Од страсти до злочина

Догађај посечења Светог Јована Крститеља представља како у историји човечанства тако и у историји спасења људског рода, збитије које нам открива сву суштину и начин злоупотребе људских слабости које, у крајњем степену, доводе до злочина. Уједно, овај догађај открива нам и пут којим човек преваљује од страсти до сопствене смрти.

11.09.2019. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Повод за посечење Јована јесте – прељуба и блуд! Грех најстрашнији за који свети апостол Павле казује да је то грех којим се греши не само души него и телу. Још нам свети апостол казује да је тело хам Духа Светога. Тај храм Спаситељ је на Крсту откупио својом пречистом Крвљу те је због тога и тело човеково бесцено богатство које ћемо обрести по Другом Његовом доласку и свеопштем васкрсењу.

Једна је од десет заповести које је Бог открио Израиљу преко пророка Мојсија и које је уватрио у камене плоче Закона Божијег гласила је: не чини прељубе! И још је наредио да се онај ко чини прељубу има страшном смрћу уморити – каменовањем. Тежина казне увек је одговарала тежини греха, а грех, колико год тежак био, увек је водио и води у смрт. Али, не само смрт онога ко ји чини грех, већ пречесто и у смрт другог, невиног, човека који нема удела у греху починиочевом!

Кршење ове заповести осим што је нарушавање духовне вертикале (кршење заповести Божије које собом носи смрт) јесте истовремено и рушење хоризонтале; дакле, има и социјални аспект, деградацију на друштвеном плану и руши и обичајно право Израиља које истиче из заповести Божијих. Према јеврејском обичајном праву постојала је институција левиратског брака по којем је човек могао имати жену свога брата, али само у случају да ожењени брат умре и не остави потомство. У таквом случају брат је имао обавезу да узме себи жену свог умрлог брата да би му продужио постојање рађањем деце. Син из овог брака сматрао би се синог умрлог па би тако левиратски брак имао за циљ да осигура наставак породице и очување породичне имовине.

Међутим, јудејски цар Ирод је посегао за женом свог рођеног брата који је био жив. ''Не можеш ти имати жене брата свога'' – вапио је Свети Јован Крститељ, претеча Христов, последњи пророк и први апостол. И глас овај стиже до Ирода који је живео у ванбрачној, блудној вези са женом свога рођеног брата Филипа који је био жив!

Прељуба са женом свога рођеног брата открива Иродову личност и показује га као лабилног, острашћеног, похотног, себељубивог, сујетног, гордог човека. Посебну тежину даје и чињеница да је Ирод био на врху пирамиде власти, дакле, цар јудејски, са свим могућностима и огромним простором за испуњење свих својих похота и жеља које омогућава поседовање неограничене власти.

И данас можемо јасно видети како у пракси функционише човек који има власт. Иако се кроз политичку историју јасно виде тенденције ограничавања самодржавља и власти једног човека, у оној скривеној, невидљивој сфери живота људи са овако великим могућностима се ништа није променило. О томе сведоче и такозване афере које се везују за овог или оног државног опуномоћеника на највишим функцијама, рецимо председника држава или премијера. Наравно да није свеједно какав човек води државу и народ, гледајући из угла његовог моралног кредибилитета.

Пророк, дакле, Ирода разобличава јавно, не тајно у, како ми то кажемо, ''четири ока''. Зашто? Па управо због тога што овај грех човека који има сву власт носи собом врло разарајућу силу на друштвеном плану. Његовим грехом угрожен је општи поредак, јавни морал, обичајно право, народне навике и систем вредности, све оно што једно друштво држи на окупу, у сагласности у добром поретку. Није, дакле, свеједно када неко са маргине друштвеног живота учини такав преступ и када то себи дозволи неко ко је на врху власти, неко у чијој се личности сажима и огледа судбина целог народа. Није свеједно када промашај направи човек одговоран само и једино за своје поступке и човек у чијој је одговорности једна друштвена заједница или, што је најстрашније, читав један народ. Ради тога пророк обавештава јавност и разобличава зло јавно, без увијања, повлачећи јасну и недвосмислену границу шта је дозвољено а шта недозвољено и такозваном обичном човеку а камо ли властодршцу.

Још једну ствар нам овде открива пророк који тумарајући пустињом људских душа затрованих и руинираних сваковрсним грехом, упозорава на сву погубност греха: његов јавни иступ сведочи о његовој храбрости, потпуном одсуству страха од могуће последице његовог јавног разобличавања поступка владара. Свети апостол Павле то објашњава речима да савршена љубав изгони страх! Имајући пред собом истину Божију и заповест Његову којом је штити, пророк без страха указује на безакоње човека који би превасходно требало да буде заштитиник истине и закона које управо он сам гази. Ово показује колико је силан човек кога руководи истина Божија и њена сила. Она не узмиче пред грехом и саблазнима. Сила Божија не узмиче пред силом људском! Вечно не стрепи пред тренутним, небеско не узмиче пред земаљским јер оно је за малена...

Нажалост, ни данас није другачије. Механизам зла се није изменио. Само је начин постао нежнији скривенији и умотан у обланде наводне хуманости. Како другачије схватити интервенције великих сила у појединим регионима света где у име демократије и људских права уништавају читаве народе разарајући им рад и труд улаган вековима и деценијама уназад... ???

Шта се догађа са Иродом? Он, под притиском речи пророкових и имајући свест о сопственом чињењу да је безаконо, остаје нем и безгласан пред пророком. Ипак, зло тражи своје задовољење. На сцену ступа други кључни актер, Иродијада, снаха Иродова и наложница његова у исто време. Она кипти јарошћу и гневом, мржњом и неодољивом потребом за осветом. Немајући у себи снаге, а ни жеље ни воље за покајањем, истовремено желећи да се ослободи притиска неугодног сведочанства, она проблем решава уклањањем сведока њеног и Иродовог безакоња. Она жели да свој грех потопи у крви пророка, у крви праведника. У овој игри безакоња и смрти пред нама стоје две личности, обе огрезле у грех и смрт. И као што су на Голготи са леве и десне стране распете Љубави стајали покајани и непокајани разбојник, два човека крајње супротних настројења, тако и овде имамо два разбојника од којих би један, Ирод, да устукне, да се покаје, и који показује знаке још увек потпуно неумрле савести, и други, Иродијада, чије срце кипти жудњом за осветом и крвљу праведном.

Страшан је спој људске похлепе, жудње за сладострашћем и заслепљености коју похота навлачи на блудно срце човеково и лукавства, ђаволске домишљатости онога ко је жедан туђе крви. На сцену ступа најподлија подвала описана у свештеним текстовима Светога Писма. Похотан и острашћен човек је заслепљен човек и није у стању да прозре и види замку у коју га лукавост увлачи и хвата. Тако је и себељубиви, гордељиви и сујетни Ирод одлучивши да прослави себе на дан свога рођења, припремивши гозбу на којој је сабрао себи равне, заправо, припремио позорницу сопствене пропасти. На ту позорницу се успела и на њој заиграла Саломија, заносна лепотица, његова братаница, кћи брата његовог Филипа и Иродијаде, његове наложнице. Њен бестидни плес изведен пред очима и на дохват руке њеног похотљивог стрица, постао је понор у који се суновратио Ирод. Јер тај плес је био залога Иродовог обећања да ће платити цену која год се од њега потражи, макар била равна и половини царства. Али лукава Иродијада није за цену плеса своје кћери затражила половину царства свога девера-наложника, већ главу Претечину. И то на тањиру. Схвативши где се нашао, Ирод је коракнуо уназад, али, обећање дато пред званицама није му дозволило да се и сасвим повуче. Који тренутак касније, пред Иродијаду је принет сребрни тањир и на њему глава пророка, претече и крститеља Господњег Јована.

Шта нам још открива ово, у историји људскога рода, јединствено збитије? Да осмотримо за тренутак младу Саломију, кћер Иродијадину, братаницу Иродову. Већ на први поглед видимо жртву демонизоване мајке, жене у којој су се сабрале и удружиле најсташније стихије зла: прељубништво и блуд, похота, злопамћење, осветољубивост и на крају – убиство. Али и жртву своје младалачке острашћености усмерене ка злу мајчинском манипулацијом и утицајем. У исто време, Саломија пројављује и детињу оданост и послушност својој мајци. У својој искрености, коју још увек није помрачила острашћеност, она пита своју мајку шта да затражи од Ирода као награду за плес којим га је завела. И ево страшне поруке родитељима: отворивши врата своје душе дете чека шта ће родитељ у њу сместити као садржај. То је тренутак када родитељ од свога детета може направити честитог и чистог богоподобног човека или убицу. Иродијада од своје кћери Саломије прави и судију и џелата у исто време. Својим иштењем она пресуђује светоме пророку и својом га речју сече. И тако, објављујући рат Богу, родитељи осуђују на смрт не само себе већ и своје потомство. Несрећна Саломија завршава свој живот последњим плесом са главом ухваћеном и потом одсеченом плочама леда у залеђеној реци.

И још једна цртица о карактеру Иродовом. Осим прељубе и похоте Ирод пројављује и инцестно настројење према кћери свога рођеног брата. Као да му је мало блудничење са његовом женом. Наслађује се гледањем заносног, блудопозивног плеса своје рођене братанице која га распаљује блудном страшћу. Ослепљен њоме Ирод плаћа на невиђено: ''Ишти од мене шта год хоћеш'' нудећи и половину свога царства. Ипак, дакле, не нуди цело царство. Другу половину осигурава за себе јер њиме и надаље ваља задовољавати телесне страсти и надменост живљења.

Ирод нам нуди портрет властодржаца, политичара, људи спаљених савести и испуњених сваком страшћу и похотом који се не устежу да остварење својих личних интереса плаћају животима других људи па и читавог народа. Ми се са овим злом сусрећемо свакодневно како на глобалном тако и на националном плану.

Усековање главе светог Јована Крститеља тако открива једну велику и богату галерију сваковрсних обличја људске палости. Показује како грех одузима човеку власт над собом и снагу и онеспособљава га да му се супротстави, помрачује му ум и онеспособљава за одбрану од њему непријатељски настројених околности живота.

Лажна снага која долази од имања власти стропоштава се у личној немоћи. Властодржац поробљава самога себе и чини себе таоцем сопствене немоћи дајући се добровољно у ропство своме поданику. Пред нама је гротескна слика цара Ирода кога грех баца на колена, савија пред ноге разуздане девојке, поданице његовог царства земаљског.

Хаџи Братислав Николић



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.