Химна малом добру

Многи људи мисле да је врло тешко живети по вери и испуњавати вољу Божију, иако је то, у ствари, лако. Потребно је само обратити пажњу на ситнице и старати се да се уздржимо од зла у најмањим и најлакшим стварима. Ово је најправилнији и најједноставнији начин да се уђе у духовни свет и приближи Богу.

26.07.2016. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Човек обично мисли да Творац тражи од њега велика дела и да Јеванђеље поставља као услов вере крајње човеково самопожртвовање, поништавање његове личности итд. “Не могу никако да учиним нешто велико за Бога, зато је боље да се држим по страни од духовног света и не мислим о вечности, и живим како се уобичајено живи”. Зачуђујуће је да што је човек више предан ситницама живота, тим мање управо у ситницама жели да буде поштен, чист и веран Богу. Међутим, кроз правилан однос према “ситницама” мора проћи сваки човек који жели да се приближи Царству Божијем. Овде се управо крије и сва тешкоћа религиозних путева човека. Обично он хоће да уђе у Царство Божије потпуно неочекивано, магијски-чудесно, или, пак, директно, кроз неки велики подвиг. Но, ни једно ни друго није истинско налажење вишег света. Човек не улази код Бога магијски-чудесно, остајући на земљи отуђен од интереса Царства Божијег и светле вечности, не купује вредности Царства Божијег неким својим спољашњим поступком, ма колико велики био овај поступак. Добра, света дела су потребна за привијање човеку уз виши живот, светлу вољу, жељу за добрим, психологију небесну, срце чисто и праведно, љубав нелицемерну. 

Управо кроз мала дела, свакодневне уобичајене поступке, све ово се може привити и укоренити у човеку. Мали добри поступци представљају воду на цветићу људске личности. Потпуно је непотребно да се на жедан цветић излива море воде. Може се излити пола чаше, и то ће за живот цветића већ имати велики значај. Потпуно је непотребно гладноме и човеку који дуго гладује да поједе брдо хлеба – довољно ће бити неколико кришки и његов ће организам већ живнути. Сам живот даје задивљујуће примере важности малих ствари. У медицини, која увек ради са малим, строго ограниченим количинама лекова, постоји читава хомеопатска наука, која признаје сасвим мале количине лекова, услед тога што наш организам прерађује изванредно мале количине неопходних му материја, помоћу којих одржава и унапређује свој живот.

Најбоље творење свега у животу – јесте творење у име Христово. Благословен је онај који долази, у било ком смислу, у име Христово. Дух, име Христово придаје свим стварима и поступцима вечну вредност, ма како мали били ти поступци. И, пожртвована људска љубав, на којој је увек одсјај љубави Христове, чини значајном и драгоценом сваку реч, сваки гест, сваку сузу, сваки осмех, сваки поглед човеков. Јер, јасно је да наши поступци могу бити, и често бивају, егоистични, изнутра користољубиви. Господ нам указује на ово и саветује да позивамо у свој дом не оне који нам могу узвратити својим гостопримством, већ оне којима је потребна наша помоћ, подршка и укрепљење. Наши гости понекад бивају расадници сујете, оговарања и свакојаких испразности. Сасвим је друго пријатељски разговор, људски однос, који је благословен и укрепљује душу, чинећи је чвршћом у добру и истини, и то сада, када је култ неискреног световног дружења - болест људи и цивилизације, која сада истребљује саму себе. 

Када би људи били мудри, непрестано би тежили малом и, за њих сасвим лаком, делу, кроз које би могли стећи себи вечну ризницу. Велико спасење људи је у томе што се они могу привити стаблу вечног Дрвета Живота кроз најситнији поступак добра. Да би тесто нарасло, није потребно сипати у Њега Читаву посуду са квасцем, већ је потребна само мала Његова количина. Исто је и са добром. Најмање може произвести огромно дејство. 

Колико је најмање добро корисно за човека може се неоспорно доказати из тога колико је и најмање зло штетно по њега. Ако нам је запала трунка у око, оно већ ништа не види, сузи, и тада је чак тешко гледати и другим оком. Мало зло, допало као трунка у око душе, одмах изводи човека и поретка исправног живљења. Мало добро: извадити себи или другом човеку трунку из ока телесног или душевног – ово је добро без кога се не може живети. Заиста је мало добро чак и неопходније човеку него велико. 

Без великог људи могу проживети, а без малог не могу. Људи не пропадају од недостатка великог добра, него управо од недостатка малог добра. Велико добро је само кров, подигнут на зидовима-циглама малог добра. Мало, лако добро је Творац оставио човеку на земљи, узевши све велико на Себе. И, онај ко твори мало - кроз њега Сам Творац твори велико. Наше мало Творац чини Својим великим. Но, сваком, па и најмањем и најлакшем добру противи се учмалост људска. Човек доброг ума крепи и теши, пре свега, самог себе. И, ово уопште није егоизам, као што неки нетачно тврде; не, ово је истински израз несебичног добра, када оно доноси вишу духовну радост ономе ко га чини. Ово је једина несебична радост – радост добра, радост Царства Божијег. 

Због тога ја сада не певам химну добру, већ његовој незнатности, сићушности. И, не само да вас не прекоревам што сте ви у добру занети само ситницама и не носите никакву велику самопожртвованост, већ обрнуто, молим вас да не мислите ни о каквој великој самопожртвованости и да, ни у ком случају, не занемарујете ситнице у добру. Молим, ако хоћете, западајте, у неком посебном случају, у неописиви бес, али не гневите се због ситница на брата свога ни за што (Мт.5,22). Ако сте принуђени, смислите некакву лаж, али не говорите у свакодневној комуникацији неправду своме ближњем. Оставите по страни сва расуђивања: је ли је дозвољено или не убијање милиона људи, жена, деце и стараца, па покушајте да пројавите своје морално осећање у ситницама: не убијајте ниједном личност вашег ближњег, ни речју, ни алузијом, ни гестом. Јер, добро и јесте уздржавање себе од зла. 

Тешко је ноћу молити се. Но, удубљујте се ујутро, ако не можете код куће, онда бар идући на посао, и мисао је ваша слободна да се удубљује у Оченаш. И, нека у срцу вашем одјекну речи ове кратке молитве. И, ноћу, предајте себе од свег срца у руке Небеског Оца. То је сасвим лако. И, подајте, подајте чашу хладне воде свакоме ко вам је затражи; подајте чашу, напуњену најпростијим састрадавањем, сваком човеку коме је то потребно. Овакве воде има на сваком месту, и то – читаве реке, не бојте се да ће пресушити, захватите за свакога по чашу. Господ је, милошћу Својом, припремио, разлио свуда, као воду и ваздух, малу љубав. Ова мала, али непрестана љубав је неугасиво кандило Богу у храму душе. Оно је тихо дисање без којег нема живота.

Архимандрит Јован Крестјанкин
Извор: saborna-crkva.com



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.