Сведочанство православног Словенца
19.04.2019.

Сведочанство православног Словенца

Ово је сведочанство једног Словенца, бившег римокатолика, о његовом спознавању православне вере и начина на који је до ње дошао. То је управо оно што је срж Православља – не теорија, ни обичаји или форма, већ искуство, доживљај Божијег присуства које потпуно преобрати остатак човековог живота.


Промироточиле иконе у манастиру Св. Архангела Гаврила код Сврљига
27.09.2018.

Промироточиле иконе у манастиру Св. Архангела Гаврила код Сврљига

После литије по центру Београда, у манастиру Светог Архангела Гаврила у селу Попшице (Пирковац) код Сврљига, икона Светог Цара Николаја II промироточила је на руци у којој држи жезал и примећено је крваво миро из ока Светог Цара. Затим се појавило и мироточење на иконама Пресвете Богородице Брзопомоћнице, Светог Царевића Алексија, коју су донели Руси, и велике урамљене фотографије патријарха Павла, која је ту од кад је упокојен патријарх Павле.


Брза помоћ Брзопомоћнице
20.09.2018.

Брза помоћ Брзопомоћнице

После обнародовања чуда с немим младићем из Скопља који се исцелио пред иконом Мајке Божије „Брзопомоћнице“ у манастиру Дохијару на Светој Гори, ево још једног. Но, ово чудо је истовремено и поука да морамо бити веома пажљиви и одржати своју задату реч.


Молитва за возаче
31.08.2018.

Молитва за возаче

Да је молитва насушнија од хљеба и воде, да нам је потребна за спасење вјечно али и живот на земљи, потврђено је у историји Цркве Христове небројено пута. Да је молитва наш штит и покров увјерили смо се и ових љетних дана, када је у нашу Свештену Обитељ манастира Клисина дошао Млађен Волаш, возач камиона, који је присуствовао саобраћајној несрећи која се догодила у мјесту Рудице, на магистралном путу Нови Град – Босанска Крупа, 28. јула 2018. године.


Кефалонијa: Верници се моле са змијама
17.08.2018.

Кефалонијa: Верници се моле са змијама

Сваке године у августу, на празник Успења Пресвете Богородице, у народу познатијем као Велика Госпојина, у цркву на острву Кефалонији допузи велики број змија, за које мештани верују да су благослов од Богородице.


На Богојављење замироточила икона Спаситеља
20.01.2017.

На Богојављење замироточила икона Спаситеља

Мироточива икона „Спас Нерукотворни“ у храму Три јерарха у Казахстану, уочи празника Богојављења, поново је замироточила, саопштава Казинформ.


Проговорио младић нем од рођења
18.12.2016.

Проговорио младић нем од рођења

Младић нем од рођења проговорио je пред чудотворном иконом Богородице Брзопомоћнице у светогорском манастиру Дохијару.


Врбе процветале на мразу
08.12.2016.

Врбе процветале на мразу

И ове године, уочи празника Ваведења Пресвете Богородице, у ноћи између 3 до 4. децембра, око поноћи у Свето-Казањском манастиру у Тројицки у Русији на неколико минута, без обзира на мраз, процветале су све врбе.


Јављање светитеља преко радија
09.11.2016.

Јављање светитеља преко радија

Јављања светих Божијих угодника и њихова благодатна и чудесна помоћ људима одвија се на много начина. Често пута и начини и средства којима се у својим чудодејствима користе су, најблаже речено, фасцинантна. Свети у својим јављањима користе заиста све како би допрли до свести и душа оних којима помажу.


Чудо старца Гаврила
13.10.2016.

Чудо старца Гаврила

Оно што ми називамо чудом јесте пројава Божијег присуства и Божије љубави према људима. Истина, чудо се показује као нешто ванредно, нашто што је ван нашег свакодневног животног поретка. Али, ако се посматра из небеске перспективе, чуда су потпуно природна и очекивана појава.


Исцјељења пред моштима Св. Луке Кримског
23.08.2016.

Исцјељења пред моштима Св. Луке Кримског

Кипарска православна црква саопштила је о чудесним исцјељењима која су се догодила током боравка моштију Светог Луке Кримског на Кипру.


Милица проходала
24.06.2016.

Милица проходала

У читавој историји човечанства није било ни једног тренутка када Бог није изливао своју доброту и благодат на људе који страдају, пате, болују... Тако и данас у ери високе науке и технологије, особито медицине, Отац небески не престаје да исцељује и дарује радост оздрављења онима који од Њега траже. Али, ту су и Његови свети који пред Њим предстоје за наше потребе. Међу њима и чудотворни свети Нектарије Егински.


Прича из подземља
29.02.2016.

Прича из подземља

Један сусрет и догађај, на основу којих је глумица Јелена Громова извукла закључак да је грешник толико глув, суров и превртљив да он не би био способан да учини иједно добро дело када Бог не би утицао на њега и његове животне околности. На њеном личном искуству потврдиле су се Христове речи: „Без Мене не можете чинити ништа“.


Таворски облак
18.02.2016.

Таворски облак

Постоје многе појаве у нашем видљивом свету које привлаче огромну пажњу како обичних људи тако и науке. Међутим, наука пред њима остаје без одговора и објашњења. Једна од таквих појава, слободно можемо рећи чуда, јесте и појављивање благодатног облака на планини Тавор у Израелу, на којој се преобразио Господ наш Исус Христос.


Настављају се чуда на фресци преп. Сергија
06.02.2016.

Настављају се чуда на фресци преп. Сергија

У недељу 31. јануара, У Покровском храму града Смела, после обилног мироточења, на фресци Преподобног Сергија Радоњешког појавио се крст, саопштио је сајт Черкаске епархије.


Повратак преподобног Александра Свирског
25.01.2016.

Повратак преподобног Александра Свирског

Лета Господњег 1998. у Петрограду се догодило право чудо. Пронађене су мошти преподобног Александра Свирског нестале 1918. године. Ово чудо збило се 465 година после упокојења светога. Догађај је утолико значајнији пошто је управо скривањем раке са моштима Александра Свирског започета 1918. године бољшевичка сатанистичка кампања ликвидације и дискредитације руских православних светиња.


Како ме је Свети Нектарије привео вери
26.11.2015.

Како ме је Свети Нектарије привео вери

Године 2006, за световно поимање живота, за мене се могло рећи да сам једна млада и успешна женска особа. Радим у београдској фирми, 25 година старости, плата 1200 еура просек, самостална, одвојила се од родитеља, плаћам стан, издржавам се, успешна у послу којим се бавим. Али празна и незадовољна.Такав је био живот без Бога.


Чудо на Менхетну
25.11.2015.

Чудо на Менхетну

При самој помисли на Америку, нама православним хришћанима то име усмери мисли ка земљи порока, греха и раскалашности свих врста. Америка је у нашој свести постала симбол зла и опачине, па зато ретко ко и помисли да се и у том парчету земље Господње могу збивати, у најмању руку, чудне ствари. Наравно, у позитивном смислу. А њих, тих чудесних благослова Божијих, не недостаје. Напротив...


Чудо у Луганску
20.11.2015.

Чудо у Луганску

У ратом захваћеној Новорусији, православни верници све више размишљају о трагичном и чудесном догађају у Луганску, који је већ назван „Луганским чудом“. Наиме, приликом бомбардовања Луганска православни свештеник, отац Владимир, будући смртно рањен, клечао је на коленима и до последњег издисаја се молио да остале касетне бомбе, бачене из авиона, не експлодирају. „Усрдним молитвама умирућег свештеника Господ је пројавио чудо – неексплодирале бомбе лагано су падале на земљу“ – сведоче очевици


Mиро текло и на под...
04.11.2015.

Mиро текло и на под...

Празновање Преподобног Прохора Пчињског у њему посвећеном манастиру, праћено је обилним изливањем мира, какво није забележено у новијој историји ове светиње.


Сусрет са врачаром
02.11.2015.

Сусрет са врачаром

(Извод из истините и врло поучне приче) Када је кренула са причом, мени се, можда је то благо речено, заледила крв у жилама. Прво што ми је рекла јесте како ми се зову родитељи, затим, је наставила причу. И то не било какву, него као да је до тада ишла буквално на пола метра иза мене. Али, у детаље! Чак и ствари, за које сам био сигуран да их само ја знам.


Нерукотворени лик преподобног Гаврила
23.10.2015.

Нерукотворени лик преподобног Гаврила

У манастиру Самтавро у Грузији, на чудесан начин, појавио се лик преподобног Гаврила Ургебадзеа. Његова светост патријарх Илија II потврдио је да је реч о чуду Божијем.


Чудо Св. Василија Острошког
21.10.2015.

Чудо Св. Василија Острошког

Дођосмо у црквицу где су Мошти Светог Василија... А онда, клецнуле ми ноге као да ме је неко ударио иза колена и ја падох на колена и стадох плакати тако горко како, чини ми се, никада нисам у животу. Два пуна сата сам плакао у манастиру, где год да сам главу наслонио: мени, мушкарцу, плаче се неиздрживо јако. И онда се сетих речи оца Јоила док смо се путем пењали горе: „Ви не знате да је сваки камен овдје - Божански камен!“


Ни у шали не призивај нечастивог
20.10.2015.

Ни у шали не призивај нечастивог

Наш народ често у љутњи, а због лоше навике, има обичај рећи својим ближњима, брату, детету, чак и себи самом: „Иди до ђавола“! Ова кратка, истинита прича, могла би бити лекција свима, и младима и старима, да не помињу ђавола чак ни у шали.


По вери вашој нека вам буде
05.10.2015.

По вери вашој нека вам буде

Тако је одговорио Спаситељ наш онима који су тражили од Њега помоћ. И вера у Његову моћ помогла је свакоме ко му се обратио. Међутим, у овим речима откривена је и једна велика тајна нашег бића – како верујемо тако нам бива. Овде хоћу да испричам један истинит догађај, који се одиграо по жељи и вери једнога човека и који је потресао многа срца и узбудио многе душе.


Замироточила икона преподобног Сергија
23.09.2015.

Замироточила икона преподобног Сергија

Замироточила икона преподобног Сергија Радоњешког у Покровском храму града Смела Черкаске области у Русији


Свети Николај Чудотворац
16.09.2015.

Свети Николај Чудотворац

Многопоштовано и преузвишено, и по животу и по вери и по делима, је име светог Николаја мирликијског архиепископа, великог пастира и чудотворца. Овог угодника Божијег још за живота људи су сматрали светитељем и призивали у помоћ, како у великим мукама и невољама, тако и у малим, свакидашњим проблемима.


Фотографија Мајке Божије
15.09.2015.

Фотографија Мајке Божије

Појављивање Мајке Божије на Светој Гори је чест догађај. Једном или неколико пута у животу, у сну и на јави. Њу виђају многи светогорски подвижници. Али, када Богородица остави видљиви знак свог присуства – то је знак за неку поруку: упозорење, укор, милост.


Како сам дошао до Бога
08.09.2015.

Како сам дошао до Бога

Господ иде и куца на срце свакога човека. Ко Га чује и отвори му двери свога срца, Он ће ући и настаниће се у њему. То ради на различите начине са сваким човеком лично. Не понавља се. Многи су људи чули тај тихи глас Господњи и отворили му срце. Њихов живот више никада није био исти. Неки су склони да у томе виде чудо које је Господ учинио над њима.


Нема чуда без вере, наде и љубави
25.08.2015.

Нема чуда без вере, наде и љубави

Миа Милановић: Након што сам тражила помоћ од највећих стручњака из целог света, а доживела ово што се збило 11. Јула, моја изјава као детета показала се истинитом: “Бог је најбољи лекар у свемиру“. Моје чудо се догодило 11. Јула 2015. у Грчкој, али нико не зна када и где ће се његово или њено десити.


Чудесно избављење
14.07.2015.

Чудесно избављење

Подвижницима, који су аскетским начином живота прочишћени и освећени, Господ даје многе дарове, као велике знаке Његове љубави. Отац Исак (+1932) из манастира Дионисијата није био без ових благодатних дарова, који су докази живог присуства Божијег, а што нам је откривено многим, дивним догађајима из његовог живота.


Валаамско мироточење Казањке Богородице
10.06.2015.

Валаамско мироточење Казањке Богородице

На Валааму у Русији замироточила Казањска икона Мајке Божије


Бели голуб
03.06.2015.

Бели голуб

Читавих шеснаест година пре него што је одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ 2003. године Владика Николај (Велимировића) прибројан лику светих, народ је у овом духовном горостасу већ препознао светог Божијег угодника. Али се опоменуо и чудесних догађаја који су се збили на његовој сахрани као и приликом првог освећња славског колача њему у част.


Чудо у Либертвилу
29.05.2015.

Чудо у Либертвилу

Глас Цркве, издавачка кућа и истоимeни часопис епархије шабачко-ваљевске (сада шабачке), прва се још 1987. године одлучила да светог Владику Никлаја узме за своју крсну славу. Говорећи о светитељском чудотворству Светог Владике Николаја, владика Амфилохије је са дирљивом искреношћу посведочио о једном чудесном догађају на гробу Светог Владике Николаја у Америци, из свог властитог искуства.


Колика је љубав Мајке Божије
28.05.2015.

Колика је љубав Мајке Божије

У читавом хришћанском свету поред Христа Спаситеља, најпоштованија је личност Мајке Божије. Читава два миленијума живота Цркве није ништа друго до два миленијума људског вапаја Владичици за помоћ у небивалим приликама. И за све те векове, Она никада и никога није изневерила ко је искрено и са љубављу притекао њеном пресветом Лику.


Зашто иконе плачу?
26.05.2015.

Зашто иконе плачу?

Одавно се зна за случајеве мироточења, чак и крвоточења икона. То се најчешће дешава у црквама али није реткост да иконе замироточе и у домовима хришћана. Сваки такав случај побуђује посебну пажњу и обавезно питање: шта то значи? Зашто иконе мироточе? И колико год размишљали, нећемо се померити од почетка, али ће мироточива икона продубити наш однос према Господу, Његовој Мајци и Светима.


Преко леда до спасења
22.05.2015.

Преко леда до спасења

Чуда која Отац наш небески чини спадају у најдивније пројаве Његове љубави према нама људима. Она су очигледан доказ Његове доброте и промишљања о људима која за циљ имају спасење душе а чини их или непосредно или посредством светих Његових угодника и светитеља. Међу светима Његовим најпознатији је свети Николај Чудотворац, један од најслављенијих светитеља у нашем српском роду.


Необично крштење
19.04.2015.

Необично крштење

Пут ка Царству Божијем почиње од Свете Тајне Крштења. Колико је светлост далеко од таме, колико је живот удаљен од смрти, тако је крштен човек супротстављен некрштеном. Свако крштење је посебно већ самим тим што је оно духовно рођење, а ово је истинита и заиста необична прича о крштењу једне особе.


Не куни се лажно
09.04.2015.

Не куни се лажно

Наши сељаци се не разумеју у богословље. Они знају да читају Оченаш и Богородице Дјево. Знају да је Бог Отац, Син и Свети Дух, да је Отац послао Сина да страда за наше грехе и да кажњава грешне и награђује праведне. Знају да је свако дужан да буде добар и поштен и да је Бога опасно срдити. Ово је истинита прича из сеоског живота која потврђује „оно што наши сељаци знају“.


Промироточила фотографија
09.04.2015.

Промироточила фотографија

У Тбилисију мироточи фотографија светог старца Гаврила (Ургебадзе)


Како сам постао и умало остао роб
31.03.2015.

Како сам постао и умало остао роб

У почетку му је било пријатно да медитира и није видео разлог зашто би себе лишио тог задовољства. Затим је у секту увео супругу и тринаестогодишнјег сина, али када је супруга почела падати у депресије, а син се драматично мењати, Зоран је схватио да је са трансценденаталном медитацијом, добио и озбиљан проблем.


Промироточила икона Св. архангела Михаила
30.03.2015.

Промироточила икона Св. архангела Михаила

Из иконе Светог архангела Михаила, насликане на специјално исушеном јавору који не може да садржи смоле, почеле да излазе капљице благоуханог уља!


Промироточила икона Мајке Божије
04.03.2015.

Промироточила икона Мајке Божије

Православна византијска икона Пресвете Богородице, коју је турска муслиманска породица добила у Антакији и донијела са собом у Париз почела је да мироточи!


Чудо на гробу старца Пајсија Светогорца
20.02.2015.

Чудо на гробу старца Пајсија Светогорца

Хришћанима су позната исцелитељска дејства благодати Божије која бивају над моштима светих Божијих угодника, посредством предмета који су им припадали, икона. Но, благодат Божија сија и из гробова светих, баш као што засија живот из Гроба Христовог. Ево примера.


Четири савремена чуда Часног Крста
10.01.2014.

Четири савремена чуда Часног Крста

“Крст је сила и знамење, крст је спасење” пева песма домећући нашој хришћанској свести и савести силину коју Распети и Васкрсли Господ наш Исус Христос дарује сваком ко се овим знаком огрће у свом свакодневном животу. Колика је уистину ова сила сведоче и примери које овде износимо.


Извод из сведочанства бившег астролога
03.01.2014.

Извод из сведочанства бившег астролога

Ове редове пишем из два разлога: први је - потреба да својом исповешћу помогнем заведеним душама које раде посао астролога, и онима који траже њихове услуге, јер обе стране чине велики грех. Други разлог је - искупљење! Како сам и сама била несвесни демонски слуга и учитељ многима који су за мном пошли путем пропасти, осећам одговорност да укажем на лажне духовне стазе и учења...


Чуда Свете Мученице Маркеле са Хиоса
03.01.2014.

Чуда Свете Мученице Маркеле са Хиоса

Чуда које се дешавају у храму Свете Маркеле су толико бројна да их је немогуће све описати. Ходочасници стално пристижу у Волисос на Хиосу и примају исцељења од својих болести. Током прославе празника неокаљане невесте Христове, који се слави 22. јула, окупља се велико мноштво народа. Желимо да испричамо нашим читаоцима неке од многих чуда која су се догодила посредовањем ове светитељке.


Јављање Светог Нектарија сељацима за Божић
03.01.2014.

Јављање Светог Нектарија сељацима за Божић

У једном селу у Румунији много година није било свештеника, и становници су замолили надлежног епископа да им пошаље свештеника за Божић да им одслужи Свету Литургију и неопходне обреде – венчање, крштење, опело и остале. Епископ им је рекао, да на сам празник не може послати свештеника, али да ће га послати касније, за две-три недеље.


КАРЦИНОМОМ ДО БОГА
27.12.2013.

КАРЦИНОМОМ ДО БОГА

Неистраживи су путеви Господњи и пуни изненађења. Када помислимо да смо изгубљени светлост божанске љубави подигне нас у постојање испуњено радошћу. Можда ово и не може да схвати неко ко није прошао кроз мрачни тунел искушења званог болест и, благодаћу и милошћу Божијом, нашао се с његове друге стране.


ЗЛА РЕЧ НА БЛАГИ ДАН
18.12.2013.

ЗЛА РЕЧ НА БЛАГИ ДАН

''Страшно је пасти у руке Бога живога'' - говоре свети Оци. Један од најлакших начина који доводе до најтрагичнијих судбина јесте - употреба речи. Колико је само гробова ископала реч?! Зато, ваља добро размислити и измерити реч коју упућујемо јер она се гнезди у срцу човечијем. Што на срцу то на устима, што на устима - то на делу!


САМООБНОВЉЕНА ИКОНА
04.12.2013.

САМООБНОВЉЕНА ИКОНА

У храму Сретења Господњег у руској Архангелској области на чудесан начин се обновила старинска икона светитеља Василија Великог. Његова одећа и лик сами од себе су посветлели, а појавила се и седа длака у његовој коси.


ГОСПОДЕ, ДОТАКНИ СЕ СРЦА МОГА...!
28.11.2013.

ГОСПОДЕ, ДОТАКНИ СЕ СРЦА МОГА...!

Различити су начини којима нас Господ призива себи, а промисао Божији је, за наше ограничено схватање, недокучив. У то смо се увјерили и моја супруга и ја. Сада само могу да кажем слава и хвала Богу за сву милост коју је подарио нашој породици и што нас је са широког пута погибли извео на уску стазу спасења и вјечнога живота. Ово је наша прича:


БОЛОВИ ИШЧЕЗЛИ КРАЈ ОЛТАРА
02.11.2013.

БОЛОВИ ИШЧЕЗЛИ КРАЈ ОЛТАРА

Да света Петка у нашем народу с правом слови за светитељку са највише љубави, да је увек спремна и приправна да од Бога измоли исцелење за болесне и жалосне показује и најновији пример из села Рогојевац код Крагујевца. Оно што нису могли ичинити лекари широм Европе, учинио је Господ заступништвом свете Петке.


МОЈ ПУТ КА БОГУ
27.10.2013.

МОЈ ПУТ КА БОГУ

Постоји предивна прича о томе, како је један отштелник ускликнуо: ”Господе, тражио сам Те тридесет година. Где си Ти?” И Господ му је одговорио:”Тридесет година Ја стојим иза твојих леђа”. И ево сада, када желим да вам испричам о свом путу ка Богу сетио сам се те приче.


ЗАШТО САМ ПРЕСТАО ДА ВРШИМ АБОРТУСЕ?
23.10.2013.

ЗАШТО САМ ПРЕСТАО ДА ВРШИМ АБОРТУСЕ?

Учен да је дете живо тек са првим плачем, др Стојан Адашевић је прихватио и да је абортус исто што и извадити мајци кваран зуб из вилице. После 25 година, када је приликом једне ''инетервенције'' угледао детитење срце које куца, схватио је да је четврт века убијао нерођене. Ово сазнање је од њега направило огорченог противника утробног чедоморства.


ХОЋУ ДА ВИДИМ БОГА
16.10.2013.

ХОЋУ ДА ВИДИМ БОГА

Бомбангу Дви Бјатороу, Индонежанину, васпитаном у муслиманској породици, деда је био имам и често понављао да је опасно да се дружи с хришћанима. Иако је много веровао деди, ипак је, после чуда које му се догодило, прешао у Православље, постао архимандит и оснивач православне мисије у Индонезији. Ово је прича о о историји његовог преобраћања.


МАТРЈОНУШКА
23.09.2013.

МАТРЈОНУШКА

Познато нам је да, како кажу Свети, молитва праведника помаже. Ипак, као и много шта из духовног живота што примамо некако подразумевајуће, тако и ова чињеница у нама не изазива неку нарочиту пажњу. Можда ћемо после ове приче и молитву наших ближњих, као и за њих, доживети као мање подразумевајућу а неупоредиво више као насушну потребу која треба да нас покрене у животу.


ЧУДО АРХАНГЕЛА МИХАИЛА
20.09.2013.

ЧУДО АРХАНГЕЛА МИХАИЛА

Све што је створио, Господ је створио премудро, испунивши сву твар благодаћу Својом и целебношћу. Отуда, кроз сву историју спасења, небројено примера чудесних исцелења људи у контакту са творевином Божијом, посредовањем светих Божијих анђела и светитеља. Ево једног примера.


ОД КОКАИНА ДО ИСПОСНИЦЕ
18.09.2013.

ОД КОКАИНА ДО ИСПОСНИЦЕ

Наркоман и распусник победио сатану у себи и написао књигу са описом кобне судбине својих другова у дроги и рок-ен-ролу. Међутим, његове среће нису били други, па је монахова књига непреболно туговање за пријатељима из београдских скамија, чијег је умирања био свједок. Били су музичари, песници, глумци, сликари, а покосила их је сида, хепатитис,"предозираност" и самоубиство.


12.09.2013.

"ГДЕ СУ ДВОЈЕ ИЛИ ТРОЈЕ У ИМЕ МОЈЕ..."

Бескрупулозност, бруталност, дивљаштво и безосећајност затвореника је амбијент у којем се одиграва радња ове приче. И управо ту, у љуском зверињаку, у срцу земаљског пакла јавља се Он, који светлошћу и топлином призваним молитвом, спасава од сигурне смрти. Овај истинити догађај је сведочанство и охрабрење за све оне грехом озебле, измучене и изморене који скапавају у тамници живота, у свету који у злу лежи, на коју смо осуђени сви ми земнородни.


СТАРАЦ ДОБРИ ДОБРЕВ – ЖИВИ СВЕТАЦ
31.08.2013.

СТАРАЦ ДОБРИ ДОБРЕВ – ЖИВИ СВЕТАЦ

Прича о бугарском старцу, чији животни век броји безмало стотину година, чини се посебно интересантном. Много је разлога због којих је овај старац пример за поуку, те, као такав, заслужује нашу пажњу. Тим пре што живимо у свету искривљених мерила и вредности где преовладавају себичност, новац, моћ и престиж; у времену када „о духовности само причамо, а по људским душама газимо“... Добри Добрев носи име које му савршено одговара! Уверите се сами...


ГДЕ ЈЕ ЦРКВА – ТАМО ЈЕ ДОБРО!
14.08.2013.

ГДЕ ЈЕ ЦРКВА – ТАМО ЈЕ ДОБРО!

Кандило и пламен свеће поред иконе, били су у већини домова вароши где сам провео своје детињство. У свакој кући, где сам стицајем околности морао да боравим, хранили су ме, делећи са мном последње и причали ми о Богу. Затим је настало време заборава… Био сам млад, здрав – Црква ми није била потребна, на Бога сам заборавио...


НА ИВИЦИ БЕЗДАНА
13.06.2013.

НА ИВИЦИ БЕЗДАНА

Несрећа као злобна и опасна звер, вреба нас тамо где је не очекујемо; она једним ударцем може да уништи наш крхки унутрашњи свет, па и цео наш живот. И не треба се уздати у сопствене снаге или очекивати спасење од човека. Други човек није у стању да урони у твој бездан како би ти помогао, зато што сам може да потоне и да се не извуче одатле. Преостаје му само да се нада чуду и оно се понекад дешава.


ЧУДО СВЕТИТЕЉА ЛУКЕ
28.02.2013.

ЧУДО СВЕТИТЕЉА ЛУКЕ

Чудесна су дела Божија и Његових светих. Нека од њих уистину личе на призоре из научне фантастике. Ево, управо, таквог једног дела! Да је ову причу испричао неко други, ја не бих ризиковао да је препричавам, јер она заиста звучи толико невероватно.


СВ. МАТРОНА ИЗЛЕЧИЛА ДЕЧАКА
24.02.2013.

СВ. МАТРОНА ИЗЛЕЧИЛА ДЕЧАКА

Након што је мајка намазала крваве завоје на глави свог повређеног сина уљем освештаним на моштима Свете Матроне, дечак је оздравио. „Као лекар и као хришћанин могу да тврдим да су Кољу с оног света извукле родитељске молитве“, каже хирург Александар Огородников. „Мислили смо да са таквом дијагнозом неће живети више од десет дана".


СЛЕПА ДЕВОЈКА ПРОГЛЕДАЛА ПРЕД ИКОНОМ МАЈКЕ БОЖИЈЕ
20.02.2013.

СЛЕПА ДЕВОЈКА ПРОГЛЕДАЛА ПРЕД ИКОНОМ МАЈКЕ БОЖИЈЕ

У Кијево-печерској лаври пред иконом Мајке Божје „Свецарица“ прогледала слепа девојка, саопштава званични сајт Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије. Копија светогорске иконе „Свецарица“ налази се у храму Свих преподобних отаца печерских.


ЗЕМАЉСКИ АНЂЕО - НЕБЕСКИ ЧОВЕК
14.02.2013.

ЗЕМАЉСКИ АНЂЕО - НЕБЕСКИ ЧОВЕК

У Храму Светог Пророка Илије у Маглају налази се Трон са иконом Светог Нектарија и делић његове ризе, а небројена су и чуда и исцелења која се тамо догађају по молитвама овог Светитеља. Маглајска парохија послала нам је два сведочанства која само потврђују да овај дивни светитељ новијег времена, помаже свима који му прилазе снагом вере, чинећи дела која превазилазе моћ поимања.


НИКОС КОУРКОУЛИС: РАК И СВЕТА ГОРА
22.01.2013.

НИКОС КОУРКОУЛИС: РАК И СВЕТА ГОРА

Никос Коуркоулис, један од најпознатијих грчких музичара, излечен је од рака након посете Светој Гори. Чудо се догодило када се у Скиту Свете Ане поклонио њеном појасу. Никос је осетио велики притисак на себи, који га је принудио да падне на под. После Васкрса вратио се у град и посетио доктора. На Никосово изненађење, доктор му је рекао да у новим аналазима нема ни трагова рака. Нема чак ни индикација да је икада имао рак.


ЧУДА СВЕТОГ НИКОЛАЈА ЧУДОТВОРЦА
16.01.2013.

ЧУДА СВЕТОГ НИКОЛАЈА ЧУДОТВОРЦА

Свето Писмо и дан данас лоше познајемо. Али, ако наш човек види икону светитеља Николаја Угодника, одмах ће спојити три прста и прекрстити се. Рећи ће: „Радуј се Николаје, велики чудотворче“, - а светитељ Николај ће са небеса одговорити: „И ти не тугуј, слуго Божији. Прослављај Господа Сведржитеља и речју и делом“.


ДВА ДОГАЂАЈА ИЗ МОГ ЖИВОТА
02.01.2013.

ДВА ДОГАЂАЈА ИЗ МОГ ЖИВОТА

Догодило се да сам се једном лети враћала кући после друге смене, око дванаест сати увече. Одједном су се на моме путу створила тројица младића: „Другарица се нашла овде, нема куда побећи“, чула сам како говоре! У том тренутку сам се сетила бабиних речи о брзом помоћнику Николају Чудотворцу и повикала: „Николају, Чудотворче, помози ми“!


СИЛА ЈЕ ОВДЕ
22.10.2012.

СИЛА ЈЕ ОВДЕ

„Сила је овде“! Ове речи три пута је изустио Албанац код хришћанских моштију - светих бесребреника Козме и Дамјана, након што је његов син доживео исцелење у косовском манастиру Зочиште. Они, дакле, који су рушили српске светиње на Косову сада долазе по помоћ у исте те светиње, јер, управо овај манастир, пре десетак година Албанци су срушили, монахе протерали, а саборну цркву минирали и дигли у ваздух. И ево их сада како сами долазе у њега по помоћ и исцељење…


ТИ СИ НАШЕ ЧУДО
22.10.2012.

ТИ СИ НАШЕ ЧУДО

Рођен пре тридесет година без руку и ногу у Аустралији, у породици српских исељеника, он је данас најбољи мотивациони говорник на свету. Током свог недавног, другог, боравка у Србији, одржао је пет надахнутих говора студентима, политичарима, привредницима, обичним грађанима и открио нам своју несвакидашњу животну причу.


МОЈ ПУТ ДО ИСТИНЕ
28.09.2012.

МОЈ ПУТ ДО ИСТИНЕ

Сваки је човек прича за себе. Клаус Кенет аутор књиге „Рођен да мрзи, поновно рођен да воли“ износи своју причу. Одрастао је без љубави и злостављан, „живео у паклу“, као што сам каже – годинама тражећи истину, љубав и унутрашњи мир. Овај човек рођен као римокатолик, након ислама, хиндуизма, будизма, таоизма… суштину и одговор проналази у православљу.


ИСПИТ СА АНЂЕЛОМ ЧУВАРОМ
10.09.2012.

ИСПИТ СА АНЂЕЛОМ ЧУВАРОМ

Хтео бих да вам испричам један догађај. То се догодило једном мом познанику, студенту. Он није био лош студент али му математика није ишла. И на крају друге године никако није успевао да положи математику. Падао је испит за испитом. Када му је била дата последња шанса или да положи испит или ће бити избачен из института, он је узео питања и схватио да не може одговорити.


ЧУДО У МЕНХЕТНУ
29.08.2012.

ЧУДО У МЕНХЕТНУ

У недељу 27. марта 2011. године у Њу Јорку у Николајевском храму замироточила је икона светитеља Николаја Чудотворца. Те вечери је по благослову архиепископа Наро-Томинског Јустинијана који управља патријаршијским парохијама у Америци, пред иконом светитеља био одслужен први акатист.


МОЈА ВЕРА ЈЕ ПОСТАЛА ЈАЧА
03.08.2012.

МОЈА ВЕРА ЈЕ ПОСТАЛА ЈАЧА

Када су ми почели превремени породиљски болови, понела сам са собом у болницу молитвеник и иконице Спаситеља, Пресвете Богородице и светог Николаја Чудотворца. Умиривала сам се тиме, да моје дете неће умрети на празник. Скоро недељу дана беба се налазила на граници живота и смрти, и све то време сам се затварала у купатило, стављала пред себе иконе и молила се, молила се, молила се...


РОДЈЕЊЕ ДЕТЕТА ИЗЛЕЧИЛО МАЈЦИ РАК И  ТУБЕРКУЛОЗУ
26.07.2012.

РОДЈЕЊЕ ДЕТЕТА ИЗЛЕЧИЛО МАЈЦИ РАК И ТУБЕРКУЛОЗУ

Случајеви када оболели бивају излечени од тешких болести као што је карцином импресионирају начином на који ти људи успевају да се одупру болу и очајању, и начином на који Бог делује у њиховом животима и животима њихових најближих. Случај Данијеле Попе из Букурешта је посебан, јер је поред туберкулозе имала и карцином. И поред тога, Бог ју је благословио да постане мајка по трећи пут.


ЧУДО У СИРИЈИ - Богородица спречила експлозију
20.07.2012.

ЧУДО У СИРИЈИ - Богородица спречила експлозију

"Божјом интервенцијом спречено је да пројектил, који је пробио зидове сиријског манастира, експлодира", говори настојатељица манастира Пресвете Богородице Сеиднајске у близини Дамаска.


ПОВРАТАК ИЗ ОНОГ ЖИВОТА
06.07.2012.

ПОВРАТАК ИЗ ОНОГ ЖИВОТА

Монахиња Евпраксија, врло честита и побожна монахиња са острва Калимноса, у Егејском мору, умрла је око 1950. године у женском манастиру на Калимносу, имала је пре доласка у манастир чудно виђење, које је трајало три дана. За то време она је попут многих светих људи и угодника Божијих, доживела чудесне визије из раја и пакла, које су касније са великом пажњом, а и по налогу при визији, исписане.


ДЕВОЈЧИЦА ПРЕЖИВЕЛА АБОРТУС
26.06.2012.

ДЕВОЈЧИЦА ПРЕЖИВЕЛА АБОРТУС

Невероватан догађај десио се недавно у Украјини. Након урађеног абортуса, плод је преживео. Девојчица је преживела клиничку смрт и две године провела на инфективном оделењу, практично само вегетирајући, све док је нису пронашли људи који су је усвојили.


ЧУДО СВЕТОГ САВЕ НОВОГ
25.05.2012.

ЧУДО СВЕТОГ САВЕ НОВОГ

Катарина Влаху са острва Родос боловала је од тумора на мозгу. Када јој је љекар саопштио да више ништа не може урадити, положила је сву наду на Господа. Отишла је на острво Калимнос, надајући се на помоћ Божију и његовог светитеља, светог Саве Новог Калимноског. Наравно, догодило се чудо...


У СУСРЕТ СВЕТОМ НЕКТАРИЈУ
30.04.2012.

У СУСРЕТ СВЕТОМ НЕКТАРИЈУ

У овом храму десио се догађај који не оставља никог равнодушним, ни верујуће, ни не верујуће. По сведочењу старца Нектарија Виталиса, домарке Софије Бурдос и живописца Елене Китракис, Свети Нектарије је исцелио свог монаха Нектарија од рака плућа, појавивши се у самом храму.


МУСЛИМАНСКИ ПРОПОВЕДНИК ПРИМИО ПРАВОСЛАВЉЕ
12.04.2012.

МУСЛИМАНСКИ ПРОПОВЕДНИК ПРИМИО ПРАВОСЛАВЉЕ

Разговарамо с новим православним хришћанином Лондона, који је данас крштен са именом Данило. Данило није обичан муслиман. Иако се вест о његовом преласку у хришћанство неизбежно шири међу муслиманима Лондона, због његове безбедности не дајемо детаљније информације о њему, јер се често срећу случајеви насиља и претњи, а понекад и случајеви убиства бивших муслимана од стране фанатика. Искуство Данила је веома важно за православне.


ДИВНО ДИВЈЕЈЕВО
26.03.2012.

ДИВНО ДИВЈЕЈЕВО

Каже се да се празном бунару по воду не иде – па тако и у Дивјејево пристижу људи са свих страна света да добију утеху и помоћ. Ево кратке приче Ирине из Самаре о томе како се излечила од кичмене киле.


НОВО ЧУДО БЛАЖЕНЕ КСЕНИЈЕ САНКТ-ПЕТЕРСБУРСКЕ
21.03.2012.

НОВО ЧУДО БЛАЖЕНЕ КСЕНИЈЕ САНКТ-ПЕТЕРСБУРСКЕ

Ради спасења и љубави према ближњима, узела је на себе подвиг јуродивости (безумна Христа ради), а за своје трудове, молитве, постове, странствовања и са смирењем претрпљене поруге, добила је од Бога дар прозорљивости и чудотворства. Блажена Ксенија се често јављала и притицала у помоћ свима који су је са вером призивали. Њена капелица на Смоленском гробљу препуна је благодарности људи за учињена чуда по њеном молитвеном заступништву. Ево једног у низу чуда које сотвори Блажена.


ХРИСТОС МЕ ЈЕ ВАСКРСАО – исповест бившег сатанисте
16.03.2012.

ХРИСТОС МЕ ЈЕ ВАСКРСАО – исповест бившег сатанисте

Ако моје искуство може бити од неке користи оним људима који траже "духовни живот", а налазе, као и ја, "духовну смрт", онда ћу испричати своју "причу". Само, нисам спреман да откријем свој идентитет. Први, и најважнији разлог је тај, што је могуће да ми се сатанисти освете, у чији ред сам био инициран, и положио заклетву на верност; а други је што сам још увек слаб да се јавно суочим са свим последицама које носи једна оваква исповест...


ПРИЧА О ЈЕДНОМ НЕУМОРНОМ МИСИОНАРУ
13.03.2012.

ПРИЧА О ЈЕДНОМ НЕУМОРНОМ МИСИОНАРУ

Узалуд нам сва знања овосветских наука, страних језика, па чак и познавање теологије у академском смислу, уколико својим животом не стојимо иза онога што проповедамо. То пре свега значи сведочење у врлинском животу , али некада значи и ношење свог крста без роптања као што је случај са Братиславом Перошевићем (Брацом) из Београда, који, поред неуморног рада на мисији у електронском свету, носи и свој, веома тежак крст.


ВРИСАК
01.03.2012.

ВРИСАК

Распојасане силе таме, без икаквог отпора, помућују умове милиона људи уверавајући их како, ђаво не постоји, што савремен човек, из страха да га се не сматра заосталим, лако прихвата. Али ђаво, тај највећи непријатељ човечије душе, на све могуће начине труди се да отргне човека од Бога као јединог извора истинског мира и покоја. Ово је у свом животу искусио човек чију је супругу Господ Исус Христос избавио од силе сотонске. Послао нам је сведочанство како би ојачао веру свих који га буду читали.


МОЈ ДУХОВНИ ПРЕПОРОД – Сведочанство
21.02.2012.

МОЈ ДУХОВНИ ПРЕПОРОД – Сведочанство

Већина људи на овај или онај начин покушавају осмислити и уредити свој живот. Трагају за знањем, уживањима, успехом или славом. Готово сва чула, снаге и средства усмерени су на задовољење материјалних прохтева и све већу жељу за новцем, па ипак, у срцу сваког човека присутан је осећај духовне глади. Ево како је једна душа пронашла свој мир, срећу и радост о којој није могла ни слутити, након што се вратила у заједништво са Богом. Наша редакција примила је њено писмо које у целости објављујемо.


КАКО САМ ПОСТАО ПРАВОСЛАВАЦ - Тома Бетс
27.12.2011.

КАКО САМ ПОСТАО ПРАВОСЛАВАЦ - Тома Бетс

Младић је из протестантског окружења усмереног на успех, богатство и светску славу. Говорили су му: „Христос хоће да ти будеш срећан и успешан“! Међутим, он оставља посао у Светској Банци у Вашингтону, о којем сања већина Американаца , окреће леђа престижном животу и завршава у Православљу! „Протестантизам је био само почетак мога обраћења у истинску веру“, кажеТома, који је пронашао оно за чим је одувек чезнула његова душа – сједињење са ненарушеном хришћанском традицијом, старом две хиљаде година.


ОБРЕТЕЊЕ МОШТИЈУ ПРЕПОДОБНОГ АЛЕКСАНДРА СВИРСКОГ
23.12.2011.

ОБРЕТЕЊЕ МОШТИЈУ ПРЕПОДОБНОГ АЛЕКСАНДРА СВИРСКОГ

У току бољшевичке сатанистичке кампање ликвидације и дискредитације руских православних светиња 1918.године, из манастира и цркава су биле извезене шездесет три раке са светим моштима. Данас, после више од осамдесет година, милошћу Божијом, све оне су обретене. Не означава ли то да се саборним молитвама Руске Православне Цркве, благодат Господња враћа у многострадалну Русију? Мошти светог Александра Свирског могуће је погледати у кратком видео запису који прилажемо.


Пчињски Мироточац
23.11.2011.

Пчињски Мироточац

Манастир светог оца нашега Прохора Пчињског Мироточивог, налази се у самој утроби планине Козјак.Рушен и подизан, разаран и обнављан, овај манастир спада међу најстарије живе светиње нашег српског рода и Цркве. Највећа вредност ове, скоро девет и по векова старе, монашке насеобине јесу свете нетљене и мироточиве мошти светог Прохора. Точење светог целебног мира не престаје ни данас призивајући својом исцелитељном силом свакога ко истинском вером у Васкрслог Христа притиче светом оцу иштући здравље душе и тела.


ЗАШТО ПЛАЧЕ ЈЕДАН ОД НАЈВЕЋИХ ПРОРОКА ПРАВОСЛАВЉА?
21.11.2011.

ЗАШТО ПЛАЧЕ ЈЕДАН ОД НАЈВЕЋИХ ПРОРОКА ПРАВОСЛАВЉА?

Сведочанством Зорана Васиљевића 32-годишњег земљорадника из села Станине Реке код Ваљева, још једном подсећамо на опомену и нужност свеопштег покајања српског рода, јер, ако се не покајемо пред Богом за све своје грехове: неверје, маловерје, чедоморства, врачања, гатања, кршења поста, непоштовања празника, кривоверја, Господ ће окренути лице своје потпуно од нас, Богомајка ће престати да ради нас плаче и да се моли за нас.


ХРИШЋАНСКЕ ВРЕДНОСТИ-Дејан Томашевић, кошаркаш
07.11.2011.

ХРИШЋАНСКЕ ВРЕДНОСТИ-Дејан Томашевић, кошаркаш

Како ред и професионалност налажу, приликом договора са саговорницима увек упитамо да ли би желели да разговарају о нечему посебном. Нисмо направили изузетак ни с Дејаном Томашевићем, српским прослављеним кошаркашем. Вера, духовност, правосљавље – био је избор некадашњег аса Црвене звезде, Партизана, Таукерамике, Панатинаикоса…


ИСТОРИЈА ЈЕДНОГ СТРАДАЊА
04.10.2011.

ИСТОРИЈА ЈЕДНОГ СТРАДАЊА

Ово је заиста посебно искуство човека који, будући у духовном слепилу, немајући никаквих зрелих појмова о Богу и вери, доспева под власт сила таме, од којих пострада и то не мало. Но, милошћу Божијом би ослобођен да би остатак свог новог живота провео на хвалу и славу Господа Исуса Христа. Данило Трајковић, упокојио се у Господу, или боље рећи, променио је светом, али је написао своје сведочанство не би ли се из њега и ми поучили, онолико колико је коме могуће.


Обновиле се изгорјеле иконе
26.09.2011.

Обновиле се изгорјеле иконе

КИЈЕВ, 20. септембра – Необична појава се десила у селу Рашивка Полтавске области у Украјини: ликови Христа и светог Николе појавили су се на дасци након што су их са згаришта пренијели у кућу.


ЧУДА У 20. ВЕКУ
14.09.2011.

ЧУДА У 20. ВЕКУ

Протосинђел Јован, игуман манастира Св.Јован Крститељ (Сочаница-Косово), на свом монашком путу сусрео се са мноштвом чуда која су га подстакла да о њима говори, па чак, да их и документује видео материјалима. Наводећи и нека чуда која је лично доживео, овај монах сведочи да само Бог може избавити из животних ситуација које нама изгледају безнадежне. Богат филмски материал којим поткрепљује своје излагање, доказ је истинских Божијих чуда и у наше време.


ЧУДЕСА ПОЧАЈЕВСКЕ ЛАВРЕ
06.09.2011.

ЧУДЕСА ПОЧАЈЕВСКЕ ЛАВРЕ

Да ли сте си икад поставили питање: „Зашто живим на земљи? Зашто је створен сав овај свијет...“? Када човек спознаје себе, не може ни он остати непроменљив. Тада, постају важним појмови о којима раније ниси ни размишљао, па и храмови који чувају непресушну снагу светиња. Све ово постаје блиским и разумљивим! И захваљујеш се небу за ову измољену земљу, и за чуда спашавања људи, често на трен од безизлазности – на корак од понора.


ВОЉА ЧИНИ ЧУДА
01.09.2011.

ВОЉА ЧИНИ ЧУДА

Искуство Бранка Радунковића упућује нас на преиспитивање сопственог живота и вере. Иако рођен са хендикепом, он је вером у Господа пријањао готово сваком послу и тако доказивао да, само ако жели, човек не мора бити на маргини, ма о чему се радило. Његова ментална снага надјачала је сурову реалност у којој се нашао. Међутим, припадност и приврженост Господу и Цркви Његовој, водила га је духовним пространством на коме су се увек јасно уочавали његова вера, љубава и нада.


04.08.2011.

"ПОЧЕЛО ЈЕ НАИВНО И БЕЗАЗЛЕНО...“

Све има свој почетак, а у почетку, као што обично бива, неке ствари чине нам се сасвим наивне и безазлене. Међутим, након извесног времена, по сценарију хорор филма, на животну сцену ступају нечастиве силе, претварајући га у праву ноћну мору. Ово је исповест младића о тешком страдању од нечистих сила и великој помоћи Пресвете Богородице, те молитава оца Гаврила и монаха Манастира Лепавина.


ПОСЕТА ВЛАДИЧИЦЕ
25.07.2011.

ПОСЕТА ВЛАДИЧИЦЕ

Љубав Мајке Божије заиста је велика – обухвата цели свет. ”Заиста, она је наша Заступница пред Богом и већ само њено име радује душу”, рекао је Старац Силуан. Управо свемоћном заштитом и Покровом Пресвете Богомајке и молитвама светог Николаја, би учињено чудесно оздрављење убоге старице, која је несрећним случајем пала са лестви и завршила на подрумским степеницама.


УРАЛ:  НА ТЕМПЕРАТУРИ ОД  -30 степени -  ПРОЦВЕТАЛА ВРБА
06.07.2011.

УРАЛ: НА ТЕМПЕРАТУРИ ОД -30 степени - ПРОЦВЕТАЛА ВРБА

Ова вест нам је дошла са великим закашњењем. Ипак, то што се догодило у Свето-Тројицком архијерејском конаку града Невјанска, ноћу, уочи четвртог децембра, може да се назове једино чудом. Ево како о овој појави прича економ конака, отац Георгије Вахрушев.


МАНШИН АНТОН
03.06.2011.

МАНШИН АНТОН

Маншин Антон Леонидович, подпуковник, прошао је три чеченска рата. Три пута рањаван. Ово је сведочење догађаја из 1995. године, из Првог чеченског рата, које се може сматрати најпотреснијим његовим сећањем.


МОНАХИЊА КОЈА ЈЕ ВИДЕЛА ГОСПОДА
17.05.2011.

МОНАХИЊА КОЈА ЈЕ ВИДЕЛА ГОСПОДА

Псковска монахиња Антонија видела је ад и Господ ју је вратио на земљу. Претходно је видела своје тело на операционом столу око којег су се скупили лекари који су је покушавали оживети. Чула је једног од њих како каже: "Пацијенткиња је мртва". Шта се даље дешавало?!


ЧУДЕСА СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ГЕОРГИЈА
06.05.2011.

ЧУДЕСА СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ГЕОРГИЈА

У сиријском граду Рамелу зидала се црква од камена у име светог великомученика Георгија. Али пошто у том крају не беше камена од кога би се могли правити црквени стубови, то се такав камен довозио морем из далеких прекоморских земаља. Зато многи богољубиви грађани рамелски одоше у прекоморске земље, да купе камене стубове за цркву


ЧУДО СВЕТОГ НИКОЛАЈА
08.04.2011.

ЧУДО СВЕТОГ НИКОЛАЈА

У Цариграду живљаше један човек, по имену Николај, који се издржавао рукодељем. Побожан, он се беше заветовао да дане, посвећене празновању светог Николаја Чудотворца, празнује истински прослављајући овог угодника Божјег. Он је то истрајно испуњавао, по речима Светога Писма: Поштуј Господа иметком од праведних трудова својих (Прич. Сол. 3, 9); и тога се увек чврсто сећао.


ЧУДО СВЕТОГ НИКОЛАЈА
08.04.2011.

ЧУДО СВЕТОГ НИКОЛАЈА

У Цариграду живљаше један човек, по имену Николај, који се издржавао рукодељем. Побожан, он се беше заветовао да дане, посвећене празновању светог Николаја Чудотворца, празнује истински прослављајући овог угодника Божјег. Он је то истрајно испуњавао, по речима Светога Писма: Поштуј Господа иметком од праведних трудова својих (Прич. Сол. 3, 9); и тога се увек чврсто сећао.


СВЕТИ РАТНИК
29.03.2011.

СВЕТИ РАТНИК

У цркви светог Димитрија је тихи полумрак. Неколико жена послује по цркви, нечујно се кречући, као да не додирују мермерни под. Ништа не нарушава свети мир храма. Пред олтаром две жене у црнини шапућу молитве повремено подизући сузне очи ка Иконама Светитеља.


КРВОТОЧИЛА ИКОНА МАЈКЕ БОЖИЈЕ
24.03.2011.

КРВОТОЧИЛА ИКОНА МАЈКЕ БОЖИЈЕ

Игуман манастира Кувеждин отац Варнава после свете литургије за време причешћа случајним погледом у икону пресвете Богородице угледао је у њеном оку крвну сузу. Угледавши крвоточење игуман је икону изнео пред манастир неби ли други увидели ово чудо. Око 70 људи колико их је било испред манастира уверило се да је икона проплакала и пустила крваву сузу из десног ока. Манастир је постао посећен више него обично јер пуно људи долази да се увери и својим очима види чудо на икони пресвете Богодице.


ВЕРУЈУЋА ДОКТОРКА
12.03.2011.

ВЕРУЈУЋА ДОКТОРКА

Мој брат од тетке испричао ми је о докторки из Сремске Каменице која има мужа неурохирурга, са којим је изродила сина. А тај њихов син је пре неку годину доживео тешку саобраћајку, тако да је пао у кому, за коју су све прогнозе говориле да не постоји шанса за његов опоравак.


ЧУДО СВ. ЈОВАНА ШАНГАЈСКОГ
02.03.2011.

ЧУДО СВ. ЈОВАНА ШАНГАЈСКОГ

"Диван је Бог у светима Својим"

Пре него што почнем описивати ово ванредно чудо Светитеља, за које чух од брата у Христу који лично познаје очевидца и онога пред чијим се очима чудо и десило, и који је то сам овом испричао на духовну радост и наук, хтела бих још на почетку навести неколико речи из самог свечевог житија, ради бољег упознавања са њим.
Између осталог, за њега се говорило да је дечији анђео чувар.


СВЕТИ ГЕРАСИМ КЕФАЛОНИЈСКИ И ПОСЕДНУТИ ДЕМОНИМА
18.02.2011.

СВЕТИ ГЕРАСИМ КЕФАЛОНИЈСКИ И ПОСЕДНУТИ ДЕМОНИМА

Нови Кефалонијски Аскета, Свети Герасим, познат је као исцелитељ поседнутих демонима. Свакодневно, ментално болесни и поседнути долазе ради исцељења у Његову Светињу, у којој се налазе Његове нераспадљиве Свете Мошти. Свети Герасим је постао егзорциста и исцелитељ испуњен благодаћу због свог дисциплинованог и стриктног поста и молитве.


МОЈ ПУТ К БОГУ
24.11.2010.

МОЈ ПУТ К БОГУ

Различити су начини којима нас Господ призива себи, а промисао Божији је за наше ограничено схватање недокучив. У то смо се увјерили и моја супруга и ја. Сада само могу да кажем слава и хвала Богу за сву милост коју је подарио нашој породици и што нас је са широког пута погибли извео на уску стазу спасења и вјечнога живота. Ово је наша прича:


ВАСКРСЕЊЕ КЛАВДИЈЕ УСТЈУЖАНИНЕ
23.11.2010.

ВАСКРСЕЊЕ КЛАВДИЈЕ УСТЈУЖАНИНЕ

ВАСКРСЕЊЕ КЛАВДИЈЕ УСТЈУЖАНИНЕ Ја сам била безбожница, грдно сам, страшно хулила на Бога и гонила Свету Цркву, водила греховни живот и била сасвим мртва духом, помрачена ђаволском прелешћу (обманом духовном). Али, милосрђе Божије није допустило створењу Своме да пропадне и Господ ме је призвао к покајању. Разбољела сам се од рака и боловала три године. Нисам лежала, него сам радила и лијечила се код земаљских љекара, али користи није било и мени је сваким даном постајало све горе. Последњих шест мјесеци сасвим сам занемогла, чак ни воду нисам могла да пијем – почела сам силно да повраћам и смјестили су ме у болницу. Била сам веома активан комуниста, па су због мене нарочито позвали професора из Москве и одлучили да изврше операцију. Смрт од рака на операцији 19. фебруара 1964. године у 11 часова су ме оперисали – откривен је злоћудни тумор у иструлелим цријевима! Током операције ја сам умрла. Када су расјекли трбух, ја сам стајала између два љекара и са ужасом гледала на своју болест. Читав желудац био ми је у гукама рака, а такође и мала цријева. Ја сам гледала и мислила: зашто нас је двије, наиме, једна ја стојим а једна ја лежим!? Затим су љекари извадили моју дроб на сто и рекли: „Тамо гдје би требало да буде дванаестопалачно цријево, постоји само нешто житко, то јест, оно је сасвим сагњило и отуда смо исциједили пола литре гноја“. И још су љекари рекли: „Њој нема више живота, нема код ње ничег здравог, све је сагњило од рака“. Ја сам све то гледала и још увијек мислила: зашто нас је двије, наиме, једна ја лежим а једна ја стојим?! Потом су љекари вратили моју дроб како су стигли и ставили су ми на трбух копче. Операцију је извршио професор доктор Израил Исајевич Неимарк, Јеврејин, у присуству десет љекара. Када су ми ставили копче, љекари су рекли: „Треба је дати младим љекарима ради праксе“. И тада су моје тијело одвезли у мртвачницу, а ја сам ишла за њим и све се чудила: зашто нас је двије...? Допремили су ме у мртвачницу и ја сам најприје лежала нага, а затим су ме прекрили чаршафом преко груди. Ту, у мртвачницу, дошао је касније мој брат са мојим синчићем Андрјушком. Мој син ми је притрчао и пољубио ме у чело, горко је плакао и све говорио: „Мамице, зашто си умрла? Ја сам још мали, како ћу без тебе да живим, немам татицу“!? Ја сам га загрлила и пољубила, а он на мене није обраћао никакву пажњу! Мој брат је плакао… Душа послије смрти – пред Господом Потом сам се обрела код куће. Дошла је ту свекрва, мајка мог првог мужа, законитог. Била је тамо и моја рођена сестра. Са првим мужем својевремено нисам хтјела да живим, зато што је вјеровао у Бога! И гле, у мојој кући почела је диоба мојих ствари. Живјела сам богато и све своје богатство стекла сам неправдом и блудом. Моја сестра стала је да узима најбоље ствари, а моја свекрва молила ју је да нешто остави и за мог малишана. Али, сестра јој није ништа дала, почела је да јој се свакојако руга и говори: „Мали није од твог сина и ти му ниси род“! Док се сестра ругала, ја сам поред ње видјела бијесове, они су записивали сваку увредљиву ријеч и радовали се! Потом су сестра и свекрва закључале кућу и отишле. Сестра је однијела својој кући огроман пакет. А ја, грешна Клавдија, у четири часа полетјела сам увис! И веома сам се чудила како то да летим над Барнаулом. А затим је град ишчезао и постало је мрачно. Помрчина је трајала дуго. На путу су ми показивали редом мјеста на којима сам била од своје младости. На чему сам летјела, на ваздуху или облаку, не могу да објасним. Док сам летјела, дан је био тмуран, затим је постало врло свијетло, тако да се није могло гледати. Ставили су ме на некакву црну платформу. Мада сам још била у лету, налазила сам се у лежећем положају, а на чему сам лежала не знам, на нечему налик на фурнир, али меком и црне боје. Умјесто улице ту је била алеја дуж које су се налазили жбунови, ниски и мени непознати, сасвим танки прутићи, с оштрим са обје стране лишћем. Даље су се видјела ограмна дрвета, на којима су се налазили веома лијепи листови разних боја. Међу дрветима су стајале невелике кућице, али у њима никога нисам видјела. У тој долини стерала се прекрасна трава. Мислим се: „Гдје ли сам то, куда сам дошла ’ у село или град? Не виде се ни фабрике, ни заводи ни људи. Па ко овдје живи“? Гледам, кад не тако далеко од мене – иде жена, тако лијепа и висока, хаљине на њој дугачке, а одозго огртач од броката. За Њом иде неки младић, силно плачући и за нешто ју је молио, а Она на њега не обраћа никакву пажњу. Помишљам: „Каква ли је то мајка – он плаче, а она не обраћа пажњу на његове молбе“?! Када ми се приближила, младић јој је пао пред ноге и опет је за нешто молио, али ја ништа нисам схватала. Хтјела сам да упитам: „Гдје сам ја“? Али, Она ми изненада приђе и вели: „Господе, куда с њом“? Стајала је, прекрстивши руке на грудима, а очи је подигла горе. На то се силовито стресох, појмивши да сам – умрла, и да ми се душа налази на небу, а тијело на земљи. И магновено појмих да имам много грехова и да ћу за њих морати да одговарам. Стадох горко да плачем. Окренем главу да бих угледала Господа, али никога не видим, а глас Господњи чујем… Он је рекао: „Врати је на земљу, није дошла у своје вријеме, добродјетељ врлине њенога оца и његове непрестане молитве су ме умилостивиле“! Ту сам тек схватила да је та жена – Царица Небеска, а да је младић, који је ишао за Њом и плакао – мој Ангел чувар. Господ је наставио да говори: „Додијало ми је њено богохулство и њен смрадан живот. Хтио сам да је збришем са лица земље без покајања, али ме је отац њен умолио… Треба јој показати мјесто које је заслужила…“ И ја се магновено нађох у – аду! На мене су плазиле страшне огњене змије, дугачких језика са којих сипље огањ. Били су ту и свакојаки други гмизавци. Смрад је тамо несносан, а те змије су се упијале у мене и по мени гмизале, дебеле као палац, дуге четврт аршина, с реповима, а на реповима игле назубљене, улазе у уши, у уста, у ноздрве, у све пролазе – бол несносна…. Почела сам да вриштим неким готово туђим гласом, али милости и помоћи тамо није било ни од кога. Ту се затим појавила жена умрла од абортуса, плачући почела је од Господа да тражи опроштај, милост. Господ јој је на то одговорио: „Како си живјела на земљи? Мене ниси признавала и призивала, а дјецу си убијала у утроби својој и људима савјетовала да не треба дјецом умножавати сиромаштво. Вама су дјеца излишна, а код мене излишних нема, и Ја вам све дајем и у мене свега има за моје створење...“ Затим је Господ мени рекао: „Теби сам дао болест, да би се покајала али ти си до краја на мене хулила...“ Ту се земља завртјела заједно са мном и ја сам полетјела отуда, смрад је почео да пролази, земља се заравнила, чула се хука, а затим сам угледала своју цркву коју сам извргавала руглу. Када су се отворила врата и када је отуда изисао свештеник, сав у бијелом, од одежди су му врцале бљештаве муње. Стајао је погнуте главе. Тада ме је Господ упитао: „Ко је то“? Одговорила сам: „То је наш свештеник“, а глас ми је одговорио: „А ти си говорила да је он – паразит! Не, он није паразит, но трудбеник, истински пастир, а не најамник. Знај, дакле, ма како он био мали чином, али он мени, Господу служи, и ако свештеник не прочита над тобом разрешну молитву, Ја ти нећу опростити“. Потом сам ја стала да молим Господа: „ Господе, отпусти ме на земљу, тамо ми је синчић остао...“! Господ ми рече: „ Знам Ја да ти имаш синчића. И теби га је жао“? Одговарам: „Веома жао“! Господ рече: „ Теби је до једнога чеда, а Ја вас имам без броја. Мени је свих вас три пута жалије. Али, како сте ви себи пут неправедни изабрали!? Зашто тежите да себи стекнете велико богатство, зашто чините сваку неправду? Видиш како данас разграбљују твој иметак? Коме је отишло твоје покућство? Твој иметак су разграбили, дијете у дом за сирочад дали, а твоја окаљана душа дошла је овамо. Служила си демона и жртве си му приносила! У биоскоп и позориште одлазите...У цркву Божију не идете....Ја чекам када ћете се из сна греховита пробудити и покајати се...“ Потом је Господ рекао: „Спасавајте сами душе своје. Молите се, јер је веома мало времена остало! Ускоро, ускоро ћу доћи да судим свијету. Молите се“. Упитала сам Господа: „Како треба да се молим? Ја не знам молитве“! Господ је одговорио: „Моли се! Није ми драга молитва која се чита и говори напамет, него ми је мила молитва коју произносите од чиста срца, из дубине душе. Рецире: Господе, опрости ми! Господе, помози ми! Чисто-срдачно, са сузама очију својих – ето каква ће ми молитва и какво искање бити угодни и пријатни....“. Потом се појавила Мајка Божија и ја сам се обрела на истој оној платформи. Али нисам лежала него сам стајала. Тада ми Царица Небеска рече: „Господе, на чему да је спустим, у ње су косе кратке“? Тада чух: „Дај јој плетеницу у десну руку...“ Када је Царица Небеска пошла по плетеницу, видим: дошла је до велике капије или двери...налик на олтарске, неописиве љепоте – из њих је избијала таква свјетлост, да ју је било немогуће гледати. Када им је Царица Небеска пришла, двери су се пред Њом отвориле. Она је ушла унутра као у неки дворац или врт, а ја сам остала на своме мјесту, а поред мене је остао мој Ангел, али ми он није показивао своје лице. У мени се јавила жеља да замолим Господа да ми покаже рај. Рекох: „ Господе, је ли овде рај“? Господ ми није дао одговор. У злосмрадију пакла Када је Царица Небеска дошла, Господ је рекао: „Узми је и покажи јој рај“. Царица Небеска пружила је нада мном своју руку, па ми вели: „Код вас на земљи је рај, а овде је за грешнике, ево какав рај“ – и подиже као покривало или завјесу и ја на лијевој страни угледах: стоје црни нагорјели људи као скелети, безброј њих, а од њих бије смрадни задах. И сада када се сјетим тога, осјећам тај неиздрживи смрад и страх ме је да опет не допаднем тог мјеста. Они сви стењу, грло им спечено, ишту да пију, да пију, да им неко пода бар капљицу воде. Мени је било страшно кад су почели да говоре: „Ова душа дошла је из земаљског раја, од ње вије ароматни мирис. Човјеку су на земљи дати право и вријеме да задобија Небески Рај, па ако се не потруди на земљи ради Господа око спасења своје душе, неће избјећи удио овога мјеста...“ Цраица Небеска показала је на те злосмрадне црне људе и рекла: „Код вас у земаљском рају драгоцјена је милостиња, чак и та вода. Подајте милостињу, ко колико може од чистога срца, како је рекао сам Господ у Јеванђељу: ако вам чак и чашу хладне воде пода неко у Моје Име, добиће награду од Господа. А код вас не само да је воде много, него има довољно свега другог, и зато треба да настојите да дајете милостињу потребитима. А особито је драгоцијена вода, која једном капи може да угаси жеђ масе несрећних људи. Тога неисцрпног Божијег дара имате читаве ријеке и мора“. И одједном, у једном тренутку, нашла сам се у тартару: овдје је још грђе него на првом мјесту које сам видјела. У почетку су тамо били тама и огањ, мени су притрчавали бијеси са хартијама и показивали ми сва моја худа дјела, говорећи ми: „Ми смо ти којима си скужила на земљи“. И ја сам сама читала своја дјела. Бијесима огањ избија из уста. Они ме почеше ударати по глави и у мене се упише огњене искре. Стадох да вриштим од неистрпног бола али, авај, од мене се чуло само слабо јечање. Они су тражили да пију, да пију, а када би их огањ освијетлио, видјела сам: то су страшне грдобе, истегљених вратова, избечених очију. И све ми говораху: „Ето и ти си другарица, дошла к нама, сада ћеш живјети са нама. И ти и ми смо живјели на земљи и никога нисмо видјели – ни служитеље Божије, ни сиромахе, него смо се само гордили, на Бога хулили, слушали богоодступнике, а православне пастире ружили, и никада се нисмо кајали. Али они који су грешници као и ми, али су се чистосрдачно покајали, ходили у храм Божији, примали бескућне поклонике, давали ништима, свима у нужди помагали, добра дјела творили, они се нлазе тамо горе“. Ја сам дрхтала од сагледаног ужаса, а они наставише: „Ти ћеш с нама живјети и мучити се у вијекове, као и ми“! Затим се појавила Мајка Божија и постало је свијетло – бијеси су сви попадали ничице, а све душе људске, које су ту чамиле, обратиле су се Њој: „Мајко Божија, Царице Небеска, не остави нас овдје...“! Једне веле: „Ми смо толико овдје страдале....“! Друге кажу: „Ми смо толико страдале, а воде ни капи, а јара је неиздржна....“! И све проливају горке сузе. И Мајка Божија је силно плакала и говорила им: „На земљи сте живјели. Тада ме нисте призивали и нисте за помоћ молили, и нисте се кајали пред Сином Мојим и Богом вашим, и ја вам сада помоћи не могу. Не могу да преступим вољу Сина Својега, а Он не може да преступи вољу Оца Свога Небескога, и зато вам не могу помоћи, и заступника за вас нема. Помиловаћу само оне у аду страдајуће за које се моле Црква и блиски рођаци“! Док сам била у аду давали су ми да једем свакојаке црве – живе и цркнуте који су заударали – а ја сам кричала и говорила:“Како ћу да их једем“?! Одговарано ми је: „Постове ниси чувала док си на земљи живјела, зар ниси месо јела? Ти ниси јела месо но црве, па ћеш и овдје црве јести“! Овдје су умјесто млијека давали свакојаке гмизавце, жабе... Потом смо стале да се подижемо, а они који су у аду остали силно су викали: „Не остави нас, Мајко Божија“! Потом је опет наступила тама и ја сам се обрела на истој оној платформи. Царица Небеска опет је прекрстила руке на грудима и подигла очи ка небу, па упитала: „Како да поступим са њом и куда да је дјенем“? Господ је рекао:“Спусти је на земљу за њене власи“! Уто се однекуд појавише тачке, њих дванаест, без точкова, а крећу се.Царица Небеска ми вели:“Подигни десну ногу и иди напред, к њој лијеву ногу привуци“! Сама је ишла напоредо са мном и када смо пришле последњој тачки, она се показала без дна, ту је била провалија, којој не бијаше краја... Царица Небеска вели: „Спусти десну ногу, а потом лијеву“! Ја ћу на то: „Бојим се, пропашћу...“ Она ми одговара: „Нама је и потребно да пропаднеш“! Онда ћу ја: „Погинућу“! – „Не, нећеш погунути“, одговорила је и дала ми у десну руку плетеницу... Она је била сплетена у три реда...Потом је продрмусала плетеницу и ја сам полетјела на земљу... Поново у тијелу, исцијељеном... И видим ја како по земљи јуре аутомобили и људи иду на рад. Видим како летим на трг нове пијаце, али се не приземљујем но летим ка оној ледари гдје лежи моје тијело, и у тренутку стадох на земљу – било је то у један час и тридесет минута. Послије оне свјетолости мени се на земљи није више свиђало. Пошла сам у болницу. Дошла сам до мртвачнице, ушла у њу и видим: моје мртво тијело лежи, глава и рука мало забачене, а друга рука и бок притиснути другим мртвацем. Како сам, пак, ушла у тијело, не знам, само сам осјетила ледену студ. Некако сам ослободила свој притиснути бок и снажно савивши кољена, склупчала се. У том часу донели су на носилима неког мртвог човјека са ногама које му је воз откинуо. Ја сам тада отворила очи и помјерила се. Људи који су га донијели, опазили су да сам се савила и претрављени, отрчали, оставивши оног мртваца. Затим су дошли болничари и два љекара. Ови су наредили да ме што прије однесу у болницу. А тамо су се око мене сјатили љекари, који су говорили: „Треба јој мозак загрејати...“ Било је то 23. фебруара у четири часа по дану. На моме тијелу било је осам шавова, три на грудима, а остали на стомаку и на ногама, будући да су се на мени и студенти вјежбали. Када су ми загријали главу и мене цијелу, отворила сам очи и кроз два часа сам проговорила. Мој труп био је полупромрзао, постепено се опорављао, такође и мозак. Спочетка су ме вјештачки прехрањивали, а двадесетог дана донијели су ми доручак – палачинке са милерамом и кафу. Одмах сам одбила да једем. Сестра је у страху од мене отрчала и сви у соби обратили су на мене пажњу. Дошао је љекар и стао да ме испитује зашто нећу да једем. Ја сам му одговорила: „Данас је петак и мрсну храну не желим да једем“! И још сам рекла љекару: „Боље сједите, да вам све испричам, гдје сам била и шта сам видјела“. Он је сјео и сви су слушали. Најприје сам се сјетила да кажем оно што сам сазнала о онима који не чувају постове: онима који не држе постове и не поштују сриједу и петак, дају тамо умјесто млијека, свакојаку жгадију... Љекар је током мог причања час црвењео, час блиједио, а болесници су са пажњом слушали. Потом се ту сјатило много љекара и других лица, и ја сам и са њима разговарала. Говорила сам све што сам видјела и чула, и да ме више ништа не боли...Послије тога к мени се слегло много свијета и ја сам им показивала своје ране и о свему сам им причала... Онда је милиција почела да тјера народ од мене, а мене су превезли у градску болницу. Ту сам се опоравила. Молила сам љекаре, ако могу брже да залијече моје ране. Свим љекарима који су ме видјели, било је занимљиво како сам ја то могла да оживим, када су ми сва цријева била готово сагњила и када је моја утроба била изједена раком, а тим прије што је све то у мене било онако убачено и на брзу руку зашивено. Љекари су тако ријешили да изврше нову операцију, да би се увјерили... Да се љекари увјере И, ето, поново се нађох на операциоином столу. Када је главни љекар Валентина Васиљевна Алабјова скинула копче и отворила мој трбух, рекла је: „Зашто су је и отварали. Код ње је све потпуно здраво“. Ја сам била замолила да ми не затварају очи и не дају наркозу, будући да ме, говорила сам, ништа није бољело. Љекари су поново извадили моју дроб на сто. Ја гледам у таваницу – огледало, и видим све што је у мени и што ми раде љекари. Упитала сам љекарку шта је са мном и какву болест имам? Љекарка ми је одговорила: „Сва утроба вам је као у дјетета, чиста“! Убрзо се ту појавио и љекар који ме је оно први пут оперисао, а са њим и многи други љекари. Ја гледам њих, а они моју утробу и говоре: „Гдје је њена болест? Код ње је све било гњило и разједено, а сада је сасвим здраво...“? Прилазили су ближе и свеједнако узвикивали: „Ах, ах“, чудили су се и један другога питали гдје је њена болест? Од које је боловала!? Питали су и мене: „Боли ли те, Клава“? – „Не“, кажем им ја. Чудили су се, а затим се увјерили да здраво одговарам. И почеше да се шале: „Ето, Клава, сад ћеш оздравити и удаћеш се...“. А ја им велим: „Брже завршавајте операцију..“! Током операције три пута су ме питали: „Клава, не боли те“?! – „Не, ни мало“, одговорила сам ја. Други присутни љекари, а било их је много, ишли су и трчкарали по операционој сали, као ван себе, хватали се за главу, кршили руке, и били блиједи као мртваци...! Рекла сам им: „То је Господ пројавио Своју милост на мени, да бих живјела и другима говорила да над нама постоји Сила Свевишњега“! Затим сам рекла професору Нејмарку Израилу Исајевичу: „Како сте могли да погријешите? Ви сте ми извршили операцију“? Он ми је одговорио: „Ту грешке није могло да буде, код тебе је све било разједено раком...“. Тада сам га упитала: „Шта сада мислите“? Одговорио је: „Препородио те је Свевишњи“! Ја му на то рекох: „Ако у то вјерујеш, крсти се, прими вјеру Христову, у цркви се вјенчај...“. Јер, био је Јеврејин. Он је поцрвењео од збуњености и био је у страшној недоумици у погледу свега што се са мном догодило. Ја сам све видјела и чула, како су вратили натраг моју дроб. Када су направили последњи шав, главни љекар Валентина Васиљевна (која ме је тада оперисала) изишла је из операционе сале, срушила се на столицу и – заридала. Сви су је престрашено питали: „Шта, је ли Клава умрла“?! Она је одговорила: „Не, није умрла. Запрепашћена сам тиме откуда јој толика снага...Није ни једном зајечала, зар и то, опет, није чудо? То јој је очигледно Бог помогао“! Касније ми је она још без страха говорила, док сам лежала у градској болници под њеним надзором, да ју је професор који ми је извршио прву операцију више пута наговарао да ме усмрти, што је она категорично одбијала, и у прво вријеме сама је свуда ишла за мном, бојећи се да ме неко не убије, сама ми је давала храну и пиће! Другој операцији присуствовало је веома много љекара, међу њима и директор медицинског Института, који је изјавио да је то небивали случај у светској пракси. Епилог Када сам изишла из болнице, одмах сам позвала оног свештеника коме сам се ругала и кога сам исмијавала као паразита, али који је у суштини био истински слуга Господњи. Све сам му испричала, исповједила се, причестила Светим христовим Тајнама. Свештеник је у мојој кући одслужио молебан и освештао је. До тад су у кући владали само нечистота, пијанке, туче...и ко ће да преприча све шта сам ја у њој све радила! Другог дана послије свог покајања отишла сам у рејонски комитет и вратила своју партијску књижицу. Јер, пређашња Клавдија, безбожница и активисткиња, више није постојала, пошто је умрла у четрдесетој години. По милости Царице Небеске и Свевишњега Бога ја сада одлазим у Цркву и водим живот који приличи хришћанки. Идем по разним установама и причам шта ми се догодило, и Господ ми у свему помаже. Примам све који ми долазе и свакоме причам о томе што ми се десило. А сада, савјетујем свима који не би да допадну мука о којима сам причала - покајте се за све своје гријехе и познајте Бога! Из књиге "Православна чуда у 20.веку", Свеска 1, Москва 1993.г.


БЕБА ПРЕЖИВЕЛА АБОРТУС
02.11.2010.

БЕБА ПРЕЖИВЕЛА АБОРТУС

БЕБА ПРЕЖИВЕЛА АБОРТУСОмрзнута је и нежељена још од зачећа! Зато су је покушали убити када је имала седам ипо месеци. Њихов план била је смрт. Међутим, Бог је имао сасвим другачији план... Данас сведочи о том чуду и милосрђу Божијем које јој је даровало ЖИВОТ.


ЧУДО ДОЖИВЉЕНО У ВОЈСЦИ
13.04.2010.

ЧУДО ДОЖИВЉЕНО У ВОЈСЦИ

ЧУДО ДОЖИВЉЕНО У ВОЈСЦИСавремени свет, по речима апостола који«у злу лежи», не односи се само на ово схватање. За једне је чудо нешто нереално, далеко, до чега се не може допрети. За друге је то обична, свакодневна реалност. За треће чудо је лаж, обмана, профанција тј. злоупотреба. Али постоји категорија људи за којих је чудо – дар Божији, плод вере, моћна рука Божија који показује на правилан пут у животу. Ови људи су православни хришћани. И заиста, колико чуда Господ јавља нама који верујемо у Њега. Колико год да је необично, чуда за које чујемо, истовремено могу изазвати сасвим противречне осећаје, који се не мешају, него на несхватљив начим се допуњују узајамно. Велико је чудо силазак благодатног огња на Гроб Господњи на велику суботу за Православни Васкрс...Оно истовремено приводи у свети трепет и изазива велику радост о Христу Васкрслом. Туринска плаштаница. Неми сведок Страдања и Васкрсења Спаситеља, с једне стране – говори о великој тајни смрти и у исто време, утврђује нас у вери у Живот. Мироточиве иконе истовремено могу представљати предзнамење Божије о некој невољи и у исто време источати токове исцелења. Многа чуда се не могу научно објаснити, али ова необјашњивост укрепљује у вери мноштво људи. За верујућег човека нису потребни никакви научни докази те чињенице, да Бог постоји. Ако Он постоји, значи, вера наша није узалудна, него напротив, приноси обиље плодова. И о једном таквом чуду, које се десило по вери и које је принело стварне плодове, хтео сам и да кажем читаоцима. Баш недавно сам разговарао са једним сада не тако младим човеком, бившим војником. Назваћу га Александар. И ево какву ми је причу свог живота испричао овај слуга Божији. «Хтео бих, оче, да ти испричам једну причу. Стварну, из мога живота. Услед војне дужности нашао сам се у Авганистану. Служио сам као један од осморице војника, четири пилота и четворо из наше јединице. Полетели смо рано ујутро, јер нас је очекивао опасан пут, требали смо да летимо изнад територије, коју су контролисали душмани. Колико год да смо се трудили, ипак смо дошли до тога да смо гледали смрти у очи. «Поздравили» смо се са «стингером», авион је почео да пада. А онда се командир наглас помолио: «Пресвета Богородице, заступнице земље Руске, не дозволи да ови младићи заувек остану на туђој земљи, помози да их довеземо до отаџбине и да их тамо часно сахранимо». За нас је то звучало као наредба, сваки је почео да се моли у себи. Крштен сам у детињству. У Цркву нисам ишао, али нисам био ни атеиста. Зато сам се молио, вероватно као и сви, својим речима. Несмотрећи на готово нулту видљивост у магли пред свитање и у одсуству било каквог светла у посади, пилоти су успели да спусте авион. Ми смо уздахнули са олакшањем, али још није све било готово! Окружили су нас душмани и захтевали да им дамо сандуке. Своју плату су они добијали за главе и еполете убијених, а овде је био такав трофеј – целих триста «глава»! Предложили су да нас пусте у замену за сандуке. Истог тренутка командир је опет почео да се моли: «Пресвета Богородице, ако си Ти помогла да се сачувају тела погинулих младића, помози да их одбранимо, и нас спаси од смрти!» Схватили смо да назад пута нема, и одлучили смо да се боримо. Неравноправна борба. Против нас осморо било је 200 душмана. Отворено могу рећи: пилоти нису војници, они имају другу професију. Али ови момци су се тукли храбро. Ово ти, оче није био филм, то је стварно било. Наравно, овакав избор је био за нас најгори. Знали смо да идемо у сигурну смрт, али нисмо могли да одступимо и затражили смо помоћ покретном радио станицом. Тог тренутка нико од нас није знао да ли ће бити жив док помоћ не стигне. Али осећали смо неку невидљиву подршку, која нам је давала снаге да се супроставимо овој гомили «духова» гладној наших покојника. Нећу да причам како се борба одвијала, али издржали смо готово два сата до доласка наших. С наше стране је погинуо само један човек, најмлађи. Оставио је два детенцета иза себе. Он је закрио собом гранату да би други остали неповређени и живи, жртвовао је себе ради других. Као сад се сећам тог тренутка. Али суштина ове приче није у томе. Битно је да нам је тог дана помогла Мајка Божија. Она није дала да се оскрнаве тела погинулих младића и нас је сачувала од смрти. Шта је то било? Могу да кажам само једно – чудо. Ето то је стварно чудо из мог живота. И после овог догађаја почео сам да идем у Цркву. И молим се за покој погинулих младића и за здравље оних који су остали живи. А ти, шта можеш рећи на то, оче? Шта сам могао да кажам човеку којега је Сама Пресвета Богородица од сигурне смрти спасила? То да је молитва и храброст пружала отпор против велике непријатељске војске душмана. Спонтано сам узвикнуо: «Слава Богу за све!» На шта сам добио одговор: «И ја исто тако говорим: Слава Богу за све. Јер све његова добра дела се не могу набројати. Како сам почео да идем у Цркву, цео свој живот сам премотао као филмску врпцу, колико чуда сам видео. А грехова колико. Раније не бих о томе ни мислио. Али највеће чудо – јесте ово које сам ти испричао, и управо оно ме је привело Богу. И изгледа да је мене Мајка Божија Сину Својему привела. Зато јој сваки дан благодарим!» Ето таква је прича о чуду Мајке Божије. Прича о чудима могу испричати много, о вери, сећајући се на то, да је «вера без дела мртва» (Јак, 2, 26). Дела – то је наше служење Богу, плодови наше вере. Нека наша дела буду добра, «надајмо се на Бога спасења» (Мих. 7, 7), и тада се можемо надати на то, да Господ каже сваком од нас: «Дајем ти венац живота» (Откр. 2, 10). Превод с руског: Наташа Убовић Извор: хттп://www.правмир.ру/артицле2790.хтмл цц:манастир лепавина


НАДЕЖДА
21.08.2009.

НАДЕЖДА

НАДЕЖДАИстинита прича о руској балерини настањеној у Финској, која је, наизглед, имала све што јој треба – младост, лепоту, здравље новац. Живећи раскошним животом, а хтејући све да види и проба, она на једном крстарењу излази са брода који се зауставио код малог, усамљеног острвцета. На њему осим смрти, пакла и неподношљивог смрада, нема ничега али је интересантно туристима баш зато што на њему ништа не успева. Чак ни птице не лете изнад њега! Међутим, Надежда је решена да се управо тамо фотографише поред неке ђаволске статуе, што ће њен живот претворити у ноћну мору... Шта се даље дешавало, погледајте сами и .... извуците закључке!


ЛИК ИСУСА ХРИСТА УКАЗАО СЕ НА ЗИДУ ЦРКВЕ
16.07.2009.

ЛИК ИСУСА ХРИСТА УКАЗАО СЕ НА ЗИДУ ЦРКВЕ

СРЕБРЕНИЦА - У цркви Покрова пресвете Богородице у Сребреници појавио се лик Исуса Христа. Њега је у олтару, на зиду обложеном мермерним плочама, угледао протонамјесник Жељко Теофиловић, послије литургије коју је служио поводом Ивањдана, дана рођења светог Јована Крститеља.


БЕЗ НОГУ, БЕЗ РУКУ, БЕЗ БРИГА...
02.07.2009.

БЕЗ НОГУ, БЕЗ РУКУ, БЕЗ БРИГА...

БЕЗ НОГУ, БЕЗ РУКУ, БЕЗ БРИГА...Ник Вујичић научио да савлада сваку препреку у животу. Двадесетшестогодишњи Ник Вујичић, рођен без руку и ногу, научио је да плива, сурфује, игра фудбал, голф, куца и пише, наводи британски "Телеграф". Вујичић има торзо и мало стопало на левој страни помоћу којег одржава равнотежу и барата најразличитијим предметима. Уз помоћ стопала, он може и да куца, пише оловком, као и да држи предмете између прстију. Он тврди да му недостатак удова помаже да плута у води тако што користи своје стопало као "пропелер". Вујичић је, током одмора на Хавајима 2008. године, научио чак и да сурфује. У томе му је помогла професионална сурферка Бетани Хамилтон, коју је за руку ујела ајкула када је имала свега 12 година. Његова способност да заврти тело за 360 степени довела га је и на насловну страну "Сурфер магазина". Вујичић повремено ужива и у партији голфа, тако што палицу смести између браде и торза. Његов инвалидитет је урођен и у медицини се назива Пхоцомелиа. Ипак, успео је да уз помоћ стопала и инвалидских колица савлада сваку препреку која се у животу нађе пред њим. "Стопало зовем пилећи батак. Без њега бих био изгубљен! Чим се нађем у води, плутам јер 80 одсто мог тела чине плућа и мало стопало које користим као пропелер", објашњава Ник, који је рођен у Мелбурну (Аустралија), а сада живи у Лос Анђелесу (САД). Вујичић каже да су му од најранијег детинства родитељи помагали да постане независтан, учећи га да плива док је имао свега 18 месеци или стварајући направе помоћу којих је могао да пише или куца. "Тата ме је први пут убацио у базен са 18 месеци. Годинама ме је охрабривао и учио да пливам. Такође волим скејтбординг и фудбал. Велики сам фан енглеске Премијер лиге", објашњава Вујичић. Његови родитељи су инсистирали да заврши основну школу у Аустралији, иако су га многи школски другови задиркивали. "То је била њихова најбоља одлука коју су донели у моје име. Било је тешко, али без тога данас не бих био независтан", каже Вујичић, који је касније завршио и факултет економских наука.


ЧУДО У СРЦУ СТАБЛА
26.06.2009.

ЧУДО У СРЦУ СТАБЛА

ЧУДО У СРЦУ СТАБЛАДРВОСЕЧА СЛАВКО МАРИНОВИЋ НА ПЛАНИНИ БОСАЊЕ НАШАО У СРЦУ СТАРОГ СТАБЛА УРЕЗАН КРСТ. Крст је нађен у бору који је одсечен на планинском превоју, усред велике шуме који мештани околних села од памтивека зову - Крстата оморика. Дрвосеча Славко Мариновић (53) нашао је пре неколико дана у планини Босање изнад Нове Вароши у срцу бора који само што је одсекао, као длетом, урезан крст. Правилних линија, правилних ивица, као да га је неки монах, Божји подвижник, или тек овоземаљски вајар данима пажљиво урезивао. Кад је стабло пало на земљу, и када се пред Славковим очима указало чудо, дрвосеча је спустио моторну секиру, клекао, па пољубио крст и на пању и на стаблу. У чуду су остали и двојица његових колега дрвосеча, Станко Бојовић и Љубинко Бандука. Да чудо у Босању буде још веће, крст је нађен у бору који је одсечен на планинском превоју, у сред велике шуме, који мештани околних села од памтивека зову - Крстата оморика! Легенда Место на коме је крст нађен налази се у срцу простране, високе смрчеве шуме. На само неколико километара даље, налази се и Робина вода, место на коме је, према легенди, од страха прецркла једна мештанка, турска робиња. Она је, говори легенда, дошла на извор да узме воде, док је пунила тестију поред себе је побола штап, али кроз сукњу чији су крајеви пали на земљу... Када је покушала да устане, остала је оним штапом „везана“ за земљу, и од страха је, причају и данас старији мештани, у трену прецркла... Живи и легенда да су се Крстатом омориком и околином у своје време крили хајдуци, а место је било тако страшно да су га потере углавном обилазиле. - Није ово игра природе, овако нешто само је Божја сила могла створити - уверени су мештани оближњег засеока Врлан који из својих кућа кроз прозоре и из њива и ливада сваки дан гледају Крстату оморику. Сам дрвосеча, и неколико дана после истински чудног открића, не може још да дође себи. Не само да је у срцу стабла које је посекао нашао тако правилан крст, него се и део годова око крста развија у облику слова „С“. - Прво нисам могао да верујем својим очима, а онда умало ми моторна тестера није испала из руку. Дуго времена радим овај посао, дуго сам по шуми, али овако нешто још нисам видео. Шта Божја сила није у стању да уради и створи - са страхопоштовањем прича Славко. Део стабла са урезаним крстом сада се налази у Славковој кући. Друге делове на којима је крст мање изражен узели су друге дрвосече за успомену на чудо. Сада то чувају у кућама као велику светињу. На место на коме је нађен крст сада долазе и други и у чуду гледају у пањ. Старији мештани засеока Врлан и села Вилови, које се налази са друге стране планине, уверени су после овог открића да Крстата оморика, некада давно, није добила то име тек тако. Други су уверени да је име Крстата оморика остало од огромних, крстатих оморика, великих стабала која су некада расла на том месту. - И Тарабићи у својим пророчанствима помињу три крстате горе, можда је ова Крстата оморика једна од те три горе и можда је овај крст нека врста поруке - кажу у селу. И у Шумском газдинству у Пријепољу, које газдује шумама на овом подручју, кажу да је оно што је нађено у срцу бора - истинско чудо. - Ово јесте чудо, Божји дар. Ово је виша сила. Овако нешто још нисам видео. Обично део стабла који унутра трули прати годове, а овде их пресеца - каже инжењер Милан Баранац, директор Шумског газдинства у Пријепољу. Бор одсечен на Крстатој оморици стар је, према броју годова, око 45 година. Посађен је, највероватније, у једној од акција пошумљавања ове планине, а последњих недеља на том подручју шумари и дрвосече врше прореду стабала.


ЖИВЕЋЕШ
30.04.2009.

ЖИВЕЋЕШ

ЖИВЕЋЕШОд тог догадјаја је прошло већ неколико година, али се и данас будим од речи које ми је рекао хирург у ординацији, где су ме позвали ради разговора: «Вашу ћерку ће спасти само чудо»! Он је тада значајно подигао очи нагоре, одакле је по његовом мишљењу било могуће добити исцељење... Молила сам се за ћерку пре операције, скривајући се иза огромних жардињера са цвећем, како ме нико не би видео. То ми није полазило за руком тако често, како сам желела. Било је тешко усредсредити се на молитву јер поред пролазе људи и чују се делови разговора, смех одвлачи пажњу. Без обзира на то, наставила сам да се молим, надајући се успешном исходу операције. А затим је уследила операција и страшна дијагноза: рак великог мозга и «живот не више од једне године». Тада сам схватила да «губим тло под ногама» и то није нешто измишљено, већ реална ствар која може да се деси сваком човеку, који је доживео шок од тешке вести. Ћерки је после операције била парализована десна страна, крв се дуго лоше згрушавала, очи су «ишле» на разне стране, а говор јој је био неразумљив. Сваки дан је могао да јој буде последњи. Ћерка се од мене није одвајала ни на трен, и говорила је да док је држим да јој се смрт неће примаћи. И зато сам морала да се молим овде у уским пролазима измедју болничких кревета. Молила сам се, не примећујући да у шестокреветној соби лежи дванаесторо људи, као ни посетиоце који су долазили у посете болесницима, нити медицинске сестре које су вршиле своје дужности. Ја сам се молила. Поново сам се учила да волим. Заједно смо проналазили истинску љубав. Два дана после операције ћерку су одвели да јој узму течност из кичмене мождине ради анализе. Не знам шта се тамо десило, али је ћерка то описала овако: «Изашла сам из тела и разговарала са Богом, и молила Га да ме остави у животу и чула сам миран глас пун љубави: «Живећеш». Вратила нам се нада. А ја сам једном сањала следећи сан: заједно са још неким људима сам стајала поред мале дрвене куће, окружене цвећем, а пред кућицом је стајала старица са тамном марамом повезаном на сеоски начин и сви су молили. Пришла сам ближе и чутке гледала на њу. И она се одједном окренула према мени и рекла: «Богородици се треба молити, Богородици» (ја сам у то време читала акатист великомученику исцелитељу Пантелејмону). После тог сна је прошло неколико дана, и добила сам акатист посвећен икони Мајке Божије «Свецарица» и саму икону. Мојој радости није било краја. Пронашли смо веру. Ћерки је после исповести и Причешћа спала температура, која јој није спадала скоро две недеље. Поново смо почели да се учимо да седимо, једемо, јасно говоримо ... током овог тешког периода све време ми је помагао мој муж Георгије (сада покојни) који својим миром, и љубављу није дозволио да паднемо духом, подржавао нас је и крепио нашу веру. Никада нећу заборавити наш први улазак у «цветни ходник» (ћерка га је тако звала јер је у њему било много цвећа) у инвалидским колицима. Муж је возио колица, а ја сам придржавала ћеркину нестабилну главу. И нисмо прешли ни пола пута, а радост је била општа – још један корак ка оздрављењу, још једна победа над смрћу. А о смрти сам морала често да слушам – наравно свакој мајци би било тешко да слуша речи опраштања од свог родјеног детета, речи о смрти и ја ту нисам изузетак. Често сам морала да се не бих расплакала да смишљам неке сцене. Ишла бих ка фрижидеру где сам сакрила њене најомиљеније «грицкалице»: поморандзе, јогурт, грождје, крушке ... и демонстративно бих почињала да једем. Ћерка би ме одмах молила да проба «један залогај». Али ја сам јој неумољивим и строгим гласом одговарала: «Ти се спремаш да умреш и нећеш добити ово јер покојницима није потребна добра храна». Тада је ћерка после кратког размишљања одбијала да умре, обећавајући да ће живети дуго. Казањска икона Мајке Божије нам је помагала да се боримо за живот. Још пре операције смо одлучили да купимо зидни календар и да на њему подвлачимо дане, које су остали до отпуста кући. С ћеркиним наредјењем да купим календар са животињицама, упутила сам се у продавницу. Разгледајући разне календаре, спазила сам један-једини календар са Казањском иконом Мајке Божије. За мене је то био као благослов, као поклон од Царице Небеске. С великом радошћу смо га причврстили на зид поред кревета, како бисмо могли да целивамо Пречисти Лик и молимо за исцељење. После операције ћерка није могла да види Лик Царице Небеске и само је руком прелазила по календару, с тешкоћом изговарајући: «Пре-све-та Бо-го-ро-ди-це спаси ме», - надајући се да ће је на тај начин осетити, да је Она поред, да ће јој помоћи, и заштитити је. И заиста Мајка Божија је пројавила Своју милост, помогла је, исцелила, дала наду, помогла нам да пронадјемо веру и научила да волимо. Од тада је прошло три године. Из кутка на нас гледа с нежним осмехом Та, Која Сама испивши горку чашу страдања, помаже свим мајкама на земљи да не клону духом, и исцељује душе и срца наше деце. И на крају, желим да вас замолим драги читаоци: ако на улици свога града видите човека несигурног хода, не журите да осудјујуће одмахујете главом и са смешком затварате дланом уста – «пијаница», - може бити да је то човек, који је преживео чак и тада када нико у то није веровао ... преузето са хттп://www.цофе.ру/благовест/артицле.асп?хеадинг=34&артицле=10601 превод са руског Др Радмила Максимовиц


ЧУДЕСНО ИСЦЕЉЕЊЕ
30.04.2009.

ЧУДЕСНО ИСЦЕЉЕЊЕ

ЧУДЕСНО ИСЦЕЉЕЊЕ Некадашњи фронтмен “Нових фосила” Рајко Дујмић у православном манастиру успео да се излечи од опаке болести.. Тачно две деценије Рајко Дујмић је предводио “Нове фосиле”, бенд који су волеле све генерације бивше нам заједничке државе - Југославије. Милиони га данас памте као аутора великих хитова “Е, мој Саша”, “Милена, генерацијо”, “За добра стара времена”, “Скитница”... Поред тога, Рајко је сарађивао на албумима чувених бендова попут “Прљавог казалишта”, “Сребрних крила”, “Парног ваљка”, групе “Аеродром”, а давне 1989. његова песма “Роцк ме бабy”, у извођењу задарске групе “Рива”, победила је на Евровизији. Овогодишње такмичење Дујмић је пратио из позиције бившег лауреата и учесника, а о њему каже: - Продукција је отишла големим корацима напред, али је музички квалитет доста пао. Када су “Фосили” 1988. били шести, победила је једна Селин Дион! Годину дана касније били смо први, с “Ривом”, и то фуриозно. На овогодишњем такмичењу, осим српске песме, која има мелодију, главу и реп, остали су се уздали на акробатику и сценски наступ. Позитивно је то што је Јоксимовић певао на свом језику и није се, као многи други, увлачио некаквом “енглештином”. Он је стварно суверено владао сценом и нису му били потребни јефтина еротика и циркус, као другима. Како коментаришете тринаесто место хрватског представника? - Мислим да је песма завредела бољи пласман, објективно, не зато што сам ја Хрват. Наша песма је била лагана, без икаквих сценских штосова и зато је било тешко изборити бољи пласман. Потписали сте у животу 1.821 дело и желите да наплатите њихово емитовање у Србији. Ангажовали сте и адвоката у Београду?! - Па, је! Мој адвокат Љубиша Живадиновић помоћи ће ми да добијем новац на име ауторских права за емитовање мојих песама у Србији и Црној Гори. У питању је последњих десет и више година и то ће бити, ја мислим, једна фина сумица. Мада, не сумњам да ћу морати прилично да се намучим да бих остварио своја ауторска права. Зашто су се после 20 година постојања распали “Фосили”? - Ми смо били група која свира позитивну музику. Почетком рата на Балкану било је узалудно свирати док се ратује. Није нам било морално да свирамо док људи које познајемо гину! Ја сам рођен у Југославији и навикао сам да будем у добрим односима са свима. Нисам могао да се смејем док се крв пролива… Ипак, песму “Моја домовина”, коју сте својевремено урадили, најблаже речено, можемо окарактерисати као домовинско-патриотску песму? - Та песма је емитована при првој ваздушној узбуни у Загребу. Писана је да људи добију осећај да не разарају било коју земљу, већ моју и нашу земљу. Намерно је урађена да буде универзална и да “моја домовина” може бити Хрватска, али и Словенија, Србија, Македонија… У међувремену, однели сте победу у борби против тешке болести. - Имао сам карцином на дебелом цреву величине мушке шаке! То је било пре три године и, ево, успео сам да преживим. То није плод медицинске умешности, већ једног чудесног исцељења, које се догодило у православном манастиру Лепавина, где по предању постоји чудотворна Госпа Лепавинска. Медицина је могла само да одреже карцином и да чекамо кад ће опет да порасте. Остало ми је само да се молим Богу, и само небу могу да захвалим што сам преживео ту болест. Имам проблема и са срцем. То је неки синдром који је имао и светски тениски шампион Бјерн Борг. Не смета ми, али не смем много да се нервирам. Сигурно сте у каријери имали доста нервирања… - Од 13. године професионално свирам и зарађујем. Три деценије сам у овом послу и било је пуно стресова и издаја најближих људи. Углавном су ме блиски људи остављали кад су ми највише требали. Осим посла, преживео сам и личне трагедије, када су ми умрли Ђурђица и Мока, два бивша члана “Фосила”, двоје људи које сам много волео. Али, остао ми је Владо Калембер, на чију смо идеју и покренули “Четири аса”, у којима сада свирам. (С. С. Т.) Извор: хттп://архива.курир-инфо.цо.yу/ 20. Јул, 2004.    


ЧУДО У ПОТКОЗАРЈУ
30.04.2009.

ЧУДО У ПОТКОЗАРЈУ

ЧУДО У ПОТКОЗАРЈУ У цркви Рођења пресвете Богородице у Приједору на Огњену Марију, усред ноћи огласила се звона храма. Звонар и други сведоци тврде да у цркви тада никога није било Православни храм сада привлачи већу пажњу верника (Фото И. Котлић) Приједор – Пуне две недеље у Приједору и околним местима препричава се, по народу, невиђено чудо из цркве Рођења пресвете Богородице на Пашинцу. По причи јереја овога храма Владислава Вучановића, звонара цркве Љубомира Родића, и мештана, пола сата после поноћи 30. на 31. јул, после Огњене Марије, само, без игде икога зазвонило је средње звоно овога храма. Кажу да се овако нешто никада није десило у цркви која је на овоме месту саграђена пре сто година. – Овакве појаве су зебележене у историјату православне цркве. На овим просторима то је први пут – казује јереј Вучановић и појашњава да су то „тајанствени чудесни знаци као опомена верујућем народу који се удаљава од свега онога што је свето”. Звонар храма Љубомир Родић тврди да је тога дана, цркву уредно очистио и закључао. – Верујте да се то десило, нема шансе да је неко провалио у цркву у то доба и покренуо звоно које нема на себи конопца – подсећа Родић и напомиње да је, како станује у непосредној близини, за тили час стигао у цркву и видео да је све у савршеном реду. У том моменту, вели Родић сва светла у околним кућама су се попалила јер нико није могао веровати да се у то доба огласило црквено звоно. – Неки веле да је можда велика птица долетела или пак ветар заљуљао велико звоно. Тврдим да је тако нешто немогуће и да је то само опомена свим православцима да се окрену вери – мишљења је Родић. О овом догађају јереј Вучановић је упознао и своје претпостављене а посебно владику бањалучког, Јефрема. Због тога је он и обећао чешће посете овоме храму а најавио и одржавање великог Сабора који би се требао одржати наредне године у дворишту пашиначке цркве. Црква Рођења пресвете Богородице на Пашинцу саграђена је, како књиге кажу, у периоду од 1890. до 1909. године. Сва документа о њеном историјату су нестала у Другом светском рату. Црква никада није рушена и предстоји јој велика адаптација. – Постоји легенда која каже да су верници, у турско доба, молили Чиркин-пашу који је овде владао да православни храм из околне Црквине преселе на ово место. Он им је то одобрио, али само под условом да то ураде за један дан – подсећа јереј Вучановић и вели да је ова црква некада имала различите намене. Коришћена је и као штала у којој су Немци држали стоку. Црква пуних шест деценија није имала сталног свештеника. Прича о звоњави звона пробудила је размишљања верујућих Срба у овоме делу Поткозарја да се окрену вери, својим даривањима и љубављу обнове храм који вапи за реконструкцијом. Виши оци обећавају боље дане за овај свети храм а наговестили су долазак већег броја верника из осталих крајева Српске. Извор: хттп://www.политика.цо.yу/рубрике/еxyу/ И. Котлић 24/08/2008.      


ЧУДО У СРБИЈИ
30.04.2009.

ЧУДО У СРБИЈИ

ЧУДО У СРБИЈИ Аутор: Митрополит Венијамин (Федчинков) Много пута сам причао о овом догадјају у појединачним разговорима и проповедима, а сада желим да то запишем како би остало и другим људима Отприлике 1927-28 године желео сам да се сакријем у манастиру у Србији. Ради тога сам се упутио у Студеницу – у манастир који је изградио свети Симеон, отац светог Саве, српског просветитеља. После неколико дана одвели су ме одатле у скит светог Саве, који се налази девет километара од манастира. То место је било необично, усамљено, у планини, далеко од сваког насеља, у дубокој шуми. Ноћу сам често слушао неке дивље звери, а ретки путници, који су прелазили преко планине, недалеко од манастира, чак су и дању улазећи у шуму често викали “ого-го”, плашећи тако вукове. Ту се налазио и мали скит који је по предању изградио сам свети Сава. Он се састојао од мале цркве, у коју је могло да стане пет, десет људи. А у олтару још и мање. С леве стране од цркве налазила се двоспратна дрвена кућица. То су била сва здања. Мало изнад у планини избијао је испод земље извор чисте хладне воде.У том скиту сам живео око пола године са још једним монахом Србином, оцем Романом. А пре њега се овде скривао стари јеромонах отац Гуриј. Оба ова монаха су заслуживала да се успомена на њих пренесе и потомцима. Рећићу најпре нешто о овим трудбеницима. Отац Роман је раније био жењен и имао је седморо деце. И он и жена су били потпуно здрави, али су им сва деца умрла у току неколико година. Родитељи су спонтано размишљали о томе, и дошли до закључка да није Божија воља да и даље живе у браку, и одлучили су да оду у манастир, оставивши свет. Тако су и урадили. Али да би се испитали да ли су способни за безбрачни живот, дошли су у манастир светог Симеона у својству радника: он као возач, а она као куварица. Треба приметити, да у српским манастирима последњих времена, иако их има много, има мало монаха. Због тога им је била потребна радна снага. Определивши се за службу у манастиру, Роман и његова жена су били смештени у једну собу, у којој су проживели око три године безбрачно, у целомудрености, као брат и сестра. И тек после тога су примили подвиг монаштва. Жена је отишла у женски манастир, две стотине врста удаљен од овог манастира, а он је остао овде. Не знам колико је времена он живео у самом манастиру, али сам га овде затекао већ у скиту светог Саве. То је био човек више средњег раста, необично мршав, али крепак и како се каже жилав. У скиту је постојао и повртњак, и мали врт, и мали виноград, и по величини безначајно пшенично поље. О свему томе је потпуну бригу водио отац Роман. И треба приметити да је био веома упадљив по својој необичној трудољубивости. Рано ујутру смо заједно служили мало правило. После правила и лаког раног доручка, он би брзо отрчао негде на рад. А ја сам остајао у скиту и као стражар и као кувар. Уосталом, наша храна као и моје кулинарство су били крајње једноставни и оскудни. Отац Роман ми је остављао мало кромпира и пшенице. После сам куповао пиринач и посан маргарин. Кромпир, по савету оца Романа, нисам чистио, пошто је крупни остављао за велики Пост и рано пролеће, а ситни је било тешко чистити и није вредело, јер би га остајало јако мало за храну. Отац Роман ме је довео до извора и показао како да поступам са кромпиром. Насуо сам воде у ведро, усуо кромпир, испрао га из три воде и ставио да се бари. И потом бих додавао пшен или рижу и тако бисмо имали супу. А у мрсне дане бисмо јели и овчији сир. Имао сам доста слободног времена тако да сам писао објашњења празника итд. Увече би се отац Роман враћао са рада те бисмо вечерали. Уочи празника сам још пекао просфоре, и скоро ми никад нису успевале јер је тесто веома лоше нарастало због тога што у кухињи није било довољно топло. У скиту није било никаквих животиња, осим мачке са мачетом, који су чували кућицу од малих шумских пацова. Једном су нам предложили да узмемо краву из манастира, да би имали млеко или можда козу. Али смо ми то одлучно одбили јер би нам то донело много непотребних брига. Скоро сваке недеље, а посебно на велике празнике отац Роман и ја смо одлазили на Литургију у манастир удаљен 9 врста. Најпре смо морали да се спуштамо с планине око четири врсте, а потомо бисмо прешавши брзу речицу ишли већ равницом до манастира. Та река се звала “Студеница” због веома студене воде. По њеном имену је и манастир св.Симеона који се налазио у близини те речице такодје назван “Студеница”. На један од тих празника чини ми се да је био празник светог Илије (али то сада не знам тачно) се и десило чудо. Али ћу о њему причати нешто касније, а сада ћу вам испричати о другом јеромонаху који је живео у скиту пре оца Романа – отац Гурије. Он је у то време имао 70 година, али је био веома крепак и мршав, малог раста. Он ме је и довео први пут у скит код оца Романа. Пришавши ка плетеној огради скита и показавши ми пут ка вратима кућице, сам ју је прескачио са необичном лакоћом. Упознавши ме са оцем Романом, показао ми је и своју бившу собу, где је раније живео. Необично ме је изненадила библиотека, која је бројала до 500 књига. Медју њима је било неколико ретких примерака. Наравно све књиге су биле религиозне садржине. И ја сам их читао за време боравка у скиту. Други пут ме је отац Гурије одвео до скита са довољно тешким теретом. Добио сам поштом пакет који је био тежи од 2о фунти, а отац је хтео да ми олакша пут иако до реке Студенице има око 5 врста. Мене је као младјег био стид што старац носи пакет а ја идем без ичега. И зато сам му се успут обратио с молбом: - Оче! Дајте да ја сад понесем пакет јер је мени послат. А поред тога биће ми то као епитимија за моје грехе. А отац Гурије је на то рекао: - Не ја ћу још носити, а о епитимији треба више да размислим. Ја имам толико грехова да када бих своје тело разделио на делиће, не би био довољан број епитимија. И тада сам сазнао због чега он, будући јеомонах, не служи никада у манастиру као свештеник, иако никада није био осудјен од стране црквене власти. Али због сопствене свести о својој греховности, он је сам одлучио да не служи службе. - Ја сам узео завет, - говорио је он, - да због својих греха никада не стављам јерејски епитрахиљ нити да дајем благослов. У манастиру је испуњавао дужности чтеца у цркви у току Богослужења, а у трпезарији је приносио јело братији као последњи послушник. И то и остало је радио са необичном једноставношћу и симрењем, - јер је тако и требало. И младји монаси су се навикли да се према њему понашају заповеднички, као старији с младјим. А он не само да томе није придавао значаја, већ заиста нимало није био огорчен таквим односом остале братије према њему. После јела су сви одлазили у своје келије, а он је био дужан да поспреми трпезарију. Измедју осталог, у цркви је читао необично споро, издвајајући сваку реч. Овај пример ме подсећа на дух старог времена. У току свог дугогодишњег живота, још нисам видео пример да су се духовна лица добровољно одрекла својих обавеза и узвишености свестенослужења, а да притом ничим нису подстрекнута. Наравно он се већ одавно упокојио. Царство му Небеско! Нека му Господ опрости грехе због његовог покајања …Нити је он сматрао за потребно да прича по чему је био грешан, нити сам се ја осмелио да питам. Већ нам је постало природно да грешимо, а покајати се са таквим самоукоравањем и дубоком свешћу о својој греховнсоти је веома ретко дело које заслужује да га запишем као поуку нама самима и потомцима. О оцу Роману сам се још сетио да је за време И светског рата са Немцима ратовао, одступао на осрвту Крф, а потом се вратио у манастир. А сада цу испричати и само чудо. Било је то лети вероватно почетком јула. Пошто смо отац Роман и ја на празнике ишли скоро увек из свог скита у манастир, урадили смо тако и овог пута. Али неочекивано за мене, отац игуман ме је замолио да после Литургије одслужим молебан за кишу, јер је он сам морао тога дана да оде на манастирски посед ради неког посла. Ја сам се наравно сложио, и одмах после Литургије ја, отац Роман и још неки монаси смо се упутили на планину где су се обично служили молебани током суше. Пут је био веома напоран, пошто је планина била веома висока, а успон стрм. Мени су ради олакшања дали манастирско магаре. Раније никада нисам јахао магаре, тако да ми је било веома тешко да се попнем на стрму планину. Али смо се ипак кроз сат времена попели, иако је до самог врха било још пола врсте. Требало је да направимо паузу на месту где је био бунар. Сматрало се да ако у том бунару већ није било воде, значи да је суша била велика и дуготрајна. Над тим бунаром је одслужен молебан са водоосвећењем, а освећену воду би потом уливали у празан бунар. Када смо стигли до тог места, тамо је било релативно мало народа, или како су Срби говорили сељака. Почели смо да облачимо свештеничке одежде, али због мало народа одлучили смо да чекамо. Ни сво духовништво још није стигло. Да би некако испунили време почео сам проповед на српском језику. Моји слушаоци су погнувши главе слушали очигледно без неке драговољности. Схватио сам то као: “ми нисмо дошли да слушамо проповед већ да се молимо за кишу”. И зато сам брзо завршио своју беседу. Али духовништво још није дошло те сам морао да чекам. Природно је да су се мисли у мојој души заустављале на наредном молебану: “Зашто сам дошао овде? Не само ради тога да бих одслужио молебан и мирно се спустио у манастир, већ да бих урадио нешто истински корисно. Нисам дошао ни ради проповеди. Сви су се овде окупили само са једном жељом: да испросе од Бога милост – да ороси исушену земљу или друкчије речено – желели смо да се деси чудо”. А кише није било око месец дана. И тог дана је небо било чисто, плаво и без облака. Моје мисли су текле и даље. “Да ли заслужујемо чудо? Можда су ови монаси који стоје око мене по свом животу достојни чуда, не знам. А можда медју сељацима има богоугодних људи. Или ће се Господ сажалити на њих као отац над јадном децом због њихове горке потребе и огромног труда. “И даће им хлеб насушни …” Ова мисао ми се учинила најразумљивијом. Они, ти једноставни људи, заиста више од нас заслужују Божију милост, и њихово мучно ћутање и срдачне молбе су благоугодније Богу, него наше речи па чак и молитве. Јер није узалуд Псалмопојац рекао да Бог шаље храну “птићима враним”, који Му у глади вапију. Сам себе нисам сматрао достојним очекиваног чуда: можда ће Господ погледати не на мене лично, већ на мој епископски чин … И одједном се у мојој души пронела брза мисао као да ју је неко изговорио савршено јасно: - Моли се у Име Сина Мога! И одмах сам се сетио Спаситељевих речи на опростајној беседи са ученицима: “Заиста, заиста вам кажем: шта год да замолите Оца у Име Моје, даће вам. До сада ништа нисте молили у Име Моје: тражите и даће вам се да би радост ваша била потпуна” (Јн. 16, 23-24). И тада сам заборавио на све присутне и на самог себе, почео сам да се молим за кишу, молећи Оца Небеског у Име Господа Исуса Христа. Молио сам се ћутке, разуме се. За то време духовништво се попело на планину, краћим али тежим путем по правој линији. Стигло је и још народа, иако не превише. Почели смо молебан. Осветили смо воду и улили је по обичају у бунар. Народ је почео да се разилази. Духовништво је почело да силази истим путем. Небо је и даље било чисто, а само су се понегде кретали спори облаци. Сео сам на магаре. Али спуштање низ планину је било теже него пењање, те сам био принудјен да сидјем са магарета и да га водим за узде. Кроз сат времена смо се вратили у манастир. На небу није било никакве промене, чак нисмо о томе ни размишљали. Урадили смо своју обавезу и заборавили на то. У трпезарији смо добили ручак. А после њега смо узели хлеб из манастира да имамо за целу недељу, како смо то обично радили, замолили смо за још овчијег сира, натоварили смо све то на младо магаре и кренули да се враћамо у скит. Било је већ скоро шест сати. Магаре је ишло испред нас – оно је већдобро знало тај пут. Пратили смо га не журећи. Дошли смо до Студенице – 4 врсте. На моје чудјење и потпуно неприметно, небо се у неко време прекрило сивим облацима, који су нам долазили у сусрет. Одједном ми је кроз главу прошла мисао: зар ће нам Господ послати кишу и учинити чудо! Али сам се бојао да томе поверујем. Тако је прошло још пола сата. Почели смо да се пењемо уз планину. Небо је потамнело. Али магаре је и даље ишло стазом. Мрак је био све већи у густој шуми. И одједном сам у ваздуху осетио влагу, која је долазила од облака. Сам себи не верујући, рекао сам оцу Роману: - Оче! Мирише на кишу. Ћутљиви отац Роман је одговорио: - Дај Боже кишу! Опет смо пошли даље за магаретом. Одједном смо у даљини чули одјек грома. Сада нам је било јасно да се са облацима спрема олуја, а са њом наравно и киша. У шуми је већ било мрачно, да нисмо видели ни своје сопствене ноге. Одједном је севнула муња, и чуо се гром. И видели смо своју стазу само неколико стопа напред. Потом нас је тама поново обухватила, и само је већ навикнуто магаре ишло одлучно испред нас, као водич. Муња је севала све чешће и чешће, као да нам је осветљавала пут. Рекао сам оцу Роману: - Као да нам Господ пали шибице на небу и указује на пут. Ваздух је постајао хладан. Прошли смо још око три и нешто врсте. Овде се пут раздвајао: један пут је био дужи и ишао је право, а други је ишао право а потом је водио стрмо ка скиту. Решили смо да идемо лакшим путем право. Али магаре никако није хтело тим путем. И морали смо да му се повинујемо. Када смо дошли до средине удолине, магаре је одједном кренуло навише ка скиту. Муња је севала и грмело је скоро непрекидно. Отац Роман ми је рекао: - Владико, ако хоћете да останете суви, трчите сами навише, а ја ћу већ доћи касније. Тако сам и урадио. Кроз десет минута сам дошао до скита. Одједном је прва киша пала али сам ја већ био ван опасности. Киша је падала целу ноћ и напојила је жедну земљу. Кроз пет минута је дошао и отац Роман са магаретом, али је већ био сав мокар.   преузето са хттп://www.правмир.ру/артицле_3121.хтмл превод са руског Др Радмила Максимовиц        


ДОКАЗ БОЖЈЕГ ПРИСУСТВА
30.04.2009.

ДОКАЗ БОЖЈЕГ ПРИСУСТВА

ДОКАЗ БОЖЈЕГ ПРИСУСТВА Благодатни огањ увек се чека на истом месту и у исто време - у цркви Васкрсења Господњег односно Гробу Господњем, на Велику суботу пре подне, а силази и пали се једино православном патријарху Благодатни или Свети огањ једно је од највећих чуда и тајни Господњих које обичан човек може да види и доживи! Он је очигледан доказ присуства Божјег. Благодатни огањ увек се чека на истом месту и у исто време - у цркви Васкрсења Господњег, односно Гробу Господњем, на Велику суботу пре подне, уочи Васкрса. Хаџи Драган Б. Поповић у књизи „Истина о Светој земљи - православни Јерусалим“ објаснио је процедуру чекања Светог огња. У Саборном храму Христовог Васкрсења - који је монументална црква, а Гроб Господњи (назива се још и Кувуклија) налази се у њој и практично је црква у цркви - поред полиције и војске, ред и церемонијалне обавезе извршавају званични чувари Христовог Гроба - Каваси (Гавази), Турци Селџуци потомци најстаријих чувара Гроба, родом из Константинопоља (Цариграда), непрекидно из две породице већ више од 250 година. Претрес патријарха Саборни храм се отвара на Велику суботу у 10 сати, а сат касније комисија састављена од градских власти - начелника полиције и представника Министарства за туризам града Јерусалима и црквених представника православних Грка и монофизита Јермена и Копта, у целој Саборној цркви Христовог Гроба гаси сва светла, свеће и кандила, којих само у Кувуклији има преко стотину. Затим се Кувуклија прегледа да не би остао неки предмет којим би могла да се упали ватра. На мермерну плочу Гроба чланови комисије остављају комаде вате, неупаљено кандило и патријархов молитвеник са златним листићима, а улаз запечаћују огромним воском испод кога су врата завезана белом траком у облику слова Х. Око 13 часова долази патријарх Јерусалима и целе Палестине, отац Сионске цркве са великодостојницима у литији. Ова свечана литија обилази три пута око Кувуклије уз појања „Воскресеније твоје Христе Спасе“, и „Свјете тихиј“, после чега патријарх благосиљајући народ, предаје жезал својим помоћницима, скида митру, сакос и омофор остајући само са епитрахиљом, у стихару, појасу и наруквицама. Уласком у Христов Гроб, патријарх клекне лагано прелазећи ватом по мермерној плочи Гроба, изговарајући правосвештеничке молитве за долазак Благодатног огња. Поред њега су припремљена четири снопа од по 33 свеће, што симболише број година које је имао Христ кад је распет. У параклису Анђела, на самом уласку у Христов Гроб, је и јерменски представник, и то на метар и по, контролишући да случајно патријарх сам не упали свежњеве свећа. Ово неповерење иде у прилог томе да Благодатни огањ заиста долази, али само православном патријарху! Пламен се спушта низ цркву Приликом нашег хаџилука у Свету земљу, о Васкрсу 2004. године, који је тада био 11. априла, на Велику суботу црква Васкрсења била је препуна народа из свих крајева света. Са свежњевима од 33 беле свеће у рукама једни крај других стајали смо ми Срби, Руси, Грци, православци, католици... хришћани из читавог света. Иако огромна, црква Васкрсења ипак је била премала за све оне који су хтели унутра. Они који су већ ушли били су прави срећници! Узбуђење међу верницима било је посебно. Сви су се тискали, желећи да буду што ближи цркви Гроба у којој се налазио тадашњи патријарх јерусалимски Иринеј Други. Нас седамдесетак верника из Србије, који смо допутовали у организацији „Доброчинства“, стајали смо тридесетак метара од Кувуклије, са високо подигнутим свећама, очекујући да ће се баш нама, као што се то ранијих година догађало појединим верницима, директно спустити Благодатни огањ. Док се патријарх молио у Гробу, ми смо скрушено стајали и на молитвено тих начин певали песме и узносили молитве Исусу Христу и Пресветој Богородици. За разлику од нас, православни Арапи, Палестинци и монофизити Јермени очекивали су силазак Огња ударајући у талабасе, певајући и играјући. После двадесетак минута, изненадна бела светлост муњевито се спустила на сводове Кувуклије, а наше узбуђење достигло је врхунац. Платинасто-бела огњена нит, у виду муње спустила се кроз куполу Саборне цркве, парајући ваздух, брзином ипак довољном да људско око може да је региструје. Благодатни огањ је стигао! Муња се разливала невиђеним сјајем, завршивши у Гробу Господњем. После неколико секунди са високо уздигнутим свећама, које су гореле пуним пламеном, из Гроба је поносно изашао патријарх Иринеј, захваљујући Богу на благодати и упућујући присутнима благослов. Од патријархових свећа узимали смо пламен једни од других и огањ је за тили час већ био на свим свећама у цркви. Док смо с одушевљењем гледали и држали доказ присуства самог Бога, неописива топлота обузимала је читаво тело, а осећај је био јединствен, непоновљив... Храм је личио на огромну буктињу, радосни покличи одјекивали су црквом, а маса се у једном тренутку залелујала, али се нико није опекао. Кажу и да првих неколико секунди не може ништа да изгори ако се Огњем упали! У то су се уверили и они мало присебнији из наше групе, који су се неколико пута „умили“, прелазећи пламеном по лицу и рукама. После су нам препричавали да нису осетили никакав бол! Нама осталима, који се тога нису сетили, и сам боравак у цркви Васкрсења био је догађај који ћемо свакако памтити читавог живота. Касније се Огањ брзо разнесе по Јерусалиму и по целој Светој земљи. Током читаве године кандила и свеће на Часним трпезама пале се и горе овом чудесном ватром. Посебно је занимљиво да до сада није забележено да се Огањ није спустио у Гроб Господњи. Сведочанство на стубу Остало је записано да су многи желели ову благодат Божју, али су је дочекивали само православни патријарси и њима се једино палила! Тако су крсташи Латини 1101. године пожелели од својих поглавара да измоле Благодатни огањ. После двадесет и више сати безуспешне молитве на Христовом Гробу, напокон, одступише на сам дан Васкрса. Али, када је у Гроб ушао православни патријарх, Благодатни огањ се појавио за неколико минута. Такође, у средњем веку неправославни утицајни Јермени, желели су да и њихови поглавари измоле Бога за Огањ. Тада је православни патријарх Софроније био истеран из Гроба заједно са верницима, а јерменски поглавар остао је у Гробу, молећи се са сузама. Међутим, Благодатни огањ прође кроз Христов Гроб, проби спољашњи стуб цркве и патријарху Софронију наочиглед свих запали припремљене свеће! Један Турчин, који је тада стајао високо на Саборној цркви, видећи да из огромног стуба избија велики пламен који православном патријарху пали свеће, у усхићењу је скочио са цркве и остао неповређен. Сви који улазе у Саборну цркву Христовог Васкрсења могу и дан-данас да примете тај прогорели леви стуб, који као својеврсно сведочанство потврђује чудо Божје! ПОТВРДА ЖИВЕ ВЕРЕ Благодатни огањ је уприличен од Господа, како бисмо могли да видимо и осетимо само присуство Божје. Многи свети оци писали су и говорили о Светом огњу. Свети Симеон Нови Богослов каже да „пошто је Бог светлост, немогуће је да се појави без светлости“. Свети Григорије Палама, каже да „Благодатни огањ није материјалан, већ је то нематеријална светлост, није врлина и знање, већ је то истинска светлост, изнад врлине и знања“. О овом узвишеном догађају свети владика Николај Велимировић каже: „Тада је небо блиско, као малом детету мајка“. преузето са глас-јавности.рс


1 2 3 13