На корак од смрти

О смрти није лако размишљати а још мање писати, али дође вријеме и за једно и за друго. Пред чињеницом нојевског забијања главе у песак појединих људи, када је смрт у питању, свештеник не сме и сам да се поведе њиховим примјером па да и сам, забивши главу у пијесак, не опомиње их на ту неизбежну чињеницу живота. У свештеничкој пракси има много примера мојих да су људи неприпремљени отишли Богу на суд и истину.

19.11.2016. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Памтим случај једног старијег Србина којег сам, у старачком дому, обилазио. До тада није имао неке везе са српском околином и Србима, међу којима је живио, па ме је к њему у походе позвала медицинска сестра, рекавши ми да је потпуно изгубио енглески и да се са њиме једино на српском може комуницирати. Пошао сам му, и након првог сусрета видио да је интересантан саговорник. Сремац, стари печалбар, давно дошао и отпочео свој животни ход пространствима Канаде, преко рудника на сјеверу Онтарија па све до Торонта, гдје се, у својим зрелијим годинама, коначно, скрасио. Није имао фамилију а говорио ми је да је пролазио кроз неке везе које нису остављале дубока трага. 

Кад смо се упознали, био је већ стар, оронуо и болестан. Предстојала му је нека тешка операција. На његово тражење а и на свој осјећај дужности, пред то преломно збивање, био сам учестао са својим посјетама. О свему и свачему смо причали; смрти се нисмо дотицали. Ту тему никако није волио. Говорио ми је да је имао неку стотину жиљада на банци и планирао је да пође у Срем да своје задње дане тамо пробави. Умро је у току саме операције или непосредно послије ње. Сестра, која ме је први пут позвала, обавијестила ме је о томе. Господ зна да ме ништа друго није интересовало него само то како да се човјек хришћански, са опјелом, са ове грјешне земље испрати. Сестра ми рече да је цијелу ствар преузео његов адвокат и да ми ништа више казати не може. На моје накнадно инсистирање, који дан касније, саопштила ми је да, колико је њој било познато, још није био сахрањен и да не зна шта ће са њим бити. Не знам ни ја, дан данас, али са великом вјероватноћом претпостављам да је прошао кроз basic funeral – и спаљен. Тако од њега, његовог претуцања и мучења и ринтачења по рудницима онтеријским, и рада на најтежим пословима, не видје вајде ни један живи човјек из његове фамилије, а морало их је негдје бити, ни његова српска колонија а ни он сам за своју напаћену душу. Прође човјек животом а да о себи никаква трага не остави.

Ту скоро, позва ме један човјек, из броја ријетких пријатеља старца којег сам и сам, успутно, познавао. Долазио је, истина, ријетко, на нека црквена и нецрквена збивања а не сјећам се да ли сам га икад у храму Божијем видио. Рече ми тај његов пријатељ да је старац умро, изгледа неколико дана прије но што се открило. Прво питање што на ум човјеку падне, кад за такав случај сазна, је: да ли је оставио какав писани траг, шта да се са њим, по његовој смрти, уради. „Није – одговорено ми је – он није размишљао о смрти“. Из накнадних догађаја видјело се да је то тачно; старац, заиста, није размишљао о смрти. А ја се питам: о чему би другом, ако не о смрти, могао да размишља сваки човјек, и у сваком добу животном, ако не о смрти? И нарочито, о чему да размишља и какве животне планове да кује човјек који се подобро примакао осамдесетим?

Данима је његово тијело чекало да се види шта да се са њим ради док, на крају, на подстицај најближих, није било спаљено. Опјело нисам био обавио а не знам да ли је то неко други учинио. Но, ово је једна страна приче. Прича има и други свој ток и страну.
Сазнадох, недавно, да је тешко оболио – од рака – један мој парохијанин. Из ко зна којих људских, а недокучивих, разлога, био ми је јако драг. Постали смо блиски. Чим за његову несрећу чух, одмах сам пошао да га посјетим. Са својом фамилијом живио је доста далеко од Торонта. Видјех, хришћански, и онако, некадашње, домаћински, подносио је несрећу која га снашла. Уз њега, и његову болесничку постељу, даноноћно, бдјела је његова супруга, Иркиња, и исказивала му људску доброту која се ријетко среће. У то вријеме, још се, потајно, надао да ће се опакој болести отети и то је, нехотично, показивао.

Није прошло дуго вријеме, скаменио ме је својом поруком коју је оставио на мом телефону. Слабачким гласом, изговореним посљедњом снагом, поручивао ми је: „Оче, треба да се договоримо о мојој сахрани.“ Одмах, следеће јутро, пошао сам му. Није било пуно детаља; све је већ било уређено, и парцела на Јорк гробљу закупљена. Колико се дало, причало се и о другим стварима, а о дјеци, највише. Кад сам полазио, рече: „Оче, праштај“. „Праштај и ти мени“, одговорих. „Просто ти било“, и то су задње ријечи које сам од њега у својој души понио. Кад је умро, и кад сам дошао да први помен извршим, лежао је на мртвачком одру лица благог и умиреног. Лијеп човјек, у миру са собом и свима око себе, видјело се.

Оном, првом, човјеку, из првог дијела ове моје приче, нека ми буде опроштено, и име сам заборавио. Сјетим га се понекад, а нарочито кад се у нашем манастиру, на светим литургијама, произносе имена ктитора, приложника, добротвора манастирских. Већину од њих сам знао – неке сам искрено и синовски волио – и кад год им се име помене и ја уплетем танку воштаницу својих молитава за њихове племените душе. Тако они живе у мени, и многима, годинама пошто су промијенили свијетом.

Из свега овога је моја порука свима којих се тиче, а нема ни једнога јединог да га се не тиче, или га се неће тицати, да је смрт чињеница живота; заправо, најважнија и најпресуднија чињеница живота. То је најважнији, и једини истински, испит који свако од нас полаже. Крили се ми до на крај свијета, и у најтамније и најскривеније рупе и пећине земаљске, Испитивач ће нас и тамо пронаћи и испред себе извести. За живота пазимо какав ћемо му одговор дати. „Човјек није властан над духом, да би уставио дух, нити има власти над даном смртним, нити има одбране у тој борби; ни безбожност не избавља у онога у кога је.“ (Проп. 8, 8)

Кад некоме предстоји пут, на неколико дана, он пази да не пође неприпремљен. Провјерава ствари, прегледа исправе. Како онда да загњури главу и никаквог рачуна не поведе и пође на пут неприпремљен онај који полази на пут без повратка.

Ово опомињање на припрему не односи се само на старе него, као што рекох, на све нас подједнако. Јер нико не зна кад ће га, и гдје ће га, смрт задесити. „Само Бог једини зна, да ли ће нас сутрашњи дан убројати у живе или мртве. Неки су умрли уочи дана венчања; други су опет силазили у гроб уочи дана крунисања царском круном. Гле, још ове ноћи може душа изаћи из тела! Још ове ноћи може се човек одвојити од сродника и пријатеља, од богатства и части, од сунца и звезда, и наћи се у друштву сасвим непознатом, на месту невиђеном, на суду неочекиваном.“ (Владика Николај)

Човјеку, хришћанину, домаћину, није свеједно како ће умријети и да ли ће на пут без повратка поћи неприпремљен. Отуда ми се чини да они који желе и Богу се моле, да им „да лаку смрт“, уствари, не знају шта од Господа траже. Они се моле да Господу неприпремљени пођу.

Свако вече требало би да лијежемо у постељу са свијешћу да нам та постеља може постати самртна. Исто тако бисмо морали водити рачуна о томе да у чему се човјек затече, у томе ће и суђен бити. Сјећам се, и док сам жив памтићу, сахране младе жене која је у прељуби, заједно са прељубником, грозну смрт нашла. Зато би свако од нас морао мислити и о томе, да кад у гријех крене, да му то посљедње може бити што ће га свима, и за сва времена, обиљежити.

 „Камо да су паметни, да разумију ово и гледају на пошљедак свој.“ (5. Мојс. 32, 29) Није мудрост оптеретити свој мозак испразним знањима овога свијета, пролазнога; мудрост је, како вели мудри цар Давид, „бројати дане“. (Пс. 90, 12) „Јер свако је тијело као трава, и свака слава човјечија као цвијет травни; осуши се трава, и цвијет његов отпаде.“ (1. Петр. 1, 24)

Честити људи, пред неминовни свој полазак на пут без повратка, сведу све своје животне рачуне, опросте се са свима, своје аменете и жеље искажу – чак и детаље сахране одреде – и кад дође вријеме одласка, пођу Господу своме мирно и прибрано као што су и на друге своје важне животне послове полазили. Размишљајмо и спремајмо се.

Протојереј Василије Томић
Извор: vasilijeprotatomic.com 



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.