Јесмо ли деца Божија?

Није довољно назвати се само именом Христовим а даље живети онако како том светом имену не доликује. Ко не твори правду, није од Бога, вели свети апостол Јован Богослов. Ми, Хришћани, деца смо Божија ако смо браћа, по љубави, међу собом, без обзира којима нас преградама одвајали једне од других. Ето, какву нам је љубав дао Отац, да се деца Божија назовемо и будемо.

23.08.2018. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Сви смо ми позвани и призвани да будемо дјеца Божија. Не зовемо ли ми Бога оцем нашим и не обраћамо ли Му се у молитви тако? Само, да бисмо се усудили да Оца небеског зовемо оцем нашим, морамо да живимо тако како од нас, хришћана, наш Отац небески очекује. „Који се владају по духу Божијем, они су синови Божији.“ (Рим. 8, 14) Морамо бити у сагласности са вољом Божијом. Каже нам Христос да „ко извршује вољу Оца мојега који је на небесима, онај је и брат мој, и сестра, и мати“. (Мт. 12, 49)

Ми, хришћани, Христовим именом смо обиљежени, Крстом Христовим означени. Тиме, вјером својом и дјелима, треба да се издвајамо од других који нас окружују. Свети апостол Павле опомиње хришћане у Филипима па их позива да буду „прави и цијели, дјеца Божија, без мане, усред рода неваљалога и покваренога“, (Филип, 2, 15) да би могли другима свијетлити „као видјела свијету“. (Филип, 2, 15) А коринтске хришћане опомиње да изиђу и одвоје се од оних који гријеше. (2. Кор, 6, 17) Није довољно назвати се само именом Христовим а даље живјети онако како том светом имену не доликује. „По том се познају дјеца Божија и дјеца ђавоља: који год не твори правде, није од Бога“, (1. Јн. 3, 10) вели свети апостол Јован Богослов.

Дјеца смо Божија ако смо браћа, по љубави, међу собом, без обзира којима нас преградама одвајали једне од других. Бог је, из превелике своје очинске, божанске, љубави према нама узео на Себе обличје тјелесно, на рамена своја примио гријех наш, прародитељски, жртвовао се, страдао и распет био да би нас искупио, који смо под законом, „да примимо посинаштво“. (Гал. 4, 5)

Вјера у Христа обједињује нас у заједницу једновјерних, оних, дакле, који кроз Христову љубав и жртву у Оцу његовом добијају оца свог небеског, „који нас драговољно породи ријечју истине, да будемо новина од његовог стварања“. (Јак. 1, 18) „Видите“, узвикује свети апостол Јован, „какву нам је љубав дао Отац, да се дјеца Божија назовемо и будемо.“ (1. Јн. 3, 1) Сви смо ми „синови Божји вјером Христа Исуса; јер, који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте“, (Гал. 3, 26 – 27) вели свети апостол Павле Галаћанима.

Но наша дјела не смију да одударају од наше вјере. Јер, ако гријешимо, ако се клањамо идолима времена овог, ако смо хришћани само ријечима, онда таквим животом ми Христа поново разапињемо. „И не дохватајте се до нечистоте и ја ћу вас примити. И бићу вам отац, и ви ћете бити моји синови и кћери, говори Господ сведржитељ“. (2. Кор. 6, 18) Зато нас свети апостол позива „да очистимо себе од сваке поганштине тијела и духа, и да творимо светињу у страху Божијем“. (2. Кор. 7, 1)

Као хришћани морамо да рачунамо на путеве уске и трновите и зато путујемо ка вјечности стазама одбијања, несхватања и страдања. Царство Христово није од овога свијета, знамо, па ни наше царство, онда, не може бити од свијета овога. Тако је наш живот у нашим породицама одсјај живота који би требало да живимо у великој породици хришћанској. Добар отац кара сина свога да би од њега створио доброг човјека. Тако, „кога љуби Господ, онога кара, и као отац сина који му је мио“, (ПрС, 3, 12) вели Премудри Соломон.

На земљи смо суочени са многим изазовима. На све стране су искушења, пуно тога око нас мами нас на гријех. Многи нас зову, изазивају и покушавају да приморају да се њима клањамо, њих да прихватимо за очеве и да њима поклонимо љубав и савјест своју. А ми, кад знамо ово о чему вам говорих, треба да смо одлучни па да узвикнемо попут пророка Исаије: „Ти си, Господе, отац наш, име ти је од како је вијека избавитељ наш“. (Ис. 63, 16) Немојмо да отврдњавамо срца наша; не дозволимо да гријехом из њих истјерамо Бога, да изгубимо мјерила и смисао за богопознање. Морамо да срцима својим познамо да нас Господ Бог нас „гаји као што човјек гаји своје дијете“. (5. Мојс. 8, 5)

Гледајмо, не тјелесним очима, но духовним и спознајмо: ко смо, одакле смо и куда нам је ићи. И увидимо да смо љубављу Божијом призвани у живот не ради пропадљивости и трулежи, не због гомилања безвриједних ствари и крпица но ради спасења и посинаштва у крилу Божијем.

Позвани смо да будемо дјеца Божија; позив је лијеп али је и обавеза велика. Ако се Богу обраћамо молитвом и кажемо му: „Оче наш“, то нас обавезује да кроз савјест своју провјеримо колико нам дјела наша дозвољавају да тако зовемо Створитеља нашег. Настојмо да нам животи буду у сагласности са сликом и приликом Божијом, по којој смо створени. Онда бисмо смјели да се усудимо да, попут псалмопјевца Давида, ускликнемо Богу: „Ти си, отац мој, Бог мој и град спасења мога“. (Пс. 89, 26)

Протојереј-ставрофор Василије Томић
Извор: vasilijeprotatomic.com 



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.