Свети Николај Чудотворац

Многопоштовано и преузвишено, и по животу и по вери и по делима, је име светог Николаја мирликијског архиепископа, великог пастира и чудотворца. Овог угодника Божијег још за живота људи су сматрали светитељем и призивали у помоћ, како у великим мукама и невољама, тако и у малим, свакидашњим проблемима.

16.09.2015. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Сада је мени потребна помоћ!

Приликом обнављања храма светитеља Николаја у Зеленограду, на посао је дошла и старица од око седамдесет година, и рекла да је дошла да помаже. Сви су се зачудили: „Ма, каква твоја помоћ“? Она је одговорила: „Не, дајте ми неки физички посао“.

Они су почели да се смеју, а онда су видели: она је стварно почела нешто носити, и покушавала да ради најтеже послове. Питали су је шта ју је подстакло на то.

Испричала им је, да јој је ових дана одједном у собу ушао старац и рекао: „Чуј, ти си ме често молила за помоћ, а сада је мени потребна помоћ“... Она се зачудила. Затим се сетила, да су врата на њеној соби била затворена. По лику она је препознала светитеља Николаја, и схватила, да је он к њој долазио и тражио помоћ. Знала је да се обнавља Никољски храм, те је решила да дође да помогне.

Зашто спаваш?

Ево шта је једном свештенику испричао учесник Другог светског рата који се звао Николај.

-Успео сам да побегнем из немачког ропства. Ноћу сам бежао кроз окупирану Украјину, а дању сам се негде крио. Једанпут, преживевши ноћ ујутру сам заспао у ражи. Одједном, неко ме буди. Испред себе видим старца у свештеничким одеждама. Старац ми рече:
-Зашто спаваш? Сад ће овде доћи немци.
Уплашио сам се и упитао:
-Куда да бежим?

Свештеник рече:

-Видиш ли тамо онај грм, брже трчи тамо.

Окренуо сам се, да бих потрчао, али сам се изненада сетио да се нисао захвалио свом спасиоцу и окренуо сам се, а њега већ није било. Схватио сам да је сам светитељ Николај, мој заштитник-био мој спасилац.
Читавом снагом сам нагнуо бежати ка оном грму. Испред видим тече река, али није широка. Бацио сам се у воду, испливао на другу обалу и сакрио у жбуње. Гледам из жбуња, кад оно кроз раж иду немци са псом. Пас их води право ка оном месту на којем сам спавао. Тамо је мало кружио, а затим их повео ка реци. Тад сам полако кроз шибље кренуо да бежим све даље и даље. Река је сакрила псу мој траг, и ја сам срећом избегао потеру.

Искуство једног свештеника

Тај случај ћу памтити читавог живота.

То је било прве године моје службе у храму. Тада ми је помагао мој добар друг Михаило. У току лета, сеоске власти су из већ званично предатог цркви дома коначно изселили ветеринарску станицу која је тамо била неколико година. Прошла газдарица нам је оставила прави метеж, поготово у оном делу дома, у којима нису радили. Потребно је било одмах урадити ремонт, зато што се приближавала јесен. Успели смо брзо да нађемо раднике и да се договоримо са њима. Остало је само да сакупимо потребну суму новца. У храм је ишло веома мало људи, али нам је опет успело, и по милости Божијој успели смо да сакупимо тај новац. Када смо то пренели пословођи, он нам је рекао: „Платите нам још дупло више, или ми прелазимо на други објекат“.

Мени и Миахилу ништа више није преостало осим да уђемо у наш храм, и између унакажених зидова из којих је вирила арматура подигнемо руке ка Небу и обратимо се ка истинском настојатељу: „Оче, светитељу Николаје, ти све видиш. Како ти је угодно, тако и нека буде.“ Ми ништа нисмо очекивали. Није прошло ни пет минута, на врата улази човек и ми сами смо били у чуду, и прилаже тачно онолико пара колико нам је било потребно.

„Радуј се Николаје, брзи помоћниче и преславни чудотворче“. На јесен смо већ живели у црквеном дому.

Свештеник Алексеј Тимофејев.

Сочиво

Ишла сам из храма после вечерње службе. Журила сам кући, јер сам са посла отишла право у цркву. Испред мене су полако ишле две баке. Иду, и држе се једна за другу. Клизаво је. Покушала сам да их обиђем, а тог тренутка једна бака рече другој: „То је право чудо“. Успорила сам и ослушнула. Бака је причала: „Требала сам била да кренем, већ сам се била и обукла. Кренула сам да узмем, кад оно нема кључева на ормарићу. Мислим се, спали су, кад оно нема их ни на поду. Тражила сам и тражила. Не могу да их пронађем. Већ сам се и распремила. И у џеповима сам тражила, и у торби. Нигде их није било. Пришла сам икони Николаја Чудотворца да га замолим да ми он помогне да нађем кључеве. Направила сам и метанију.

Када сам устала, а на ексерчићу код прозора висе моји кључеви. Никада их ту нисам вешала, увек сам их остављала на ормарић у ходнику.“ Обишла сам старице, и пожурила готово трчећи. Кући имам болесну мајку, а и син треба да дође са посла. Када сам дошла кући одмах сам отишла у кухињу да спремам вечеру. Дошао је и син. Док се распремао, испричала сам му шта сам чула кад сам се враћала из храма. Син је отишао у собу, а ја сам се вратила у кухињу. После десет минута чула сам повик: Мама! Отрчала сам у собу. Син је био расејан. Имао је лош вид, али он не носи наочаре, већ сочива. И једно сочиво је некако испало. Сочиво је тако мала прозирна латица. На нашем поду је тепих а на кревету чупав прекривач. Ко би ту пронашао? А ја са својим видом, не морам ни да покушавам. Он такође не може наћи.

Онда је мој син пао на колена пред иконом Николаја Чудотворца и почео да му се моли. А ја нисам хтела да му сметам, кренула сам назад у кухињу. Мислила сам да је немогуће наћи то сочиво. Треба куповати нова. А на посао мора сутра да иде. Шта ће сада? Наједном, у кухињи ми прилази син и показује ми свој прст: „Види мама. Помолио сам се, кренуо да устанем, придржао сам се руком за кревет, а сочиво ми се прилепило за прст“.

Записала З. С. Павлова
Са руског за Фондацију Пријатељ Божји: чтец Дејан Ђуричић



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.