Нико као ми

Нигде Бог није излио више своје доброте колико над нама, грешним Србима. Од Нијагаре до Ванкувера; с краја на крај Канаде, уздуж и попреко Америке, кроз читаву огромну Русију и још које куда по свијету... Нигде, успут, ни воћку да нађеш. А у земљи Србиновој, на све стране воће и поврће црна земља стење под теретом. Свуда преобиље. На све ово преобиље дарова Божијих, како се Срби захваљују? Ево како: бацају се тешким камењем псовки на Бога дародавца.

25.02.2019. Аутор:: Пријатељ Божији 0

За ово, поприлично, година колико ми их је Господ до сад дао, прошао сам доста свијета; видио свега и свачега и сваког се чуда нагледао. Претходног љета имао сам прилику да, пуно дуже неголи претходних тридесет и више година, крстарим земљом Србиновом. Рекох, пролазио сам свијетом и чини ми се да нигдје не видјех више благослова и доброте Божије изливене над иједним народом. 

Да, виђао сам и виђам достигнућа руку људских, али, понављам, ни над једним крајем земаљским нису моје очи видјеле толико милости Божије богато разасуте као над земљом Србиновом. Али, драги моји, нигдје се, под капом небеском, не освједочих о већем безобразлуку према Предобром Господу као код нас, Срба несрећних. Нигдје такве безумне неблагодарности.

Да, био сам и у Калифорнији одакле се, давних дана, ускомешала лавина отпора Закону и поретку Божијем. Колико год да се та пошаст свијетом раширила, још увијек човјек може својим животом живјети  и, колико толико, ствари уређивати како најбоље он мисли да зна и умије.

Међутим, међу Србима то није тако. Србин може да те уједе за срце, да те до суза увриједи и да не трепне. Чак шта више, он то чини бесвјесно, и уједе те а да није свјестан тога. О чему се ради? О чему је ријеч? О псовки, браћо моја и пријатељи; о том чуду и покори. Страшна и огавна псовка на све стране; у земљи Србиновој од ње побјећи не можеш.

Та пагуба, то проклетство, та несрећа , то чудо нигдје на свијету се не може наћи. Прошао сам доста свијета; на америчком континенту живим преко три деценије и срећем се са људима разних култура, вјера и обичаја. У своје вријеме, одстудирао сам језичке науке; неке од страних језика кроз школовање учио али нигдје не наиђох ни на сличну покору каква се међу нама, Србима, као губа раширила.

Не постоји језик на свијету  који је толико канцерогено затрован прљавим псовкама. Кад се не бих бојао саблазни, упутио бих вас на једну студију која, на много страна, разлаже ”богатство” српског језика најпогубнијим псовкама. Бијах у бањи, здравља ради мојега. Базен с водом љековитом, у њему нас има свакаквих, ”с коца и конопца” сабраних. Кад чујеш псовке најсветијег што у роду људском постоји, кад си присиљен да слушаш најстрашније ружења имена Господњег, Мајке Његове Пресвете, и псовке малтене свих светих за које помена у календару има, осјетиш да би се радије ваљао са крмцима у дубоком блату него што би са тим несрећницима љековиту воду дијелио.

Одем терапеуту и жалим се; човјек добар – а немоћан. Од те куге спаса нема. Нигдје заклона ни чистог простора. Псовање – далеко било! – Бога и светих његових клетим Србима је постало узречица, у говору поштапалица. Несрећник опсује Бога а да свјестан није тога.

Супруга и ја пођемо у ресторан, на вечеру. Распитали се па пробрали, тобоже. Колико је ваздух у том, ”пробраном” ресторану загађен и затрован, толико, и још више, окужен је псовкама које се ковитлају на све стране. Наврат-нанос поједосмо шта добисмо, па на врата. Подједнако мучно у души као и у стомаку. Никаквим купањем прљавштину са себе не можеш скинути.

Нигдје, ево понављам по трећи пут, Бог није излио више своје доброте колико над нама, грешним Србима. Возио сам од Нијагаре до Ванкувера; с краја на крај Канаде, хиљаде и хиљаде километара. Прошао сам Америку уздуж и попријеко. Бијах и у огромној земљи Русији и боравио још које куда по свијету. На свим својим путовањима, осим кроз земљу Србинову, не сјећам се да сам игдје, успут, могао наћи воћку да бих је убрао. Не дај, Боже, глади; тешко да би човјек нешто нашао живот да оснажи. А у земљи Србиновој, на све стране, свијенчило се воће и поврће. Црна земља стење под теретом. Свуда преобиље. Људи пролазе и газе; гледам, и свиње засићене. Ми се разлијећемо по које каквим продавницама, тражећи непрскано и не затровано, а у земљи Србиновој то све ни покупити не могу.

На све ово преобиље дарова Божијих, како се Срби захваљују? Ево како: бацају се тешким камењем псовки на Бога дародавца, вријеђају га, немилосрдно пљују и на крст га разапињу. Да ли икако да сијевне у тупе главе Срба псовача како би се он, јадник, осјећао ако би му неки дрипци, сваки час, мајку псовали и његове најмилије вријеђали?

Воле Срби, шизофрено, да говоре о ”Небеској Србији”, о својој изузетности, о устријемљености цијелога свијета против нас јер смо, забога, ”народ изабрани” и да не набрајам остале наше глупости.

Хоће ли ико Бога, попљуванога и Распетога, да види у нашим судбинама! А ја, након само овог несрећног искуства – о осталим нећу да словим – са жалошћу говорим: Нек се деру Деретићи, успаљене нек успаљују, мамурне нек успављују – нама спаса нема. Ми смо народ на клизавици стрмој; срљамо у своје истребљење и нестанак. Толико Господа вријеђамо, и толико смо га већ извријеђали да, ако бисмо којим случајем с нашим непочинствима и престали, вјерујем да је Богу драгом одавно прекипило и да нас је, коначно, отписао. 

Протојереј Василије Томић
vasilijeprotatomic.com



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.