О ситним гресима

Ни према чему човек није толико толерантан као према такозваним малим греховима, малим пороцима на које, не само да је навикао, већ на њих гледа са одређеном симпатијом. Чак и на друштвеном нивоу они имају предност над људима који воде рачуна о свом понашању сматрајући да је Бог нетолерантан према свему ономе што излази из Његове воље.

15.08.2016. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Ситан грех је, као дуван, толико ушао у навику људског друштва да му ово допушта свакакве повластице. Људским законом се дозвољавају ситни греси а они не воде у тамницу. Сви су криви за њих, а нико не жели да их каменује. Дуван, као “мали кокаин”, јесте дозвољен, као ситна лаж, као неприметна неправда, као убиство човека у срцу или у утроби. Међутим, не говори тако Откривење Божије, воља Живога Бога. Господ се не мири ни са маленом лажи, ни са једном убиственом речју, ни са једним прељубничким погледом. 

Мноштво малих падова у грех је несумњиво теже за човекову душу од неколико великих, који стално остају у сећању, али се могу увек разрешити покајањем. И, свети је, коначно, не онај који чини велика дела, већ онај који се уздржава и од најмањих преступа. Против великог греха је лакше отпочети борбу, лакше је омрзнути његово приближавање. Мноштво малих, неприличних навика представља устајалу жабокречину за људску душу, ако их човек у себи утврђује или сматра неизбежним злом, против кога се не може борити. 

Осетљивост према најмањем у себи биће за нас показатељ здравља наше душе. Реч о неопходности одбацивања чак и најмањег греха приводи нас најважнијем питању људског живота, питању о животу после смрти. Откривење Цркве потврђује да ће душа, која се није ослободила ове или оне страсти, пренети исту у онострани свет, где ће јој, због одсуства тела (до васкрсења) бити немогуће да удовољи овој страсти, те ће пребивати у непрестаној муци самоизгарања, непрестаној жеђи и похоти, без могућности да је утоли. 

Гурман, који у свом земном животу само мисли о храни, несумњиво ће се мучити после своје смрти, лишен телесне хране, али не лишивши се духовне жеђи тежње ка њој. Пијаница ће се невероватно мучити, немајући тело, које може задовољити наливајући се алкохолом и тиме бар привремено умирити душу која се мучи. Блудник ће доживети исто осећање, среброљубац исто, пушач исто. Осећајући ово, зар се може мирно предавати страстима или их чак делити на озбиљне и невине? Зар ватра није ватра, и у пећи и на упаљеној шибици? И једна и друга је непријатна за човека који се опржи, а може да буде и смртоносна. Неопходно је схватити ову несумњиву истину да је свака страст, свака злоба, свака похота - огањ. 

Пре свега, потребно је престати оправдавати своју острашћеност, чак и најмању, треба је осудити пред Богом и самим собом. Потребно је помолити се за избављење, за спасење. Господ Спаситељ се не назива Спаситељ апстрактно, вћ} реално. Он спасава од свих слабости и страсти. Спаситељ избавља и исцељује, и то сасвим видљиво, осетно. Исцељујући, прашта. Праштање је исцељивање онога што треба опростити. Оно се даје само онима који су гладни и жедни ове правде. Онима који је само хоће док труну у својим жељама, не даје се ово исцељење. Даје се онима који горе, пламте, моле, стреме својим срцем, јер су само такви кадри да поштују дар Божијег исцељења, не погазивши га и благодарећи за њега, пажљиво се штитећи именом Спаситеља од нових искушења зла. 

Свакако, пушење је врло мала страст, као што и шибица производи малу ватру. Међутим, и ова страст је духопротивна, и немогуће је замислити неког од најближих Господњих ученика као пушача. “Уништавај и малу страст”, кажу Свети. Тако је и са гресима. Мала биљка се лако чупа, а велико дрво захтева секиру да се искорени. Духовни смисао пушења и свих ситних “оправданих” противзакоња духа је распуштеност. Не само тела, него и душе. Ово је лажно умиривање себе (својих нерава, како се говори понекад, не знајући да су нерви телесно огледало душе). Ово “умиривање” води све већем удаљавању од истинског мира, од истинске утехе Духа. Ово умирење је варка. Јер, док постоји тело, умирење треба стално обнављати. А, после ће ово наркотичко умиривање бити извор мучне поробљености душе. 

Требало би схватити да се онај који излива свој гнев такође “умирује”, али, свакако, само до новог напада гнева. Немогуће је умирити себе задовољавањем страсти. Себе је могуће умирити само супротстављајући се страсти, уздржавајући се од ње. Себе је могуће умирити само носећи крст борбе против сваке страсти, чак и најнезнатније, крст њеног примања у своје срце. Немогуће је молити се Духом, пушећи цигарету. Немогуће је проповедати, пушећи цигару. Пред уласком у храм, цигарета се одбацује, но, храм Божији смо ми. 

Много је људи који су наизглед непорочни, који не пију и не пуше, али сличних, како би рекао Лествичник, трулој јабуци, тј. испуњених јавном или тајном гордошћу. И, нема друге могућности да се смири њихова гордост осим некаквим падом. Неумољивост и пуританство су туђи јеванђелском духу. Фарисејска праведност без љубави тамнија је у Божијим очима од сваког греха. Али, и млитавост хришћана у испуњавању заповести такође је тамна. 

Осетљива савест ће сама изоштрити вид за проналажење ове прашине, која лежи на ранама душе. Син Божији и Син Човечији нам је дао заповест само једне жеље: Будите савршени као што је Отац ваш небески савршен (Мт. 5,48). У њој, као да Господ говори: “Људи, Ја вам не дајем меру, одредите је сами. Одредите сами меру ваше љубави према Мојој Чистоти и меру вашег послушања овој љубави”.

Ахиепископ Јован Шаховској 
Извор: saborna-crkva.com  



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.