Последња Спаситељева заповест

Уочи Свог Вазнесења Господ Исус Христос је Својим ученицима рекао: „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа, учећи их да држе све што сам вам заовједио“ (Мт. 28:19-20); „Идите по свему свијету и проповиједајте јеванђеље сваком створењу. Који повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен.“ (Мк. 16:15-16).

11.06.2019. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Ова заповест је једна од најмање испуњених у Православној Цркви. Још је Свети Николај Јапански писао: „Идите, научите све народе – као да тога нема у Јеванђељу. Иако то сви слушају и знају напамет. И ми немамо инострану мисију! У Кини, Индији, Кореји, свуда су мора и океани незнабоштва, све лежи у мраку и сени смртној, а ми шта? Ми смо попут пса на лежаљци! Не могу се дотаћи Православља „оно је свето“! Па зашто га не јављате свету?“ (Дневник, запис од 12 јуна 1986. године).

И заиста, ако говоримо о спољашњој, истинској мисији чак и са уцрквењеним човеком, он ће, заставши, неизоставно одговорити да је наравно, проповедати Реч Божију сваком Папуанцу и Кинезу – дело које није лоше. Али ето, треба у почетку да све „своје“ обратимо Христу, а потом ћемо већ мислити и о „туђима“. Нажалост, они који говоре тако, не схватају или не желе да схвате две ствари.

Прво, то значи да се ми свесно одричемо да испунимо заповест Господа нашега Исуса Христа о проповеди СВИМ народима. Слушајући Спаситељеву заповест ми мислимо не како да је испунимо, већ како да остваримо наше одсуство жеље да је испунимо. Са свим последицама по духовни живот које одатле проистичу.

Ко што је познато, пут под називом „урадићу сутра“ води на пут по називом „никада“. Говорећи да ћемо се проповедањем другим народима бавити само када обратимо све Русе, самим тим ми говоримо да се њоме никада нећемо бавити – јер је потпуно јасно да, колико год ми сјајно проповедали „својима“ они никада неће сви одреда постати Православни, јер у већини случајева разлог њиховог неверја није недостатак сведочења о Вери или неопходних православних примера, већ свестан избор. Управо так је и у време Апостола ситуација била у јеврејском народу. Да су Апостоли решили тада „прво да обрате своје, а затим да већ иду туђима“, остали народу, укључујући и наш, руски, гинули би у незнабоштву.

Друго, унутрашња мисија никада неће бити успешна без спољашње. Сваки „наш“ неверник коме почну да проповедају Православље, може са пуним правом рећи: „Ви мене призивате да живим по заповестима Христовим? А зашто их сами не испуњујете? Христос говори „проповедајте Јеванђеље свој твари“, а ви не проповедате“. Наравно, тако може рећи само један од сто, али осталих деведесет девет, иако то не могу да изразе речима, осетиће то на исто на духовном нивоу. Јер, кога могу да обрате Богу они, који сами свесно не желе да испуне Његове заповести?

И напротив, ако почнемо да проповедамо неправославним народима, како онима, који живе у Русији, тако и онима, који живе ван ње, постаће успешнија и унутрашња мисија. И подвижничко служење мисионара, и подвизи Вере међу новообраћеним припадницима других народа запалиће огањ благочестиве ревности међу многим „номиналним православцима“. Тако да ће активна проповед Руске Православне Цркве међу другим народима донети не штету, већ велику корист за ширење Вере у руском народу.

Овде треба поменути и такав „аргумент“ да, тобож ми имамо толико унутрашњих проблема, да нам није до мисије, већ када се проблеми реше, тада ћемо и поразмислити… У стварности овде је испреплетан разлог са последицом. Наш проблем је последица тога што ми не живимо по заповестима Христовим, од којих је једна – „Идите, научите све народе, крстећи их у Име Оца и Сина и Светог Духа“. Једини пут за савладавање проблема – да почнемо да живимо по заповестима, па и по тој међу осталима.

На крају са темом очувања Спаситељевих заповести повезано је још једно важно питање, које се непосредно дотиче удела наше земаљске отаџбине и нашег народа. Много векова Православна Црква се није занимала мисијом, ако не узмемо у обзир поједине напоре Руске Цркве. За већину Помесних Цркава олакшавајућа околност био је турски јарам, који је веома отежавало живот православних хришћана. Међутим у 19 веку Грчка, Бугарска, Румунија, Србија и Црна Гора добиле су слободу, али, авај, ти православни народи уопште нису журили да поделе Православље са онима који не знају за њега.

Због тога Православље је још само пре сто година било ограничено појасом компактног становништва традиционално православних народа. У свему осталом свету о Православној вери уопште нису знали ништа. То се односило и на најобразованије људе Западне Европе, да не говоримо већ о становницима Азије, Африке, Јужне Америке и Аустралије.

И у 20 веку су се за чланове апсолутно свих Помесних Цркава створили такви услови, да су и невољно морали да напусте своја места и да се настане по свим оним земљама где нису желели да иду добровољно. У Русији је то била револуција, грађански рат и велики отаџбински рат, у Србији, Бугарској и Румунији – долазак комунизма, у Грчкој – грађански рат и економски проблеми, за Антиохијску и јерусалимску патријаршију – појачани притисак од стране иноверног окружења.

На тај начин, протекли 20 век постао је век најширег распрострањивања Православља по планети. Православне дијаспоре појавиле су се на свим континентима и у огромној већини земаља. И свуда, где су се појављивале, ницали су православни храмови, а у њима свештеници и епископи, преводиле су се Литургије на језике староседелаца, издавала православна литература на језицима неправославних народа.

Тако су се јавили услови да староседеоци почну да слушају о Православљу, а чувши многи су почели да се обраћају у истински Цркву Христову, и да обраћају друге. Захваљујући томе, у Западној Европи и Азији хиљаде су постале православнима, у Америци – десетине хиљада, а у Африци – стотине хиљада.

У древној верзији Житија Апостола Томе говори се да је он, добивши у удео проповед Индију, никако није желео да се упути у тако далеку земљу. И Господ му је помогао – продавши га у ропство капетану брода који је путовао у Индију. Гледајући на горенаведене чињенице из тог угла, стиче се утисак да је Господ посредством невоља натерао Православне на проповед другим народима, тамо где они сами добровољно нису хтели да иду. Ми смо Га сами принудили на то својом лењошћу и неделовањем.

И сада, након пада безбожне власти и након што је Црква добила пуну слободу за своју делатност, имамо толико могућности за успешну и делотворну спољашњу мисију, које, заиста, нисмо имали ни у једном од претходних векова. Међутим, ми скоро ништа не чинимо за спољашњу мисију. Постоји само неколико ентузијаста који немају никакву подршку ни од Цркве, ни од државе. Срамотно је знати да Руска Православна Црква, најмногобројнија Помесна Црква, придаје спољашњој мисији једва мало већу пажњу од свих осталих.

Још пре више од 100 година Свети Филарет Московски је писао. „Света Црква има потребу за проповедницима вере, за њено јављање у суседним земљама – Кини, Јапану, Америци, Тибету, Персији, Турској и у свим европским земљама латинског, лутеранског и реформаторског вероисповедања”. (Извештај Господару о разлозима неповољног положаја Православне Цркве у Русији).

Тај императив наше Цркве био је изражен још пре век и по, а међутим, у неким од земаља које је набројао свети Филарет до данас није ступила нога православног мисионара.

Последња Спаситељева заповест и даље остаје занемарена. Како да знамо, не спремамо ли самим тим на своју главу нове казне, које ће нас натерати да идемо тамо куда не желимо да идемо добровољно?

Наравно, не може свако оставити све и поћи у Африку или Азију, да би тамо проповедао Православље. То је посебно служење, на које се може одлучити само истински велики духом и предани Богу човек. Али апсолутно сваки православни хришћанин може по својим силама да укаже појачану помоћ оним мисионарима који се већ труде у другим земљама.

Као пример за то јесте Свети праведни отац Јован Кронштатски, који је, служећи у Русији, свим силама подржавао мисију, жртвујући се и за изградњу православног храма у Немачкој, и за први православни храм у Јужној Америци, и за православну мисију у Јапану и мисионарима у другим земљама.

Већ сада се многи наши руски мисионари са самоодбацивањем труде у Тајланду, Хонг Конгу, Монголији и другим местима. Њима је неопходна наша подршка – како духовна, тако и материјална. А нама је неопходно, да им ту подршку укажемо, јер ћемо тако испунити последњу заповест Спаситеља и моћи да постанемо саучесницима онога што је Он обећао, говорећи. „Ако заповијести Моје одржите, остаћете у љубави Мојој“ (Јн. 15:10).

О. Георгије Максимов
Извор: svedokverni.org



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.