Бог није створио смрт

За Хришћанство смрт је појава, пре свега, етичкога реда, тј. духовна катастрофа.. Смрт је у свет увео управо човек, слободно пожелевши живот искључиво за себе и у себи, и откинувши, на тај начин, себе од источника, од циља и садржаја живота – од Бога. Зато је смрт постала врховни закон живота иако је није створио Бог.

29.11.2020. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Свима нам је добро позната прича из Јеванђеља, о Христу који се заплакао пред гробом Свога пријатеља Лазара. Но, треба да се изнова замислимо над смислом тих суза, јер се ту, у том тренутку, збива својеврсни преокрет унутар религије уопште, унутар исконскога религијскога приступа смрти. До тог тренутка смисао религије, као и смисао философије, састојао се у томе да се човек измири са смрћу и да учини смрт, ако је могуће, оним за чим човек чезне. Смрт као ослобођење од тамнице тела, смрт као избављење од страдања, смрт као избављење од тог промењивог, сујетног и злог света, смрт као почетак Вечности – управо то јесте збир религијских и философских учења до Христа и изван Христа, у древној религији, у старојелинској философији, у будизму, итд.

Али, Христос се заплакао поред гроба Лазаревог и самим тим пројавио Своју побуну против смрти, Своје одбијање да прихвати смрт и да се са њом помири. Одједном смрт престаје да буде природна, нормална појава и бива раскринкана као нешто што није неумитно, већ што је противприродно, страшно и наказно, и смрт тиме бива проглашена за непријатеља: “последњи непријатељ, укинуће се – смрт”.

Да бисмо осетили сву дубину, сав преокрет те промене морамо кренути од почетка, од извора тог потпуно новог и нечувеног приступа смрти. Ти извори су одређени и описани, на крајње сажет начин, на једном другом месту у Светом Писму, где се каже: Бог није створио смрт (Прем. 1, 13), а то значи да је у свету, у природи загосподарило и господари нешто што није од Бога, што Бог није хтео и није створио, што је против Њега и изван Њега. Бог је створио живот. Бог се свагда и свугде назива Животом и Животодавцем. Бог се – у вечно детственом, вечно новом казивању Библије – радује Своме свету и томе што је свет преиспуњен светлошћу и радошћу живота.

Ако заоштримо ствар и до крајности доведемо казивање и откривење Библије, можемо рећи и ово: смрт је – порицање Бога. И обрнуто, ако је смрт природна, ако је она последња истина о животу и о свету, ако је она највиши и непромењиви закон свеколиког постојања, онда Бога нема, и онда је обмана свеколико казивање о стварању света, о радости и о светлости живота.

Али, онда, оно основно, најважније и најдубље питање свеколике хришћанске вере јесте питање: одакле се појавила смрт, и како је и зашто је смрт постала јача од живота? Како је и зашто је смрт загосподарила на такав начин да је и сâм свет постао својеврсно козмичко гробље, место где се мноштво људи осуђених на смрт – што у страху и ужасу од смрти, што у покушајима да заборави на смрт – комеша у једном васељенском и свепрождирућем гробу?

На ово питање Хришћанство одговара чврсто, кратко и убеђено: И грехом смрт уђе у свет (Римљ. 5, 12). Другим речима, за Хришћанство смрт је појава, пре свега, етичкога реда, тј. духовна катастрофа. Човек је, у извесном крајњем смислу који се речима не може изразити, усхтео смрт или, можда, боље рећи, није више хтео онај живот који му је слободно, у љубави и радости даровао Бог.

Живот је – да ли је то потребно уопште доказивати? – једна потпуна зависност. Говорећи речима Светога Писма, човек нема живот у себи. Он свагда прима живот од споља, од других, и његов живот стално зависи од другога: од ваздуха, од хране, од светлости, од топлоте, од воде; и материјализам са великом снагом наглашава управо ту зависност. И он је у томе у праву, јер је човек заиста до краја природно, биолошки, физиолошки потчињен свету. Али, тамо где материјализам – прихватајући тај детерминизам као самоочигледни закон природе – види крајњу истину о свету и човеку, тамо Хришћанство види пад и изопачење света и човека, види оно што се назива првородним грехом. У библијској причи Бог даје свет као храну човеку, а то значи да је храна – дар Божији, који је дат човеку да би он живео: али сâм живот није у храни, као што није ни у зависности од света, већ је живот у Богу. Човек је жив Богом, у смислу оног задивљујућег казивања о томе како је Бог беседио са човеком у свежа предвечерја (1. Мојс. 3, 8-19).

Свет је вечно откривење Бога човеку о Самоме Себи, свет је сâмо средство општења и стални, слободни и радосни сусрет са јединим садржајем живота, са Животом самога живота, са Богом: “За Себе си нас створио, Господе, и неће се успокојити срце наше док не нађе Тебе”. Али – и у томе и јесте сав смисао хришћанскога учења о греху! – управо тај живот са Богом и живот за Бога човек није хтео. Он је усхтео живот за себе, он је у самом себи препознао циљ, смисао и садржај живота. И у том слободном избору себе а не Бога, у том претпостављању себе Богу, човек је – а да до краја тога није ни био свестан – постао роб света, роб своје зависности од света. Он једе да би живео, али кроз своју храну он се приопштава ономе што је смртно, јер у храни нема живота као таквог.

“Човек јесте оно што он једе” – рекао је Фојербах. Да, то је истина, али човек једе само оно што је умрло; он у почетку једе да би живео, а потом почиње да живи да би јео, и у том ружном и порочном кругу састоји се страшни детерминизам човековога живота. Смрт, на тај начин, јесте плод отрованога и вечно дејствујућега распадања живота, онога распадања живота у коме је човек себе слободно потчинио смртноме свету који у себи нема живота.

“Бог није створио смрт”. Смрт је у свет увео управо човек, слободно усхтевши живот искључиво за себе и у себи, и откинувши, на тај начин, себе од источника, од циља и садржаја живота – од Бога, и зато је смрт постала врховни закон живота. Смрт као распадање, смрт као раздвајање, смрт као привременост, пролазност и привидност свега на земљи. Да би се утешио, човек је измаштао маштарије о другоме свету, у коме нема смрти, и самим тим предао овај свет (у руке смрти), потчинивши га смрти у потпуности. И тек када појмимо хришћанско учење о смрти као последици човековог преиначења поимања саме суштине живота, биће нам могуће да изнова чујемо, као новину, хришћанску благовест о разрушењу смрти Васкрсењем.

Протојереј Александар Шмеман



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.