Ко није у подвигу тај је у прелести

Покајник који се обратио Богу од првих тренутака новог живота неминовно ступа на пут подвига, борбе, труда, и почиње да носи бреме, јарам. То је тако природно, да Сви Свети за једино исправан пут врлиновања сматрају његову мукотрпност и напорност, док је томе супротна лакоћа одлика лажног пута: Царство Небеско с напором се узима и подвижници га задобијају. У противном, ко није у подвигу, тај је у самообмани.

05.02.2019. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Окови духа потичу од сатане и његових духова. Они су невидљиви и већином се подударају са узама самоугађања и света, које сатана својим утицајем само учвршћује и преко њих држи човеков ум у помрачености. Ипак, постоји и нешто што непосредно потиче од сатане. У питању је нека неодређена страшљивост и снебивљивост, која у свако доба смућује грешникову душу, а понајвише онда када смера неко добро. То је готово исто као кад господар узме да прети слуги, чим овај стане да чини нешто мимо његове воље и планова. Од ђавола долазе разне духовне прелести (обмане). Код једних је то нека претерана и неоснована нада у милосрђе Божије, која не отрежњава него све више и више погружава у грехољубље. Код других, насупрот томе - очајање. Код овог - сумња и неверје, код оног - самоувереност и самооправдавање.

Да, много, уистину много тога зависи од сатане, али га је тешко тачно одредити. Ипак, њему као извору треба приписивати све греховно, јер је он цар грешнога света. Једна од његових лукавих подвала јесте то што се скрива, тј. грешнике наводи на уверење да он, ђаво, ни не постоји, услед чега тако самовољно и бесни у грешниковој души, пребацујући греховне тежње, које му улива, на природу и подстичући га да ропће на Бога, зато што му Он тобоже забрањује оно што произилази из људске природе и налаже оно што нема снаге да достигне. Уразумљујућа божанствена благодат неретко је отрзала грешнике из чељусти адских осрамоћењем сатане. Излагала га је јавној срамоти и извргавала подсмеху, огољујући његову немоћ и глупост и раскринкавајући лукавства. 

Тако је ђаво био посрамљен у лицу мага Симеона, Кипријана Антиохијског и многих других. Све такве случајеве пратило је обраћење и уразумљење не малог броја заслепљених. У дане Господа на земљи, беси - који су извор сумње и неверја, постајали су проповедници вере. И свети Мученици су силом Свемогућег Бога често принуђивали и оца и децу лажи да кроз кумире и идолопоклоничким храмовима проговоре Истину. Такво разоткривање сплетки лукавога уверава грешника да се налази у пакосним и непријатељским рукама и да се оне, на зло њему самом, са њим шегаче и преварно га воде неким мрачним путем у пропаст та да би се тој пропасти радо порадовале. Ово неизбежно рађа дубоко осећање страха за сопствено добро, опрезност, подозрење и одвратност како према лукавцу тако и према његовим "изналасцима" - пророцима и страстима, и целокупном ранијем своме животу. 

Одавде па до преласка источнику истине, добра и блаженства - Богу, више нема много.

То су, ето, путеви и средства којима Божија благодат делује на човеков дух, отржући га од уза несвојственог му живота и суочавајући га са другим, бољим животом, у коме су његови радост и спокојство. Али, очигледно је да су сви они, сами по себи некако непотпуни, као да не доричу ствари до краја. Нпр. родила се човеку жеђ за бољим - али где да то боље тражи, и како да га достигне? Или, некога је потресао страх од смрти и суда, шта да чини да се избави од зла? Тако и у свим другим случајевима."

Због тога покајник који се обратио Богу од првих тренутака новог живота неминовно ступа на пут подвига, борбе, труда, и почиње да носи бреме, јарам. То је тако природно, да Сви Свети за једино исправан пут врлиновања сматрају његову мукотрпност и напорност, док је томе супротна лакоћа одлика лажног пута: "Царство Небеско с напором се узима и подвижници га задобијају" (Мт. 11,12). 

Ко није у борби, у подвигу, тај је у прелести. Тако и Апостол говори: ко не трпи, тај није син (Јевр.12,8). Онај ко ступа на пут духовног живота може се упоредити са човеком који креће на путовање у уобичајеном, свакодневном смислу. Пошто нам је тај пут непознат, неопходно је да нас неко прати. Било би сувише самоуверено зауставити се на мисли да можемо и сами. Не, ту не помаже ни звање, ни ученост. Није мање самоуверен ни поступак да неко без крајње нужде, имајући, дакле, могућност да пронађе духовног учитеља, таквога не тражи, помишљајући да ће га Бог непосредно водити.

И заиста, узвођење ка савршенству припада Господу, Који нас је прихватио, али под руководством духовног оца. Духовник нас не узводи на степене савршенства, али доприноси да будемо узвођени од Бога. У уобичајеном поретку ствари Бог руководи нама преко других, уразумљујући нас, очишћујући и саопштавајући нам вољу Своју. Ко остане сам са собом налази се у крајњој опасности, да и не говоримо о томе да ће такав човек тумарати у месту без икаквог плода. Не познајући ни подвиге, ни духовна занимања, ни дужног поретка у њима, он ће много шта узалудно чинити, будући да се дела латио без потребног умећа. Из овог разлога неретко се многи заустављају, хладе се и губе ревност.

Али, највећа опасност долази од унутарње неустројености и сатанске прелести. Код почетника је у души магла, као од смрадних испарења, а њу стварају страсти, неправда, оскврњене снаге. Та магла, ређа или гушћа, својствена је свакоме, у зависности од степена искварености. Како у тој магли јасно и поуздано разазнавати предмете? Ономе ко је изгубљен у магли неретко се и слабо растиње причињава као шума или село; исто тако почетнику у духовном делању много шта се привиђа онде где у суштини нема ничега. Само искусно око може да разабере и разјасни у чему је ствар.

Даље, овакав човек је болестан, па како би онда могао да самога себе лечи? Он ће себе усмртити и угушити из љубави према себи самом; а познато је да ни лекари себи самима не поверавају лечење свога тела. Али највећа опасност у овоме делу прети од сатане. Пошто је он сам превасходно самовољан, међу људима највише воли оне који се руководе сопственим умом, и управо их у томе понајвећма смућује и упропашћује. 

Могло би се казати да баш ово својство даје сатани приступ до нас, односно пружа му могућност да нас одвуче у пропаст. Ко, пак, не верује своме разуму и срцу, већ, напротив, све што постоји у његовим чувствима и мислима препушта суду другога, неће пострадати, макар му ђаво и посејао у мисли и чувства нешто опасно и погубно, пошто ће искуство и разум другог човека разгонити прелест и сачувати га. Због тога се и каже: ко има духовног учитеља и повери му се, сатана му неће приступати, како не би вазда био посрамљиван и како се не би разоткриле све замке његове. И обрнуто: сатана не од ступа од човека који верује искључиво себи и који се у свему ослања једино на свој разум. Таквога ће, стварајући му у уобразиљи свакакве лепе призоре, делујући на његову машту, непријатељ рода људскога водити по разним беспућима, све док га, најзад, у потпуности не одведе у пропаст.

Из ових разлога, који се свакако морају уважавати, почетник мора да се сагласи са неопходношћу да има духовног руководитеља, и дужан је стога да га изабере и да му се преда. Са њим је безбедан, као под кровом или унутар ограде, јер ће духовник и пред Богом, и пред људима одговарати за све пропусте. Чудесно је и сваке хвале достојно то што онај који искрено иште неизоставно и задобија истинског духовника. А духовник, ма ко то био, увек даје правилно и поуздано руководство, чим му се његово духовно чедо преда свом својом душом и са искреном вером. Сам Господ чуваће онога који се тако савршено предао своме духовном оцу. Моли се, и Господ ће те упутити на духовног руководитеља и показати га; предај му се, а Господ ће га поучити како да те води.

Помисао да је могућно живети као Хришћанин и држати се овога света и његових норми испразна је и прелестна. Ко живи овако, научиће се само фарисејству и претварању, што значи да ће бити Хришћанин само у својој уобразиљи, а не и на делу. У почетку ће такав једном руком рушити оно што је другом саградио, односно оно што је стекао удаљивши се од света изнова ће проћердати чим му се опет приближи; а одатле до умишљености није далеко. Оно што се изгубило из срца може још увек да се задржава у памћењу и уобразиљи.

Сећајући се и замишљајући какав је био раније, човек може да мисли да је и на делу остао такав, док је, међутим, све одавно ишчилело и оставило само траг у сећању. Такав ће мислити да поседује оно чега заправо нема. Ево му суда: "А од онога који нема, и што има узеће се од њега" (Мт. 25,29). Од умишљености до фарисејства само је један корак. А дубоко укорењено фарисејство је ваистину ужасно стање.

Додир благодати Господње слађи је од меда и шећера и више крепи од свих укрепљујућих духовних средстава. Али, ваља имати на уму да је он у потпуности дар Божији, и да од Самог Господа зависи када ће га, коме и како подарити.
Хришћанин треба да га прихвата са страхом Божијим и радошћу, веселећи се ако га се удостоји; али не треба се напрезати да до тога дође, не измишљати могућне начине за постизање тога, не испитивати да ли је до тога дошло и да ли је оно што се осећа заиста дотицај Господњи. Ово препоручујемо да би се избегло преузношење и да би се предупредила прелест.

Постоје помисли, жеље и страсти које нас силовито нападају на махове, изазивајући краткотрајно смућење, али и оне сталне, које трају данима, месецима и годинама. Ове прве су лакше, али ни према њима се не сме односити са презиром, него их треба пажљиво посматрати и уочавати којим се редом јављају. Непријатељ се држи правила да не отпочне напад изненада од страсти, него од помисли, и да ту помисао често понавља. Помисао коју са мржњом одгонимо први пут може се други или трећи пут снисходљиво прихватити; затим се рађа жеља и страст, а одатле је само један корак до њеног прихватања и спровођења у дело.

Дуготрајне помисли тешке су и убиствене; управо се те помисли обично називају искушавајућим помислима. У вези са њима ваља знати да оне нису од наше природе, премда су јој сродне, већ су увек од непријатеља. Господ их допушта са особитом намером, ради нашег очишћења, да би искушао и утврдио нашу верност, веру, постојаност и наше умеће да у себи изградимо унутарњег човека. Зато смо дужни да их благодушно подносимо, па макар оне сувише озлеђивале наше ново, благодаћу испу-њено срце, као што бива са хулом, очајањем, неверовањем. Најважније је ни у једном трену не пристајати на такве помисли, не држати их за своје и чувати срце слободним од њих, одвајајући их од свога бића и од своје слободне воље мислено и са вером.

Помисли са којима нам се ваља борити нису увек рђаве; неретко су наизглед и добре, а често су неутралне. На рђаве се односи једно правило - одагнати их истог трена, док о другима ваља расуђивати и испитивати их. Овде спада и од свих хваљено умеће разликовања помисли, односно одлучивања које ћемо одбацити, а које прихватити. За ово не можемо дати неко одређено правило: нека свако учи на свом властитом искуству, јер људи нису исти, и нешто што је добро за другога не мора бити при-мерено и нама.

Најбоље је поступати овако: када прихватиш одређени поредак, држи се њега, а све што се јавља као ново, ма колико се чинило благовидним (наизглед добрим), одагнај од себе. Ако нека помисао не предочава ништа рђаво ни по себи, нити по својим последицама, опет је боље не сагласити се одмах са њом, већ извесно време трпети, али не бити брзоплет. Неки су и по пет година чекали, испитујући помисао. Основни је закон - не веруј своме разуму и срцу, и сваку помисао поверавај своме духовнику. Кршење овог правила увек је представљало и данас представља узрок великих падова и прелешћивања.

Рђава помисао искушава, док благовидна (наизглед добра) прелешћује. Онога ко се заноси рђавим помислима сматрамо за палог, говоримо да је сагрешио, док је човек под влашћу благовидних помисли прелешћен. А да ли је могуће представити све прелести са њиховим одликама и својствима? Њихово основно својство је да човек са сигурношћу и убеђењем држи себе за другачијег него што заправо јесте, рецимо, сматра се призваним да уразумљује друге, способним за необично живљење, и слично. Њихов извор јесте једна фина, танана мисао: ја нешто значим, ја сам неко и нешто, и то не макар ко.

Ништаван човек замишља да је неко и нешто. Ту скривену гордост користи непријатељ његовог спасења и хвата га у замку. Поред тога, и свака танана рђава помисао коју не примећујемо држи нас у прелести, када мислимо да смо вођени добрим и благочастивим помислима. Због тога можемо да тврдимо да ни минут не живимо без прелести; живот нам протиче у илузијама, оне нас поробљавају час у једном, час у другом облику. Разлог томе је чињеница да се зло још увек крије у нашем бићу, да није из њега испарило, док је добро на површини: пред очима нам је стога нешто попут магле од испарења.

Свети Теофан Затворник
Извор: manastirglogovac.blogspot.rs 
 



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.