Са страхом божијим, вером и љубављу приступимо!

Сведоци смо да у свакој парохији постоје расправе, сукоб мишљења, који се односи Свету Тајну Причешћа, која је центар живота једног хришћанина и кроз коју црпемо сву духовну снагу. У њој ми се сједињујемо са Богом. Сва икономија спасења зависи од Свете Евхаристије. Расправљамо да ли смо достојни и да ли треба да прилазимо чешће или ређе, питамо се шта је услов, да ли нам је на спасење или на осуду...

14.05.2019. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Прво питање које обично поставља један верник и себи а и свом пастиру је кад не треба да приступа Светом Причешћу. Треба напоменути да једино надлежни епископ може да доноси исправан суд о томе, или духовник (Архимандрит, свештеник) којег је поставио епископ да управља духовно народом, и све што духовник ради, ради у послушању свог епископа а не никако по неком ''свом искуству'' или ''мишљењу'', што је често случај. Отуда и велики број епитимија (на грчком значи забрана) и односи се на Свету Тајну Причешћа, а вернику се забрањује причешћивање док се кроз подвиг и молитву не поправи, и удаљује се на неко време, онолико колико не би било на погибао оном који је удаљен од Свете Тајне.

Када епископ кроз епитимију удаљује верника од Свете Тајне Причешћа?

1. Апостасија (=отпадништво) - односи се на вернике који су одступили од Православне Цркве и припадали некој секти или верској заједници, или кад нису православни.

2. Гатање, врачање - односи се на вернике који су на било који начин учествовали у оваквим спиритистичким сеансама, било да су они који творе такво нешто или они који су заблуди да ће бити излечени од таквих особа.

3. Чедоморство - односи се на мајке које су извршиле абортус и тиме се сврстале међу убице. Односи се и на очеве ако су били присталице абортуса. Често је абортус последица безбрачних веза па Свети Василије Велики критикује и мушкарце: ''Зашто сејеш тамо где сама њива жуди да уништи плод? Ти чак ни блудници не допушташ да остане само блудница, већ је чиниш и убицом...''

4. Убиство - верницима који су починили убиство није дозвољено да се причешћује и епитимију такође даје ЕПИСКОП или духовник, никако квази духовник који није у послушању свог епископа, или се није саветовао код свог надлежног епископа, то увек треба нагласити кад је реч о било каквој епитимији.

5. Ванбрачна заједница - односи се на вернике који живе у брачној заједници која није склопљена у Цркви (овде се понекад снисходи народу, зависно од случаја, јер се дешава да је неко тек касније прихватио веру док је супружник остао неверник).

Ово су једине препреке за редовно приступање Светој Тајни Причешћа које траже руковођење надлежног епископа и епитимију. Епитимије се дају и за друге грехове али не дуже од три недеље, да не би било на духовну погибао верника. Треба напоменути да они који нису крштени и они који су инославни такође не могу приступати Светој Тајни Причешћа.

Што се тиче наше недостојности, сви смо ми недостојни Свете Евхаристије (Свете Тајне Причешћа) и онај који мисли да је достојан такође не би требало да прилази Светој Чаши и да се причешћује Крвљу и Телом Христовим, а Света Евхаристија (Света Литургија, Света Тајна Причешћа) је за недостојне јер Бог није дошао да лечи праведне него грешне.

Постоји један цитат у Светом Писму, у првој посланици Коринћанима, Светог Апостола Павла који говори о недостојном причешћивању и покушаћу да га објасним и приближим верницима на кога се односи, јер у последње време се често злоупотребљава за самовољно одступање од Свете Тајне Причешћа што је такође забрањено и спада у анархију (=безвлашће, самовољу), постоји и канон који забрањује да се верници због неког личног мишљења, по самовољи удаљују од Свете Евхаристије:

,,Али човек нека испутује себе, и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи себи једе и пије, не разликујући тела Господњега. Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире. Јер да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуђени. А кад нам суди Господ, кара нас, да не будемо осуђени са светом. Стога браћо моја, кад се састајете да једете, ишчекујте једни другога. Ако ли је неко гладан, нека једе код куће, да се на осуду не састајете.'' (1.Кор.11/28-34).

Да би се правилно схватио овај цитат, морају се знати околности у којима су се налазили први Хришћани, како се вршила Света Евхаристија, и објаснити се цео цитат а не извлачити само део, јер би цитат изгубио свој смисао. Код првих хришћана народ се сабирао у синагогама и у кућама ( због јудејаца који су прелазили лажно у хришћанство да би враћали хришћане јудеизму, касније је забрањено служење по синагогама и било какво општење са том јудеохришћанском сектом. Отуда и апостол Павле саветује касније хришћане да се клоне јеретика и да са њима нити једу нити пију нити се моле).

Та прва трпеза се звала трпеза љубави или Агапе, и народ је доносио храну и пиће да се цела заједница (=прва Црква) угости у трпези љубави. У централном делу стајао је најлепши хлеб и најбоље вино које је служило за Свету Евхаристију (=Благодарење). Епископ би извршио епиклезу(призив Духа Светога) да Свети Дух претвори хлеб и вино у Крв и Тијело Христово. Значи Света Евхаристија је била део те трпезе а народ би се сабирао за трпезом, поједини би долазили гладни па не би чекали да се сви саберу и узимали би са трпезе, не чекајући браћу, што Свети Апостол јасно указује и прекорева: ,, Стога браћо моја, кад се састајете да једете, ишчекујте једни другога. Ако ли је неко гладан, нека једе код куће, да се на осуду не састајете.'' (1.Кор. 11, 33)

Било је и оних који су са те трпезе јели и Свете Дарове, Крв и Тијело Господње, не разликујући са те трпезе обичан хлеб и вино и осталу храну на трпези љубави, стога и њих Свети Апостол прекорева да узимају не разликујући тела Господњега. Овај цитат се односи и на оне присутне који знају да је то Крв и Тијело Господње али се односе својим животом немарно, јер не испутујући себе узимају Свете Дарове и Апостол саветује: ,,Али човек нека испутује себе, и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије''. И они такође спадају у категорију оних људи који једу не разликујући тела Господњега.

Сад је питање како то верници испитују себе и на који начин треба да знају да им причешће није на суд? Ако запазимо вернике које прекорева Апостол да узимају не испитујући себе одмах примећујемо да су то људи који нису имали Страха Господњега у себи. И цео овај текст црпим из позива Епископа на Литургији: Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите! То је испитивање и одговорност једног хришћанина пре учешћа и сједињења у Светој Евхаристији и објаснићу, једно по једно иако је онима који су редовни на Светој Литургији познато и може да служи само на подсећање.

СА СТРАХОМ БОЖИЈИМ. Шта се подразумева под изразом Страх Божији или Страх Господњи? Страх Божији се увелико разликује о обичног страха или оног демонског страха у коме демони дрхте, када верници приступају Светој Евхаристији, разликује се од оног страха који нам изазива тиранија а Бог није тиранин него – апсолутна љубав. Под Страхом Божијим се подразумева да се плашимо да у нашем бићу не недостаје љубави којом желимо да одговоримо Господу (=на Литургији Епископ иконично представља Господа а Литургија је икона царства Божијег), да не би ражалостио Господа као што се добар син стара да никад не ражалости љубљеног оца или муж љубљену жену.

СА ВЕРОМ. Да би се причестио Светим Даровима, Крвљу и Телом Господњим, услов је да верујеш и да исповедиш да је Исус Син Божији, Христос, и да је то истинска Крв и истинско Тијело Господње које ми примамо и виду хлеба и вина. Ко не верује да се на Светој Евхаристији, Духом Светим, хлеб и вино претвара на нама несхватљив начин у Крв и Тијело Господње, тај не треба да прилази, не може да се Причести јер такав, како каже Апостол, суд себи једе.

СА ЉУБАВЉУ. Ко не воли свога брата а каже да воли Господа, лажа је и у мраку ходи. Ово је позив на љубав према ближњима, на измерење завађене браће, јер ако смо у завади са неким, измиримо се прво са братом па приступимо Светим Даровима. Овај обичај се задржао и данас на Литургији и можемо га видети када се свештенство целива на Литургији, на такав начин би требали да се међусобно измиримо ако постоји нека свађа међу браћом да не би били како каже Свети Апостол осуђени са светом. Зато Господ допушта невоље и страдања и болести а неки и умиру како каже Апостол, јер не опраштајући браћи, будући да смо позвани да волимо и непријатеље, како да опростимо непријатељима и како да очекујемо да нам Господ опрости, кад је наше срце затворено за Господа и ми му не допуштамо да га излечи. Битност ових речи, тачније услова, знали су и Свети Оци зато нас на свакој Литургији подсећају молитвом:

Верујем, Господе, и исповедам да си Ти ваистину Христос, Син Бога живога, Који си дошао у свет да грешнике спасеш, од којих сам први ја. Још верујем да је ово само пречисто Тело Твоје и ова сама часна Крв Твоја. Стога Ти се молим: помилуј ме, и опрости ми сагрешења моја, хотимична и нехотимична, учињена речју, делом,свесно и несвесно, и удостој ме да се неосуђено причестим пречистим Тајнама Твојим, на отпуштење грехова и на живот вечни. Прими ме данас, Сине Божији, за причасника Тајне Вечере Твоје, јер нећу казати Тајну непријатељима Твојим, нити ћу Ти дати целив као Јуда, већ као разбојник исповедам Те: помени ме, Господе,у Царству Твоме.Нека ми причешћивање светим Тајнама Твојим, Господе, не будена суд или на осуду, већ на исцељење душе и тела. Амин.

Далибор Пејовић
Извор: pravoslavljedijalogljubavi.blogspot.rs



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.