Зашто, ми као народ, нисмо тако успешни у фудбалу као у осталим спортовима? Oво је питање које нас много мучи, будући да је фудбал најпопуларнији спорт код нас.
Одговор је прилично једноставан и залази у један онтолошко-теолошки дискурс, веровали или не?! Можда ће неком ово звучати као претеривање или празнословље, али уверићу вас после прочитаног текста да је управо тако.
Ми смо, данас, веома успешни у спортовима у којима постоји ограничење за напад; рецимо у кошарци, ватерполу и у спортовима где су спортисти временски ограничени и под притиском, где их ,,неко" или ,,нешто" гура или притиска да изврше напад. У овом случају тај ,,неко” је ВРЕМЕ! Такви смо, на жалост и то је истина, и у свакодневном животу, у слободама које су нам од Бога дате, како појединачно тако и колективно. Тако нас коначно учи и наша повест; кад год бисмо одступили од Христа, од правде и истине, увек би се појављивао ,,неко" да нас притиска.
У фудбалу, као спорту, нема таквог притиска, сем ако тим, екипа, не прими гол и почне да губи или јури резултат. Играч, фудбалер, може да се ,,шврћка” по терену, да зева у облаке, у трибине, да се пита да ли га гледа неки менаџер или нека жена, или како публика реагује на њега! Има све време овог света, само полако и опуштено, нема журбе.
Кад мало боље погледамо, фудбал је углавном нешто слабија карика словенских народа, иако као народ дајемо најбоље играче у Европи. Немци су најуспешнија европска, ако не и светска фудбалска нација, јер се ту управо показује њихов радни менталитет, етика, додуше протестантска етика рада, која је и панхришћанска уосталом и православна, али је ми, православци негде на жалост ,,стављамо" позади. Немци раде на терену и дају сто посто себе, тако и у животу раде, јер њихова етика учи да се човек, као личност, остварује кроз рад и заиста, видећемо да индустријска револуција управо креће појавом протестантизма.
Да неко не схвати погрешно да се овде хвали и велича протестантизам, сачувај Боже, рад је императив и у православљу: ,,Ако ко неће да ради да и не једе”, каже Свети Апостол Павле (2 Сол 3, 10-12): ,,Мој Отац до сада ради (дела) и ја радим (делам)”, вели Господ Христос (Јован 5,17). У православној теологији колективизам, заједничарење, је стављено у први план, а етику рада и одговорности смо негде (ми људи, а не Црква) ,,ћушнули” у задње редове. Рад, марљивост, поштење и одговорност су ,,темељ” сваког богоугодног делања и сваке теологије и философије живота, примере тога имамо по нашим Светим манастирима, посебно на Светој Гори.
Човек се као личност, као икона Божија, остварује у заједници, породици, литургијској заједници, јер је и Бог, како нас учи наша хришћанска традиција, заједница љубави три личности, Оца, Сина и Светога Духа. Изгледа ипак да се не држимо ни свог предања и своје традиције онако како треба!
Елем, да се вратимо фудбалу! Постоји још један социолошки и морални аспект зашто смо лошији у фудбалу. На западу се улажу много већи новци, а фудбал тренирају и људи који долазе и из средњих класа, који знају да буду и веома образовани, што није случај код нас. Код нас је ногометна култура везана за једну накарадну, назадну кримогену културу, једну некултуру, културу кича, разврата и музичког шунда ,,некултуру" ниских страсти која обезвређује човека, спуштајући га са божанских висина на ниво испод животиња, а онда не можемо очекивати велике резултате.
Философија живота је велика мудрост и као што видимо и повезана је са теологијом, са философијом, са Богом, без кога не можемо, никако, јер Богом живимо, стварамо и волимо. Бог је у свему и свугде, а да би човек био успешан у свему, мора живети са Богом и размишљати у духу Јеванђеља.
Бог је живот, љубав, знање, мудрост, стваралаштво, заједништво, алтруизам. Бог је мудрост, а философија је љубав према мудрости, дакле нема философије ван Бога, ван Христа. Христос је почетак и крај сваке философије.
За Фондацију "Пријатељ Божији": Иван Миладиновић, теолог-вероучитељ