Речник псовки прети да окупира сав уобичајени говор, онај најприроднији, опуштени којим се служимо у свакодневном животу. Многи млади, навикнути на крајње и свеопште вербално грубијанство у међусобном општењу, које се са свом тежином нечисти изливају из филмских и телевизијских клоака у њихове умове и капају на њихов језик, више ни не примећују да, уместо коришћења неспретних и тако наивних узречица и поштапалица, једноставно псују, много горе од најгорих разбојника. Зато им не преостаје ништа друго него да сваку реченицу пре него што је изусте очисте од тог лајања на звезде или бљувања из пакла. Савет мудрих је: Покушајте да се, у тренутку кад псовка надолази, јер сте претходно изнервирани и узбуђени, издигнете изнад ситуације и кратком молитвом, типа „опрости, Боже", „помози, Боже", „сачувај ме, Боже", «спаси, Боже» сузбијете демонску ерупцију и поништите пасји порив свога језика и срца, створених не да куну и скврнослове, него да величају Име Божије и прослављају истиниту љубав.

... Ева када је преступила заповест и када је прекршила, јер се није саветовала са праоцем Адамом. Када је змија предложила да прекрши, требала је да размисли, да се договори са мужем. Међутим она није сматрала то за потребно; заповест није послушала… Зато што је прекршила, Господ је дао власт мужу над женом. Јер кад Господ каже праматери Еви: зато што си послушала змију, зато ће од сада твоја воља бити под влашћу твога мужа. Дакле дошла је под власт мужевљеву. Да не буду разномишљеници, него да буде једномишље у браку. Јер то је сада нека подчињеност, али да буду једномишљени, једнаки. Е сад наше мајке крше ту заповест, јер својим поступком стварају пакао, тако и мужу и деци својој. И зато нема у породичном кругу јединства, бива пакао, нема слоге, нема једномишљења, нема ништа, због тога. Зато што је прекршај учињен. Муж каже једно, а она оде на друго. Ако јој примедбујеш она каже: а шта ћу, он је покварењак, пијаница и картарош. Ако би ти послушала заповест Господњу, што је Господ казао: да ће твоја воља бити под влашћу твога мужа i кад би за тебе реч твога мужа била светиња, слушала би, па ма какав да је. Господ је учинио да он буде тако, баш због твоје непослушности. Послушај заповест Господњу и Господ ће да окрене, и муж ће бити светог живота, и биће бољи од тебе. Али ето видите, наше мајке, нема ко да објасни им, по целој земаљској кугли тако, нема мира ни покоја у кући. Двоје њих само и нема мира, и ратују, муж и жена. Немају ни деце, да су деца па хајде ту, али њих двоје па не могу да се сложе. Једно у клин, друго у плочу и никако не иде.

Да бисмо волели ближње, морамо најпре да исцедимо гној самољубља, јер у њему нема ни богољубља ни човекољубља. Ако и љубимо другога - у њему волимо себе. Љубав подразумева немање себе. Тек када сопствени живот доведеш у ред, моћи ћеш и другима да пружиш љубав. 

На породицу пада велики део одговорности за духовно стање човека. Да би се деца ослободила разних унутрашњих проблема, нису довољни савети, принуда, логика и претње. Од свега тога бива, уствари, још горе. Стање се поправља само освећењем родитеља. Постаните свети, па нећете имати никакав проблем са својом децом. Светост родитеља ослобађа децу од проблема. Деца желе крај себе свете људе, испуњене љубављу: људе који их неће застрашивати, нити ће се ограничавати на изрицање поука, него ће им пружати свети живот и молитве. Ви, родитељи, молите се ћутке и са рукама уздигнутим ка Господу Христу, па ћете тајанствено грлити своју децу. А када су немирна, предузмите неке педагошке мере, али не вршите притисак на њих. Првенствено треба да се молите.

У једном виђењу једном човеку откривено следеће, у трену када му је Господ показао и рај и ад: "Видео сам у аду оне, које нисам желео тамо да видим. И у рају сам видео оне, које нисам очекивао тамо да видим ". Људи које осуђујемо могу да се нађу у рају. А постоје људи, за које други мисле да се спасавају, а они тону у ад. Поред тога, има још један доказ који ме је поразио: "Срео сам у аду велики број ревнитеља. Ад је био пун ревнитеља". А зашто? Зато што су осуђивали, и нису имали саосећања за друге људе. И због тога је према речима Нила Мироточивог, онај који осуђује брата гори од демона. Осуђивање одгони благодат Светог духа, и тај човек чини три пута више зла. И на другом месту је још речено да онај који осуђује ближњега је антихрист, због тога што заузима престо Христа Судије, Који је Једини Праведан Судија. И због тога онај који осуђује овако расуђује: "Овима је потребно то, а овима - ово. Ови треба да се предају анатеми, а ови други - овоме, а трећи - нечему трећем". И због тога он већ суди заузимајући Христов престо, Који је Једини Истинити и Праведни Судија.

Кад је Свети Сава, пре 800 година, у Дому Спасовом, у Жичи говорио своју познату Беседу о Правој вери, он је говорио не о „конзервирању“ него о обновљењу вере, обновљењу живота у Христу, о живом животу и путу који води у живот, а не о стерилном тапкању у месту, и фарисејском конзерваторском „не узми“, „не дотакни се“. Што се тиче Светог Причешћа и става Светог Саве о њему, читајмо Студентички типик, главу 5: О Св. Литургији, али притом не говоримо да је то „само за монахе“, јер је он (Свети Сава) учио од Св. Василија и Св. Златоуста: да је разлика између монахa и лаика само у заветима девствености, а не у чешћем или ређем Причешћу, јер је само оно (свето Причешће), „за всјех и всја“ мерило учешћа свих верујућих у Једноме и Јединоме Телу Христовом.  Вера, Црква, Света Литургија, Истина, Живот хришћански не „чувају се“ ничим другим осим само живим животом у Вечноживоме Христу, животворном благодаћу Духа Светога. Или речено псаламски: Окушајте и видите (дознајте), како је Благ Господ! Тело Христово примите, Источника Бесмртнога окусите - Светим и честим Причешћем!

Неки се људи боје поста, мада Црква назива Велики пост “светло време поста”. Православни монаси – испосници, као Антоније Велики и многи други, постили су целог свог живота, били здрави и дуго поживели. Лекари нам препоручују извесне дијете и ми се тога слепо држимо. Зашто онда не бисмо послушали Бога, који је највећи видар и који нам пост препоручује као благотворан лек и за душу и за тело? Зар не видимо оне, који сувише једу и пију, како пате од тешких и неизлечивих болести и како млади умиру?

Буди лаган, реци све грехе Богу. Све болести, све туге, све бриге предај Богу. И бићеш лаган, ослободићеш се. Бог све већ зна о теби. Он је већ одлучио шта ти је потребно, каква је твоја судбина и какав је твој животни пут. Због чега се узнемиравати, страдати, главу разбијати? Никако. Треба живети овако: како буде, биће - како Бог да. 

Није то ради њих, већ ради нас! Све док ми задржавамо у себи мисао о увреди коју су нам нанели непријатељи, пријатељи, рођени, ближњи, ми немамо мира и покоја и живимо у пакленом стању. Треба се ослободити од тог зла, избацити га као да се ништа лоше није десило, опростити све. Управо због тога људи морају много да трпе у животу и у породици. Кад би човечански род дошао себи, кад би могао да се смири, на људски род би се излила велика Божанска Енергија. Људи су много оптерећени материјалном страном, то преклапа много тога доброг што постоји у њима. Бог је Живот и Енергија која се даје свакој ствари и свуда је присутан. А човечански род је међусобно повезан Енергијом, али људи то не могу да примете, нити да схвате. Ми уопште не схватамо да је наш живот у нашим ближњима.

Духовне жртве су угодне Богу. Дух се поштује духом. Богу није угодно све спољашње и материјално без унутарњег духа. Зато Господ говори: „Прави богомољци ће се молити Оцу духом и истином, јер Отац хоће такве богомољце. Бог је Дух; и који Му се моле, духом и истином, треба да се моле“ (Јован 4:23-24).  Поштујмо Бога, као Духа – духом, вршимо вољу Његову и заповести Његове, принесимо дух скрушени, срце скрушено и смирено за грехе наше. „Жртва је Богу – дух скрушен; срце скрушено и смирено, Бог неће презрети“ (Пс. 50:19). Све напоре хришћанин је дужан да улаже, да би исправио своју душу. Бог говори нашој души, а не телу.  Тело – то је оруђе душе, којим она делује. Језик говори, очи гледају, руке чине оно, што душа замишља и хоће. И ако душа буде исправна, то ће и спољна дела да буду исправна. Без душевне заповести, делови тела не делују. Исправимо душу нашу, као дух, у покорност и послушност Богу. Тада ће и спољашња дела да буду исправна и тако ћемо поштовати Бога нашега духом и истином.