Људи из моје генерације добро памте рат, тачније његове последице: глад, плач и тугу у свакој породици. Кандило и пламен свеће поред иконе, били су у већини домова у вароши где сам провео своје детињство, а такође и Крст са Распећем на раскрсници путева. Људи, који су пролазили поред, осењују се крсним знаком, тихо, само уснама шапћу молитву. Само они сами знају шта моле од Бога. У Западној Белорусији где је, како сада знамо, сваки четврти човек погинуо од фашистичке руке (а колико њих од руку својих крвника) било је доста повода за обраћање Богу и било је тога што је требало од Њега молити. И без обзира на глад и невоље које су се настављале, на терор совјетске власти, који је повезан са ликвидацијом народног покрета - “бандита”, људи су остали тихи и гостољубиви - у њиховим душама је буквално горело кандило наде на спас и заштиту Одозго.
У свакој кући, где сам стицајем околности морао да боравим (просио сам милостињу), хранили су ме, делећи са мном последње, и причали о Богу, тешили, и пратећи на пут, осењивали ме крсним знаком, говорећи: ”Спаси Господе!” У такво сурово време, у раном детињству, у једној мени непознатој белоруској породици, мала старица ме повела у Цркву и замолила свештеника да ме крсти. Не сећам се тајне крштења, нисам запамтио ни крај, ни Цркву, ни свештеника, који ме крстио – не сећам се да ли су ме уопште крстили тога дана, али сам запамтио за цео живот: где је Црква – тамо је добро! Ту веру у добро, у љубав, носио сам у себи цео живот, а да и нисам био свестан тога.
Затим је настало време заборава… Био сам млад, здрав – Црква ми није била потребна, на Бога сам заборавио. За то сам и платио дугим годинама заточеништва. И тамо сам, опет, нашао Бога, пришао Цркви, сада једном за увек. А било је то овако. Живот ме носио по огромним пространствима бившег Совјетског Савеза. Пропутовао сам од Бреста до Камчатке, живео сам свакако, нимало не размишљајући о смислу живота, као птица селица, можда и горе; нигде нисам савијао гнездо. Било је ту и крађе и убистава и издаја и превара. Никада нисам размишљао о томе да су то страшни греси. Једном сам седећи у затвору размишљао: ”Затворили су те - тако ти и треба. Не зевај - није то вашар”. А на том животном вашару којим сам се ја бавио је све било “нормално”. Сви су крали, сви су лагали, мислили једно – радили друго, цео живот је био двоструки. Некада сам сумњао у исправност таквог живота и размишљао сам да то није тако. А како је правилно? У чему је смисао живота? – нико ми у то време није могао да каже.
У младости сам волео да посећујем гробља: тишина, мир – поседиш, поразмислиш о пролазности живота. Некада је гробље било за мене и место склоништа од иследника. Поред гробља се некад налазила Црква. Одлазио сам у њу, сећајући се да су ме некад крстили… а можда и нису? То питање се с годинама јављало све чешће. Међутим, што сам бивао старији, то сам се више удаљавао од Цркве, то сам више накупљао грехова, долазећи до крајње тачке… У свести ми је била једна злоба, а размишљајући о проживљеном животу тражио сам непријатеље и начин да им се осветим. Слатко је замирало срце од слика привидних злих дела… Да и није паметно: са 60 година, испробавши све и знавши да ће скоро крај – треба отићи, залупивши вратима! “Кога да жалим? – мислио сам, - Цео свет је комина, а људи – ништавни. Мене нико није жалио”. И тада бих се и присећао далеког детињства - старице која се сажалила на мене, нахранила ме, утоплила и одвела у Цркву.
Приближавао се крај мог последњег рока. То уопште није најлакши период у животу сваког затвореника. Мисли су се мотале по глави као животиње по кавезу шта радити, како живети и да ли живети уопште? Да ли остварити или не план освете који сам већ одавно разрадио? Ако га остварим – шта ми то доноси? Додати грехова у мој суд, који је већ ионако препун? А шта је са људима који су пострадали ни за шта у годинама репресије? Зашто не почиње грађански рат? Значи, освета ништа не решава? И у том периоду ми је дошла до руку Библија – нешто треба да радим, посла у то време није било (производња је позатварана). Читам и налазим одговоре на питања која су ме мучила. Удубивши се у читање, почео сам да примећујем да су ми многа места нејасна, а друга потпуно недостижна.
Почео сам да тражим објашњења. Слава Богу, у то време у “не толико удаљеним местима” је било дозвољено вероисповедање, а закон “О слободи савести” је дозвољавао постојање соба за молитве разних конфесија. Једна таква соба је постојала у колонији у бившој згради основне школе, а православне још није било. Када сам се коначно сетио да сам православан по крштењу и да ме моја вера обавезује да обезбедим место за молитву, читање духовне литературе итд., почео сам да тражим људе који стреме православној вери, и ускоро сам их нашао. Заједно смо у администрацији колоније добили дозволу да отворимо собу за православне. Повезали смо се са парохијском Црквом и уз помоћ парохијског свештеника оца Николаја, формирали смо собу за молитву, где смо се окупљали ради читања Јеванђеља и духовне литературе коју је доносио отац Николај. Он је држао проповеди, одговарао на наша питања, учио како да се молимо.
Последње две године су неприметно пролетеле. С вером у Бога је дошао и мир. Нашао сам одговор на многа питања која су ме интересовала. На слободу сам изашао као сасвим други човек. Што није успео да уради казнени дом, учинила је једна књига - Библија, истинска животна књига.
В.Д.