За увреду, ма каква да нам је нанесена, не треба да се светимо, него, напротив, треба да је опраштамо од срца, макар нам се оно томе и противило, убеђујући га словом Божијим: "Ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац, ваш неће опростити вама сагрешења ваша" (Мт. 6, 15). И још: "Молите се за оне који вас вређају и гоне" (Мт. 5, 44). Срце не треба хранити злобом или мржњом према ближњем који је у непријатељству са нама, но ваља настојати да га љубимо и, колико је могуће, да добро чинимо, следујући учењу Господа нашег Исуса Христа: "Љубите непријатеље своје, чините добро онима који вас мрзе" (Мт. 5, 44). Дакле, ако будемо настојали, колико смо у стању, све то да испунимо, можемо да се надамо да ће божанствена светлост брзо засијати у душама нашим, откривајући нам пут ка Горњем Јерусалиму.  

Љубав је изнад свега. Оно што треба да заокупља нашу пажњу, децо моја, јесте љубав према другом човеку, јесте његова душа. Што год да чинимо, - молитва, савет, опомена, - све чинимо са љубављу. Без љубави од молитве нема користи, савет вређа, опомена шкоди и упропашћује другог, који осећа да ли га волимо или не волимо и реагује на одговарајући начин. Љубав, љубав, љубав! Љубав према брату нашем припрема нас да више заволимо Христа.  

Дух Свети нас је ородио са Господом и знај, уколико осећаш у себи мир Божији и љубав према свима, твоја је душа слична Богу. Зато, братијо, свим силама чувајте мир Божији који вам је дат (као дар). А када вас неко увреди, ви га, макар приморавали себе, волите и Господ ће видети ваш труд и помоћи ће вам благодаћу Својом.  

Људи су променљиви као ветар. Данас су за тебе, сутра су против тебе. Ко може ветар да заустави, и ко може свету угодити ? Ако сваком гледаш да учиниш на вољу, сигурно ћеш себи учинити невољу. Јеванђеље каже: Премудрост простима. Будимо пред светом ништа, да бисмо пред Богом били ишта. Истина је вечна и ко се држи истине, истина ће и да га чува у његовом животу, јер је Господ сам рекао: "Ја сам Пут и Истина и Живот". Исак Сирин каже у 10. веку: "Једва да се нађе нека племенита душа која искрено љуби Господа." Будимо искрени према Господу као према себи. Као што се и ми не можемо одрећи себе, тако се и Господ не може одрећи нас, јер смо ми Његова творевина. Молимо се Господу макар колико се људи нама моле да им чинимо добро, и чинимо добро другима колико желимо да они нама чине добро. Не везујмо се за земљу, него се везујмо за Небо. Земља остаје, а Небо вечно траје и за вечни живот који не пролази, свако треба духом да се преобрази.

Свакога дана ваља мислено исповедати грехе своје Господу, и уопште, сваку молитву поимати као молитву покајничку. Узмите, примера ради, прозбену јектенију. У њој се молимо за опроштај и остављење грехова и прегрешења својих, и као одговор на ту прозбу ваља нам се опоменути греха што их носимо на души, и са тим сећањем завапити: "Подај, Господи!" Може се, чак, и свакодневно пити Богојављенска вода. У обитељи Светога Саве Освећеног, у близини Јерусалима, имао сам прилике да видим како братија после сваке литургије примају антидор и потом пију од свете воде, која увек стоји у једној посебоној посуди у храму, на своме месту. 

Као прво, човек треба да схвати да му одрђена навика штети, а затим да пожели да се против ње бори не би ли је се ослободио. Да би се рђава навика одједном сасекла, треба имати јаку силу воље. Као што конопац мало-помало прави танак урез на ивици бунара па више не ''бежи'', тако и свака навика мало-помало удубљује у срцу жљеб, из ког касније она тешко излази. Треба да будемо веома пажљиви да не стекнемо рђаве навике, јер касније је потребно много смирења и воље да бисмо успели да их се ослободимо. Отац Тихон знао је да каже: ''дете моје, добра навика то ти је врлина, а рђава навика - страст''. Било како било, уверио сам се да је у егоизму, себељубљу и самовољи узрок ако се човек бори, па се и поред тога непрестано спотиче и никако не мења /на боље/. Недостаје му смирење и љубав, и то је препрека за Божије деловање. Сам човек не помаже Богу, да би после Бог њему помогао. Ако, на пример, Бог некоме помогне да победи једну страст, он ће то приписати себи, погордиће се, јер ће мислити да је победио ту страст сам, без Божије помоћи. 

Сав наш живот је дивна тајна, позната једино Богу. Сав наш живот се чудесно одвија по неком тајанственом плану, који не примећујемо и не разумемо. Увек и у свему постоји нека повезаност околности, али циљ те повезаности нам није познат. Ми не схватамо значење ове или оне околности, али у свему постоји дубоки смисао. Нема ничег случајног у нашем животу.   

Злобу другог човека треба да осећамо као болест која њега мучи, од које он пати и од које не може да се избави. Стога гледајмо на своју браћу са саосећањем и понашајмо се према њима учтиво и благородно, изговарајући у себи са простотом срца молитву: "Господе Исусе Христе, помилуј ме", како би божанска благодат ојачала нашу душу да не бисмо никог осуђивали. У нашим очима сви треба да буду свети. Сви ми носимо у себи истог старог човека. Ближњи, ма какав да је, јесте тело од нашега тела, јесте наш брат, а ми никоме нисмо ништа дужни осим да љубимо једни друге, по апостолу Павлу (Римљ. 13,8).

Радујте се свему што нас окружује! Све нас поучава и води ка Богу. Све што је око нас јесу капљице љубави Божје - и жива и нежива бића, и биљке, и животиње, и птице, и планине, и море, и залазак сунца, и звездано небо. То су мале љубави, преко којих стижемо до велике Љубави, до Христа. Да би човек постао хришћанин, треба да стекне песничку душу, треба да постане песник. "Грубе" душе Христос не жели у својој близини. Хришћанин је песник. Будимо ревнитељи! Ревнитељ - или зилот - јесте онај ко свом душом љуби Христа и у Његово име служи човеку. Љубав према Богу и љубав према људима јесте нераздвојан пар: света страст, духовна жудња, сузе, умиљење, али не смишљено него све од срца. 

Потребно је молити се не само тада, када се осећамо расположени за молитву, него молити се и тада, када немамо тежње ни наклоности за молитву, када нас лењост, сан, заборав и остало удаљује од молитве. Ако, не гледајући на све ово тамно збориште препрека, принуђавамо себе и боримо се са собом у молитви, таква молитва узлеће на небо да би стала пред престо Господњи. Ноћ је врло подесна за усамњену молитву. Тада се све стишава, умирује, а молитва која се узноси Богу у ноћној тишини из дубине срца, бива услишена и на душу се спуста двострука благодат Божија. За време такве молитве свезлобни враг са нарочито великом силом устаје и удара у богомољце многим искушавањем, страхом и напастима, но тада се и благодат Божија умножава.