.
Загрлио ме је, говорио је нешто да ме утеши. Али ја, поштено говорећи, нисам био у стању да било шта схватим или чујем.
Мало сам се удаљио од храма, легао сам ничице у траву, као што сам то често чинио у детињству и лежао сам тако скоро до саме вечери осећајући како ме живоносне и светле струје прожимају од главе до пете.
Увек ћу се сећати тог имена: отац Тихон Пелих...
Владимир Шчербињин
Са руског Марина Тодић



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.