”И рука Господња бјеше с њима.” (Д. ап. 11, 21) Осјећам, браћо и сестре, да се рука Господња одавно одмакла од нас, народа српског. Као да нас је Господ заборавио, лице своје од нас одвратио. Ево већ деценијама веће зло смјењује мање. Код нас, кад нам се несрећа за доручком нашла, остаде и на ручку а види се да нам се и за вечеру спрема. Сви се народи ближе и уједињују, ми се дјелимо на селца и засеоке; распарчавамо се и нас распарчавају, дробе и ситне. О руци Господњој, благој и благосиљајућој, али и о руци Господњој, тешкој и кажњавајућој.
Да ли је све пропало, да ли нас је Господ заборавио и из својих руку испустио? Јер знамо, и данашње апостолско слово нас опомиње, с ким је рука Божија с њим је и благослов Божији. Ако се рука Божија одмакне од појединца, или од народа, настаје назадовање и страдање. Одговор нам је у вјери нашој, да је Господ Створитељ и Сведржитељ.
Мудро је примјетио наш пјесник, да смо ми јединствен народ на свијету из којег су се многе нације изродиле. Несрећа наша је да и новорођени, да би доказали - себи, најприје - да су нешто ново и друкчије, окрећу се, мачем и огњем, на родбину своју. Ко нам све не дође, да нас ”води” и ”спашава”. Коме све не клицасмо и похвале не пјевасмо; у кога све наде своје не полагасмо. Толико пута помислих: какве среће за оне од нас који нас претекоше и на вријеме
помријеше. Лишише себе разочарања многих; одоше с надом да ће, једном, боље бити.
И зато, браћо моја и сестре, осјети ли човјек, или народ свецијели, да се одмакла рука Божија од њега, (1. Сам. 6, 3) или, још горе, да се подигла на њега (Рута, 1, 13) и дотакла га се (Јов, 19, 21) тежином својом (1. Сам, 5, 7) нека не губи вријеме него нека му покајнички притекне и Господ ће га руком својом закрилити и помиловати. Јер, ”рука је Бога нашега на добро над свима који га траже, и јачина је његова и гњев на све који га остављају”.
(Јездра, 8, 22) Амин.