Пронаћи свој животни пут и посао

Много је људи који се налазе на животној раскрсници не знајући како да поступе. Многи се нађу у системима западних компанија извитоперених вредности и нездравих међуљудских односа што их одводи у разне животне кризе, здравствене тегобе и обољења. Нарушеног здравља, изгубљеног смисла и радости, они желе да промене посао, али страх да други неће наћи и да неће моћи да преживе надвија се као зла коб. Шта чинити?

23.07.2018. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Посао не мора увек да буде везан за неку институцију, неки утврђен систем, не треба размишљати “у фиокама”, ни по инерцији са дотадашњим животом. Крените сами нешто да радите. То је, практично, прича о одређивању себе, а то је најтеже.

Ко сам ја? Куда идем? Шта желим? У чему желим да се остварим? Шта желим да стварам? Шта ми је то Бог дао, па могу да употребим на неко добро и неки напредак? То су најтежа питања.

Најтеже је себе одредити, дефинисати. Али, тек кад то човек успе, он може истински да живи. То је као сочиво: ако су зраци расути кроз њега, ако нису сабрани, јединствени, ако нема фокуса - неће дати никакву искру, неће упалити никакву ватру, не можеш постићи ништа. Али, ако сабереш те зраке, ако одредиш себе, ако имаш фокус, ако знаш себе и свој пут - онда се пали прави живот и права ватра у теби, мора да кресне та искра. 

Наравно, дуг је пут до тога да може човек да се одреди и да нађе своје место, да сабере те зраке. Али, оно што нам је дато од Бога и што можемо јесте ДА СВАКОГА ДАНА ПРЕВАЗИЛАЗИМО СЕБЕ У ЉУБАВИ. У љубави према Богу, према човеку, породици, уметности, духовности, послу, личном развоју... Тако човек на крају једино и може да успе у томе да одреди себе, да се сабере, да нађе шта је његово. Зато, промените најпре став према животу, па ћете онда увидети који је посао за вас, а који није. Посадите лале на јесен, па ће оне нићи на пролеће! То је сликовито речено: крените да радите нешто сами, уместо да унедоглед тражите погрешне послове у разним фирмама. 

Можда не треба да трагате за готовим решењем сада, него да кренете да радите нешто што ће дати плода кроз неко време; можда треба да научите нешто ново, неки нов занат, покренете сами нов посао, отпутујете некуд, радите нешто што ће вас посредно довести до вашег будућег посла, нека активност коју ћете онда завити у један фини прамен, а који ће вас одвести правом решењу. Радите нешто креативно, тражите решење у уметности и духовности, њима се борите против зла које вас окружује. Нека то духовно и уметничко у вама само истисне све што не ваља у вашем животу, што му не припада. 

Кроз уметност и духовност је човек ближи себи, ближи је Богу и разумевању Његове воље, јача оно лепо у свом животу, налази мир и смисао. Ја разумем потпуно: ви не можете тек тако да дате отказ и да останете без хлеба, морате да преживите од нечега. Али, ја мислим да је много већи проблем: како преживети радно време? Да ли вас више кошта то што бисте привремено били без посла, а онда нашли боље и здравије решење, или то што трпите робовласнички систем, стресове и притиске на том послу? 

Данашњи пословни систем је направљен тако да убија све оно што је људско у човеку. Некад се радно време завршавало у 2-3 сата поподне, па си имао читав остатак дана на располагању за живот. Човек ради да би живео - нагласак је на животу, а не да живи да би радио. А, Запад је све то извитоперио, да људи не би имали породицу и лични живот, да би се њима лакше манипулисало. 

Имате ви људе по тим западним компанијама који остављају изузетан утисак: успешни су, путују, зарађују, могу да имају и породице, иду на спорт. Све је то само маска, а у души - трулеж и пустош! За годину дана није прочитао ни једну књигу, није отишао на изложбу, није обишао ни један манастир - то су само успешне машине, конструкције које ће кад-тад пасти. Људи су зато данас усамљени, немају породице, немају пријатеље, гојазни су, болесни, несрећни, празни, депресивни. 

Ја видим проблем самоће и проблем недостатка љубави и смисла као два највећа проблема данас. Ко не верује у љубав и у Бога - не може да буде човек. Он не живи, него само гледа како да му што пре прође овај живот јер - он је већ мртав. Људи се данас плаше да изговоре искрене речи, да кажу Волим те, да покажу љубав. Олако то изговарају само из интереса, а кад стварно то осете, онда се уплаше. Људи данас не могу да изговарају најједноставније истине! Спас је у повратку природи и уметности, а пре свега у повратку Богу и себи. Треба што више бити у природи и живети у складу са њом, у складу са годишњим добима. Кад кажем: природа, не мислим на Аду, где све врви од људи, већ тамо где човек није много умешао своје прсте и покварио све. Треба имати парче своје баште и у њој гајити воће и поврће, било шта. Тек тако човек учи шта је живот и шта је стрпљење. 

Људи су уопште јако нестрпљиви. Треба знати посејати семе на прави начин, и у башти и у животу, па треба имати стрпљења да то никне, треба учествовати у том процесу зрења. А, не као данас: одеш на пијац, купиш, поједеш, као да није ни било. Прави плодови су они које ниси јефтино добио, него си цео прошао кроз читав процес, учествовао у томе, уложио труд, љубав, време. Погледајте децу како се радују кад нешто ниче! Тако и ми треба да се радујемо животу, као деца што се радују биљкама кад ничу. Али, ми морамо знати шта су наше биљке, и у башти и у животу, шта је то што стварно може да нас радује и испуњава смислом и сврхом, шта желимо да нам ниче...”

Слободан Витковић, академски сликар и иконописац
Извор: saborna-crkva.com 



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.