Од свих химни и молитава за време поста, једна кратка молитва може да се означи као Молитва поста. Предање је приписује једном од великих учитеља духовног живота – Светом Јефрему Сирину. Ово је молитва против духова лењости, чамотиње, пожуде и празнословља, то јест “четири јахача апокалипсе” који галопирају ка души православног хришћанина, погубљујући је за вечни живот.
Хришћански пост је дело духовног оптимизма. То значи: бити задовољан малим, а свако добро које долази од овога света је увек - мало. Међутим, ми, Христијани, већ смо се на Крштењу одрекли овога света и свих трулежних добара његових. Ми смо гладни једино љубави Божије и ми знамо, од Христа Бога, да је само Бог богат и да је богат само онај човек који има Бога у себи, после причешћа.
Многе су ситуације у којима човек и поред исповести, проводи године прогоњен сенком прошлости, осећајући кајање због почињеног греха, плачући ноћима и себе доводећи до очаја. Ако не научимо себи да опростимо на хришћански начин, како ћемо моћи истински да опростимо другима? Јер ниједан грех није кобан док у души гори искра покајања и наде у бескрајну милост Божију.
Једни се односе према Великом посту са поштовањем, али сами не посте. Други мисле да је то тежак терет, а има и оних који сматрају да је то чисто назадњаштво за верске фанатике. "Ако Бог постоји, шта Њега брига шта ја једем: шницлу или кувани кромпир?" Међутим, све се то дешава због неразумевања смисла Великог поста.
Господ може једним дахом уста Својих, све наше непријатеље и проблеме, развејати. Није довољно само рећи, jа сам православни хришћанин и то да буде довољно, или мислити, ја сам добар човек, а мислити и радити све наопако. Господ може и од камења да начини православне хришћане.
Kада смо то изгубили милост, а када саосећајност из које се милост рађа? Где је то братољубље о коме слушамо проповеди? Зашто не спроводимо веру у дело уместо што је чинимо мртвим словом на папиру? Брукамо Господа пред лицем незнабожаца!
Да ли ћемо дозволити да постанемо део света у којем влада тиранија мањине угњетавањем целог народа, свет у коме борба за људскост постаје безнадежна, а очај и страх јасна слика мрачне стварности, где породица нестаје, а родитељи се своде на бројеве? Да ли ћемо бити део света у коме се гуши сваки трачак слободе, а говор језиком свог народа строго кажњава? Ова мрачна визија будућности, где су наша вера и идеали згажени, не сме бити наша стварност - поручује се на скупу одржаног у организацији Информативне службе СПЦ и Матице српске.
Овај догађај се збио у водама Саронског залива крајем 20-ог века. Испричала га је једна од најугледнијих ученица Светог Порфирија, која се касније и замонашила.
Данас, у доба свеопште девалвације свега и свачега и речи су постале јефтинe, скоро безначајне. Ради тога се и прибегава заклињању, једној врсти потврде и уверавања да је дата реч истинита и да ће бити тако како је обећано. Иако инструмент потврде и осигурања, заклетва ипак открива палост и раслабљеност наше воље, нашу неутемељеност и лабилност. Као неку врсту нужног зла, прихвата је и Црква, иако у изузетним околностима.
Постоји само један научник у историји који је био назван био назван „шампион и икона атеизма“. Реч је о др Ентонију Флуу, који је био идол свим светским атеистима, а његове дебате са религиозним научницима биле су омиљени програм атеистима широм света. А онда се за све њих десило нешто неочекивано, шокантно… Пред бројним камерама др Флу је изјавио: „постао сам верник!“
Док сам седео у кафићу са мојим пријатељем, протојерејом Василијем Родосом, пијући шољу кафе уз покоји залогај, приметили смо како је иза мене стао бескућник. Човек се загледао у нашу храну, тако да га је отац Василије питао да ли је гладан. Одговорио је са ентузијастичним ,,да“, и када га је отац питао шта би волео да једе, он је рекао ,,јаја и кобасице“.
Један монах са Свете Горе је у шали приметио: „Господе, спаси нас од побожних...“ Другим речима, људи овог типа само испуњавају своје дужности према Богу, али не покушавају да ступе у било какав однос са Богом, па им Бог ништа не даје. Морам признати – и то говорим из сопственог искуства – да никада нисам видео горе непријатеље Цркве од „религиозних људи“. Њихова „побожност“ је формализам, а плод тога је лицемерје, осуђивање и гордост. Само следећи Христов пример љубави, саосећања, праштања и толеранције можемо постати истински хришћани, а не само „побожни“ људи.
Ко ће одредити нашу судбину на Страшном суду? Да ли ће то бити Бог или ми сами? Испоставља се да ће човек сам себи одредити своје место у вечности, повезујући свој земаљски живот и духовно стање са Богом. Ако је човек целог живота ишао ка Богу, чак и ако је посрнуо и пао, онда ће бити срећан да нађе Оног Кога је тражио. Али, ако није волео ни Бога ни ближње, ако је још на земљи створио свој лични пакао, онда ће и близина ђаволу у вечности постати природни наставак његовог постојања.
Свако од нас сања о Рају. У сновима, његови златни ходници и предивна природа маме нас обећањем вечног мира, среће и љубави. Али да ли би смо заиста бити срећни у вечности без љубави према Богу и ближњима, чак и према онима који су нас повредили? Архимандрит Андреј (Конанос) објашњава шта је истински рај, зашто је љубав кључна за спасење и како је можемо пронаћи и створити рај већ овде на земљи.
Још је древни Цицерон говорио, да колико год милиона пута бацили коцке са словима, редови стихова од њих никако се неће добити. А васељена, која нас окружује, далеко је сложенија и пуна далеко дубљег смисла, него најлепше осликано уметничко дело. У овој причи старац Амвросије једноставно објашњава да је сав свет који нас окружује велика књига откровења Божијег, сведочанство о свемоћи и премудрости њеногТворца.
У време када су цареви владали, а хришћанство се ширило, један монах је имао визију манастира у ком молитва никада не престаје. Та визија је постала стварност у манастиру „бесаних“, а у неким манастирима ова пракса одржала се и до данас.
Питање утицаја вештачке интелигенције на хришћанске етичке принципе покренуло је бројне страхове и расправе. РПЦ је одговорила формирањем комисије за проучавање ове теме, док су хришћанске деноминације широм света изразиле забринутост због све бржег развоја АИ. Занимљиво је да и Гуглова вештачка интелигенција Бард у својим одговорима на питања о овим страховима унеколико нуди увид у потенцијалне утицаје АИ на хришћанске етичке принципе.
Ако бисмо данас питали поједине људе шта је за њих најважније у животу, сваки би одговорио на свој начин, сваки би говорио о ономе чему тежи, што мисли да јесте, свако ће помињати оно чиме је оптерећен. Сваки човек има неку посебну жељу. И то је добро, то Бог не ускраћује већ благосиља, поготову кад су наше жеље и наше намере добре.
Када синови ваши краду и пустоше баште, чупају туђе, не остављају плодове да сазру у вртовима а ви спокојно одговарате - па шта, деца су мала? Господ ће вас питати зашто сте дозволили деци да краду од најранијег узраста, и нисте их учили заповестима Божијим...?
Два дана након што је на Лиману организован протест због градње цркве, у овом новосадском насељу, нападнут је и свештеник Српске Православне Цркве. Њега је, према саопштењу Епархије бачке, на улици ударио непознати мушкарац, ничим изазван, и затим се брзо удаљио у непознатом правцу.