Разговор са безбожником

Мисија Цркве јесте проповедање Истине и она је обавља од свог првог дана, од апостолских дана. А и данас. Зато предлажемо вашој пажњи дијалог чувеног подвижника Цркве 20. века, Старца Епифанија Теодоропулоса. У овом занимљивом и корисном тексту можете видети прави пример вођења разговора између Христу верног и атеисте, одмерен однос пун љубави, без икаквих негативних осећања према саговорнику који има другачије мишљење. Поред тога, текст је врло користан јер нуди аргументе на које атеисти у суштини не могу дати одговор.

16.11.2016. Аутор:: Пријатељ Божији 2

Једном приликом је архимандрит Епифаније разговарао са три госта у свом дому. Један од њих је био атеиста – комуниста. У то време је дошао још један посетилац који је рекао да је цела Атина излепљена фотографијама Мао Це Тунга са натписом: ‘Слава великом Мао! У питању је био дан када је кинески диктатор умро.

Архимандрит Епифаније је рекао у том тренутку: Ето каква је ситуација. Атеисти не постоје, постоје само идолопоклоници који удаљују са престола свог срца Христа и на Његово место постављају своје идоле. Они говоре: ‘Слава великом Мао!’ Бирај кога више волиш.

Атеиста: Ви старче такође бирате свој наркотик. Једина разлика је то што га ви називате Христом, а други га зову Алахом, Будом и тако даље.

о. Епифаније: Чедо моје, Христос није наркотик. Христос је Творац универзума. Он једини премудро управља свиме – од мноштва безбројних галаксија до најмањих делова микросвета. Он је дао живот свима нама. Он је Онај Ко је довео тебе у свет и поклонио ти толико много слободе да можеш да сумњаш у Њега, чак и да Га одбацујеш.

Атеиста: Старче, ваше право је да верујете у све те ствари. Међутим, оне због тога не постају истина. Да ли ви имате неке доказе?

о. Епифаније: Ти мислиш да је то све бајка, тако?

Атеиста: Наравно.

о. Епифаније: А ти имаш доказе да је то све бајка? Можеш ли ти да докажеш да је то у шта ја верујем – лаж?

Пошто је атеиста ћутао и није знао шта да говори, отац Епифаније је наставио: Ништа ми ниси одговорио јер немаш никакве доказе. То значи да ти верујеш у то да су то само бајке. Ја сам ти говорио као верујући човек, када сам се позивао на Бога; ти, иако одбацујеш моју веру, у суштини верујеш у своје безверје што је очигледно након што ниси могао да ми наведеш доказе. Међутим, дужан сам да ти кажем да моја вера није нешто спонтано; постоје одређени натприродни догађаји на којима је она заснована.

Атеиста: Сачекајте! Ако смо већ почели да говоримо о вери, шта бисте ви рекли, на пример, муслиманима или будистима? Јер и они такође говоре о вери. И они имају високе моралне норме. Зашто је ваша вера боља од њихове?

о. Епифаније: Шта мислиш, да ли ће критеријум истинитости бити довољан за расуђивање по том питању? Јер истина је, наравно, једна: не може постојати много истина. И ради се о томе ко поседује истину. Ето у чему је најважније питање. Суштина није у томе чија је вера боља или гора, већ која је једино истинита.

Слажем се да и друге вере такође имају морална учења. Нормално је да је моралност хришћанства неупоредиво виша. Међутим, ми верујемо у Христа не због Његовог моралног учења, не због Његове заповести „љубите једни друге“, не због Његове проповеди мира и праведности, слободе и једнакости. Ми верујемо у Христа зато што је Његов боравак на земљи био праћен натприродним догађајима који су указивали на то да је Он – Бог.

Атеиста: Слушајте, ја такође сматрам да је Христос био уважени философ и велики револуционар, али хајде да сада не правимо Бога из Њега.

о. Епифаније: Чедо моје! Сви велики неверници у историји су се спотицали управо на томе. Кост у грлу им постаје управо чињеница да је Христос Бог. многи од њих су били спремни да кажу Богу: ‘Немој говорити да си ти оваплоћени Бог, само реци да си Ти обичан човек и ми ћемо потпуно спремно да те обоготворимо. Зашто Ти желиш да будеш оваплоћени Бог, а не обожени човек? Ми смо спремни да Те прослављамо, објавимо за највећег од свих људи, најсветијег, најморалнијег, најплеменитијег, јединственог и непоновљивог. Зар Ти то није довољно?’

Ернест Ренан овај диригент хора одступника се обраћао Христу следећим речима: ‘Десетинама хиљада година свет је био узвишен Тобом’; ‘Ти су камен темељац људског рода, ако би неко удаљио Твоје име из овог света, он би пољуљао темеље света’ и ‘за многе векове међу синовима људским није се родио ниједан ко би могао да Те превазиђе’. Међутим, управо се Ренан и његови следбеници овде заустављају. Њихова следећа реченица је: ‘Али, Ти ниси Бог!’

И они несрећници не могу ни да замисле да све то представља заправо неописиву трагедију! Пред њима стоји најозбиљнија дилема: или је Христос оваплоћени Бог и само онда је Он, заиста, најморалнија, најсветија и најплеменитија фигура рода људског; или Он није оваплоћени Бог и у том случају Он не може бити ништа од горе наведеног. У суштини, ако Христос није Бог, онда ми говоримо о најстрашнијем, најсуровијем и најодвратнијем бићу у историји људског рода.

Атеиста: Шта ви говорите?!

о. Епифаније: Управо оно што си чуо! То може да ти се учини као сурова тврдња, али је апсолутно истинита. И рећи ћу ти зашто, дозволи ми да те питам: а шта сви заиста велики људи говоре о себи, какво мишљење о себи они имају? ‘Најмудрији од људи’ Сократ је говорио: ‘Знам само то да ништа не знам’. Сви значајни људи Старог и Новог Завета, од Авраама и Мојсеја до Јована Крститеља и Апостола Павла описивали су себе као ‘земљу и пепео’, ‘непотребне’, ‘грешне’, итд. Међутим, колико год то чудно било, код Исуса ми видимо потпуно супротно! Ја говорим ‘колико год чудно’ зашто што би природно и логично за Њега било да има слично мишљење о Себи. Јер будући узвишенији и бољи од свих осталих, Он би требало да има још смиреније и скромније мишљење о Себи. Као морално савршенији. Он би у самобичевању и смирењу требало да превазиђе све који су живели од постања света па до краја времена. Али ми видимо управо супротно!

Пре свега, Он говори да је безгрешан. „Који ме од вас кори за гријех?“ (Јн. 8:46), „долази кнез овога свијета, и у Мени нема ништа“ (Јн. 14:30). Затим Он износи врло високе идеје о Себи: „Ја сам свјетлост свијету“ (Јн. 8:12), „Ја сам пут и истина и живот“ (Јн. 14:6). Међутим, поред тога, Он такође захтева апсолутну преданост Себи, дотичући чак и најсветије људске односе, говорећи: „Који љуби оца или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него Мене, није Мене достојан“ (Мт. 10:37). Он чак захтева мучеништво од Својих ученика за Његово учење: „А чувајте се од људи: јер ће вас предати судовима, и по синагогама својим тући ће вас. И пред старјешине и цареве изводиће вас Мене… А предаће брат брата на смрт и отац сина; и устаће дјеца на родитеље и побиће их. И сви ће вас мрзити због имена Мога; али који претрпи до краја тај ће се спасти... И не бојте се оних који убијају тијело… А ко се одрекне мене пред људима, одрећи ћу се и Ја њега... Који чува живот свој, изгубиће га, а који изгуби живот свој мене ради, наћи ће га“ (Мт. 10: 17-18, 21-22, 28, 33, 39).

И сада те ја питам: зар се неко још усудио да захтева према Себи љубав све до одрицања од сопственог живота? Зар је неко себе објављивао за апсолутно безгрешног? Зар се још неко усудио да изговори речи. „Ја сам истина“! Нико и нигде! Једино Бог има право то да учини. Да ли ти можеш да замислиш да би Маркс могао да изговори сличне ствари? Њега би сматрали за полуделог и нико не би хтео да га следи!

А сада размисли колико је људи жртвовало све ради Христа, чак и сам живот поверовавши у речи које је Он изговорио! Ако Његове изјаве о Себи не би одговарале реалности, онда би Исус био најпрезренија личност у историји која је довела толико много људи до тако великих жртава! Зар обичан човек – није важно колико он био велики, значајан и мудар, заслужује такве невероватне жртве? Ниједан! Ни на који други начин, једино у случају ако би Он био Бог!

Другим речима, било који обичан човек који би почео да од својих следбеника захтева такву жртву представљао би најомраженију фигуру у историји. Христос је међутим и захтевао и добијао. И без обзира на ‘постигнуће’ Он је био дефинисан од стране оних који одричу Његово божанство као најплеменитија и најсветија фигура у историји. Тако да ови људи поступају нелогично: односећи се рационално према постојању Христових захтева и Његове светости, они би могли да говоре о Његовом истакнутом месту у историји једино признајући да је Он Бог! У противном, као што смо већ рекли, Он би био не најсветија, већ најодвратнија фигура у историји, представљајући узрок огромних жртава које су принесене у име лажи. На тај начин, божанство Христа се доказује од стране оних који Га одричу – и то на основу њихових сопствених описа Његове личности!

Атеиста: То што сте сада рекли, оставља велики утисак, али су у питању само претпоставке. Да ли ви имате неке историјске чињенице које потврђују Његово Божанство?

о. Епифаније: Још на почетку сам говорио да као докази Његовог Божанства служе натприродни догађаји који су се догодили у време док је Он био овде на земљи. Христос се није заустављао само на објављивању горепоменутих истина, Он је потврђивао Своје тврдње чудима. Он је чинио да слепи прогледају, парализовани ходају, нахранио је пет хиљада мушкараца и мноштво жена и деце; Он је заповедао природним стихијама и оне су се потчињавале; Он је васкрсавао мртве међу којима је био Лазар који је оживљен четири дана након смрти. Међутим, најпоражавајуће Његово чудо је било Његово сопствено васкрсење. Целокупно здање хришћанства се заснива на чињеници васкрсења. И ово није моја претпоставка. Апостол Павле је рекао: „А ако Христос није устао, узалуд вјера наша“ (1 Кор. 15:17), Ако Христос није васкрсао, онда се све руши. Међутим, Христос је васкрсао и то значи да је Он Господар живота и смрти, то јест, Бог.

Атеиста: Ви сте то видели? Како можете да верујете?

о. Епифаније: Не, ја нисам видео, али су видели други – Апостоли. Они су са своје стране учинили то познатим трећим лицима и ‘потписали’ своје показивање сопственом крвљу. А као што је опште познато – сведочанство живота је најузвишенија форма сведочења. Зашто ти не би привео мени некога ко би ми рекао да је Маркс умро и васкрсао и да је он спреман да жртвује свој живот да би то посведочио? Ја ћу му као поштен човек поверовати.

Атеиста: На то могу да вам одговорим да су хиљаде комуниста убијени и умрли за своју идеологију. Зашто ви не бисте прихватили и комунизам на тај начин?

о. Епифаније: Ти си сам одговорио. Комунисти су умрли за своју идеологију. Они нису умрли за реалне догађаје. Лажи јако лако могу да проникну у идеологију, а људској души је својствено да се жртвује за идеале у које верује; ето зашто је тако много комуниста који су умрли за своју идеологију. Међутим, то нас неће приморати да прихватимо ту идеологију као нешто истинито. Једна ствар је умрети за идеју, друга – за догађаје. Апостоли нису умрли за неку идеју. Чак не ни за !љубите једни друге“ или било које друго морално учење хришћанства. Апостоли су умрли за њихово сведочанство о натприродним догађајима. И када кажемо ‘догађај’ ми подразумевамо оно што је фиксирано нашим физичким осећањима и примљено кроз њих. Апостоли су мученички пострадали за оно „што смо чули, што смо видјели очима својима, што сагледасмо и руке наше опипаше“ (види 1 Јн. 1:1). И ту смо наравно, како је приметио Паскал, принуђени да признамо или да су апостоли били уведени у заблуду, или да су нас обманули, или да су нам рекли истину.

Размотримо први случај. Апостоли нису могли да буду обманути јер све што су рекли нису сазнали од других људи. Они су сведочили о ономе што су видели својим очима и чули својим ушима. Сем тога, нико од њих није био упечатљива фигура и није имао психолошке склоности да прихвати догађај Васкрсења. Управо обрнуто, они су били страшно неповерљиви. Јеванђеље потпуно открива њихово духовно расположење, указујући да они нису веровали изјавама људи који су већ видели Христа васкрслим.

И још нешто. Ко су били Апостоли пре него што их је Христос призвао? Можда су били амбициозни политичари или творци философских и социјалних система који су желели да освоје род људски и на тај начин задовоље своје фантазије? Уопште не. Они су били неписмени рибари. Једино што их је занимало је да ухвате неколико риба да би прехранили своје породице. Зато су се чак након распећа Господњег, без обзира на све што су видели и чули, вратили својим рибарским чамцима и мрежама. Другим речима, у овим људима није било чак ни сенке склоности за оно што је затим уследило. И тек након дана Педесетнице, када су добили силу свише, они су постали учитељи васељене.

Размотримо други случај: они нас обмањују. Али зашто би нас они уводили у заблуду? Шта би добили таквом лажи? Новац? Положај? Славу? Онај ко лаже треба да кроз то претпоставља за себе неки добитак. Међутим, Апостоли су проповедајући Христа – распетог и васкрслог – себи обезбедили глад, жеђ, наготу, нападе разбојника, пребијања, затварања, на крају, смрт. И све то да би нас слагали? Сложити се са тим да би било несумњива глупост. Следи да Апостоли нису били обманути и нису нас обманули. То нас доводи до треће тврдње: да су они говорили истину.

Хтео бих да нагласим: јеванђелисти су само записали аутентичне јеванђелске догађаје. Они описују догађаје и само догађаје. Они не допуштају нека лична расуђивања, никога не хвале нити критикују, они дозвољавају догађајима да говоре за саме себе.

Атеиста: А зашто ви искључујете могућност да се у случају Христа радило само и примеру клиничке смрти? Ових дана новине су писале како су у Индији закопали некога и након три дана га ископали, а он је био жив.

о. Епифаније: О, несрећно моје дете! Сећам се речи блаженог Августина: „О неверујући, ви заправо нисте толико неповерљиви – па ви сте поверљивији од свих. Ви прихватате најневероватније ствари, најирационалније, најпротивречније – само да бисте одбацили чудо!“ Не, чедо. То није био случај клиничке смрти. Пре свега, ми имамо сведочење римског капетана који је уверио Пилата да је Христова смрт била потпуно очигледна. Затим, наше Јеванђеље саопштава да је у дану Свог Васкрсења Господ био примећен да разговара са два Своја ученика ишавши у правцу Емауса, који се налазио на удаљености на више од 10 километара од Јерусалима. Да ли можеш да замислиш некога ко би могао да издржи сва мучења којима је био подвргнут Христос, и да се након три дана након ‘клиничке смрти’ поново јави? У сваком случају морали би да га 40 дана напајају пилећом супом да би макар отворио очи, да не говоримо о томе да хода и разговара као да се ништа није догодило!

Што се тог Индуса тиче… Доведи га овде да бисмо га подвргли бичевању флагрумом. Знаш ли шта је флагрум? То је бич са много узица на чијим крајевима се налази део кости. Доведи га овде да бисмо могли да га бичујемо, а затим да му ставимо трнови венац на главу, распнемо га, дамо да пије жуч и сирће, прободемо ребра копљем и ставимо у гроб. И ето, ако се након тога врати из мртвих, тада можемо да разговарамо.

Атеиста: Нека је и тако, али сва сведочанства на која се ви позивате припадају Христовим ученицима. А да ли постоје нека сведочанства која потичу ван круга Његових ученика? На пример, неки историчари који би могли да потврде Христово васкрсење? Ако можете да ми их наведете ја ћу поверовати ономе што говорите.

о. Епифаније: Несрећно моје дете! Ти сам не схваташ шта говориш. Ако би постојали неки историчари који би били сведоци Христа васкрслога, они би били принуђени да поверују у Његово васкрсење и нашли би се у броју верних и ти би онда морао да склониш њихове тврдње исто као што си то урадио са сведочанством Петра, Јована и других. Како је могуће: бити сведок Христовог васкрсења и ипак не бити хришћанин? Ти тражиш птицу испечену на ражњу од воска, па још и да пева притом. То просто није могуће урадити!

Између осталог, подсећам те – пошто питаш за историчаре – то што си говорио раније: јединствени аутентични историчари су апостоли. Ипак, ми имамо и доказе које ти тражиш – некога ко није из круга Његових ученика: Павла. Он није био Христов ученик; штавише, неуморно је гонио Христову Цркву.

Атеиста: Говоре да је Павле имао сунчаницу што је и било узрок халуцинација.

о. Епифаније: Дете, да је Павле имао халуцинације онда би за време њих на површину испливало оно што је било у његовој подсвести. А тамо су на првом месту стајали патријарси и пророци. И током халуцинација би он видео Авраама, Јакова или Мојсеја, и никако не Исуса Кога је он сматрао лажовом и демагогом! Да ли можеш да замислиш да би верујућа православна старица у сну или у бунцању видела Буду или Јупитера? Она би највероватније видела Светог Николаја или Свету Варвару пошто верује у њих.

И још нешто. У случају Павла, како говори Папини, ми имамо следећи задивљујући феномен. Као прво, изненадност његовог обраћења – одмах, од безверја ка вери, без прелазних стадијума. Као друго, чврстина његове вере: ни колебања, нити сумње. И као треће, чињеница да се његова вера очувала током целог живота. Ти верујеш да све то може да се догоди након сунчанице? То ни на који начин не може да се односи на такве случајеве. А ако не можеш, онда си дужан да признаш чудо. И ти сигурно мораш да знаш да је за људе његовог времена, Павле био ретко образован човек. Он није био просечни житељ, потпуна незналица.

Додао бих још нешто. Данас, чедо, ми живимо у изузетно време. Ми преживљавамо чудо Христове Цркве. Када је Христос рекао за Своју Цркву да је „врата ада неће надвладати“ (Мт. 16:18), Његових следбеника је било сасвим мало. Скоро 2000 година је прошло од тог дана. Нестајала су царства, заборављани су философски системи, рушиле светске теорије, а Христова Црква остаје неразорива, без обзира на непрестане и сурове прогоне које је она трпела. Зар то није чудо?

И последње. У Јеванђељу по Луци је написано да када је Богородица посетила Јелисавету након Благовести, она је поздравила Богородицу речима: „Благословена си Ти међу женама“ (Лк. 1:42)! И Божија Мајка јој је одговорила: „Велича душа Моја Господа… од сада ће ме звати блаженом сви нараштаји“ (Лк. 1:46, 48). Ко је била Богородица у то време? Само непозната кћи Назарета. Да ли су многи знали за Њу? Током времена протеклог од тог дана, колико је царица било заборављено, колико је избрисано имена истакнутих жена, колико мајки и жена су нестали у забораву? Ко се сећа Наполеонове мајке или мајке Александра Великог? Скоро нико. Међутим, милиони уста по целом свету и кроз све векова су поштовали ту скромну кћи Назарета „Часнијом од херувима и неупоредиво славнијом од серафима“. Зар ми људи 20. века живећи у ове наде и у овој епохи, не потврђујемо истинитост ових речи Мајке Божије?

То исто се односи и на једно од ‘другостепених’ пророштава Христових: када се Он зауставио у дому Симона губавог, дошла је жена и излила на Његову главу драгоцени мирис. И Христос је рекао: „Гдје се год успроповиједа ово јеванђеље по свему свијету, казаће се за спомен њен и ово што она учини“ (Мт. 26:13). Поразмислимо сада да ли је круг Његових ученика у то време био довољно велики да би неко могао да каже да су они сами, сопственим напорима, обезбедили испуњење тог пророштва? Посебно таквог пророштва које по стандардима савременог света нема значај за већину људи.

То су чуда или нису. Ако можеш, објасни их. А ако не можеш, онда их признај за такве.

Атеиста: Морам да признам да су ваши аргументи прилично снажни. Међутим, желео сам да питам још за једно: зар вам се не чини да је Христос оставио Своје дело незавршеним? Мислим, самим тим што нас је Он оставио. Не могу да замислим Бога Који био остао равнодушан на страдања рода људског. Ми овде доле, изнемогли, а Он тамо, горе, остаје равнодушан.

о. Епифаније: Не, дете моје, ниси у праву. Христос није оставио Своје дело незавршеним. Напротив, то је јединствени случај у историји када било ко може да буде сигуран да је Његова мисија испуњена толико да већ не може ништа да се каже и учини. Чак је највећи међу философима, Сократ, који је дискутовао и учио током целог свог живота на крају саставио чувени ‘Апологију’, имао је још шта да каже да је само живео дуже. Једино Христос – за само три године проповеди – научио је свему чему је требало да научи и учинио све што је требало да учини и на крају рекао (на Крсту): „Сврши се.“ То је још један пример Његовог божанског савршенства и власти.

Што се тиче остављености коју си поменуо, могу да разумем твоју узнемиреност. Без Христа, све би представљало театар безумља. Без Христа људи не би били у стању ништа да објасне: зашто постоји жалост, зашто неправде, зашто неуспеси, зашто болести, зашто, зашто, зашто… Хиљаде суштинских ‘зашто’. Потруди се да схватиш! Човек није у стању да реши сва та ‘зашто’ својом ограниченом логиком. И једино кроз Христа све може бити објашњено. Сва ова искушења представљају само нашу припрему за вечност. Можда ћемо се тада удостојити да добијемо одговор од Господа на нека од тих ‘зашто’.

Чедо, Христос нас никада није остављао. Он је увек са нама као Помоћник и Заштитник, до краја времена. Али ти ћеш то схватити тек онда када постанеш искрен члан Његове Цркве и удостојиш се Њених Тајни.

Извор: svedokverni.org 



Komentari (2)

18.11.2016.

Dragutin Stevanović

Svakako da je ISTINA O HRIŠĆANSTVU najsvetija dužnost pre svega sveštenika, ali o ISTINI nije dovoljno samo govoriti, već se za nju treba i boriti. A sveštenici se bore za KRALJA I DOBRE BOGATE DOMAĆINE, a oni predstavljaju KAPITALIZAM, sebično, pohlepno, nemoralno društvo. Dali je to po BOGU ?

Коментариши

22.11.2016.

мирјанин

Није ли улога свештеника да приноси наше жртве (покајања, молитве) па какав народ такав и свештеник. И тачно је да се за истину треба борити,али то захтијевати искључиво увијек од себе и својих трудова а не од туђих. По палој природи сви грешни па и поп али су тајне Христове свете којих се дотичемо..

Коментариши


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.