Љубав и (не)поверење

Ограничени природним односима са људима који подразумевају крвне, пријатељске, кумовске везе и блискости, склони смо да подразумевамо да љубав можемо давати само њима. Они који а нама нису у таквим везама, некако, остају ван догађаја наше љубави. Гледајући на ово са становишта хришћанске духовности, можемо поставити питање: може ли се волети човек а да му се притом не поверује?

16.12.2016. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Може. Истинска љубав према човеку уопште не значи обожење свих његових особина, и поштовање свих његових дела. Истинска љубав може да примећује и човекове недостатке, исто тако оштро као и злоба. Па можда чак и оштрије. Али се љубав не као злоба, на свој начин нежно односи према човековим недостацима. Љубав чува и спасава људску душу за вечност; злоба је мучи, убија. Љубав љуби самог човека, а не његове грехе, не његово безумље, не његово слепило и изоштреније него злоба види све несавршенство овога света.

Подвиг духовне прозорљивости је видети све људске грехе и осуђивати свe зло, а притом никога не осудити. Само човек Свише озарен је способан на такву љубав.

Да, може се волети, и – не поверавати. Али, није ли поверење знак искрене душе, и није ли искреност својство љубави? Не, љубав је – шира од искрености. И без искрености душе љубав може да постоји у овом свету. Старац Амвросије Оптински или Преподобни Серафим су волели људе пламеном љубављу и служили им у Духу. Међутим, нису се свима откривали, а и када су то чинили – чинили су у малој мери; чували су своју душу од људских погледа, проничући својим погледом у људске душе. Духовник на исповести уопште не открива своју душу онима који се исповедају. Али душа истинског духовника је отворена – не посматрањем, већ љубављу и кроз љубав се види у свету. Старац не открива увек и свима оно што је сазнао од Бога. Али свакоме прилази у односу на његово духовно стање. 

Мајка, не говори своме детету све о чему размишља, и скрива нешто од њега не зато што га не воли, већ испољава љубав према њему управо скривајући од њега све оно што је за њега некорисно, чега он још није дорастао, што не може да прими у своје незрело тело и у своју незрелу душу. Неискреност, индиректност, као и “неповеравање” - могу да буду добри … Лекар не открива све болеснику, као ни начелник – потчињеном, нити учитељ – ученику. Стање и узраст, као и спремност одређују предмет и истину која се пројављује у свету.

Људска душа је слична броду. Брод има свој подводни део, и душа треба да има своју за свет невидљиву свест. Не “подсвест”, већ свест скривену ради добра истине. Зло треба скривати да никога не би замарали. Добро треба скривати да га не би проливали. Треба скривати ради користи свих. Душевно скривање свога зла је понекад духовна потреба; скривање свог добра је скоро увек мудрост и праведност.

Није свака “неисправност” лаж, и није свако “неповерење” издаја крајњег поверења.  Крајње поверење се може имати само према Богу Троједином, и према свим Његовим законима и речима. Неповерење према себи је увек мудрост, и свако истинско, позитивно неповерење, по љубави, према другима јесте наставак светог неповерења према самом себи. 

“Не у свему веровати себи” - има дубоки и спасоносни смисао. Своје искуство, сопствени ум, сопствено срце, сопствена мисао, сопствено настројење. Све је то колебљиво, јадно и неодређено: овде нема апсолутног предмета за веровање. А од неверовања свему несигурном настаје свесавршено и безгранично поверење ка Богу Троједином. Ближњима се сме веровати (и толико исто и може!) као и себи – само по мери своје сагласности са Божијим Откровењем, са Христовом вољом, откривеном у свету и оном која се открива у души.

Само истинским и искусним духовним очевима и руководиоцима у Христу, је могуће да у потпуности верују себи, а више него себи да предају свој слух и своју душу у Име Бога. Мој ближњи, пријатељ мој, је само честица мене самог (јер је он честица целог човечанства, кога сам и ја честица). Последице првородног греха и страсти су својствене њему као и мени. Наравно у различитој мери и у разним нијансама, али како он тако и ја имамо основу да не верујемо својој још дволичној природи и непреображеној вољи. Ми делујемо скоро увек “по страсти”, с примесом греховног, а не “бестрасно”, не слободно – у Христу.

Ја сам заиста променљив, непостојан, колебам се због разних “убацивања” нечастивог и чистота дубине моје душе се помућује муљем које се подиже са дна. Мој ближњи је такође променљив као и ја, па исто толико способан за добро као и за зло. Мени је потребно да непрекидно себе проверавам, што треба да чини и мој ближњи. Треба неуморно да проверавам своја дела у свету: “да ли су она по Богу?”. Провере су потребне не само за зло, већ и за моје “добро”, јер зло често бива очигледно, онда када се добро само чини “добрим”, а у ствари је зло. Уосталом и злу је потребна провера; и злу се не сме “веровати” по првом знаку “злога”. Помраченим људима (какви смо ми) добро се представља лошим, уколико је оно повезано са боли, муком и увредом нашег самољубља.

Овде није реч о злој подозривости, већ о добром неповерењу према себи, и према свему што нас окружује у овом свету. Грех нам се скоро увек чини као нешто “слатко” – не треба веровати тој сладости, јер она и јесте најгорча туга и страдање. Страдање (на пример борба за чистоту тела и душе) се чини неподношљивом и одвратним; не треба веровати том закључку; иза доброг страдања следи мир, који је изнад сваке радости. 

Људи много и често, дуго говоре како њихове идеје треба да служе добру, али колико тога неискреног и саблазног излази из њихових уста. Не треба веровати свим људским речима. Људи често сами страдају за те речи које су сами изговорили, и кају се због њих.

Да, није све оно што долази од човека (па чак и при његовим најблагороднијим намерама!) добро. Много тога је узалудно, греховно, непотребно, и оно је такво не само за онога који то ствара, него и за онога ко то непажљиво прима. Продубљујући своју љубав према људима, никада не треба да заборављамо да су сви људи болесни, и да је неопходно живети међу њима у непрекидној трезвености, не само у односу на себе, већ и у односу на све који нас окружују. Само уз прво, је и последње плодоносно.

Наравно, не треба имати неповерење према самом човеку, већ према његовом датом стању. Степен поверења треба увек мењати, сразмерно стању просветљености човека у Богу. Уколико човек кога волимо, и коме смо увек до сада веровали, ођедном пред нама испољи своју нетрезвеност и почне да нам даје неке савете …да ли ће нестати наша љубав према том човеку? Уколико га дубоко волимо, наша љубав неће нестати, и чак неће ни ослабити. Али нестаће поверење, не само према речима већ и према осећањима таквог човека, док је он у таквом стању.

Опијање вином је код људи ређе него опијање неком другом страшћу: гневом, злопамћењем, похотом, славољубљем, жељом за стицањем новца. Страсти као вино делују на човеков разум и вољу и изопачују целу његову душу. Човек опијен било каквом страшћу не влада собом, престаје да буде оно што јесте, постаје “играчка злих духова”, чак и онај који у време када нема страсти бива испуњен истинском дубином и чистостом Христовом, колико је она могућа у областима наше овоземаљске, личне и наследне греховности.

Светлијем човековом стању одговара и потпуније поверење. На пример, ја желим да изговорим Реч, или да примим Свете Тајне, али осећам да ми је душа пуна сметње и страсти. У том случају треба да поступим по Јеванђељу, то јест да оставивши свој дар поред жртвеника, одем да се помирим са душом, “с мојим братом”. То је образац доброг и праведног неповерења себи, у име Христове љубави према самом себи.

Моја егоистична љубав би напротив желела да презре, да не примети моје недостатке и сматрала би моју душу “достојном”, неправедно би јој веровала, и дозволила би њеном греховном стању да се излије на свет, или да се без покајања приближи Богу, к Његовој Купини која не сагорева. Дозволила би, - не по Божијим заповестима (које су: изуј обућу своју”, то јест греховно стање душе), већ по својевољности. И био бих опаљен безусловним законима Божије чистоте.

Несумњиво је да треба да се непристрасно односим према себи и према другима. Али да ли ће то значити да ја “чиним суд”, над неким упркос Речи: “не судите, да не будете осуђени?” Никако. Расуђивање је знак изласка људске душе из њене бунтовне младости. Расуђивање је “мудрост” за коју је речено: “будите мудри као змије”. Расуђивање је венац љубави, и Свети Учитељи цркве чак – о Тајне! – га сматрају вишим од “љубави”, изнад наравно “људске”, неразумне често чак и погибељне љубави. Расуђивање је небеска мудрост у животу, духовни разум љубави, који јој не одузима снагу већ је осољава.

“Не бацајте бисере…” – то није одсуство љубави (Реч Божија учи само једној љубави!), већ мудрост љубави, познавање виших закона неба, који се изливају на цео греховни свет, али се не мешају ни са чим греховним. “Не бацајте бисере …” – је заповест о неповерењу у љубави, заповест која води ка љубави, чувајући је. “Да дође Царство твоје, да буде воља Твоја”. Ја непрекидно желим да остварим у себи и у свему ту љубав, - да уништим “царство своје”, и откријем - Божије. Не веровати, не прихватати ништа “своје”, “људско”, греховно и полугреховно. Отворити свој слух и своје срце (сву његову дубину!) само за Божије, чисто, светло. “Да дође Царство Твоје”! Ја - до своје смрти – не желим да се смирим у трагању за Њим у свему. Молим се, и топло слеће реч та са мојих усана, излази из целог мог бића, и приморава ме да се мучим као у пустињи.

Сладак је Суд Божији који се одвија у мом срцу, над мојим срцем. Сладак ми је Христов Долазак. Свуда срећем Господа. Господ ми се не јавља свуда, али Га ја срећем у свакој речи у сваком дисању. У људским разговорима, намерама и делима.

Ја желим само Њега. И желим да мрзим сваку истину која није Његова. Ја све хоћу само у Њему, без Њега ми ништа не треба, и све ми је бескрајно тешко и мучно. Он је светлост мога срца. Ја не бих урадио ништа добро, ако бих знао да то добро Њему није угодно. Знам да је и ноћу и дању Он увек близу мене, али не чујем увек Његово пламено дисање, јер не тежим увек к Њему и не желим увек Њега више од свега другог. У том свом преживљавању осећам такву немоћ, такву слабост и сиромаштво, да не могу да се умирим ничим овоземаљским, и ништа не може да ме подржи. Само Он, Који је рекао: “Мир Мој, дајем вам”!

Архиепископ Јован Шаховски
Извор: manastir-lepavina.org 



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.