Никос Коуркоулис је један од најпознатијих и најслушанијих музичара у Грчкој. Децембра 6, 2006. говорио је на грчкој телевизији АНТ1 о следећем догађају који је доживео 2002. године.
Никосу је 2002. године откривен рак на панкреасу. После неколико анализа, ова дијагноза је била потврђена. Његова мајка му је рекла да не брине, да ће све бити уреду.
За време Великог поста он је завршио свој програм лечења у центру за оболеле од рака; поклонио је својим пријатељима и колегама поклоне и рекао им своје последње жеље, јер се рак брзо ширио.
Његови пријатељи и његов ујак су му предложили да оде на Свету Гору. Ово му је изгледало као добра идеја, јер је већ неколико година имао жељу да иде на Свету Гору. Дан пре него што је отишао, одлучио је да оде још једном на анализе, али није узео резултате, јер је знао да ће бити исти. Такође је одлучио да по свом повратку са Свете Горе оде у Америку и да разговара са доктором који је специјалиста за панкреас.
Испловио је из Уранополиса малим бродом ка пристаништу Дафне на Светој Гори. Била је Страсна Седмица и брод је био пун посетилаца и ходочасника. Упркос томе, једно место је било празно и његови пријатељи су му рекли да ту седне. Поред њега је седео господин у својим педесетим, који се окренуо ка Никосу и питао га да ли је он Коуркоулис?
- “Знаш, ја те уствари не познајем, јер сам из Америке, али моја ћерка те слуша и свиђа јој се твоја музика. Да ли би могли да се заједно фотографишемо, да бих јој дао фотографију. То би је учинило много срећном.”
Фотографисали су се и онда започели разговор. Никос је рекао да би желео да оде у Америку, не као туриста, већ да потражи доктора који би му помогао. Онда је поменуо име доктора, и господин из Америке је био запањен.
Био је запањен, јер је баш он био десна рука доктора о коме је Никос причао; шта више, доктор је је седео баш поред њега. Када се повратио од великог узбуђења, разговарао је са доктором, разменили су бизнис картице да би остали у контакту.
Онда су стигли у Скит Свете Ане за бденије на Велики Петак. У једном тренутку старац скита, отац Сила, пришао је Никосу и рекао му: - "Пођи сада самном, пошто више нема гужве, да би се поклонио појасу Свете Ане."
Није познавао оца Силу, али га је ипак пратио. Када су стигли испред Светог Појаса Никос је почео на коленима да се моли. После неколико минута, Никос је осетио велики притисак на себи, који га је принудио да падне на под. Осетио је слабост и био је без свести око двадесет минута. Када се опоравио почео је да плаче због онога што је осећао. После отприлике сат времана плакања и ридања, отишао је у собу где се одмарао цео следећи дан.
После Васкрса вратио се у град и посетио доктора. На Никосово изненађење, доктор му је рекао да у новим аналазима нема ни трагова рака. Нема чак ни индикација да је икада имао рак.
Требало би споменути да за сво време његовог опоравка, од када је сазнао да има рак, никада није узео ни један лек, нити је примао хемотерапију која би помогла његовом потпуном исцељењу.
Превод са енглеског мр Владимир Србљак