Сусрет са живим Богом

Црква је место где се Бог и човек сусрећу и сједињују у Љубави, где постају једна заједница. То је сусрет који, истовремено, представља и радост и Суд. Радост зато што је срести Бога лицем у лице највећа радост коју може да доживи човек који тражи Бога, али, с друге стране, такав сусрет представља и суд наше савести.

18.07.2019. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Ми знамо какав је овај свет, колико је у њему патње и како мучан он бива, како смрт у њему коси све. И, може се поставити питање: како је Бог, за Којег хришћани кажу да је Љубав, могао да створи тако ружан, тако страшан свет? Зар је могуће да га је Он створио и да затим почива од дела Својих, у очекивању шта ће даље бити? Још горе: у очекивању да ће, у извесном тренутку, нама, који Га нисмо молили да нас створи, судити због тога што смо такви какви смо се показали. Такав Бог би био страшан. Пред Њим бисмо могли да се клањамо као пред господарем, али не бисмо могли да Га волимо; штавише, таквог Бога ни ви ни ја не бисмо могли да поштујемо.

Међутим, Бог, Који је Својом моћном Речју Љубави позвао у биће све што постоји, преузео је на Себе одговорност за Свој стваралачки чин, за Своју одлуку да створи свет... Бог је преузео на Себе одговорност тиме што је, у извесном тренутку историје..., постао човек и, не постајући заједничар у злу, које живи и делује у нама, постао заједничар у свим последицама овог зла, у свој патњи, свем ужасу створеног света и последњем ужасу - губитку Бога и смрти. Бог је позвао човека у живот, не с тим да човек једног дана стане пред Њега да одговара; Он нам је поверио свет, Који је Он Сам створио, дао нам је стваралачку могућност да од овог света направимо чудо лепоте, хармоније и истине. Можда је својство које на најочигледнији начин човека чини сродним Богу - стваралаштво, способност да ствара.

Сам Бог је ушао у овај свет како би могао да предводи наше стваралаштво. Ми од Самог Бога можемо да научимо како човек треба да живи зато што је Бог у Исусу Христу постао човек и показао нам је како живи или, тачније, како може да живи човек који је достојан свог људског звања. И, то је један од момената Јеванђеља који највише надахњује: није нам показана само Божија Љубав - показана нам је величина човека, показано је да човек може да узрасте у Божанску меру и да кроз то постане способан да све што је Бог створио доведе до оне пуноте на коју је оно позвано.

Међутим, на том путу стоји веома страшна ствар: СЛОБОДА, људска слобода, и о овоме треба да размислимо. Слобода може бити стваралачка, спасоносна, или погибељна. Са појмом слободе се сједињује оно што бисмо наизглед најмање очекивали, а то је послушање. Обично о послушању размишљамо као о потчињености, о поробљености. Међутим, послушање је много дубља и важнија ствар. Ова реч потиче од речи СЛУШАТИ. Послушан је онај ко признаје у другом човеку - у мајци, оцу, учитељу, старијем другу - дубље и целовитије искуство него што је његово сопствено и ко срцем и вољом ослушкује оно што они говоре, што они мисле, ко ослушкује њихов живот како би постао заједничар у ономе што су они научили од живота, од сусрета са људима, ко покушава да усвоји њихово искуство.

Послушање се не састоји у томе да се човек сервилно препусти вољи другог човека. Истинска слобода је такав узајамни однос у којем царује узајамна љубав, где нико никога не поробљава. Таква слобода и јесте плод Љубави.

Један енглески писац је написао књигу: преписку старог демона с младим рођаком, којег учи како да искушава људе. И, између осталог, стари демон каже: “Не могу да схватим Христа. Он каже да воли Своју твар и даје јој слободу. Ево, ја тебе, демончићу, волим, а то значи да желим да те поседујем, желим да те држим у својим канџама, желео бих да те поједем, да те сварим, да уопште не постојиш изван мене...”

Многи од нас, на жалост, знају за такву Љубав. Ту можемо да осетимо разлику између таквог лажног, лажљивог поимања љубави и љубави која је једнака слободи. Таква љубав другоме говори: “Ти си тако драгоцен, тако предиван, тако много ми значиш, да немам никаквог права да те ограничавам, дробим, уништавам, изопачавам. Свим силама свог бића ћу служити томе ДА СЕ ТИ РАЗВИЈЕШ У ПУНУ МЕРУ СВОЈИХ МОГУЋНОСТИ, нећу стајати као препрека на твом путу, већ ћу само пратити да се не покажеш недостојан себе самог, да постанеш у пуној мери она лепота, оно чудо које можеш да будеш”

Слобода није да у томе да човек може да ради све што му падне на памет, већ у томе да у истинском смислу буде оно што јесте, све оно што може да буде како би се развио до своје савршене пуноте. Бог нас је створио слободнима, и за то Му можемо захваљивати читавог живота, ма како да теку околности овог живота, зато што не сметају околности човеку да буде слободан у смислу да буде оно што јесте, пун стваралачке снаге, да буде у стању да воли не само своје пријатеље, рођаке, њему најближе особе, већ и непријатеље, непобедивом љубављу.

У Господу Исусу Христу у свет улази Бог, обукавши се у тело, сјединивши се са нама свом људском судбином и носећи на Себи последице слободе коју нам је Он Сам дао. Он живи међу људима који су Му туђи.

Почетак Његовог живота је у – одбацивању. Кад Мајка Божија долази у Витлејем, очекујући Дете, Она куца на сва врата, и ниједна врата се не отварају, а ако се и отворе, бивају залупљена пред Њом: нама је овде добро, ми живимо у својој породици, радосни смо због топлине и светлости који су око нас - нису нам потребни туђинци. Ево почетка ступања Бога у историју нашег тварног света. А, даље знамо како је био окружен и љубављу, и неповерењем, и непојамним неразумевањем, слепилом људи, који у Њему нису видели оно што Он јесте и нису схватали шта је Он говорио.

Завршио је Свој живот усамљеније и страшније него што га је започео на земљи. Он, свемогућ, бесмртан, бесконачан, пожелео је, због љубави према нама, ДА ПОСТАНЕ РАЊИВ, НЕЗАШТИЋЕН, ДА СЕ ПРЕПУСТИ У НАШЕ РУКЕ, као што се љубав даје вољеном човеку, у нади да ће бити прихваћена и са свешћу да може да буде одбачена, и у Христу је била одбачена. Христос је умро на Крсту, напуштен од свих људи. И, да би са нама поделио сву судбину човека, наш Спаситељ Христос у Својој људскости, у Својој Људској свести је доживео оно што представља највећи губитак за човека: губитак Бога ... Боже Мој, Боже Мој, зашто си Ме оставио?

Ниједан човек на земљи никада није доживео губитак Бога онако како га је доживео Син Божији, Који је постао Син човечји. И, какав је одговор земља дала небеској Љубави? Неки, веома малобројни ученици су остали уз Њега. Али су касније обишли цео њима тада познати свет и пронели вест о томе да нас Бог воли, да нас Бог воли свим животом и свом смрћу, свом богоостављеношћу Господа Исуса Христа. То је био почетак Цркве. А, Црква је она чудна заједница која се споља не може схватити и која се састоји од нас, људи, грешних, крхких, слабих, недостојних не само Бога, него и самих себе и других, и истовремено - МЕСТО ГДЕ СЕ БОГ И ЧОВЕК СУСРЕЋУ, СЈЕДИЊУЈУ У ЉУБАВИ, где постају једна заједница.

Шта се догађа у Цркви? СУСРЕТ! Сусрет који, истовремено, представља РАДОСТ и СУД. Радост зато што је срести Бога лицем у лице највећа радост коју може да доживи човек који тражи Бога или који Га чак никад није ни тражио, али који је одједном стао пред Његово лице и који се запањио због Његове непојамне лепоте и Љубави. Али, с друге стране, такав сусрет представља и суд.

Ми знамо да бити вољен од стране било кога - мајке, оца, невесте, значи: СТАЈАТИ ПРЕД СУДОМ. Зато што бити вољен значи да је неко у нама видео нешто достојно љубави: величину, лепоту, истину, чистоту, светлост. И, кад се погледамо и размислимо о томе какви смо у ствари у сопственим очима, или у очима оних који нису умели да нас заволе, стојимо пред страшним судом наше савести: недостојан сам да будем вољен!

Али, Бог, Који ми говори: Волим те, јесте такође Бог, Који је у стању да изазове у нама све најсветлије, најистинитије, Он није само Творац, Који је некада створио свет, Он нас поново саздаје Својом Љубављу, зато што је Његова Љубав стваралачка, Он уме да изазове у нама све што је најплеменитије, највеће, најсветије, најчистије, најснажније. Он нам се препушта у тој мери и тако да не можемо - нека ми буде опроштен такав израз - да Га увредимо, не можемо да Га понизимо, исто као што не можемо да се односимо сурово, грубо, немилостиво према детету које нам је пришло са свом отвореношћу, са свом једноставношћу детиње љубави.

Дух Свети је сишао на земљу и отвара нам очи. Он је Утешитељ, Он је снага, Он је радост, Он у нама самима као да открива наше подобије Христу, наш Божанствени лик. То је ЈЕДНА ОД НАЈДУБЉИХ ТАЈНИ ЦРКВЕ...

Митрополит Антоније (Блум)
Извор: saborna-crkva.com



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.