Помислите, какав би био сваки моменат нашег живота, ако бисмо знали да он може бити последњи, да нам је тај моменат дат да бисмо дошли до неког савршенства, да су речи које изговарамо - последње наше речи, и зато смо дужни изражавати сву лепоту, сву мудрост, све знање, али, такође, и пре свега - сву љубав којој смо се научили у току свог живота, био он кратак или дуг. Ма како ми поступали у нашим узајамним односима, ако би овај гест био оно јединствено чиме располажемо и ако би тај гест требало да изрази, да оваплоти сву нашу љубав и бригу - живели би смо са напрегнутошћу и дубином какви су нам иначе недоступни. И, ми ретко бивамо свесни који је то прави тренутак. Ми прелазимо из прошлости у будућност и не преживљавамо реално и у пуноћи садашњи моменат.

Достојевски у дневнику прича о томе шта се десило са њим када је осуђен на смрт и када је стајао пред извршењем казне - како је стајао и гледао око себе. Како је предиван био свет, и како је чудесан био ваздух који је удисао, и како је прекрасан свет који нас окружује, како је драгоцен био сваки тренутак, док је још био жив, мада на ивици смрти. “О...”, рекао је он у тај трен, “ако би ми даровали живот, ни један трен не бих протраћио...” Живот је био дарован - и, колико је био потресен! Ако бисмо постали свесни тога, како бисмо се односили један према другом, па и према себи самима? Ако бих ја знао, ако бисте ви знали, да човек са којим разговарате може сваког часа умрети и да звук вашег гласа, садржина ваших речи, ваши покрети, ваш однос према њему, ваше намере, могу бити последње што ће он примити и понети у вечност

- како пажљиво, како брижно, с каквом љубављу бисте поступали!

Искуство показује да се пред лицем смрти брише свака увреда, горчина, узајамно презирање. Смрт је исувише велика у поређењу са тим што би требало бити ништавно чак и на лествици привременог живота. На тај начин, смрт - мисли о њој, сећање на њу - као да је једино што животу даје узвишени смисао.

Живети... значи: живети тако као да смрт може доћи у сваком моменту и сусрести нас на врху таласа, а не на његовом опадању, живети тако да наше последње речи не би биле празне и наши последњи поступци не би били лакомислени. Они од нас којима се догодило да живе неко време са умирућим човеком, са човеком који је свестан, као и ми, приближавања смрти, вероватно су схватили шта присуство смрти може значити за узајамне односе. Оно означава да свака реч треба да садржи све благочестиво, сву лепоту, сву хармонију и љубав, који као да су спавали у тим односима. То значи да нема ничега сувише маленог, зато што све, ма како било незнатно, може бити израз љубави или њеног одрицања.

Архиепископ Антоније, Русија
Извор: saborna-crkva.com