Потоп представља греховни потоп, као што је јасно из потопа у време праведнога Ноја. Ако се греси не сузбију, него се оставе да се множе и расту, они брзо као водена бујица надођу и потопе душу једног човека или једног народа. Потоп водени тада долази, да то стање душа људских објави, да би се људи освестили, сетили Бога и покајали.

Господ нам је заповедио: Волите непријатеље своје (Мт.5,44). Али како ћемо их волети када чине зло? Или како волети оне који гоне Цркву? Када је Господ ишао у Јерусалим и када Га Самарјани нису хтели примити, Јован Богослов и Јаков хтели су да низведу огањ с неба и да све Самарјане погуби; али Господ им је милостиво рекао: Нисам дошао да погубим већ да спасем (Лк.9,54-56). Тако смо и ми дужни да увек само једно желимо: да се сви људи спасу. Душа жали непријатеље и моли се за њих јер су се удаљили од истине и иду у пропаст. Ето, то је љубав према непријатељима. Када је Јуда решио да преда Господа, Господ га је милостиво уразумљивао. Тако смо и ми дужни да поступамо са онима који су залутали и тада ћемо се спасти милосрђем Божијим.

Добра жена је пре свега она која ствара дом у који муж жели да се врати. Важно је да у свему томе буде испољавање хришћанске љубави, да жена хоће да учини дом таквим да обрадује душу мужа и да се она радује његовој радости.

Прво они, који чувају сав спољашњи поредак благочестивог живота, али немају довољно крепке воље, да би и унутрашње расположење своје хранили у складу са истинском побожношћу. Они вољно иду у храм и вољно стоје тамо, али не прилажу напоре, да би и умом стајали неодступно пред Богом. Они побожно падају пред Њега, и не много се помоливши, отпуштају узице ума и он лети, обилазећи цео свет. И испада, да су по спољашњем они у храму, а по унутрашњем стању – њих тамо нема. Остаје само обличје побожности, а силе њене нема.  Други, који, ступивши у област вере, само и делају, само постављају питања – шта је то? Зашто тако? – то су људи, који страдају од празне љубопитљивости. За истином они не теже, већ само да би питали и питали. И налазећи решење питања, они се не задржавају дуго на њима, већ брзо осећају потребу да нађу друго решење. И тако иде дан и ноћ, питајући се и питајући, и никада се у потпуности не задовољавајући одговором. Други јуре за задовољствима, а они за задовољавањем љубопитљивости своје.

Ево правила, заснованог на речи Божијој, за очување телесног здравља и достизања дуговечности: Да би се очувало телесно здравље и живело дуговечно, потребно је држати се следећег правила, толико истинитог колико су истините речи Божије: 1) Свим снагама треба избегавати гнев, нарочито велики, јер гнев разлива жуч по телу и, изазивајући бол у глави, шкоди здрављу и неприметно скраћује живот човека. Жустрина и јарост, по сведочанству речи Божије, скраћују дане. Стога ко се уздржава од гнева, тај не нарушава своје здравље и не одузима дане своме животу. 2) Здрав сан, вели се у речи Божијој, и умерен стомак продужавају животни век. Када је сан добар, тада је и здравље поуздано. Стога, умереност у коришћењу хране и пића може да очува и продужи живот човеку. Напротив, презасићеност храном и пићем ствара шкодљиве сокове, смета варењу хране, изазива болести које могу да скрате живот. Колера и трбобоља, уверава реч Божија, прате човека незаситог. Зато они који се пресићују или не знају мере у храни и пићу ретко дуго живе. " Јер од пресићености - уверава Писмо - многи умреше". Дакле, ко хоће да продужи свој живот, тај је дужан да љуби уздржање у храни и пићу. 3) Корисно је уздржавати се од претераног узимања хране, а још је корисније уздржавати се прекомерне употребе вина, јер оно смањује крепост, погодује појави епилептичних напада, једном речју, скраћује дане живота ономе ко не одолева вину (бива савладан вином). Речено је у Светом Писму: "Умножава пијанство помамност безумног на спотицање, умањује снагу и рањава је. Јер претеривање у вину многе погуби." Стога, ко се уздржава од вина, које скраћује живот тихом ватром, тај може да сачува угодно своје здравље и да продужи дане свога живота. 4) Ради достизања дубоке старости свакако треба избегавати недопустиве везе једног пола са другим, јер они који се предају овом пороку и сличним нечистотама противним седмој заповести, подлежу, поред опште раслабљености тела, разним болестима које скраћују живот. "Прељубочинац, из скудоумља, уверава Свето Писмо, - погибељ души својој спрема, а болести и развратност ће претрпети." 5) Неће нарушити јачину својих снага и неће осушити кости своје онај ко се стара, уздајући се на Бога, да нема у срцу жалости, јер жалост разједа срце и потпуно разара снагу човека. "Жалост доноси смрт" - тврди реч Божија. 6) Сам Господ обећава дуговечност свој деци која поштују и прослављају родитеље своје, нарочито духовне оце, која испуњавају све њихове свете жеље са детињом љубављу. Ево Његове речи: "Поштуј оца твога и матер твоју, да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи". Завршавам ово правило овим речима: имај страха Господњег, моли се Божијој Мајци, и Она ће ти помоћи да овладаш овим врлинама.

Не треба страховати од тога да се буде у мањини. Истина никада није била у већини. Ако “сви тако говоре”, мора да је то истина! Верник ваља да буде свестан илузорности, па и опасности ове уобичајене крилатице. Али он тога може постати свестан тек када постане довољно свестан истине коју му доноси живљена вера.  

Мени се чини да непријатеља има мало, а много је оних који, због неспоразума, погрешно разумевају друге људе и њихове поступке, па због тога постају недобронамерни. У контакту са људима који су неспокојни, корисно је да се према њима понашамо што једноставније, што мирније и што спокојније, без било какве извештачене присности, али и без намерне хладноће. Овакво понашање неће наудити ни онима који су спокојни.  Када се уздамо у Бога, можемо да поднесемо недаће и да сачувамо свој мир, па макар и не сусретали мир код оних људи који нас окружују. Јер, речено је: бејах миран са оним који мрзи мир. Нека да Бог да и они заволе мир. Гњевом се само може пробудути и увећати раздраженост другога човека. Само се стрпљењем и миром човек може одобровољити.  Духовни закон каже да треба помоћи ближњем и при томе не вређати и не повређивати другога. Добро је говорити истину када обавеза, или љубав према ближњем то захтевају од вас. Али, то треба чинити тако да не осуђујемо ближњег, да се не поносимо и не уздижемо као неко ко можда боље од других познаје истину.

У речима “штите Царство Божије”, садржи се највећи парадокс. Треба наћи оно што се не налази у свету: вечно у времену, апсолутно у релативном. Како? Од сваког "имати" треба прећи на "бити". Зар блажени сиромашни духом не значи: блажени они који нису сопственици, поседници духа, него они који су постали дух, јесу дух? Само они постају истински скандал за свет, скандал за Цркву, тј. моћ поруке. Постати дух значи већ живети оно Друго, већ бити Друго. То је есхатолошко искуство: Царство Божије постаје унутрашњи садржај човеку.

Стоструко враћа Бог зајам, који се Њему позајми кроз сиромахе. Беше једном једна жена хришћанка у браку c мужем незнабошцем. Живљаху у љубави и сиротињи. Када c муком уштедеше 50 сребрника, рече муж жени, да би требало да даду тај новац коме на зајам под интерес, јер ће иначе, сребрник по сребрник, појести уштеђено и опет остати без ишта. Жена му одговори: „Ако хоћеш да дајеш у зајам, подај Богу хришћанском." „А где је Бог хришћански?" упита муж. Жена га одведе пред цркву и рече му, да разда сав новац просјацима пред црквом говорећи мужу: „Бог хришћански примиће то од њих, јер ови су сви Његови." Разделивши свих 50 сребрника сиромасима, вратише се дому. Но после извесног времена осташе они без хлеба у кући. Тада рече жена мужу, да иде к цркви и примиће новаца од Бога, коме је и дао. Оде муж и виде код цркве само просјаке, па у недоумици, ко ћe тo њему дати новаца, шеташе око цркве. Наједанпут погледа преда се и виде један сребрн новац. Он га узе, купи за њ једну рибу и однесе је кући. Пожали се муж жени, како никога не виде и како му нико ништа не даде, него случајно нађе само један сребрник. Одговори му жена: „Бог је невидљив и невидљивим начином све устројава." Када жена распори рибу, нађе у њој неки светао камен. Она га даде мужу, а муж однесе трговцу, да види може ли што за тај камен добити. Трговац му понуди 5 сребрника, а муж се насмеја мислећи да се трговац шали, кад тако велику цену нуди. Трговац пак помисли, да му се човек смеје због мале цене коју му понуди, па му понуди 10, па 15, па 30, па 50 сребрника. Позна онај човек, да је то неки драгоцен камен, па се поче затезати. Трговац све више и више дизаше цену док не достиже до 300 сребрника. Тада човек прими 300 сребрника и радостан пође кући. „Видиш ли, како је добар Бог хришћански?" рече му жена. Удивљен муж одмах се крсти, па заједно са својом женом прослављаше Бога.  

Јеромонах Хризостом, дугогодишњи григоријатски пекар, одлучио је да од игумана затражи благослов да се пресели у келију поред пештере манастирског ктитора, преподобног Григорија, која се налази осамљена изнад манастира. Благослов, међутим, није добио. О. Хризостом се примирио неко време и затим поново затражио исто. На његово наваљивање игуман му је дао благослов за селидбу, али не са пуном вољом. Задовољан, отац се убрзо преселио у своју нову, подвижничку, келију. Али, већ прве ноћи уследила су искушења. У пола ноћи га је пробудило клепало, затим се након пет минута огласило звоно, па опет клепало, и тако наизменично. Престрашени монах је једва изноћио ту ноћ, а већ сутрадан се, с пуним игумановим благословом, вратио у своју „безбедну“ манастирску келију.