О правој и природној вери

Данас више не треба никога убеђивати да Бог постоји. Међутим, оно главно није у знању, него у нашем односу према Богу. Зато, наше знање да Бога има, не само да не приводи, него нас и удаљује од Њега, усељавајући у нас лажну религију, која нимало није боља од отворене безбожности. Оваква вера има свој израз у флоскули да изнад нас има Неко или Нешто, Кога они називају Богом. Оваква природна или општељудска лаж-религија, у ствари, нема ништа заједничко са хришћанством.

03.11.2016. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Често се догађа, да нам у храм долазе старији људи и причају о себи, да су у детињству били крштени, али потом нису више слушали о вери, у Цркви ниједном нису били, те и да су читали световне новине и часописе, радили у обичним радним колективима, или краће речено, нису имали ни најмањег повода и случаја да се дотакну вере, али тим не мање, кажу они, сећање на Бога смо увек носили у дубини душе. И сада, када се о вери говори на све стране, они такође себе називају верницима.

Овакви случајеви, врло чести, јасно сведоче о томе, да је наша душа заиста створена по образу Божијем, који не ишчезава из ње, чак ни у непријатним околностима. У наше дане и не треба никога убеђивати да Бог постоји. Но, оно главно, разуме се, није у знању, него у нашем односу према Богу. При нашој уобичајеној равнодушности према вери, при незнању и нежељењу да сазнамо њене основе, при неправилној оцени самих себе пред лицем Божијим, наше знање о томе, да Бога има, не само да не приводи, него нас и удаљује од Њега, усељавајући у нас лажну религију, која нимало није боља од отворене безбожности. Већина таквих, који су пред вече свог живота „ушли“ у Цркву, на жалост, само се и ограничила тим осећањем, да просто изнад нас има Неко или Нешто, Кога они називају Богом. Оваква природна или општељудска псеудорелигија у ствари нема ништа заједничко са хришћанством.

Видови ове „природне религије“ или религиозног осећања су различити. Издвојмо овде само три најкарактеристичнија.

С у ј е в е р ј е. То није само вера у предзнаке, у „дошљаке из космоса“, чудесне „исцелитеље“. Пре свега, то је вера неразумна и слепа, не можеш ни појмити на шта се односи та вера, али неизоставно са строгим поштовањем одређених правила, која могу чак бити и поједина црквена правила, попут оног о раду на празнике. Таква правила нас не оптерећују много у животу, и при томе добро умирују успавану савест.

В е р а  у  о б р е д е, то јест вера да ови или они црквени обреди сами по себи, без молитве, без покајања и црквеног живота, некако „освештавају“, украшавају наш живот, дају нам некакво добро. Овде спада тежња да се по сваку цену крсте деца и опевају умрли сродници, уз одсуство жеље да се схвати, да само по себи опело и чак крштење нецрквеном човеку по правилу ништа не даје.

В е р а  у  с е б е, то јест вера у то, да је код нас тако много добрих дела и тако мало грехова (осим само таквих ситница, као што су безбожност, абортуси, блуд и пијанство) и поврх тога пошто смо ми толиким људима учинили добро, Бог је просто обавезан да нас награди због тога, а Црква и молитва нам уопште нису потребни. Другим речима, свакако, врло је добро што у селу постоји црква, али она није ту ради нас, већ ради оних, који би требало да добију опроштај за многе грехове.

Све ове стране религиозног осећања могу бити својствене једној истој особи.

Могуће су и друге форме пројављивања ове религиозности, али главно у њима је на жалост, једнако. Као прво, увек одсуствује појам о живом личном Богу, Творцу и Спаситељу човека. Бог се замишља нечим безличним, и што је главно, врло далеким од нас, дакле, не захтевајућим од нас поштовање, страх, послушање и љубав. Даље, нама је својствен поглед на човека, то јест на себе, као на биће, коме није потребно ништа онострано, а да при томе има право на сва земаљска и чак небеска добра. Заиста, ако су код нас са свима више или мање подношљиви односи, а Бог за нас далеко-далеко на небу, или пак дубоко-дубоко „у души“, то значи да је са нама све у реду и да смо ми добри, па онда нека нам Бог да све што следи из тога. У суштини ово је слепило, тама незнања својих грехова, болести своје душе. А невоље и несреће, које нам се догађају, могу нам само делимично помоћи да прогледамо и осетимо, да смо у ствари много гори, него што нам се то чинило, и због тога несрећни.

Најзад, из оваквог осећања себе, свог положаја у односу према Богу, очигледно проистиче неверовање у рај, ад, вечно блаженство, вечну муку; или пак, у крајњој мери, потпуна равнодушност према својој посмртној судбини. Рај нам се чини исто тако досадан, као и дугачка црквена служба, а ад нас не плаши, зато што ми не доживљавамо никаква сведочанства о његовом постојању, и што је главно, не можемо замислити, како се ми овако добри, можемо наћи тамо. Уопште сва „природна религиозност“ је равнодушна према стању човека после смрти. Афричком дивљаку је био потребан идол од камена, да би обливши га жртвеном крвљу, обезбедио себи добар улов или у крајњој мери, да би се осећао сигуран на зверињој стази. Потпуно слично савремени верник хоће да набави крстић или икону ради чувања дома, детета, аутомобила, себе од свих неочекиваних случајева и ради тога, да би се осећао што сигурнији у стварности која га окружује. Мисли о вечности нема ни код првог, а ни код овог другог „верника“.

Сходно претходном, „природна религиозност“ не даје никаквих подстицаја за делање, за изражавање своје вере у делима, не поставља циљеве, не даје човеку пунокрван духовни живот, не одговара на питања савести, већ само помаже сакривању од ње и споразумевању са њом. Стварну пуноћу духовну може дати само истинска Вера, свесна, трезвена, делатна. Вера се може исповедати хладним устима, а може (и треба) да се исповеда – умом, срцем, речју и делом, свим деловима душе и тела. А ово и јесте истинска Вера. Циљ ове Вере је спасење човека, који је осетио своје погибељно стање у безбожности. Наше незнање свог погибљеног положаја (стања) при свим нашим социјалним и породичним невољама достојно је чуђења и сажаљења, при највећем разливању најгрубљег и најприземнијег греха, при нашој унутрашњој несређености, грижи савести, при ономе што је пред нашим очима и тога што смо чак предузели толико безуспешних покушаја да дођемо до макар какве среће својим снагама.

Нису људи измислили Цркву. Сама историја дуговремених и честих гоњења на њу, на која она никада није одговарала насиљем, говори о томе, да ако би она била људска установа, онда се просто не би сачувала до наших дана. Њу је основао Сам Господ и подржава је недокучивим путевима Својим и приводи људе Себи кроз њу. Другог начина да се приђе Њему, осим Цркве, Бог нам није оставио, слично као што отац сам учи свог малолетног сина и реду у кући и дужном понашању према оцу, а не препушта то детињем уму сина. Давно је речено, да коме Црква није Мајка, томе ни Бог није Отац. Ко себе сматра верником, а да при томе није црквен човек ни стални парохијанин, онда нека схвати да таква вера није угодна Богу, оном Самом, у Кога он верује. Овоме нас учи реч Божија – Св. Писмо. При овоме, чак и ако човек често посећује храм, али се не исповеда, него проводи живот у очигледном гажењу ових или оних заповести Божијих (које, узгред речено, он не може чак ни правилно схватити без црквеног учења), - онда он и поред тога не може бити члан Цркве, не може се називати хришћанин.

Црквеност је потпуно нови и једино правилан поредак свег живота, мисли и осећања оног човека, који је прихватио Цркву, осетио потребу за њом. Управо таквом човеку Господ и открива по мало, шта је то истинско хришћанство, какав је то пут, а споља пут бива видан само овлаш, и то из даљине.

Изучавање наслеђа Цркве, то јест Св. Писма и Св. Предања, а заједно са овим унутарцрквени живот и разликује верујућег човека од „природно-религиозног“. „Природну религију“ човек може схватати или смислити чисто својим снагама. А вера истинска нам се даје oд Онога, Ко је неупоредиво виши, чистији, разумнији, милосрднији, јачи од свег људског рода. Ова Вера се даје свакоме ко је истински жели, ко је жедан и моли, а не самодовољном и спокојном за себе човеку, иако узнемиреном због читавог света. 

У наше време, Слава Богу, човеку је врло лако да се приопшти црквеном животу, ако према њему има и најмање тежње, макар и најмањег немира због своје посмртне судбине. Само не би требало мислити, да се може доћи у било који радни или недељни дан одмах „на причешће“, с тим, да се потом не појављује у цркви читаве године. Причешћем не почиње улазак у Цркву давно отпалог од ње и не започиње она од крштења за некрштеног, него у оба случаја започиње од осећања кривице пред Богом, од вере у Њега, а затим следи кратко појашањавање у Кога ми верујемо и чиме смо криви пред Њим, а тек потом припрема за крштење или причешће. Господ призива: „приближи се Царство Небеско“, - давано нам крштењем или причешћем, - али најпре: „покајте се и верујте у Јеванђеље“. И овим причешћем или крштењем наш црквени живот не би требало да се оконча, него тек истински да започне. Каквог смисла има ухватити се за спасоносно уже, а потом га одбацити на пола пута? Само „ко претрпи до краја биће спасен“, учи нас Сам Спаситељ.

Свештеник Тимотеј Алферов
Извор: православнапородица.орг.срб



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.