English
Latinica
Današnja Poruka
Prvorodni greh
Sa kakvom se samo ljubavlju Gospod odnosi prema deci (Mk. 10,13-16)! Da, i ko se prema njima ne bi odnosio sa ljubavlju? Što duže čovek živi, sve više voli decu. Kod njih se može videti svežina života, čistota i neporočnost naravi - stvari koje ne mogu da se ne vole. Gledajući na nevinost detinjstva, ponekima dolazi misao da ne postoji prvorodni greh i da svaki čovek pada sam, dospevajući u odrasli uzrast i susrećući protivnaravstvena stremljenja kojima je teško suprotstaviti se. Svako pada sam, ali prvorodni greh ipak postoji. Apostol Pavle u nama vidi zakon greha koji je suprotan zakonu uma. Taj zakon se, kao seme, u početku ne vidi, ali se, potom, otkriva i zavodi čoveka. Slično tome, rođeni od gubavih roditelja, do izvesnog uzrasta na sebi ne ispoljavaju gubu. Kasnije, međutim, ona se otkriva i počinje da ih razjeda, isto kao i njihove roditelje. Šta je bilo sa gubom od tog vremena? Sakrivala se unutra. Tako se prvorodni greh do izvesnog vremena sakriva, a zatim izlazi napolje i čini svoje. Sredina u kojoj se živi može mnogo doprineti prigušivanju ili raskrivanju tog greha. Kada uokolo ne bi bilo grehovnih povoda, sakriveni greh ne bi imao čime da se hrani. On bi se, može biti, sam po sebi osušio. Međutim, naša beda je u tome što u okolini uvek biva mnogo onoga što mu služi za hranu. Mnogo je greha i u svakom pojedincu i u društvu. Pa ipak, nas ništa ne primorava na greh. Greh je uvek delo slobode: bori se i nećeš pasti. Pada jedino onaj ko neće da se bori. Zbog čega, pak, nećemo da se borimo? Za htenje ili odsustvo htenja nema pravila: "Hoću zato što hoću, i neću zato što neću!" Samovlasnost je izvorno načelo. Dalje od njega se ne može ići.
Sveti Teofan Zatvornik
20. maj 2013.
O vrlini
Vrlina biva po onome što tražimo i što želimo. Otuda je vrlina (αρετη) ono što je željeno (ερατη), odnosno dostojno ljubavi ili ljubljeno, kada se promeni redosled slova. Vrlina je tako ljubljena imovina za kojom svi žude (ερωαιν) ili kojom su svi zaneti (αιρουνται). Po drugima, vrlina (αρετη) je od uzdizati (αιρειν) i ka Nebu slati duše. Vasilije Veliki kaže: "Ovo je vrlina - otklanjanje od zla i činjenje dobra". A Grigorije Niski kaže:" Vrlina je blago bez gospodara, nesputano i slobodno od svake nužde; ono što je po nuždi i što je nametnuto vrlina biti ne može. Vrlina je mera izmeću krajnosti u svakoj stvari. Vrlina ne bi moglo biti ono čemu nedostaje dužna mera ili što tu meru prevršuje. Kada je, na primer, reč o mužestvu, njegov nedostatak je kukavičluk, a suvišak drskost." Ko je pričastan istinskoj vrlini, nikome drugom do Bogu je pričastan, jer On je svesavršena vrlina. Vasilije Veliki kaže:" Jedino je vrlinu od sve imovine nemoguće oduzeti i ona ostaje i za čovekovog života i posle njegovog skončanja."
A Zlatoust kaže: "Jedino vrlina zna da će sa nama otići. Jedino ona prelazi u tamošnji život. Nepokoriva je vrlina i ništa je ne može svladati - ni ropstvo, ni sužanjstvo, ni siromaštvo, ni bolest, niti najveći tiranin od svih - smrt. Vrlina nam i tamo daje sigurnost i tamo kraj nas stoji. Vrlina čoveka čini angelom, a dušu krilati za nebo." Pelusiot kaže:" Vrlina je blago i potrebno i korisno, i dobro i dolično, i celishodno i časno - potrebno, jer ništa nije potrebnije od ispravnog življenja; korisno, jer vodi blaženstvu; dobro, jer časnim čini one koji ga imaju; dolično, jer ih ukrašava; celishodno, jer njena punoća oslobaća od muka, a časno, jer ništa nije časnije od njega".
A Kiril Aleksandrijski kaže:" Po opštem sudu, vrlina nije tek bilo kome pristupačna, već je nepristupačna i teška."
Zlatoust kaže: "Usta vrline su mudrost, rasudnost i znanje duhovnih slavopoja, a srce je opit Pisama, čuvanje tačnih učenja, čovekoljublje i čestitost. Ima ona i noge, i vešte ruke dobrih dela, ima i dušu - blagočašće, a i zlatne grudi i od dijamanta jače mužestvo."
Kiril Aleksandrijski o vrlini kaže ovo: "Tamo su krotost, smirenje, težnja pravdi i jezik koji se odučio da govori naprazno i tim pre ono što je grešno, nego je čak pravde i istine delatnik, onamo gde je večno svetla i presavršena vrlina."
Božanstveni Zlatoust, tumačeći reči "neka šako zasija svetlost vaša", kaže: "To znači - neka vrlina bude silna, moćan neka je oganj i neiskazana svetlost, jer kada je vrlina tolika, nemoguće ju je sakriti, pa makar je i bezbroj puta zasenio onaj čija je (Beseda 15. na Mateja)
Sveti Nektarije Eginski
19. maj 2013.
Još dva čudnovata saveta prep. Serafima Sarovskog
Jeromonah Sarovske pustinje Savatije, u shimi Stefan, pričao je:
"Bio sam duhovni otac dveju devojaka - jedne mlade, iz trgovačke porodice, i druge, već u godinama, iz porodice plemićke. Ova poslednja je još od mladosti gorela ljubavlju prema Bogu i želela da se posveti monaškom životu, ali su se njeni roditelji tome svejednako protivili. Jednom tako dođu one k ocu Serafimu da dobiju od njega blagoslov i spasonosne savete. Pritom, devojka plemkinja bila se odlučila da traži blagoslov za stupanje u monaštvo.
Ali, otac Serafim, naprotiv, uzme da je savetuje da stupi u brak, govoreći: "Život bračni Samim je Bogom blagosloven, matuška! U njemu samo oboje treba da čuvate supružansku vernost, mir i ljubav, i ti ćeš biti srećna. A u monaštvo nema za tebe puta. Monaški život je težak i ne mogu ga svi podneti".
Drugu, pak, mladu devojku Starac je sam (čak i neupitan) blagoslovio da postane monahinja i čak joj naznačio manastir u koji treba da stupi.
Čuvši od Starca savet sasvim suprotan njenoj želji, stara devojka se tako ožalostila, da se prema njemu potpuno ohladila, a to je i mene u početku pokolebalo. Mnogo sam se čudio i nisam shvatao zašto Starac devojku u godinama odvlači od tako spasonosnog puta kome je od mladosti težila, i zašto za taj put blagosilja onu mladu.
Ali, uskoro zaista se zbilo onako kako je predskazao prozorljivi Starac.
Devojka plemkinja, ma koliko je gorela ljubavlju prema monaškom životu, u svojim poznim godinama stupila je u brak i bila potpuno srećna u bračnom životu, povrativši čvrsto poverenje u oca Serafima. A mlada devojka je zaista stupila u onaj manastir za koji je dobila blagoslov od oca Serafima".
Sveti Serafim Sarovski
18. maj 2013.
Saveti budućim monasima
1. Svakodnevno meti svoju izbu, da ti u njoj bude dobar vazduh.
2. Pristavljaj jutrom i večerom samovar i grej vodu, domećući ugljen, jer vrela voda čisti dušu i telo.
3. Uči se umnoj molitvi srdačnoj, jer je Isusova molitva svetilnik puteva naših i zvezda vodilja ka nebesima. Uobičajenoj Isusovoj dodaj molitvu: " Bogorodicom, pomiluj me!"
4. Samo spoljašnja molitva nedovoljna je. Bog pazi na um naš i zato monasi koji ne sjedinjuju spoljašnju molitvu za unutarnjom i nisu monasi nego nagorele glavnje.
5. Kao ognja geenskog čuvaj se čavki namackanih (žena), jer one često carske vojnike čine robovima sataninim.
6. Pamti da je istinska mantija monaška - blagorazumno podnošenje kleveta i laži protiv nas: da nema žalosti, ne bi bilo ni spasenja.
7. Sve radi sasvim tiho i postepeno, i ne odjedared. Dobrodetelj nije kruška, ne seje se odjednom.
Sveti Serafim Sarovski
17. maj 2013.
O pričešćivanju Svetim Tajnama Hristovim
Izuzetno važno i neophodno za spasenje duše svakoga Hrišćanina je pričešće Svetim Hristovim Tajnama, i to što češće to bolje! Smućivati se zbog svoje nedostojnosti i zbog toga se uklanjati od pričešća Sv. Tajnama grehota je.
Kada bismo mi i okean ispunili suzama svojim, ni tada ne bismo mogli da se odužimo Gospodu za ono što na nas izliva besplatno.
Blagodat koja nam se daje kroz Sveto Pričešće tako je velika da bi se čovek, kada bi bio i još toliko nedostojan i grešan, očistio i obnovio, ako samo sa smirenjem i svešću o svojoj grešnosti pristupa Gospodu.
Ko se pričešćuje taj će se svugde spasti, a onaj ko se ne pričešćuje - ne verujem.
I kada bih na kolenima morao da se vučem do crkve, ja bih to činio - samo da ne ostanem bez Svetog Pričešća.
Jednoj udovici, koja je strašno tugovala zbog toga što joj se suprug pred smrt nije ispovedio i pričestio, o. Serafim je rekao za utehu: "Ne tuguj zbog toga, radosti moja, ne misli da će zbog toga duša njegova poginuti! Bog samo može da sudi koga će čime da nagradi ili kazni. Pokatkad biva ovako: ovde na zemlji čovek se pričešćuje, a Gospodu, u suštini ostaje nepričešćen; drugi, pak, želi da se pričesti, ali se zbog nečega njegova želja ne ispuni - takav se na nevidljiv način udostojava Svetog Pričešća preko Anđela Božijeg!"
Sveti Serafim Sarovski
16. maj 2013.
Kakav treba da bude nastojatelj
Nastojatelj treba da bude savršen u svakoj dobrodetelji i da je osećanja svoje duše obučio dugim učenjem rasuđivanju o dobru i zlu (Jevr. 5,14). Treba da bude vičan Svetom Pismu i da se dan i noć poučava zakonu Gospodnjem. Takvim vežbanjem može da stekne dar rasuđivanja o dobru i zlu.
Istinsko poznavanje dobra i zla moguće je imati samo onda kada podvižnik blagočašća saosećajno iskusi buduću osudu i predokusi večno blaženstvo, što se u blagočastivoj duši, u ovdašnjem zemaljskom životu, savršava na tajanstven način u Duhu.
Pre nego što ovlada rasuđivanjem o dobru i zlu, čovek nije sposoban da napasa slovesne ovce, ali ni beslovesne - zato što bez poznanja dobra i zla mi dejstva lukavoga ne možemo da razumemo.
Kao pastir slovesnih ovaca nastojatelj treba da ima dar rasuđivanja da bi u svakom slučaju mogao davati korisne savete svakome ko njegovu pouku potrebuje, kako kaže Petar Damaskin. Nije svak kadar da pruži savet onima koji ga traže nego samo onaj ko je od Boga primio dar rasuđivanja i, od dugotrajnog prebivanja u podvigu, stekao prozorljiv um.
Nastojatelj takođe treba da ima dar pronicljivosti, da bi iz sklopa sadašnjega i prošloga mogao da proviđa buduće i unapred uviđa zamke neprijateljeve.
Nastojatelj treba da se odlikuje ljubavlju prema svojim potčinjenima. Jer istinskog pastira, po rečima Jovana Lestvičnika, odaje ljubav prema svome stadu. Ljubav je nagnala i Vrhovnoga Pastira da se razapne na Krst.
Bratiji budi ne otac nego majka...
Čedoljubiva majka ne živi radi ugađanja sebi nego radi ugađanja deci. Ona nemoći nemoćnih snosi sa ljubavlju - kada joj deca padnu u kaljugu, čisti ih i umiva blagom rukom, i oblači u bele i nove haljine, obuva, greje, hrani, stara se o njima, teši ih i na sve načine nastoji da ih uspokoji, da se od njih ne čuje ni najmanji jecaj, a takva deca bivaju blagoraspoložena prema majci svojoj. Tako i svaki nastojatelj treba da živi - ne ugađajući sebi nego bivajući ugodan potčinjenima. On je dužan da bude snishodljiv prema njihovim slabostima, da nemoći nemoćnih nosi sa ljubavlju, bolesti grehovne da isceljuje milosrđem, da pale sa prestupa svoga krotko uspravlja, da one koji su se ukaljali skvrni kojeg bilo poroka, mirno očišćuje i omiva, nalažući im post i molitve, pored molitava i postova koji su zajednički za sve; svojom poukom i primernim životom treba da ih odeva u odežde dobrodetelji, da neprestano bdi nad njima, svakojako da ih teši i na sve načine štiti mir njihov i pokoj, da se među njima ne čuje ni najtiši jecaj niti ropot. A tada će i oni revnosno težiti da svome nastojatelju obezbede mir i pokoj.
Sveti Serafim Sarovski
15. maj 2013.
O životu delatnom i umno-sazrcateljskom
Čovek se sastoji od duše i tela, pa zbog toga i njegov životni put mora da se sastoji od radnji telesnih i radnji duhovnih, od delanja spoljašnjega i unutarnjeg delanja duha bogomislija i bogozrenja, tj. duhovnoga sazrcanja.
Put delatnog života sastoji se od posta, uzdržanja, bdenja, preklanjanja kolena i drugih telesnih podviga, koji čine onaj uzani put žalosti koji, po reči Božijoj, "vodi u život večni".
Put duhovno-sazrcateljnog života sastoji se u uzdizanju uma k Gospodu Bogu, srdačnoj pažnji, umnoj molitvi i, preko vežbanja u tome, napokon, u sazrcanju duhovnih stvarnosti.
Svako ko želi da vodi život duhovni, treba da počne od života delatnog a potom da pređe na duhovno-sazrcateljni, jer se bez delatnoga do ovog drugog života ne može stići. Delatni život služi za očišćenje od grehovnih strasti i uzvodi nas na stepen delatnog savršenstva, i time nam utire put ka duhovno-sazrcateljnom životu.
Ovome, pak, treba pristupati sa strahom i trepetom, sa skrušenjem srca i smirenjem, mnogo istražujući Sveto Pismo i, ako ga je moguće naći, pod rukovodstvom nekog iskusnog Starca, a ne drsko i samovoljno.
Ako je, pak, nemoguće naći nastavnika, treba se rukovoditi Svetim Pismom, jer Sam Gospod nam zapoveda da se iz Njega učimo, govoreći: "Istražujte Pisma, jer u njima imate život večni".
Svaka je duša hrišćanska ljubljena nevesta Hristova i Hristos svaku vodi samo Njemu znanim putevima ka spasenju.
Sveti Serafim Sarovski
14. maj 2013.
O bezmolviju (tihovanju)
Savršeno bezmolvije (tihovanje) jeste krst na koji čovek treba da raspne sebe sa svim strastima svojim i pohotama. No promisli, koliko je Vladika naš, Isus Hristos, pogrda i uvreda prethodno pretrpeo i potom uzišao na krst. Tako i mi ne možemo da uziđemo do savršenog bezmolvija (tihovanja) i da se nadamo svetome savršenstvu, ako ne postradamo sa Hristom. Jer, veli Apostol, "ako sa Njim stradamo, sa Njime ćemo se i proslaviti". Drugoga puta nema. (Varsonufije, Odgovor 342).
Sveti Serafim Sarovski
13. maj 2013.
O osamljivanju i ćutanju
Sebe, pre svega, treba ukrašavati ćutanjem, jer Amvrosije Milanski veli: video sam da se mnogi spasavaju ćutanjem, a mnogogovorljivošću nijednoga ne videh da se spasao. I opet neki od Otaca kaže da je ćutanje tajanstvo budućega veka, dok su reči oruđe ovoga sveta.
Ti samo sedi u keliji sa pažnjom duhovnom i u ćutanju, i na sve načine nastoj da se približiš Gospodu, a Gospod je spreman da te od čoveka učini Anđelom. "Na koga ću pogledati? Samo na krotkoga i ćutljivoga, koji trepti pred rečima Mojim", veli Gospod kroz proroka Isaiju (Isa. 66, 2).
Kada prebivamo u ćutanju neprijatelj naš, đavo, ništa ne može da naudi skrivenom čoveku srca - tako treba razumeti ćutanje umom.
Onaj ko prolazi ovakav podvig (ćutalništva), svu nadu svoju nek položi na Gospoda Boga, po učenju Apostola: "Sve svoje brige položite na njega, jer se On stara za vas". U tom podvigu čovek treba da biva postojan, sledujući primeru Svetog Jovana, ćutalnika i pustinjaka (Prolog - 3. decembra), koji se, hodeći tim putem, hrabrio ovim božanstvenim rečima: "Neću te ostaviti niti ću od tebe odstupiti" (Jevr. 13, 5).
Ako nije moguće da stalno prebivamo u osami i ćutanju, živeći u manastiru i vršeći poslušanja koja nam je naložio nastojatelj, bar izvesno vreme treba da, prestavši od poslušanja, posvećujemo samotovanju i ćutanju, i za to malo Gospod Bog neće propustiti da nam nispošlje blagodatnu silu Svoju.
Od samotovanja i ćutanja rađaju se umiljenje i krotost. Delovanje krotosti u srcu čovekovom može se uporediti sa onom tihom vodom Siloamskom, koja teče bez šuma i zvuka, kako kaže o njoj prorok Isaija: "Voda Siloamska što teče tiho" (Isa. 8, 6).
Prebivanje u keliji i ćutanju, upražnjavanju molitve i danonoćnom učenju zakona Božijeg čini čoveka blagočastivim, jer po rečima Svetih Otaca, kelija monaška je kao peć vavilonska, u kojoj se nađoše ona tri mladića.
Sveti Serafim Sarovski
12. maj 2013.
O odolevanju iskušenjima
Dolično je i potrebno biti dete a ponekad lav - lav, pak, naročito onda kada protiv nas ustaju strasti ili lukavi dusi. Jer, mi "ne ratujemo protiv krvi i ploti, no protiv poglavarstava i vlasti i kneza tame ovoga sveta, protiv duhova zla podnebesnih." (Efes. 6, 12)
Mi treba uvek pažljivo da motrimo na napade đavola. Ta, zar se uopšte možemo nadati da bi nas on ostavio na miru, kada nije ostavio ni samog Utemeljitelja hrišćanskog podviga i Začetnika i Ispunitelja naše vere, Gospoda Isusa Hrista. Sam Gospod je rekao apostolu Petru: "Simone, Simone! Satana ište da vas vije kao pšenicu!".
Dakle mi smo dužni svagda sa smirenjem da prizivamo Boga i da mu se molimo, da ne dopusti da budemo u iskušenju koje je iznad naših snaga, nego da nas izbavi od lukavoga. Jer, kada Gospod čoveka ostavi samome sebi, đavo je gotov da ga samelje, kao mlinski kamen pšenično zrno.
Sveti Serafim Sarovski
11. maj 2013.
O postu
Utemeljitelj hrišćanskoga podviga, Spasitelj naš Isus Hristos, uoči stupanja na podvig iskupljenja roda ljudskoga, ukrepio je Sebe dugotrajnim postom. I svi podvižnici, počinjući da služe Gospodu, naoružavali su se postom i nisu drugačije stupali na put Krsta no sprovodeći - post.
Mi ne treba da umrtvljujemo svoje telo, nego svoje strasti.
Post se ne sastoji toliko u tome da se jede retko koliko da se jede - malo. Nerazuman je onaj posnik koji iščekuje određeni čas, a onda se za trpezom sav predaje nenasitoj nasladi, i telom i umom. Što se tiče hrane, treba se čuvati i toga da ne budemo probirljivi, gledajući koje je jelo ukusno a koje nije...
Hranu uopšte treba uzimati svakoga dana toliko da se telo ukrepi i bude prijatelj i pomoćnik duše u vršenju dobrodetelji (vrline). Inače, može da se desi da od iznurenja tela, i duša zanemoća.
Ne može svako da primi na sebe strogo pravilo uzdržanja ili to da se liši svega što mu može poslužiti za olakšanje nemoći.
Petkom i sredom, naročito u vreme četiri velika posta, hranu uzimaj jednom dnevno, a Anđeo Gospodnji će se priljubiti uz tebe.
Sveti Serafim Sarovski
10. maj 2013.
O pokajanju
Onaj ko želi da se spase uvek valja da ima srce spremno za pokajanje i skrušavanje: "Žrtva je Bogu duh skrušen, srce skrušeno i poništeno ne odbacuje Bog" (Ps. 50, 19). U takvoj skrušenosti duha čovek sa lakoćom može da bezbedno prolazi kraj lukavih zamki đavola, čije su sve snage upravljene na to da smute duh čovekov i u toj smutnji da poseju svoj kukolj, po reči jevanđelskoj: "Gospodaru, nisi li ti dobro seme sejao na svojoj njivi? Otkuda, dakle, kukolj? A on reče im: 'Neprijatelj to učini." (Mt. 13, 28)
Početak pokajanja rađa se od straha Božijeg i pažnje prema sebi, kako govori Sveti Mučenik Vonifatije: strah Božiji je otac pažnje, a pažnja - mati unutarnjeg spokoja. Strah Gospodnji budi usnulu savest, koja čini da duša, kao u nekoj vodi čistoj i nepomućenoj, sagledava svoju nezgrapnost - tako se rađaju klice i razrastaju koreni pokajanja.
Mi celoga života svojim padovima grehovnim žalostimo veličanstvo Božije pa smo zato i dužni da sa smirenjem prosimo u Gospoda oproštaj dugova svojih. A može li oblagodaćeni čovek posle pada da se podigne kroz pokajanje? Može! Po Psalmopesniku, "otisnuh se da padnem, ali me Gospod prihvati" (Ps. 117, 13). Kada je Sveti Prorok Natan razobličio Davida u grehu njegovom, ovaj se pokajao i dobio oproštaj (2. Car. 12, 13). Pogodan je za ovo i primer jednog pustinjaka, koji je, pošavši za vodu, kraj izvora pao u greh. No, vrativši se u keliju, on je uvideo svoje sagrešenje i opet počeo da provodi podvižnički život, kao i pre. Vrag ga je smućivao, predočavajući mu težinu greha i starajući se da ga odvuče od podvižničkog života. No, vojnik Hristov postojavao je na svome putu. Ovaj slučaj Bog je onda otkrio nekom blaženom ocu i zapovedio mu da u greh palog brata proslavi zbog takve pobede nad đavolom.
Kada se iskreno kajemo u gresima svojim i obraćamo Gospodu svome Isusu Hristu svim srcem. On nam se raduje, priređuje svetkovinu i saziva na nju prijazne Mu Sile, pokazujući im drahmu, koju je opet pronašao, tj. carski lik Svoj i podobije (u nama pokajnicima). Podigavši na pleća zabludelu ovčicu, On je privodi k Ocu Svome. U obitalište sveradosnih Bog nastanjuje i dušu čoveka koji se pokajao, zajedno sa onima koji od Njega nisu ni odbegli. I zato ne budimo leni da se obratimo milostivome Vladici našem brzo, i ne predajmo se lakomislenosti i očajanju, zbog teških i neizbrojnih grehova svojih. Očajanje je najpotpunija radost za đavola. Ono je greh k smrti.
Pokajanje za neki učinjeni greh, između ostalog, sastoji se i u tome da ga čovek više ne čini. Kao što za svaku bolest postoji lečenje, tako i za svaki greh postoji pokajanje.
Sveti Serafim Sarovski
9. maj 2013.
O podvizima
Uopšte uzev, ne bismo smeli da preduzimamo podvige preko mere, nego treba da se nastojimo da nam naš prijatelj, telo naše, bude odano i sposobno da tvori dobrodetelj. Treba hoditi srednjim putem, "ne udaljavajući se ni desno ni levo od njega" (Prič. 4, 1) i dajući duhu duhovno, a telu telesno, ono što mu je potrebno u ovom prolaznom životu, i ono što se zakonom zahteva u društvenom životu, po reči Sv. Pisma: "Dajte ćesarevo ćesaru, a Božije Bogu." (Mt. 22, 21)
Pravi monah nikada ne smišlja sam sebi podvige, njegovi podvizi proizlaze pretežno iz poslušnosti igumanu, odnosno duhovnom ocu, tj. preko njih Samom Duhu Svetom.
Nije monah onaj ko se lenji i rado spava, kao što ni onaj nije vojnik ko iz straha da ne pogine tokom borbe pada na zemlju i bez otpora polaže oružje i predaje se u ropstvo neprijatelju.
Treba snishoditi duši svojoj u nemoćima njenim i manama, i trpeti svoje nedostatke, kao što trpimo nedostatke bližnjih, naravno, pazeći da se ne olenjimo i svagda sebe podstičući na bolje.
Ako si pojeo suviše hrane ili nešto slično učinio, poneo si se shodno ljudskoj slabosti. Ali, to nek te ne uznemirava, nego se hrabro kreni ka ispravljanju, a u međuvremenu nastoj da sačuvaš mir duševni, po reči Apostola: " Blažen onaj ko ne osuđuje sebe za ono što nađe za dobro" (Rimlj. 14, 22). Isti taj smisao imaju i reči Spasiteljeve: "Ako se ne obratite i ne budete kao deca, nećete ući u Carstvo Nebesko" (Mt. 18, 3).
Telo izmoždeno podvizima ili bolestima treba krepiti umerenim snom i umerenom hranom i pićem, ne gledajući čak ni na vreme. Isus Hristos je, po vaskrsenju kćeri Jairove iz smrti, naredio da joj "daju da jede" (Lk. 8, 55).
Iskušenik je kao komad platna koje valjar gnječi, udara, nogama gazi, pere i ispira da bi postalo belo kao sneg. U podnošenju ponižavanja, uvreda i nevolja čisti se duša i postaje kao srebro u vatri očišćeno... Prava monaška mantija je smireno podnošenje progona i kleveta. Nema ničeg većeg od poslušnosti...
Ako nas ko rečju ili delom uvredi, a mi to podnesemo sa radošću, onda smo izvršili - najveći podvig!
Onome ko svoje bolesti podnosi strpljivo i blagodarno, bolest će se uzeti umesto podviga, pa čak i kao nešto više od podviga!
Do trideset pete godine tj. do polovine našeg zemaljskog veka, veliki je podvig za čoveka da sebe sačuva, i mnogi se u tim godinama ne održe u dobrodetelji no skrenu sa pravoga puta - za svojim željama, kako o tome svedoči Sveti Vasilije Veliki: "Mnogi su mnogo sabrali u mladosti, pa potom, kada su se našli na sredini života, nisu podneli buru iskušenja koju su protiv njih podigli duhovi lukavstva, nego su sve izgubili". I zato da ne bismo doživeli takav žalosni preokret, treba da se takoreći stavimo na terazije samoispitivanja i pažljivog bdenja nad sobom, po učenju Svetog Isaaka Sirina: svaku stvar u svome životu priliči nam da izvagamo kao na terazijama.
Svaki uspeh u bilo čemu treba da prinosimo Gospodu i sa Prorokom da govorimo: " Ne nama, Gospode, ne nama no Imenu Svome daj slavu!"
Sveti Serafim Sarovski
8. maj 2013.
Protiv izlišne brižnosti
Izlišna brižnost za stvari žitejske svojstvena je čoveku neverujućem i malodušnom. Teško nama, ako se - brinući se sami o sebi - nadom svojom ne utvrđujemo u Bogu koji se o nama stara! Ako mi vidljiva dobra kojima se koristimo u sadašnjem veku, ne pripisujemo Njemu, kako možemo očekivati od Boga dobra koja su nam obećana u veku budućem? Ne budimo tako maloverni nego bolje "ištimo pre svega Carstvo Božije, a sve drugo pridodaće nam se", po reči Spasiteljevoj (Mt. 6, 22).
Bolje nam je da preziremo ono što nije naše tj. vremeno i prolazno, a da želimo ono što jeste naše, tj. nepropadljivost (netljenje) i besmrće. Jer kada postanemo nepropadljivi i besmrtni, tada ćemo se udostojiti vidljivog bogosazrcanja kao Apostoli prilikom božanstvenog Preobraženja Gospodnje, i priopštićemo se nadumnom sjedinjenju sa Bogom, kao i nebeski umovi. Jer, bićemo podobni Anđelima, i sinovi Božiji, "budući sinovima Vaskrsenja." (Lk. 20, 36)
Sveti Serafim Sarovski
7. maj 2013.
O pažnji prema sebi samome
Ko hodi putem duhovne pažnje, ne treba da veruje svome srcu nego je dužan da dejstva svoga srca i život svoj proverava - jesu li mu u skladu sa zakonom Božijim i sa stvarnim životom podvižnika, koji su kroz taj podvig prolazili. Tako se lakše možemo i od lukavoga izbaviti i istinu jasnije videti.
Um čoveka sa unutarnjom pažnjom (čoveka duhovno sabranog i budnog) je kao stražar ili nedremovni čuvar unutarnjeg Jerusalima. Stojeći na visini duhovnog sazrcanja, on gleda čistim okom na protivne sile koje prilaze i napadaju dušu njegovu, po reči Psalmopesnika: "I na neprijatelje moje pogleda oko moje" (Ps. 53, 9). Od oka njegovog nije skriven đavo koji "kao lav riče koga će da proždere" (1. Petr. 5, 8), kao ni oni što napinju luk svoj da "ustrele u mraku prave srcem" (Ps. 10, 2). Zbog toga takav čovek shodno učenju božanstvenog Pavla, uzima "sveoružje Božije da uzmogne odupreti se u dan zli" (Efes. 6, 13), i tim oružjem, koje sadejstvuje blagodati Božijoj, odbija vidljive napade i pobeđuje nevidljive ratnike.
Ko hodi ovim putem, ne treba da se osvrće na uzgredne glasine od kojih glava može da se napuni beskorisnim i sujetnim pomislima i uspomenama, a treba da bude prema sebi duhovno pažljiv. Na tom putu naročito je potrebno ne gledati na tuđa dela, ne misliti i ne govoriti o njima, po Psalmopesniku: "Ne pričaju usta moja o delima ljudskim" (Ps. 16, 4). Treba moliti Gospoda: "I od tajnih (grehova) mojih očisti me i od tuđina poštedi slugu svoga." (Ps. 18, 13; 14)
Čovek treba da osobitu pažnju posvećuje početku i kraju svoga života, a prema srednjem razdoblju životnom, u kome doživljava sreće i nesreće, treba da bude ravnodušan.
Da bismo sačuvali pažnju potrebno je da se povučemo u sebe, po reči Gospodnjoj. "I nikoga na putu ne pozdravljajte" (Lk. 10, 4), tj. da bez nužde ne govorimo sem ako neko takoreći juri za nama da bi čuo nešto korisno.
Starcima i braći koju susrećeš, izražavaj poštovanje poklonima do zemlje, držeći oči svagda zatvorene.
Sveti Serafim Sarovski
6. maj 2013.
O pomislima i telesnim pokretima
Ako se ne saglašavamo sa zlim pomislima, koje nam našaptava đavo, dobro činimo.
Nečisti duh ima jak uticaj jedino na ljude strasne, a one koji su se očistili od strasti napada samo sa strane ili spolja.
Zar može čovek u mladim godinama da gori a da se ne uzmućuje plotskim pomislima!... Ali, treba se moliti Gospodu Bogu da iskra poročne strasti utrne u samom začetku. Tada se u čoveku neće rasplamsati plamen strasti.
Sveti Serafim Sarovski
5. maj 2013.
O svetlosti Hristovoj
Da bismo primili i u srcu osetili Svetlost Hristovu, potrebno je - koliko je moguće - odvratiti se od vidljivoga. Očistivši prethodno dušu pokajanjem i dobrim delima, pri iskrenoj veri u Raspetoga, pošto zatvorimo oči telesne, treba da um pogruzimo u srce i vapijemo, bez prestanka prizivajući ime Gospoda našega Isusa Hrista. Tada će čovek, po meri usrđa i revnosti pred Ljubljenim, nalaziti naslađenje u prizivanom imenu, a to nasleđenje će mu zatim pobuditi želju da ište i više prosvetljenje.
Kada um kroz takvo vežbanje utone u srce, zasijaće tada u njima Svetlost Hristova, osvetljavajući dom duše naše božanstvenim osijanjem, kako u ime Božije govori Sveti prorok Malahija: "A vama koji se bojite imena Mojega, zasijaće Sunce Pravde!" (4, 2). Ova je Svetlost, ujedno i Život, po reči jevanđelskoj: "U Njemu beše Život i Život beše Svetlost ljudima." (Jn. 1, 4)
Kada čovek unutarnje sagledava Svetlost večnu tada njegov um biva čist i nema u sebi nikakvih čulnih predstava no, sav budući udubljen u sazrcanje (sagledanje) nestvorene Dobrote, zaboravlja sve čulno i ne želi da ga vidi u sebi no želi da se skrije u utrobu zemlje samo da se ne liši tog istinskog dobra -Boga.
Sveti Serafim Sarovski
4. maj 2013.
O raspoznavanju dejstava u srcu
Kada čovek prima nešto božanstveno, srce se njegovo raduje; a kada prima đavolsko, smućuje se.
Hrišćansko srce, kada primi u sebe nešto božanstveno, ne potrebuje drugi neki dokaz sa strane da mu je to baš od Gospoda došlo, nego samim delovanjem primljenoga uverava se da je to - sa Nebesa: jer u sebi oseća plodove duhovne: ljubav, radost, mir i drugo (Gal. 5, 22). Tome nasuprot, đavo, i da se pretvori u anđela svetlosti (2. Kor. 11, 14), ili predstavi blagolikim mislima, (tako deluje da) srce čovekovo ipak svejednako oseća neku nejasnoću i nemir u mislima. Objašnjavajući to, Sveti Makarije Egipatski govori: "Makar nam đavo i svetla viđenja pružao, on ipak dobro dejstvo na nas preko njih ne može vršiti - to je izvesni znak njegovog " masla". Dakle, čovek može da pozna među tim raznoobraznim delovanjima u svome srcu šta je božanstveno a šta đavolsko, kako o tome piše Sveti Grigorije Sinait: po delovanju možeš poznati da li je svetlost koja je prosijala u duši tvojoj, Božija ili satanina...
Sveti Serafim Sarovski
3. maj 2013.
Ne vraćajmo se na ispoveđeno
Ne vraćajmo se u mislima na grijehe koje smo ranije ispovedili. Sjećanje na grehe donosi zlo. Jeste li zatražili od Boga opraštaj? Gotovo je! Bog preko ispovesti sve oprašta. Ne treba da se vraćamo i da se zatvaramo u tamnicu beznađa. Pred Bogom treba da budemo smirene sluge. Čovijek sam sebe upropašćuje govoreći: - Ja sam grešnik, bijednik, ja sam ovo, ja sam ono, nisam uradio ovo, nisam učinio ono... Trebalo je tada, nisam učinio tada. Sad već ne mogu ništa... Protraćio sam svoje godine. Nisam dostojan, nisam nizašta... U njemu se stvara osjećanje niže vrijednosti. Za takvog čovijeka, sve oko njega su samo ruševine. Znate li kako je to teško stanje? To je lažno smirenje. Sve su to oznake čovijeka bez nade, čovijeka kojim je ovladao satana. Izučavajte Sveto Pismo! Naslađujte se njime! Sjetite se i lepog stiha iz Svetog Pisma: "Ja ljubim one koji mene ljube, i koji dobro traže, nalaze me" (Priče. Sol. 8,17)
Starac Porfirije
2. maj 2013.
O čuvanju srca
Mi neprestano treba da čuvamo srce svoje od nepristojnih pomisli i utisaka, po reči Solomonovoj: "Svakim čuvanjem kojim se može čuvati, čuvaj srce svoje, jer iz njega izlazi život." (Prič. 4, 23)
Od svagdašnjeg čuvanja srca rađa se u njemu čistota u kojoj se vidi i ogleda Gospod, po tvrđenju večne Istine: "Blaženi čisti srcem, jer će Boga videti." (Mt. 5, 8)
Ono najbolje što nam se u srce utočilo, ne treba iz njega da izlivamo bez potrebe; jer ono što smo sabrali samo onda može biti bezbedno od vidljivih i nevidljivih neprijatelja, kada se čuva u nutrini srca.
Srce samo tada previre, budući razbuktavano božanstvenim ognjem, kada njime teče voda živa. Kada se ono izlije, srce se hladi i čovek se mrzne.
Sveti Serafim Sarovski
1. maj 2013.
O čuvanju mira unutarnjeg
Na sve načine treba da se trudimo da sačuvamo mir duševni i da se ne uznemiravamo zbog uvreda i žalosti koje nam drugi nanose. Zato svakako treba da se trudimo da obuzdavamo gnev i, pomoću pažnje, um i srce da sačuvamo od nedoličnih pokreta. Zbog toga žalosti i uvrede koje nam drugi nanose treba podnositi hladnokrvno i naučiti se takvom raspoloženju duha da se to što nam drugi čine ne dotiče ne samo nas, nego ni drugih. Vežbanje u tome može čovekovom srcu da pribavi tišinu i pretvori ga u obitalište Samoga Boga.
Sliku takvog bezgnevlja mi vidimo kod Grigorija Čudotvorca, od koga je neka bludnica na javnom mestu tražila platu za greh koji je on sa njom tobože počinio. On se na ženu nije nimalo naljutio, nego je krotko rekao nekom svom prijatelju: "Daj joj cenu koju traži". Tek što je primila nepravednu platu, ženu je napao demon, a onda je Svetitelj demona od nje odagnao molitvom.
Ako ne možemo da se ne razbesnimo, to u krajnjoj liniji treba da obuzdamo jezik, po Psalmopesniku: "Smetoh se i ne govorah" (Ps. 76, 5). U tome za obrazac može uzeti Svetog Spiridona Trimituntskoga (Prolog - 12. decembar) i Svetog Jefrema Sirina (28. januar). Prvi je ovako podnosio žalost: kada je po naređenju grčkog cara ulazio u dvorac, neki od slugu, koji su se nalazili u palati, smatrajući ga za prosjaka, narugao mu se i nije ga puštao unutra, a onda ga je još i udario po obrazu; Sveti Spiridon, budući nezlobiv, po reči Gospodnjoj, okrenuo mu je na to i drugi (Mt. 5, 39). Prepodobni Jefrem Sirin, posteći u pustinji, ostao je bez hrane nespretnošću svoga učenika, na sledeći način: učenik koji mu je nosio hranu, usput slučajno razbije sud sa hranom; Prepodobni, pak, videvši kako se ovaj rastužio, rekao mu je: "Ne žalosti se, brate, jer ako hrana nije htela da dođe k nama, to ćemo mi poći k njoj"; i pošao je, seo pored razbijenog suda i, sakupljajući hranu, pojeo je - tako je bezgnevan bio!
A na koji se način gnev pobeđuje, može se videti iz žitija Pajsija Velikog (19. juni), koji je Gospoda Isusa Hrista, kada mu se bio javio, molio da ga oslobodi gneva. Hristos mu je tada rekao: "Ako hoćeš da gnev i jarost ujedno pobediš, ništa ne poželi, nikoga ne mrzi i ne ponižavaj!"
Da bismo sačuvali mir duševni, treba da od sebe odgonimo uninije i da nastojimo da imamo radostan duh a ne žalostan duh, po reči Sirahovoj: "Pečal mnoge ubi i od nje nema koristi!" (Sirah 30, 25)
Kada je čovek u velikoj oskudici što se tiče stvari potrebnih telu, teško je pobediti uninije. Ovo se, naravno, odnosi na slabe duše.
Za očuvanje duševnog mira treba takođe na sve načine izbegavati osuđivanje drugih. Neosuđivanjem i ćutanjem se čuva mir duševni: kada se čovek nalazi u takvom nastrojenju, dobija božanstvena otkrivenja. A da bismo se izbavili od osuđivanja, treba na sebe paziti i ni od koga ne primati uzgredne misli i biti za sve mrtve.
Radi sačuvanja duševnog mira treba češće ulaziti u sebe i pitati se: gde sam ja? Pri tome treba paziti da telesna čula, osobito čulo vida, služe unutarnjem našem čoveku i ne razvlače dušu čulnim predmetima: jer, blagodatne darove primaju samo oni koji imaju unutarnje delanje (molitveno straženje) i bdiju nad dušama svojim.
Kada se, pak, čovek, stara da ima srce smireno i da misli čuva u miru, tada sve zamke neprijateljeve ostaju nedelotvorne, jer gde je mir pomisli, tamo počiva Sam Bog. "U miru je", kazano je, "mesto Njegovo".
Sveti Serafim Sarovski
30. april 2013.
O miru duševnom
Ništa na svetu nije bolje od mira u Hristu - u njemu se poništava svaka borba vazdušnih i zemnih duhova: " Jer ne ratujemo mi protiv krvi i tela, nego protiv poglavarstva, i vlasti, i gospodara tame ovoga sveta, protiv duhova zlobe podnebesnih." (Ef. 6, 12)
Znak je razumne duše da čovek pogružava um u sebe i ima delanje u srcu svome. Tada ga blagodat Božija osenjuje i čovek prebiva u mirnom nastrojenju, a uz pomoć ovoga i u nastrojenju nadnebeskom: u mirnom, to znači sa dobrom savešću; u nadnebeskom - jer um sagleda u sebi blagodat Svetoga Duha, po reči Božijoj: "U miru je mesto Njegovo." (Ps. 75, 3)
Može li čovek da se ne raduje, videći sunce telesnim očima? A koliko veća radost nastaje kada čovek unutarnjim, (duhovnim), očima ugleda Sunce Pravde, Hrista. Tada se uistinu raduje anđelskom radošću. O tome je Apostol rekao: "Naš je život na Nebesima" (Filip. 3, 20).
Kada neko živi u mirnom nastrojenju, on kao da kašičicom zahvata duhovne darove. Imajući mirno nastrojenje duha, i budući osenjivani blagodaću Božijom, Sveti Oci su dugo živeli.
Kada čovek dođe u stanje mira, on iz sebe i na druge može da izliva svetlost prosvetljenja razuma. On pre svega treba da ponavlja reči proročice: "Neka ne izlaze iz usta vaših reči ohole" (1. Sam. 2, 3). I reči Gospodnje: "Licemeru, izvadi najpre brvno iz oka svojega i tada ćeš videti da izvadiš trun iz oka brata svojega" (Mt. 7, 5).
Ovaj mir je kao neko bescen-blago Gospod ostavio učenicima Svojim uoči smrti Svoje, govoreći: "Mir vam ostavljam, mir Svoj dajem vam" (Jn. 14, 27). O njemu takođe govori i Apostol: "I mir Božiji koji prevashodi svaki um, neka sačuva srca vaša i misli vaše u Isusu Hristu." (Filip. 4, 7)
Mi, dakle, treba da sve svoje misli, želje i dela usredsređujemo na to da zadobijemo mir Božiji i sa Crkvom svagda vapimo: "Gospode Bože naš! Daj nam mir!" (Is. 26, 12).
Sveti Serafim Sarovski
29. april 2013.
Čime treba opskrbljivati dušu
Dušu je potrebno opskrbljivati rečju Božijom, jer je reč Božija, kako kaže Grigorije Bogoslov, hleb anđelski, kojim se hrane duše gladne Boga. Više od svega treba da se vežbamo u čitanju Novoga Zaveta i Psaltira... Od toga nastaje prosvetljenje u umu, koji se izmenjuje božanstvenom promenom.
Veoma je korisno baviti se čitanjem reči Božije u osami, i pročitati svekoliku Bibliju sa razumevanjem. Samo zarad takve vežbe, ne računajući druga dobra dela, Gospod Svojom milošću ne ostavlja čoveka, no ga ispunjava darom duhovnog razumevanja.
Kada čovek opskrbi dušu svoju rečju Božijom, ispunjava se razumevanjem toga šta je dobro a šta zlo.
Čitanje reči Božije treba da se obavlja u osami zato da bi se um čitačev udubio u istinu Svetoga Pisma, i primao za njega toplinu koja u osami rađa suze. Od tih suza, pak, čovek se zgreva i ispunjava duhovnim darovima, koji naslađuju um i srce, neiskazivo.
Takođe je dušu potrebno snabdeti i znanjima o Crkvi, o tome kako je ona od početka do danas očuvana, šta je pretrpela u ovo ili ono doba. To treba znati ne iz želje da upravljamo ljudima, nego za slučaj da se susretnemo sa mogućim neprilikama.
Reč Božiju treba čitati zapravo u prvom redu za sebe, da bismo zadobili duševni mir, po učenju Psalmopesnika: "Veliki mir imaju oni koji ljube zakon Tvoj!" (Ps. 118, 165)
Sveti Serafim Sarovski
28. april 2013.
O brizi za dušu
Čovek je telom nalik na zapaljenu sveću: sveća mora da sagori, a čovek da umre. Ali, duša je ljudska besmrtna, i zato mi više brige treba da vodimo o duši nego o telu: "Jer, kakva je korist čoveku, ako sav svet zadobije, a duši svojoj naudi? Ili, kakav će otkup dati čovek za dušu svoju?, za dušu za koju, kao što se zna, otkupnine nema?! Ako je samo jedna duša, po sebi, dragocenija od čitavoga sveta i carstva svetskog, još je neuporedivo dragocenije - Carstvo Nebesko.
Vasilije Veliki, Grigorije Bogoslov, Jovan Zlatousti, Kiril Aleksandrijski, Amvrosije Milanski i drugi su od mladosti bili devstvenici. Sav je njihov život bio pretvoren u brigu o duši a ne o telu. Tako i mi treba sve svoje staranje da usmerimo na dušu, a telo valja da potkrepljujemo hranom samo radi toga da ono pomaže potkrepljivanju duha.
Ako samovoljno iznurimo svoje telo do toga stepena da nam se iznuri i duh, takvo mučenje biće nerasudno, makar se i preduzimalo radi sticanja dobrodetelji.
Ako Gospodu Bogu bude ugodno da čovek iskusi na sebi bolesti, On će mu dati i moć trpljenja. Dakle, neka bolesti dolaze ne od nas samih no od Boga.
Sveti Serafim Sarovski
27. april 2013.
O opraštanju uvreda
Za uvredu, ma kakva da nam je nanesena, ne treba da se svetimo, nego, naprotiv, treba da je opraštamo od srca, makar nam se ono tome i protivilo, ubeđujući ga slovom Božijim: "Ako li ne oprostite ljudima sagrešenja njihova, ni Otac, vaš neće oprostiti vama sagrešenja vaša" (Mt. 6, 15). I još: "Molite se za one koji vas vređaju i gone" (Mt. 5, 44).
Srce ne treba hraniti zlobom ili mržnjom prema bližnjem koji je u neprijateljstvu sa nama, no valja nastojati da ga ljubimo i, koliko je moguće, da dobro činimo, sledujući učenju Gospoda našeg Isusa Hrista: "Ljubite neprijatelje svoje, činite dobro onima koji vas mrze" (Mt. 5, 44). Dakle, ako budemo nastojali, koliko smo u stanju, sve to da ispunimo, možemo da se nadamo da će božanstvena svetlost brzo zasijati u dušama našim, otkrivajući nam put ka Gornjem Jerusalimu.
Sveti Serafim Sarovski
26. april 2013.
O neosuđivanju bližnjih
Ne treba nikoga osuđivati, makar i sopstvenim očima video čoveka da čini greh ili propada u prestupanju zapovesti Božijih, po reči Božijoj: "Ne sudite da vam se ne sudi" (Mt. 7, 1). I opet: "Ko si ti da tuđeg slugu osuđuješ? Svome gospodaru on stoji ili pada; ali će stajati, jer je Bog moćan da ga uspravi" (Rimlj. 14, 4). Mnogo je bolje vazda držati na umu ove reči Apostolove: "(Zato) koji misli da stoji, neka pazi da ne padne (1. Kor. 10, 12). Jer, nije izvesno koliko smo vremena kadri da prebivamo u dobrodetelji, kao što kaže Prorok, koji je to iskustvom doznao: " I ja govorah u izobilju svome: neću posrnuti do veka... Ti odvrati lice Svoje i ja se smetoh".
Zašto mi osuđujemo braću svoju? Zato što se ne trudimo da poznamo same sebe. Ko je zauzet (u)poznavanjem samog sebe, on nema kada da čini zamerke drugima. Osuđuj sebe i prestaćeš da osuđuješ druge.
Same sebe treba da smatramo najgrešnijima od svih i svako rđavo delo da opraštamo bližnjem, a da mrzimo samo đavola koji ga je prelastio (obmanuo). Dešava se da nam izgleda da drugi čini zlo, a u stvari je to što čini, shodno njegovoj dobroj nameri, - dobro. Pritom vrata pokajanja ostaju otvorena svima, i neizvesno je ko će pre na njih ući - ti koji osuđuješ ili onaj koga osuđuješ.
Sveti Serafim Sarovski
25. april 2013.
O dužnostima potčinjenih prema pretpostavljenima
Ne treba se mešati u poslove pretpostavljenih i suditi o njima. Time žalostimo veličanstvo Božije, od kojega vlasti bivaju postavljene: jer, "nema vlasti da nije od Boga a vlasti što postoje od Boga su ustanovljene" (Rimlj. 13, 2).
Ne treba se suprotstavljati vlasti u dobru, da ne sagrešimo pred Bogom i ne izložimo se Njegovoj pravednoj kazni: protiveći se vlasti, Božijoj se zapovesti protivimo; oni, pak, koji se (vlasti) protive, greh primaju.
Pretpostavljenima treba biti poslušan, jer čovek poslušan kroz poslušnost veoma napreduje u izgrađivanju sopstvene duše, pored toga što zadobija razumevanje stvari i dolazi u umiljenje.
Sveti Serafim Sarovski
24. april 2013.
O dužnostima i ljubavi prema bližnjima
S bližnjima se treba ophoditi sa blagošću, ne ožalošćujući ih, čak, ni svojim izgledom. Kada se čoveka gnušamo ili ga žalostimo, tada kao da se na naše srce navaljuje neki kamen.
Duh uznemirenog ili uninijem obuzetog čoveka treba da se trudimo da obodrimo rečju ljubavi.
Žednima daj da piju, gladnima da jedu!...
Brata koji greši, pokrij, kako savetuje Sv. Isaak Sirin (Sl. 89, l. 169): "Prostri rizu svoju na grešnika i pokrij ga!"
Mi svi potrebujemo milosti Božije, kao što peva Crkva: da Gospod nije u nama, ko bi se mogao živ sačuvati od neprijatelja ljudskog, koji je ujedno i čovekoubica.
U svome odnosu prema bližnjima, treba da budemo, kako rečju tako i mišlju, čisti i prema svima podjednako prijazni, inače ćemo život svoj učiniti beskorisnim.
U meri u kojoj neko sam duhovno napreduje, on i dobija dar razumevanja ljudskih slabosti.
Za uvredu koju nam nanesu drugi, ne samo da ne treba da se svetimo, nego, naprotiv, treba još da je od srca opraštamo, makad nam se srce tome i protivilo.
Mi treba da ljubimo bližnjega ne manje nego sebe same, po zapovesti Gospodnjoj: "Ljubi bližnjeg svoga kao sebe samog!"
Ali, (bližnjega) ne treba da ljubimo tako da ljubav prema njemu izlazi izvan granica umerenosti i odvlači nas od ispunjavanja prve i glavne zapovesti, tj. zapovesti o ljubavi prema Bogu, kako o tome uči Gospod naš Isus Hristos u Jevanđelju: "Ko ljubi oca ili majku više od Mene, nije Mene dostojan... I ko ljubi sina ili kćer više od mene, nije Mene dostojan!" (Mt. 10, 37)
O ovom predmetu veoma dobro rasuđuje Sveti Dimitrije Rostovski: "Onde se ispoljava neiskrena čovekova ljubav prema Bogu, gde se tvar izjednačava sa Tvorcem, ili gde se više poštuje tvar od Tvorca. A iskrena i istinska ljubav pokazuje se tamo gde se samo Stvoritelj ljubi iznad svega stvorenja i svemu pretpostavlja".
Sveti Serafim Sarovski
23. april 2013.
O milostivosti i milostinji
Treba da budemo milostivi prema ubogima i strancima - o njima su se mnogo starali veliki svetilnici i Oci Crkve.
Na sve načine treba da nastojimo da ispunimo reč Božiju: "Budite, dakle, milostivi kao i Otac vaš što je milostiv" (Lk. 6, 36). I opet: "Milosti hoću a ne žrtve" (Mt. 9, 15). Na te spasonosne reči razumni paze, a neprosvećeni ne paze, i zato je rečeno: "Ko škrto seje, škrto će i žnjeti, a ko sa blagoslovima seje, sa blagoslovima će i žnjeti" (2. Kor. 9, 6). Primer Petra Milostivog (Prolog - 22. septembar), koji se, budući isprva veliki škrtac, bacio u besu hlebom na jednog upornog prosjaka, može da nas pobudi na to da budemo milostivi prema bližnjima.
Milostinju treba da činimo sa dobrim duševnim raspoloženjem, shodno pouci Svetog Isaaka Sirina - "ako nešto udeljuješ potrebitom, neka davanju tvome prethodi veselje lica tvoga i blagim rečima teši njihovu žalost".
Sveti Serafim Sarovski
22. april 2013.
O trpljenju i smirenju
Svagda treba trpeti što god nas snađe, Boga radi sa blagodarnošću.
Naš je život - jedan minut u poređenju sa večnošću, i zato "stradanja sadašnjeg vremena nisu ništa prema slavi koja će nam se javiti" (Rimlj. 8, 18).
Ćutke podnosi kada te neprijatelj žalosti, i Gospodu otkrivaj srce svoje.
Kada ti neko vređa čast ili ti čast uskraćuje, na sve načine nastoj da mu oprostiš, po rečima Jevanđelja - "i koji tvoje uzme, ne išti." (Lk. 6, 30)
Kada nas ljudi ruže, treba sebe da smatramo nedostojnima pohvale. Kada bismo pohvale bili dostojni, svi bi nam se klanjali.
Mi svagda i pred svima treba da unižavamo sebe, sledujući pouci Svetog Isaaka Sirina: "Unizi sebe i ugledaćeš slavu Božiju u sebi".
Zato, zavolimo smirenje i ugledaćemo slavu Božiju. Jer, gde se toči smirenje, tamo se i slava Božija toči.
Da nema svetlosti, sve bi bilo mračno - isto tako i bez smirenja, u čoveku ničega nema osim tame.
Sveti Serafim Sarovski
21. april 2013.
O bolestima
Telo je sluga, duša carica, i zato je milost Gospodnja kada se telo iznurava bolešću, jer od toga slabe strasti i čovek dolazi k sebi. I sama telesna bolest se ponekad rađa od strasti.
Odbaci greh i bolesti će te ostaviti. Jer, one nastaju od greha, kako tvrdi Sveti Vasilije Veliki (Slovo, o tome da Bog nije uzrok zala, str. 213). Otkuda bolesti, otkuda telesne povrede? Gospod je stvorio telo a ne bolest, dušu a ne greh. Šta je od svega korisnije i potrebnije? Sjedinjenje sa Bogom i opštenje sa Njim pomoću ljubavi. Gubeći tu ljubav, mi otpadamo od Boga, a otpadajući od Njega, podvrgavamo se različnim i mnogobrojnim bolestima.
Glavobolja nastaje od nespokojnog i neprimerenog rada naših misli.
Sveti Serafim Sarovski
20. april 2013.
O očajanju
Kao što se Gospod brine o našem spasenju, tako i đavo nastoji da dovede čoveka do očajanja.
Duša uzvišena i stamena ne očajava u nesrećama, ma kakve da su one. Naš život je kao neki dom iskušenja i muka, ali mi nećemo odstupiti od Gospoda, dok On ne naredi našim mučiteljima da nas ostave i ne budemo oživljeni sopstvenim trpljenjem i stamenim bestrašćem.
Izdajnik Juda bio je malodušan i neiskusan u borbi i zbog toga je neprijatelj, videći njegovo očajanje, navalio na njega i naterao ga da se obesi. Ali, apostol Petar, kamen-stanac, kada je pao u greh, budući iskusan u borbi, nije očajavao i nije izgubio prisebnost duha, nego je prolio gorke suze iz srca punog žara, i neprijatelj, kada je Petrove suze (pokajanja) ugledao, kao da mu je oganj oči opržio, pobegao je daleko od njega sa bolnim krikom.
Dakle, braćo, uči Prepodobni Antioh, kada nas bude spopalo očajanje, ne pokorimo mu se, nego ukrepljujući se i ograđujući svetlošću vere, sa velikom odvažnošću, recimo lukavom duhu: "Šta je nama do tebe, od Boga otuđeni begunče sa nebesa i slugo lukavi?! Ti nam ništa ne smeš učiniti. Hristos, Sin Božiji, ima vlast i nad nama i nad svima. Njemu smo sagrešili, i pred Njim ćemo se i opravdati. A ti, pogubniče, udalji se od nas! Ukrepljivani Časnim Njegovim Krstom, mi gazimo tvoju zmijsku glavu!" (Ant., Slovo 27).
Sveti Serafim Sarovski
19. april 2013.
Molitva pred ikonom
Prekrasna je i bogoljubiva navika kod hrišćana da imaju ikonu Spasitelja i da My se mole. To je potreba za kojom vapije naša duša. Sam Gospod sa ljubavlju, Njemu svojstvenom, želi da se uobliči u nama, kako kaže apostol: Dečice moja, koju opet sa mukom rađam, dokle se Hristos ne uobliči u vama (Gal. 4, 19); ili: Da se Hristos useli vjerom u srca vaša (Ef. 3,17); ali kako da uobličim u srcu Hrista ako ga unapred ne izobrazim sebi čulno i ne predstavim Ga pred svojim očima? I eto, imamo ikone Spasitelja, Majke Božije i druge. Ljubav hrišćana prema njima, sa željom da uvek nose njihove likove u mislima i u srcu, sama naša priroda čulno-duhovna, izazvala je neophodnost da se one izobraze ikonopisanjem i da se stave na počasno mesto u kući, kao u našim srcima ili u domovima naših duša; da im se da najpočasnije mesto i da se poštuju pre svega srdačnim poklonjenjem, a potom i telesnim. O, kako je saglasno sa namerom Božijom naše poštovanje ikona! Nebo nam se javlja u ikonama, kao nekada Gospod u jevrejskoj skiniji sa mesta očišćenja; mnoštvo od njih sija čudesima.
Onoga trenutak kada počinješ da se moliš u duhu i istini pred sv. ikonom, na primer Spasitelja, tog trenutka do ikone dolazi duh onoga koji je naslikan na ikoni, zato, ako je tvoja vera u prisustvo lika naslikanog na ikoni došla dotle da ti vidiš to lice živo, tada se ono zaista svojom blagodaću tu i nalazi. Na primer, čudotvorne ikone, koje govore, koje liju suze, krv i drugo; zato baš svi oni gledaju neobično živo i izrazito. Šta je nemoguće za Boga, Koji može da oživi kamen i stvori od njega čoveka? Isto tako čudesno (delo, On može da učini sa naslikanom ikonom. Sve je moguće onome koji veruje (Mk. 9, 23), i kod onoga koji veruje čudesno silazi Višnji. On se sjedinjuje sa znamenjem životvornog krsta i čudotvori.
Vi gledate u ikonu Spasitelja i vidite, da On gleda na vas presvetlim očima, a taj pogled i jeste slika toga, da On zaista gleda na vas svojim očima jasnijim od sunca i vidi sve vaše misli, čuje sve vaše želje srca i uzdahe. Ikona je zaista obraz, u crtama i znacima ona predstavlja nešto što je nemoguće nacrtati i označiti, nešto što može da se postigne samo verom. Verujte da vas Spasitelj uvek posmatra i vidi vas sve sa svim vašim mislima, žalostima, uzdasima, u svim vašim okolnostima, kao na dlanu. Gle, na dlanovima sam te izrezao; zidovi su tvoji jednako preda mnom, govori Gospod (Is. 49, 16). Kako je mnogo utehe, života u tim rečima svedržiteljnog Promislitelja! Dakle, molite se pred ikonom Spasitelja, kao da ste pred Njim Samim. Čovekoljubac je prisutan sa njom blagodaću Svojom; i očima, na njoj naslikanim, tačno gleda na vas. Oči su Gospodnje na svakom mjestu Gledajući (Prič. 15, 3), znači, i na ikoni; i sluhom izobraženim na njoj, sluša vas. Ali, zapamtite da su oči Njegove oči Božije, uši Njegove uši Boga svuda prisutnog.
Sveti Jovan Kronštatski
18. april 2013.
Molitva nam donosi mir srca
Najveći dar Božiji, koji mi više od svega potrebujemo i koji vrlo često od Boga dobijamo, sledstveno našoj molitvi je mir srca, kako govori Spasitelj: Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni, i ja ću vas odmoriti (Mt. 11, 28). I radujte se i smatrajte da ste bogati, da imate sve kada ste dobili mir.
Znak milosti prema nama od Gospoda ili Presvete Majke Njegove, posle ili u vreme molitve, jeste mir srca, naročito nakon napada bilo kakve strasti, kojoj je svojstvo odsustva duševnog mira. Po srdačnom miru i nekakvoj svetoj nežnosti srca, lako možemo da prepoznamo da je naša molitva uslišena i tražena blagodat darovana. Uspeh molitve prepoznaće se i po duhovnoj sili, koju mi iznutra primamo, prema obavljanju dela našega zvanja, i prema unutrašnjoj svetlosti, koja jasno ulazi u dušu.
Sveti Jovan Kronštatski
17. april 2013.
Ljubav prema svetu
Oni koji ljube svet, za vreme zemaljskog života Bogočovekovog, svoje zločine krunisali su odbacivanjem Hrista i bogoubistvom (Mt. 23,32); a u poslednja vremena sveta krunisaće ih primanjem antihrista i odavanjem božanske počasti njemu (Jn. 5,42). Strašna je ljubav prema svetu! Ona se na neprimetan način uvlači u čoveka, a kada se uvuče, postepeno postaje njegov surovi i neograničeni gospodar. Ljudi su se postepeno pripremili i stekli duševno raspoloženje sposobno za bogoubistvo; i sada se postepeno pripremaju, stičući raspoloženje i karakter koji su u stanju da prime antihrista (2. Sol. 2,7).
Sveti Ignjatije Brjančaninov
16. april 2013.
O čamotinji i uniniju
S duhom žalosti nerazdvojno deluje i čamotinja. Ona kako primećuju Oci, napada monaha oko podneva i proizvodi u njemu tako strašno nespokojstvo, da mu nesnosno postaje i mesto življenja i braća koja sa njim žive, a prilikom čitanja bude se u njemu neka odvratnost i često zevanje i silna glad. Po nasićenju stomaka, demon čamotinje nanosi na monaha pomisli da iziđe iz kelije i sa nekim progovori, predstavljajući mu da se drugačije ne može izbaviti od čamotinje, nego kroz neprestan razgovor sa drugima. I monah savladavan čamotinjom sličan je suvom granju na vetru, koje se zamalo zaustavi, a onda opet biva njime vitlano na sve strane. On je kao bezvodni oblak, vijan vetrom.
Ovaj demon, ako ne može već monaha da izvuče iz kelije, počinje da mu razvlači um za vreme molitve i čitanja. "Ovo ne stoji dobro", vele mu pomisli, "a ono onde, treba stvari srediti..." A sve to đavo čini toga radi da um učini beskorisnim i besplodnim.
Ova se bolest leči molitvom, uzdržanjem od praznoslovlja, prinudnim rukodeljem, čitanjem slova Božijeg i trpljenjem. Zato što se rađa malodušja i besposlice i praznoslovlja.
Onome ko započinje život monaški, teško je da izbegne čamotinju, jer ga ona prva napada. Zato se pre svega treba čuvati nje, pomoću strogog i bespogovornog ispunjavanja svih obaveza koje se nalažu poslušniku. Kada tvoji poslovi teku u propisanom poretku, čamotinja neće naći mesta u srcu tvome. Čama savladava samo one kod kojih dela ne idu svojim tokom. Poslušanje je, dakle, najbolji lek protiv ove najopasnije bolesti.
Kada te savlada čamotinja, govori sebi, po učenju Prepodobnog Isaaka Sirina: "Opet si željan nečistote i postidnog života!" I ako ti pomisao kaže - "veliki je greh tako ubijati sebe", ti joj reci: "Ubijam sebe zato što ne želim da živim nečisto. Umreću ovde da ne bih video istinsku smrt duše svoje pred Bogom. Bolje mi je da ovde umrem nego da živim u svetu rđavim životom. Ja sam pretpostavio ovakvu smrt gresima svojim. "Ubiću" (grešnog) sebe zato što sam zgrešio Gospodu, i neću više da Ga prognevljujem. Zar da živim daleko od Boga? Ovu ću gorčinu podneti, da se ne lišim nebeske nade. Šta će Bog imati od moga života, ako budem živeo hudo i prognevljivao Ga? (Slovo 22).
Jedno je - čamotinja, a drugo - mučenje duha zvano uninije. Čovek, ponekad, dopada takvog duhovnog stanja da mu se čini kako bi mu lakše bilo da uništi sebe ili da bude bez ikakvog osećanja i ikakve svesti, nego da dalje ostane u tom mučnom stanju čije razloge ne vidi. Treba zato da pohita da iziđe iz njega. Čuvaj se duha uninija, jer se od njega rađa svako zlo (Varsonufije, Odgovori 73, 500).
Postoji uninije prirodno, uči Sveti Varsonufije, koje dolazi od nemoći, i postoji uninije koje potiče od besa (demona)... Hoćeš da znaš koje je kod tebe po sredi? Proveri, dakle: besovsko uninije dolazi pre nego što bi čovek, ustvari, trebalo da sebi da odmora. Jer, kada ko namerava da izvrši neko delo, pre nego što ispuni trećinu ili četvrtinu toga dela, uninije ga navodi da ga ostavi i prestane. Tada ne treba slušati (našaptavanja), nego valja savršiti molitvu i sedeti nad započetim sa trpljenjem. Neprijatelj, pak, kada vidi da čovek tvori molitvu, udaljiće se zato što ne želi da daje povoda za molitvu (Varsonufije, Odgovori 562, 563, 564, 565).
Kada je Bogu ugodno, kaže Sveti Isaak Sirin, da baci čoveka u velike žalosti, On mu dopušta da padne u ruke malodušja. Malodušje u čoveku rađa snažnu silu uninija, od koga on okuša duševnu tegobu, i to je predokušanje geene. Kao posledica toga dolazi dolazi duh izbezumljenja, od koga dolaze hiljade iskušenja: smućenje, jarost, hula, jadanje na svoj udes, razvraćanje pomisli, preseljavanje iz mesta u mesto, i slično. Ako pitaš koji je uzrok tim boljkama, reći ću ti: tvoja nemarnost, to što se nisi pobrinuo da im potražiš leka. Jer, za sve to jedan je lek, uz čiju pomoć čovek ubrzo nalazi utehu u duši svojoj. A koje je to lekarstvo? Smirenoumlje srca. Ničim drugim, osim smirenoumljem, čovek ne može da razruši bedem tih poroka... Uninije se kod Svetih Otaca naziva i dokonošću, lenjošću i razlenjenošću.
Sveti Serafim Sarovski
15. april 2013.
O pečali
Kada zao duh pečali ovladava dušom, on je ispuni tugom i neprijatnošću i ne dozvoljava joj da savršava molitvu sa dužnim usrđem, smeta joj da se bavi čitanjem Svetog Pisma sa potrebnom pažnjom, lišava je krotosti i blagodušja u saobraćanju sa braćom i rađa odvratnost prema bilo kakvom razgovoru. Jer, duša ispunjena pečali, postajući kao bezumna i van sebe, ne može spokojno da prima ni dobar savet niti da krotko odgovara na postavljena pitanja. Ona beži od ljudi kao od vinovnika njenog smućenja a ne shvata da je uzrok njene bolesti u njoj samoj. Pečal je crv srca, koji grize majku koja ga rađa.
Pečalni monah ne uzdiže um k sazrcanju i nikada ne može da savršava čistu molitvu.
Ko je pobedio strasti, pobedio je i pečal. A pobeđeni strastima, neće izbeći okove pečali. Kao što se bolnik prepoznaje po boji lica, tako se i onaj, kojim vlada strast, otkriva po pečali.
Ko ljubi svet, njemu nije moguće da se ne pečali (ne žalosti). A ko je prezreo svet, svagda je veseo.
Kao što oganj očišćuje zlato, tako i pečal po Bogu očišćuje grehovno srce.
Sveti Serafim Sarovski
14. april 2013.
Zašto bi trebali da ljubimo Boga?
Bog je vrhovno dobro, od Koga izvire svaka dobra stvar, i sva blaženstva koja jesu i koja će uvek biti.
Bez Boga, sva blaženstva su prokletstva i nesreće, život je smrt, radost i sladost su gorčina. Živeti sa Bogom jeste sreća u nesrećama i žalostima, bogatstvo u siromaštvu, slava u besčašću, i uteha u žalosti. Bez Boga ne može biti istinskog pokoja, mira i utehe.
Prema tome, ljubite Ga kao vaše vrhovno dobro i blaženstvo, ljubite Ga više od svakog stvorenja, više od oca i majke, od žene i dece, više od vas samih. Prionite Mu u srcu, i iznad svega, želite Njega jer je On vaše večno dobro i blaženstvo, bez Koga nema ni života, ni blaženstva, niti u ovom veku, niti u veku koji dolazi.
Svako stvorenje Božije je dobro, ali je njihov Tvorac neuporedivo bolji. Ljubite, onda, želite to dobro koje je postojeće, bez početka, uvekpostojeće, bez primena, od Koga su sva stvorenja stvorena dobra.
Sveti Tihon Zadonski
13. april 2013.
Ljubav duhovna
Sve ljude treba predati Bogu. Tome nas uči i Crkva; ona kaže: "Sami sebe, jedni druge i sav život svoj Hristu Bogu predajmo". Ko preda sebe i sve Bogu, taj može da umre za svet, a bez te smrti u čovekovoj duši ne može da zasija duhovno oživljenje. Ako ostaneš veran Bogu i mrtav za ljude, onda će se, kad dođe vreme, u tvojoj duši pojaviti duhovna riznica i videćeš vaskrsenje svoje duše dejstvom Duha.
Svetu ljubav prema bližnjem sačuvaće onaj ko sa njim ima opštenje Boga radi; sačuvaće je i onaj ko se Boga radi udaljava od takvog opštenja. Naša priroda je povređena padom, njime je povređena i naša prirodna ljubav. Stoga se za ispunjavanje uslova svete ljubavi treba rukovoditi ne osećanjima i sklonostima srca, nego zapovestima Jevanđelja - svesvetim zapovestima Gospoda našeg Isusa Hrista. Jedna od tih zapovesti kaže: Ako li te desna ruka sablažnjava, odseci je i baci od sebe; jer ti je bolje da pogine jedan od udova tvojih negoli da sve telo tvoje bude bačeno u pakao (Mt. 5,30), to jest, ako neki čovek, koji ti je potreban i blizak kao tvoja desna ruka, nanosi štetu tvojoj duši - prekini opštenje sa njim. Takvo postupanje zapoveda nam Zakonodavac savršene ljubavi. A maštanja i osećanja našeg palog srca lako mogu da nas odvuku u propast!
Sveti Ignjatije Brjančaninov
12. april 2013.
O suzama
Svi sveti monasi koji su se odrekli sveta, celoga su života plakali u očekivanju večne utehe, po uveravanju koje nam je pružio Spasitelj sveta: "Blaženi oni koji plaču, jer će se utešiti" (Mt. 5, 4). Isto tako i mi treba da plačemo radi otpuštanja greha naših. U to nas uveravaju reči Porfironosnoga (cara Davida): "Koji hode, hođahu i jadikovahu, bacajući semenje svoje. Kada, pak, budu dolazili, doći će sa radošću, noseći snopove svoje" (Ps. 125, 6). I reči Svetog Isaaka Sirina: "Okvasi obraze svoje plačem očiju svojih, da počine na tebi Duh Sveti i umije te od skvrni zloće tvoje. Umilostivi Gospoda svoga suzama, da dođe k tebi!" (Slovo 68, O odrečenju od sveta).
Kada na molitvi plačemo, pa nas spopada neki smeh - to dolazi od đavoljeg lukavstva. Teško je shvatiti potajno i prepredeno delovanje našeg neprijatelja.
Srce onoga kome teku suze umiljenja, obasjavaju zraci Sunca Pravde, Hrista Boga.
Sveti Serafim Sarovski
11. april 2013.
O molitvi
Molitva je - put ka Gospodu. Prizovimo Ime Božije i spašćemo se! Ako nam ime Božije bude na usnama, spašćemo se.
Molitva nam više od svega pribavlja blagodat Duha Svetoga, zato što nam je svagda pri ruci, kao oruđe za njeno sticanje. Dveri molitve otvorene su svima - i bogatom i siromahu, i uglednom i neuglednom, i moćnom i slabom, i zdravom i bolesnom, i pravedniku i grešniku.
Onaj ko je istinski rešio da služi Gospodu Bogu, treba da se vežba u sećanju na Boga i neprestanoj molitvi Isusu Hristu, govoreći umom: "Gospode, Isuse Hriste, pomiluj me grešnog!" U popodnevnim časovima, može se ova molitva govoriti ovako: "Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, molitvama Bogorodice, pomiluj me grešnog!" Ili se može pribegavati baš k Presvetoj Bogorodici, moleći se: "Presveta Bogorodice, spasi nas!" (ili govoreći anđelski pozdrav: "Bogorodice Djevo..."). Čovek koji se u tome vežba i kloni rasejanosti i čuva mir savesti, može da se približi Bogu i sa Njim sajedini. Jer, po rečima Isaaka Sirina (Slovo 69), mi se Bogu ne možemo približiti, osim uz pomoć neprestane molitve.
Možeš, dakle, sasvim dobro da se pri radu moliš, u hodu isto tako, pa čak i u postelji. Glavno je da neprestano u srcu prizivaš Gospoda svoga i da ne zaboravljaš da se pred Njim i Njegovom Presvetom Majkom klanjaš do zemlje.
Prizivanjem Imena Božijeg naći ćeš pokoj, dostići čistotu duhovnu i telesnu, u tebe će se useliti Duh Sveti, Istočnik sviju dobara, i On će te rukovoditi u svetinji, u svakom blagočašću (pobožnosti) i čistoti.
Načine molitve veoma je dobro razvrstao Sveti Simeon Novi Bogoslov (Dobrotoljublje I, str. 62 - Slovo o trima načinima molitve). Njeno dostojanstvo, pak, vrlo je dobro izobrazio Sveti Jovan Zlatousti. Veliko je oružje molitva, veli on, blago nepropadivo, bogatstvo nikada neiscrpivo, luka bezbedna, molitva je uzrok tišine, koren i istočnik i mati neprebrojnih dobara.
Da bi se stekao dar molitve, potrebno je mnogo (s)trpljenja. Ko odbija da stekne (s)trpljenje, uzalud je postao monah. Kao što vojnik ne ide u rat bez oružja, tako ni monah ne može da počne svoj manastirski život ako se ne naoruža (s)trpljenjem... Bez molitve monah umire kao riba bez vode. Od monaha koji ne zna da vrši Isusovu molitvu - ništa. Bog sluša um naš, pa otud oni koji spoljašnju molitvu sa unutarnjom ne povežu, i nisu monasi nego - nagorele glavnje.
Ako se na molitvi desi da se umom zanesemo i da nam đavo potkrade misli, treba da se smirimo pred Gospodom Bogom i da molimo za oproštaj: Gospode, rečju, delom, mišlju i svim svojim osećanjima sagreših Ti!..."
U crkvi na molitvi stoj zatvorenih očiju sa unutarnjom pažnjom, a oči otvaraj samo ako te hvata uninije, ili ako te san pritisne i navodi na dremež - tada oči treba da upravljaš na ikonu i sveću koja pred njom gori.
Gledajući na sveću koja gori, osobito kada stojimo u hramu Božijem, podsećajmo se na početak, tok i kraj svoga života, jer kao što se sveća topi, tako se svakim trenom skraćuje i život naš, približavajući se kraju. Ta misao pomoći će nam u hramu da nam pažnja manje luta i da se molimo usrdnije i da nastojimo da život naš pred Bogom liči na sveću od čista voska, koja ne odiše nečistotom primesa...
Treba vazda nastojati da se misleno ne rasejavamo, jer se kroz rasejavanje misli duša udaljava od sećanja na Boga i ljubavi Njegove, po dejstvu đavola. Kako kaže Sveti Makarije: sva briga našeg protivnika jeste da našu misao odvrati od sećanja na Boga i straha Božijeg i ljubavi (Slovo 2, gl. 15).
Kada um i srce budu sjedinjeni u molitvi i kada se misli duše više ne budu rasejavale, srce će se zgrevati toplinom duhovnom, u kojoj će prosinuti Svetlost Hristova, ispunjavajući mirom i radošću unutarnjeg čoveka.
Za sve treba da zahvaljujemo Bogu i treba da se predajemo volji Njegovoj. Bogu takođe treba da prinosimo sve svoje misli, reči i dela, i da nastojimo da sve to služi samo bogougađanju.
Sveti Serafim Sarovski
10. april 2013.
O otpadništvu
Otpadništvo je po Božijem dopuštenju - ne pokušavaj da ga zaustaviš svojom nemoćnom rukom...
Udalji se od njega i čuvaj - to je dovoljno. Upoznaj duh vremena i prouči ga, da bi, ako je moguće, izbegao njegov uticaj. Neka milosrdni Gospod zakloni ostatak onih koji veruju u Njega.
No ostatak je malen i biće sve manji i manji...
Sveti Ignjatije Brjančaninov
9. april 2013.
O paklu
Kažem, oni koji se muče u paklu, muče se, jer ne mogu da podnesu da ih neko jarko voli...
Potpuno je netačno mišljenje da su grešnici u paklu lišeni Božije ljubavi.
Ljubav je podarena svima jednako... Ali ljubav ima dvojaki učinak: ona je mučna za grešnike, dok je uživanje za one, koji su živeli u skladu sa njom.
Sveti Isak Sirin
8. april 2013.
O mnogoslovlju
Već i samo mnogoslovljenje sa onima koji žive životom drugačijim od našeg, dovoljno je da rastroji unutarnjost pažljivog (duhovno sabranog) čoveka. Najžalosnije od svega je što time može da se ugasi onaj oganj koji je Gospod naš, Isus Hristos, došao da baci u zemlju (našeg) srca: jer, ništa tako lako ne tuli oganj, koji Duh Sveti udahnjuje u srce monahovo radi osvećenja duše, kao saobraćanje i mnogoslovljenje i razgovor, izuzev onoga koji nam je na uzrastanje poznanja i približavanje Bogu (Isaak Sirin, slovo 8).
Zbog toga je radi sačuvanja unutarnjeg čoveka potrebno nastojati da uzdržavamo jezik svoj od mnogoslovlja, jer mudar čovek drži se ćutanja (Prič. 11, 12) i koji pazi na usta svoja, čuva dušu svoju (Prič. 13, 3)...
Pre nego što saslušamo reči nekoga o nekoj stvari, ne smemo odgovarati, jer "odgovarati na reč pre nego što je čujemo, bezumlje je i sramota." (Priče, 11, 12).
Sveti Serafim Sarovski
7. april 2013.
O čuvanju saznatih istina
Bez nužde ne treba drugome otkrivati srce svoje. Među hiljadu moguće je naći samo jednoga koji bi sačuvao tvoju tajnu. Kada je mi sami ne čuvamo u sebi, kako se možemo nadati da će je sačuvati drugi.
Sa čovekom duševnim, treba govoriti o stvarima ljudskim, a sa čovekom koji ima razum duhovni, treba govoriti o stvarima nebeskim.
Ljudi ispunjeni duhovnom mudrošću, rasuđuju o duhu nekog čoveka shodno Svetome Pismu, gledajući jesu li njegove reči saobrazne volji Božijoj, i potom o njemu zaključuju.
Kada se desi da se nađeš meću ljudima u svetu, o duhovnim stvarima ne treba govoriti, osobito ako kod njih ne primećuješ želju da te slušaju. U tom slučaju, treba slediti učenje Svetog Dionisija Areopagita (u knjizi o Nebeskoj jerarhiji, gl. 2): postavši sam božanstven od poznanja božanstvenih stvari, i u tajnosti uma svoga sakrivši svetinju od neosvećenog naroda, čuvaj je, jer - kako Pismo kaže - nije dobro pred svinje baciti čisti, svetoliki i skupoceni nakit duhovnog biserja. Treba držati na umu reč Gospodnju: Ne mećite bisera svoga pred svinje da ih ne izgaze nogama svojim i, vrativši se, ne rastrgnu vas" (Mt. 7, 6). Zbog toga na sve načine treba da se trudiš da skrivaš u sebi riznicu darova Božijih. U protivnom, izgubićeš ih i nećeš ih više naći... A kada potreba iziskuje ili stvar dotle stigne, treba otvoreno delovati u slavu Božiju, shodno reči Božijoj: "Ja proslavljam onoga koji je Mene proslavio" (1. Car. 2, 30), zato što se put već otvorio.
Sveti Serafim Sarovski
6. april 2013.
Koliko puta se pričešćivati?
Različita su mišljenja čak i kod duhovnika, obično Crkva poziva sve ljude na pričešće i kaže se, sa strahom Božijim i verom pristupite. Sa carskih dveri episkop ili sveštenik ili đakon poziva i vi pristupate po svojoj savesti Svetoj tajni pričešća a ne po nekim zaslugama, a ne po nekom dostojanstvu. Verovali ili ne, ako pošteno gledamo niti smo zaslužili niti smo dostojni, ako ćemo iskreno da govorimo, znači idemo po svojoj savesti uzdajući se u blagodat Božiju. Ovako su neki od svetih otaca učili, ako je sveštenik rekao sa strahom i verom pristupite, to je sam Gospod rekao, znači sveštenik koji drži putir u rukama je samo tu jedna poslušna ličnost. Gospod zove! Vi kao pravoslavni trebalo bi da se odazivate, slično kao u vojsci ko je služio, kad general kaže: dođi ovamo! ne može se reći neću. Isto tako, kada Gospod pozove, sa strahom i verom pristupite, vi koji ste verni, koji ste kršteni pristupajte, zovem vas zbog "vas" a ne zbog sebe. Onda moramo odgovoriti na to. Ako smo u crkvi na službi redovno, ako poštujemo zakone crkvene o postu i ispovesti, bračnoj čistoti, mi onda možemo da se pričešćujemo neprestano, kao što i radimo. Znači ljudima treba ostaviti po savesti njihovoj u saglasnosti sa duhovnikom, sveštenikom i da se ljudi oko toga ne zbunjuju mnogo, nego da idu sa verom, sa strahom Božijim, dostojanstvo i zasluge tu nema niko. A šta ima? Blagodat Božija, blago darovano, znači priđi sad. E, kad pristupa Svetoj tajni pričešća mora čovek da se rastereti tih predrasuda, kako ovo može ovako, kako ovo može onako. Dakle, Bog je rekao na tajnoj večeri: “I kad jeđahu, uze Isus hleb i blagoslovivši prelomi ga, i davaše učenicima, i reče: Uzmite, jedite; ovo je telo moje. I uze čašu i zablagodarivši dade im govoreći: Pijte iz nje svi. Jer ovo je krv moja Novoga zaveta koja se proliva za mnoge radi otpuštenja grehova."(Mt.26, 26-28) Nije On pitao ni Petra, ni Pavla, ni Jovana, ni Jakova, ni bilo kog od apostola, da li ste vi to zaslužili, da li ste postili, Bogu se molili, nego je jednostavno rekao, uzmite jedite ovo je telo moje i pijte ovu čašu. Vidite jednu stvar, ovde je velika tajna ostala nedorečena, šta je sa Judom bilo. Juda je umislio da nije on za to pričešće, kao što i danas se desi nekome čoveku, kaže: "nisam ja za to, moram sačekati". Čoveče, tebi je rekao onaj koji sve zna i sve može ali ti je dao slobodu izbora i ti u toj slobodi izbora nećeš da uzmeš, kaže Pavle Evdokimov u knjizi “Luda ljubav Božija”, ipak je Juda zgrabio hleb i vino sa trpeze i uteko, znači on je pobegao. Moramo voditi računa da se ne dvoumimo, kad smo ušli u crkvu i bili na Svetoj liturgiji da se prisajedinimo sa Bogom. Ali ako se nismo spremili za pričešće, mi smo se spremili za reč Jevanđelja i to je pričešćivanje, ako smo se spremili da čujemo besedu sveštenika i to je pričešćivanje Bogom, pa smo se spremili da čujemo pojanje u slavu Božiju i to je pričešćivanje, dakle niste otišli prazni i niste došli uzalud. Ali bi bilo dobro neka znaju ljudi da se ne dvoume oko toga i ne ubeđuju, neka idu u Crkvu da budu ljudi Božiji, koji ljube Boga, koji vole sve što Hristos hoće, to je pobeda nad grehom, nad smrću, nad đavolom. Jednom prilikom prota Milorad Golijan arhijerejski namesnik za Sremsku Mitrovicu, rekao je u besedi, uzimajte pričešće, blagodat Božiju, da Hristos uđe u vas da istera nečistu silu, nema ko drugi. Protiv te destruktivne sile koja deluje u umu ljudskom, u mislima, u željama nju može isterati samo onaj koji je jači od tebe a to je Gospod Isus Hristos, onaj koji je za nas postradao na Golgoti, bio je raspet, pogreben, vaskrsao i vazneo se na nebesa i seo sa desne strane i koji će opet doći sa slavom da sudi živima i mrtvima.
Arhimandrit Stefan Vučković
5. april 2013.
O strahu Božijem
Čovek koji se poduhvatio toga da pređe put unutarnje pažnje, pre svega treba da ima strah Božiji, koji je početak premudrosti. U njegov um treba da su svagda urezane proročke reči: "Služite Gospodu sa strahom i radujte Mu se sa trepetom" (Ps. 2, 11). On treba da ide tim putem krajnje obazrivo, ispunjen strahopoštovanjem prema svemu sveštenom, a nipošto nemarno. U protivnom, treba da se boji da se na njega ne primeni reč Božija: "Proklet da je čovek koji nemarno tvori delo Gospodnje!" (Jerem. 48, 10). Obazrivost sa strahopoštovanjem neophodna je ovde zbog toga što je ono more (tj. srce sa njegovim pomislima i željama, koje smo dužni očistiti pomoću pažnje), veliko i prostrano, i što u njemu žive bezbrojni gadovi, to jest mnoge pomisli sujetne, nepravedne i nečiste, nakot zlih duhova.
Strah Božiji stiče se kada se čovek odrekne od sveta i svega u svetu, i sve svoje misli i osećanja usredsredi samo na zakon Božiji, i sav se pogruzi u sazrcanje Boga i osećanje blaženstva, obećano Svetima.
Ne možemo se odreći sveta i doći u stanje sazrcanja, ako ostajemo u svetu, jer dok se strasti ne stišaju, ne možemo steći mir duševni, a strasti se neće stišati, dok nas okružuju predmeti koji ih bude. Da bismo došli do savršenog bestrašća i dostigli savršeno bezmolvije (tihovanje) duše, treba mnogo da se podvizavamo u duhovnom razmišljanju i molitvi. A kako bismo u sazrcanje Boga mogli da se pogruzimo svecelo i spokojno i da se učimo zakonu Njegovom, i svom dušom se ka Njemu uznosimo plamenom molitvom, ako ostajemo usred neućutne graje strasti, koje međusobno ratuju u svetu?! Svet leži u zlu.
Ako se ne oslobodi od sveta, duša ne može iskreno da ljubi Boga. Jer je sve svetsko, po rečima Prepodobnog Antioha, za nju kao pokrivalo (koje je odvaja od Boga).
Ako mi, veli isti učitelj već živimo u tuđem gradu i ako je već naš pravi Grad daleko od njega, zašto se zadržavamo u tuđini i tu sebi stičemo polja i kuće? I kako ćemo zapevati pesmu Gospodnju u zemlji tuđoj?! Ovaj svet je oblast onog drugog, tj. kneza veka ovog (Slovo 15).
Sveti Serafim Sarovski
4. april 2013.
Zašto se danas ljudi puno muče?
Zato što izbegavaju trud. Upravo je ovaj komoditet zaslužan za to što se čovek razboli i što trpi. Sve te olakšice učinile su da svet u naše doba siđe sa uma. Ovo mekuštvo u današnje dane donelo je sobom mnoge bolesti. Ranije kroz šta sve ljudi nisu prolazili, dok ne bi uzorali jednu oranicu! Kakav je to bio napor, ali i kako je sladak bio taj hleb! U to vreme ni slučajno ne bi mogao da naiđeš na bačeni komad hleba! Ako bi i naišao na putu na poneki komadić, podizao bi ga i ljubio. Oni koji su pretrpeli okupaciju, i dan danas kad spaze komad hleba, ostavljaju ga u stranu, dok ga ostali bacaju; ne razumeju njegovu vrednost. Danas se hleb baca u đubre, čovek ga ne ceni. Ma većina njih ne zna da kaže ni jedno "slava Bogu" za blagoslove koje dobijaju. Danas se život odvija po principu "lako ćemo".
Starac Pajsije Svetogorac
3. april 2013.
O ljubavi prema Bogu
Onaj ko je stekao savršenu ljubav, živi u ovom životu kao da ga i nema, jer se smatra tuđincem u svetu vidljivom, sa trpljenjem iščekujući nevidljivo. On se sav izmenio u ljubav prema Bogu i zaboravio je svaku drugu ljubav.
Ko ljubi sebe, ne može da ljubi Boga. A ko ne ljubi sebe iz ljubavi prema Bogu, taj ljubi Boga.
Onaj ko istinski ljubi Boga smatra se strancem i došljakom na zemlji, jer u svome stremljenju ka Bogu dušom i umom sazrcava Njega Jedinoga.
Duša, ispunjena ljubavlju Božijom, u vreme izlaska svoga iz tela, neće se ubojati kneza vazdušnoga, no će sa Anđelima uzleteti kao iz tuđine u otadžbinu svoju.
Sveti Serafim Sarovski
2. april 2013.
O nadi
Svi koji imaju čvrstu nadu u Boga, uzvode se k Njemu i prosvetljuju sijanjem večne Svetlosti.
Istinska i mudra nada ogleda se u tome da čovek nimalo ne brine za sebe, i to iz ljubavi prema Bogu i radi dela dobrodetelji (vrline), znajući da o njemu brine Bog. Ako, pak, čovek sam brine za svoje poslove i Bogu se molitvom obraća samo onda kada ga snalaze neizbežne nesreće, ne videći u sopstvenim snagama sredstvo kadro da ih odvrati, pa tek tada počne da se nada u pomoć Božiju - ta je nada sujetna i lažna. Istinska nada ište samo Carstvo Božije, a uverena je da će joj i sve zemaljsko, što joj je potrebno u ovom prolaznom životu, biti darovano. Dok tu nadu ne stekne, srce naše neće moći da ima mira ni pokoja. Tek ta nada umiriće ga i u njega uliti radost. O njoj su upravo poklonjenja dostojna i presveta Usta rekla: "Hodite k Meni svi koji ste umorni i natovareni, i Ja ću vas odmoriti!" To znači da će umorni i natovareni nadu svoju položiti na Gospoda i da će tako naći olakšanje u trudu i strahu svome.
U Jevanđelju Lukinom rečeno je o Simeonu: " I bi mu obećano Duhom Svetim da neće videti smrti dok ne vidi Hrista Gospodnjeg" (2, 26). Pravedni starac nije gasio nadu svoju, no je čekao preželjenog Spasitelja i, s radošću Ga primivši na ruke svoje, rekao: " Sada me otpuštaš da idem, Vladiko, u preželjeno Carstvo Tvoje, jer sam primio nadu svoju - Hrista Gospodnjega".
Sveti Serafim Sarovski
1. april 2013.
Gatanje i predskazivanje budućnosti
Gatanje i predskazivanje budućnosti postoji. Pitanje je nešto drugo - treba li verovati u to što govore ljudi koji se time bave.
Već i sam pojam gatanje nam govori o tome da čovek putem nekih magijskih rituala pokušava da sazna svoju budućnost. I odmah se nameće sledeće pitanje: a ko govori čoveku o njegovoj budućnosti? Hajde da se obratimo pravoslavnoj dogmatici. Ona kaže da je Gospod pri stvaranju čoveka podario mu slobodnu volju. Čovekov je izbor da li će da greši ili ne. Bog se u taj izbor ne meša. Saglasno tome, sam čovek pravi sebi raj ili ad na zemlji. To jest svi razgovori o sudbini nemaju nikakvu osnovu. Bog neprekidno promišljajući o čoveku, daje mu zapovesti čije ispunjavanje ga vodi ka Večnom Životu. Hajde da pogledamo Sveto Pismo.
Kao odgovor na pitanje apostola o kraju sveta Gospod im govori o znacima, koji će prethoditi kraju sveta. Ali na pitanje o konkretnom vremenu, kada će se desiti kraj ovog sveta, Gospod kaže da to vreme ne znaju čak ni Angeli Božiji, već samo Otac Nebeski. Slično tome, čoveku nije dato da zna sopstvenu budućnost, koju zna samo Bog. A hajde da sada odgovorimo na pitanje od koga gatari dobijaju informaciju o čovekovoj budućnosti? Nameće se jedan odgovor - od đavola! Gatari tvrde da postoji predodređenost i da nema smisla da čovek protivureči sudbini. Ovo u korenu protivureči pravoslavnoj dogmatici.
Ali to nije ništa čudno. Đavola nazivaju ocem laži i zato je jasno zbog čega je najveći deo onoga što gatari kažu - otvorena laž. A Bog je još u Starom Zavetu dao bogoizabrani narodu koji je izašao iz egipatskog ropstva zapovest "ne gatajte" (Lev. 07:26), "ne obraćajte se onima koji prizivaju mrtve, i ne idite magovima, ne oskvernjujte se od njih" ( Lev. 07:31). Pri čemu se narušavanje tih zapovesti kažnjavalo smrtnom kaznom: "gatara ne ostavljaj u životu" (Ish. 09:18).
Sada kada smo objasnili od koga gatari dobijaju informaciju, razmotrimo trenutke kada ono što oni predskazuju odgovara onome što se dešava u stvarnosti. Čovek koji se obraća za pomoć gataru, se direktno obraća nečastivom. Po pravilu, gatar pomoću magijske seanse počinje da daje savete kako postupiti. I čovek odlazi da realizuje gatare savete. To su obično neka magijska dejstva i u suštini čovek sam počinje da se bavi okultizmom. Naravno, može da se desi da se posle sprovedenih rituala dođe do očekivanog rezultata. Ali nevolja je u tome što je čovek zaboravivši na svog Tvorca postao sluga đavola i učinio težak greh, narušivši zapovest: "Ja sam tvoj Bog, i da nemaš drugih bogova sem mene". Eto vam odgovora na vaše pitanje: to je istina, ali od nečastivog!
Sveštenik Dionisije Svečnikov
31. mart 2013.
O pokajanju
Pokajanje je dublji pojam a ne racionalan, mora se ući u neku ruku u suštinu duše i srca a to je osećanje - ja sam grešan! Shvatanje ogrehovljenosti jedini je lek, jer je za spasenje nužno pokajanje. Znači, ako hoćemo da se spasemo od greha koji je praroditeljski, genetski nekako postoji u ljudima, iako je on Svetom Tajnom Krštenja opran, ali opet smo grešili, padali smo u greh, neminovno je da čovek greši. Da bi to izbegli Bog je dao dar pokajanja a to pokajanje mora uvek da se izvede tako što ima neko između tebe i Boga, uvek se kaže grešan sam pred Bogom, grešan sam zbog greha, ali kako, mora neko da posreduje. To je Crkva dobro odredila, stavila duhovnika, znači stavila čoveka koji stoji između tebe i Boga. Recimo, sagrešio sam zbog laganja, krađe, prevara, ogovaranja, otimanja, psovanja, nasilja, a ti kao svedok, kao sveštenik imaš blagodat Božiju da stojiš nad takvim praštanjem, znači potvrđujem pred Bogom da si ti taj koji se kajao a ja imam tu vlast Bogom darovanu da te toga razrešim. Bog je apostolima rekao: “Zaista vam kažem: Što god svežete na zemlji biće svezano na nebu, i što god razrešite na zemlji biće razrešeno na nebu."(Mt. 18,(Zač. 76),18) Ta blagodat dana apostolima prenešena je i na sveštenike preko episkopa. Zato mi uvek kažemo da li znaš nekog dobrog duhovnika, iskusnog, starijeg a pod tim podrazumevamo i ako je stariji da je iskusan, išao bi da me nešto ispovedi. Zašto ne ideš kod mlađeg? U čoveku se javlja osnovna sumnja, da li će onaj mlađi uopšte moći izdržati kad ja budem pričao moje grehove, kad bude video kakav sam grešnik i bednik, ajde onda idem kod onog starijeg koji je mnogo više čuo i video, pa njemu neće to biti neobično, on će sigurno rasuditi bolje. Dakle, da bi greh savladali nama nema drugog recepta datog sem pokajanja.
Arhimandrit Stefan Vučković
30. mart 2013.
O veri
Pre svega potrebno je verovati u Boga, jer "onaj ko prilazi Bogu, treba da veruje da Bog postoji i da nagrađuje one koji Ga traže" (Jevr. 11, 6).
Vera je, po učenju Prepodobnog Antioha, početak našeg sjedinjavanja sa Bogom: onaj ko istinski veruje, kamen je hrama Božijeg, pripravljen za zdanje Boga Oca, uznesen na visinu silom Isusa Hrista, tj. krstom, blagodaću Duha Svetoga.
"Vera, pak, bez dela je - mrtva", a dela vere jesu - ljubav, mir, dugotrpljenje, milost, smirenje, odmor od dela svojih, kao što je Bog od dela počinuo, nošenje krsta i život po duhu. Samo takva vera priznaje se za istinsku. Prave vere nema bez dela. Onaj ko istinski veruje, neizostavno ima i - dela.
Sveti Serafim Sarovski
29. mart 2013.
O tajni Svete Trojice
Da bi pogledao u Svetu Trojicu, treba da se za to moliš Svetom Vasiliju Velikom, Svetom Grigoriju Bogoslovu i Svetom Jovanu Zlatoustom, koji su o Trojici učili, jer njihovo zastupništvo može na čoveka privući blagoslov Presvete Trojice. Toga, pak, da sam u Trojicu pravo gledaš, treba da se čuvaš.
Sveti Serafim Sarovski
28. mart 2013.
Smisao života
Moramo se boriti za svrhu u životu. Boriti se protiv strasti - znači boriti se za smisao života. A svrha ovoga života jeste budući život! Ne možeš dosegnuti budući radosni život, ako se ne boriš sa strastima i ako se ne boriš za ljubav prema bližnjima, žrtvujući se za druge iz ljubavi. Tu je smisao krsta: nositi krst, živeti svoj život kao krstonosac, tako da budeš sposoban da se žrtvuješ za druge. samo hrišćanstvo može dati smisao životu!
Otac Dimitrije Staniloje
27. mart 2013.
Bogovi po blagodati
Gospod je postao čovek, kako vele Sveti Oci, da bi čoveka učinio bogom. On je Jedini Bog po prirodi, a nama daje blagodat, Božanske sile da mi postanemo slični Njemu, da postanemo bogovi po blagodati, kako uče Sveti Oci, kako uči Pravoslavna Crkva, nasuprot svim đavolijama pedagoškim, filosofskim i naučnim. To je Evanđelska pedagogika, Evanđelska filosofija, Evanđelska nauka, prava nauka.
Ne umišljam ja, braćo, ništa, ja ne govorim legende ovde, bajke, ni basne, nego govorim o najpotresnijem događaju koji se dogodio u našem zemaljskom svetu. Ja govorim o tome kako je Bog postao čovek! To je najvažniji događaj u svima svetovima, za ljudski um, za ljudsko biće, najvažniji za mene i za tebe lično. Postao čovek, a u Njemu, u Njemu Čoveku, Isusu iz Nazareta, gle, zaista - sav Bog.
Uvek On i samo On - čudesni Bogočovek, Gospod i Spasitelj naš Isus Hristos, bio je, jeste, i biće za svako ljudsko biće - Put, Istina i Život.
Sveti Justin Ćelijski
26. mart 2013.
Šta je depresija?
Naša glavna borba se vodi protiv demona tuge, koji pomračuje sposobnost duše za duhovno sozercanje i udaljava je od svake dobrodetelji. Kada ovaj zli demon ovlada dušom i potpuno je pomrači, odvraća nas od vatrene molitve, dušekorisnog i istrajnog čitanja sveštenih knjiga, blagosti i saosećanja sa bližnjim. Tada osećamo ono što se u današnje vreme naziva depresija.
On uliva svaku vrstu mržnje prema obaveznim delima poslušanja, čak i prema samom monaštvu. Lišavajući dušu svakog zdravog rasuđivanja, raslabivši njenu istrajnost i postojanost, čini je bezosećajnom i paralizovanom, svezanom i okovanom očajničkim mislima.
Ukoliko nam je cilj da vodimo duhovnu borbu i da, uz Božiju pomoć, porazimo demone zla, trebalo bi da na svaki način čuvamo srce od demona čamotinje. Kao što moljac nagriza odeću, a crv drvo, tako i tuga izjeda čovekovu dušu. Ona čoveku pomaže da izbegne svaki koristan susret, da prihvati savet od istinskih prijatelja i sprečava čoveka da ljubazno i mirno govori. Obuzimajući vascelu dušu, tuga je ispunjava gorčinom i nemarnošću.
Zatim joj demon tuge predlaže da bi trebalo da se odvoji od ostalih ljudi, jer su oni uzrok njene uznemirenosti. On ne dopušta duši da shvati da njena bolest ne dolazi spolja, već leži unutra, skrivena, i projavljuje se samo onda kada iskušenja napadaju dušu zbog njenih asketskih trudova.
Čoveka povređuju samo uzroci strasti koje leže u njemu samom. Iz tog razloga Bog, Tvorac i Lekar naših duša, Koji jedini poznaje sve naše duševne rane, ne govori nam da napustimo društvo bližnjih, već nam kazuje da u sebi iskorenimo uzroke zla i priznamo da se duševno zdravlje ne postiže odvajanjem od bližnjih, već vlastitim asketskim podvigom u društvu svetih ljudi.
Napuštajući bližnje iz nekog, naizgled korisnog razloga, mi ne iskorenjujemo motive čamotinje, već ih samo zamenjujemo nekim drugim. To znači da će se bolest, koja je skrivena u nama, ponovo projaviti u nekom drugom obliku i
u drugim prilikama. Dakle, jasno je da se vascela borba vodi protiv sopstvenih strasti. Kada se uz pomoć i blagodat Božiju, one iskorene iz srca, ubrzo ćemo biti spremni da živimo ne samo sa drugim ljudima, već i sa divljim zverima.
Trpeljivi Jov to potvrđuje rečima: i zvijerje će poljsko biti u miru s tobom (Jov. 5, 23).
Međutim, najpre se moramo izboriti sa demonom tuge koji dušu dovodi do očajanja. Prosto ga moramo iščupati iz svoga srca. Upravo demon tuge nije Kainu dopustio da se pokaje posle bratoubistva, ni Judi posle izdajstva svoga Učitelja. Tuga za nas može biti korisna samo ukoliko donosi pokajanje zbog sopstvenih grehova, praćeno uzdanjem u Boga. Zato blaženi apostol i kaže:
Jer žalost koja je po Bogu donosi pokajanje za spasenje, za koje se ne kaje (2. Kor. 7, 10).
Ova “žalost koja je po Bogu” je pomešana sa radošću, jer hrani dušu nadom, proisteklom iz pokajanja. To znači da nas ona čini poslušnim, brzim na svako dobro delo, pristupačnim, skrušenim, blagim, uzdržljivim i trpeljivim u svakoj muci ili potresu koji Bog dopušta na nas.
Posedovanje ovakvih kvaliteta pokazuje da čovek nosi u sebi plodove Duha Svetoga: ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, dobrotu, veru, uzdržanje (Gal. 5,22).
Nasuprot tome, tugom, koja nije po Bogu, spoznajemo samo plodove zlog duha: ravnodušnost, netrpeljivost, gnev, mržnju, svadljivost, očajanje, lenjost u molitvi.
Stoga, treba se kloniti ovog oblika tuge, isto kao i bluda, srebroljublja, gneva i ostalih strasti. One se mogu isceliti molitvom, uzdanjem u Boga, bogomislijem i životom sa blagočestivim ljudima.
Sveti Jovan Kasijan
25. mart 2013.
O Bogu
Bog je oganj koji zagreva i razbuktava srca i utrobe. Dakle, ako u svojim srcima osećamo hladnoću, stud koja dolazi od đavola, jer je đavo studen, to prizovimo Gospoda i On će doći i zgrejati srce naše ne samo savršenom ljubavlju prema Njemu nego i prema našim bližnjima. Toplina izgoni stud dobromrsca.
Oci su napisali, kada su ih pitali: traži Gospoda, ali ne ispituj gde živi.
Boga ne nazivaj Pravičnom Sudijom, veli Prepodobni Isaak, jer na tvojim delima ne vidi se Njegova pravosudnost. Neka Ga je David i nazivao Pravosudnim i Pravednim, no Sin Njegov pokazao nam je da je Bog više - dobar i milostiv. Gde je pravičnost suda Njegovog, kada smo mi bili grešnici a Hristos je umro za nas (Isaak Sirin, slovo 90).
Gde je Bog, tamo nema zla. Sve što od Boga potiče, odiše mirom i korisno je duši, i privodi čoveka smirenju i samoosuđivanju.
Bog projavljuje Svoje čovekoljublje prema nama ne samo onda kada činimo dobro, nego i onda kada Ga žalostimo i prognevljujemo - kako dugotrpeljivo snosi On bezakonja naša i, kada kara, kako milostivo kara!
Što je čovek savršeniji pred Bogom, to (vernije) hodi Njegovim tragom, a u svetlosti Istine Bog mu javlja Lice Svoje. Jer, pravednici, u meri u kojoj ulaze u sazrcanje Boga, vide na ovom svetu Lik Njegov kao u ogledalu, a tamo vide javljenje Istine.
Ako ne znaš Boga, nemoguće je da se u tebi probudi i ljubav prema Njemu, i Boga ne možeš ljubiti, ako Ga ne vidiš. A viđenje Boga dolazi od bogopoznanja, jer sazrcanje Boga ne prethodi bogopoznanju.
O delima Božijim ne treba rasuđivati puna stomaka, jer pri punom stomaku nema viđenja tajni Božijih.
Sveti Serafim Sarovski
24. mart 2013.
Zbog čega se osenjujemo krsnim znakom?
Zbog čega se mi osenjujemo krsnim znakom? Krsnim znakom se osenjujemo tj. krstimo se, prvo radi toga da bi taj znak na nama video Bog. Da, braćo Bog vidi kada se mi krstimo, kada stavljamo na sebe znak krsta. A neki od vas se krste nemarno, brzajući, i nimalo se ne udubljuju u to što čine! Greh je tako krstiti se! Valja se krstiti sa pažnjom i strahopoštovanjem. Kažeš - nema sile u krstu?! Nije tačno, ima u krstu sile, i to velike, kada se krstiš kako treba - sa verom i strahopoštovanjem, i misleći o tome šta zapravo činiš. Krsni znak je znak zbog koga Bog obraća Svoju pažnju na nas i zbog koga na nas izliva Svoju spasonosnu dobrotu. Krsni je znak onaj pečat zbog koga Bog prima naše molbe. Moliti se, znamenujući se krsnim znakom, znači moliti se, iskati nešto u ime Isusa Hrista: "Ja nisam došao sam, mene je Isus Hristos poslao k Tebi, Gospode! A da je to stvarno tako, svedoči pečat Njegov na meni - krsni znak!"
Ako, pak, misliš, čoveče, da u krstu nema sile, zašto se onda uopšte i krstiš? Ili nikako ne stavljaj na sebe krsta, i onda će svi znati da nisi Hrišćanin, ili ga stavljaj onako kako treba: ne brzajući, sa strahopoštovanjem i pažnjom, udubljujući se u to što činiš!
Znači, mi se osenjujemo krsnim znamenjem da bismo privukli na sebe blagodat Božiju.
I još se krstimo toga radi da bi to video lukavi, naš neprijatelj - đavo. Da, braćo, neka i lukavi vidi kako se mi osenjujemo krsnim znakom, neka vidi zato što on taj znak ne voli. Kao što se boji Samog Isusa Hrista, tako se isto lukavi boji i znaka Hristovog - Krsta. Krst je najpouzdanije oružje protiv đavola, najjača zaštita od njega, najoštriji mač protiv - neprijatelja... Krsni znak čuva nas i štiti od svake neprijateljske sile. Kada valjano stavimo na sebe krsni znak, onda nas Anđeo Hristov čuva i štiti. Đavo beži od krsnog znaka, a Anđeo nam na krsni znak prilazi.
Najzad, mi se krstimo i radi toga da bismo pred drugima ispovedali Isusa Hrista, Koji je raspet na Krstu - da, neka ljudi vide Koga mi to ispovedamo, u Koga verujemo, u Koga se nadamo, Koga volimo, Koga poštujemo! A tebe je, međutim, ponekad stid da se prekrstiš! Znaš li ti kakav greh time činiš? To znači da se stidiš što si Hrišćanin - stidiš se što pripadaš Hristu, što u Hrista veruješ, u Hrista se nadaš, Hrista poštuješ i voliš!...
Ne, nemoj se stideti da priznaš da si Hrišćanin, da si Hristov, inače će se Isus Hristos postideti da te prizna Svojim na Strašnom sudu Svome i neće hteti da te primi u Carstvo Nebesko.
Prema tome, mi se krstimo radi toga da bismo pokazali da smo Hrišćani, da bi to video Bog, da bi video Anđeo-Čuvar naš, da bi video lukavi i da bi ljudi videli da smo Hrišćani.
Po tome kako se čovek krsti, može se odrediti i kakav je Hrišćanin. Čak se može i ovako reći: "Kako se ko krsti, tako i veruje"!
U duhovnom životu u svemu se počinje od malog. Ko ispuni malo, utvrđuje se u većem. Iz majušnog semena strahopoštovanja izrasta veliko stablo hrišćanske pobožnosti.
Sveti Serafim Sarovski
23. mart 2013.
O postu
Utemeljitelj hrišćanskoga podviga, Spasitelj naš Isus Hristos, uoči stupanja na podvig iskupljenja roda ljudskoga, ukrepio je Sebe dugotrajnim postom. I svi podvižnici, počinjući da služe Gospodu, naoružavali su se postom i nisu drugačije stupali na put Krsta no sprovodeći - post.
Mi ne treba da umrtvljujemo svoje telo, nego svoje strasti.
Post se ne sastoji toliko u tome da se jede retko koliko da se jede - malo. Nerazuman je onaj posnik koji iščekuje određeni čas, a onda se za trpezom sav predaje nenasitoj nasladi, i telom i umom. Što se tiče hrane, treba se čuvati i toga da ne budemo probirljivi, gledajući koje je jelo ukusno a koje nije...
Hranu uopšte treba uzimati svakoga dana toliko da se telo ukrepi i bude prijatelj i pomoćnik duše u vršenju dobrodetelji (vrline). Inače, može da se desi da od iznurenja tela, i duša zanemoća.
Ne može svako da primi na sebe strogo pravilo uzdržanja ili to da se liši svega što mu može poslužiti za olakšanje nemoći.
Petkom i sredom, naročito u vreme četiri velika posta, hranu uzimaj jednom dnevno, a Anđeo Gospodnji će se priljubiti uz tebe.
Sveti Serafim Sarovski
22. mart 2013.
Duhovni post
Ne ograničavaj vrlinu posta samo na ishranu. Istinski post nije samo odricanje od različite hrane, nego odricanje od strasti i grehova: da nikome ne učiniš nepravdu, da oprostiš bližnjemu svome za uvredu koju ti je naneo, za zlo što ti je učinio, za dug što ti je dužan. Inače, ne jedeš meso, ali jedeš samoga brata svoga. Ne piješ piće, ali unižavaš drugoga čoveka.
Sveti Vasilije Veliki
21. mart 2013.
Kako postiti?
Kažeš da postiš. Uveri me u to svojim delima. A koja su to dela? Ako vidiš siromaha, udeli mu milostinju. Ako se nađeš sa neprijateljem svojim, izmiri se sa njim. Vidiš li na ulici neko lepo lice, odvrati svoj pogled od njega. Dakle, ne samo da postiš stomakom, već i očima i sluhom, i rukama i nogama i svim udovima tela. Ruke neka poste uzdržavajući se od svake gramzivosti i krađe. Noge neka poste tako što neći hoditi putevima greha. Oči neka poste tako što strasno neće posmatrati lepa lica niti u zavisti gledati na dobra drugih ljudi. Kažeš da ne jedeš meso. Ali, čuvaj se da ne gutaš pohotljivo očima ono što vidiš oko sebe. Posti i sluhom svojim ne slušajući ogovaranja i spletke. Ustima i jezikom svojim posti i uzdržavaj se od ružnih reči i šala. Kakva nam je korist ako ne jedemo meso i ribu, a ujedamo i proždiremo svoje bližnje.
Sveti Jovan Zlatousti
20. mart 2013.
Da li deca treba da poste?
Treba bar veče pre toga da jedu na ulju. Međutim, to zavisi od duhovnika, Najbolje je da majka za to pita duhovnika, jer može biti da dete ima nekakav zdravstveni problem, pa mora, na primer, da pije mleko.
Ako je snažno i zdravo, može da posti. Inače sada ima mnogo posne hrane. Nekada su deca postila i po ceo dan su trčala i igrala se, ali su više puta uzimala obroke. U Farasi, za vreme Velike Četrdesetnice, svi su se, i stari i mladi, pridržavali "devetog sata". Roditelji su sabirali decu u Kastru, davali im igračke da se igraju, a u tri sata posle podne, kada bi zazvonilo zvono za Liturgiju pređeosvećenih darova, odlazili bi da se pričeste. Sveti Arsenije je imao običaj da kaže: "Deca se ne sete hrane kada se igraju po ceo dan, A sada kada im još i Hristos pomogne, kako da ne izdrže?"
I odrasli kada ne poste, kore sami sebe videći da deca poste. Kada sam bio mali i duže vremena radio sa majstorom u nekoj kući pa smo tamo i obedovali, sredom i petkom sam odlazio kući da obedujem, jer oni nisu postili. Jednom prilikom, bila je sreda, poslužili su me baklavom. "Najlepše hvala", rekoh im, "ali ja, danas postim." "Vidi ti njega" rekoše, "malo dete pa posti, a mi odrasli jedemo!
Starac Pajsije Svetogorac
19. mart 2013.
O istinskoj smirenosti
Smirenost dolazi kao posledica moralnog savršenstva. Istinska smirenost ima osnove u unutrašnjem čoveku. Ona je odraz unutrašnje blagodati duše, blistanja njenih vrlina i njene duhovne preukrašenosti. Ona kao blagodat, unutra izlivena, lik smirenoga čini svetlim i ljupkim.
Smirenost je prava slika naravi i projava duševnog raspoloženja i unutrašnjeg veličanstva smirenoga. Ona, budući nelicemerna i neizveštačena, prosta i tuđa preterivanju, ima postojan i nepromenjen karakter koji se nikada ne menja ili preobražava iz smirenog u nesmireno, te tako stalno ostaje isto.
Smiren je nelukav, iskren i neposredan. On stupa putem vrline i tvori dobro. Vladanja je prostojnog, ophođenja je blagorodnog, reči su mu odmerene, a narav mu uliva poverenje. Držanje tela mu je dolično i dostojanstveno i lišeno svakog razmetanja. Izraz lica prirodan je i nelicemeran, pogled mu je vedar, postojan i neljubopitiv, pokreti odmereni i mirni, hod prirodan i ujednačen, kretanje ukrašeno merom, a odelo i zimsko i ljetnje uredno je i skromno, čisto i jednostavno. Smiren ljubi sve i ćutke poučava. Smiren čovek je miljenik ljudi.
Sveti Nektarije Eginski
18. mart 2013.
O ljubavi
Starajte se da imate ljubav. Ištite svakodnevno od Boga ljubav. Zajedno sa ljubavlju dolazi svo bogatstvo dobara i vrlina. Volite, da biste bili voljeni od drugih. Dajte Bogu čitavo srce vaše, da biste ostali u ljubavi. “Ko prebiva u ljubavi, u Bogu prebiva i Bog u njemu” (I Jn. 4,16). Dužni ste da imate veliku pažnju u međusobnim odnosima i da poštujete jedan drugoga kao sveštena lica, kao ikone Boga. Ne gledajte nikada na telo ili na lepotu njegovu, nego na dušu. Pazite na osećanje ljubavi, zato ako se srce ne zagreva čistom molitvom, ljubav je u opasnosti da postane telesna i neprirodna; u opasnosti je da pomrači um i da sagori srce.
Treba da ispitujete svakodnevno jer možda ljubav naša ne ističe iz sveže zajedničke naše ljubavi prema Hristu; možda ne izvire iz punoće naše ljubavi prema Gospodu. Onaj koji bdi da bi sačuvao čistu ljubav, sačuvaće se od zamki Lukavoga koji pokušava malo-pomalo da preobrati hrišćansku ljubav u ljubav zajedničku i sentimentalnu.
Sveti Nektarije Eginski
17. mart 2013.
O skrivenim pomislima
Jednom blaženoj Teodori dođoše sedam sestara, i upitaše je o nepriličnim i skrivenim pomislima. Blažena zaplaka i reče: "Ne čujete li šta govori Gospod: A vama je i kosa na glavi sva izbrojana (Mt.10, 30). Kosa su pomisli, a glava je um. Svaka pomisao, praćena naslađivanjem i saglašavanje, podleže sudu. Bog će pohotu prema ženi uračunati u blud, gnev - u ubistvo, mržnju - u ubistvo. Jer, rečeno je: Svaki koji se gnevi na brata svoga ni za što, biće kriv sudu (Mt.5, 22), i: Svaki koji mrzi brata svoga jeste čovekoubica (1.Jn.Z, 15). Takođe, veliki Pavle kaže: Gospod ... će ... osvetliti što je sakriveno u tami i objaviti namere srca (l.Kop.4, 5), i još: Pošto se misli među sobom optužuju ili opravdavaju (Rim.2, 15). Stoga ne govorite, dobre moje sestre, da nam pomisli ne nanose štetu, kad će se za samo slaganje sa njima suditi kao za delo ". Slušajući ovo, monahinje se divljahu i proslavljaju Boga što je dao takvu blagodat i rasuđivanje blaženoj Teodori. Zahvalivši joj se, one odoše sa velikom korišću.
Ava Isaija Otšelnik
16. mart 2013.
Uloga Svete Liturgije
Valja da znate da je od svih službi koje se tvore u Crkvi najkorisnija i najmoćnija Sveta Liturgija.
Sveta Liturgija je Žrtva za spasenje cijelog svijeta. Kazivaću vam o značaju 40 Svetih Liturgija.
Svakog dana na Svetom Prestolu gdje se vrši Liturgija žrtvuje se Spasitelj naš Isus Hristos. Kao što kaže sveštenoslužitelj: "Žrtvuje se Spasitelj svijeta, koji uzima grijehe svijeta". Kap krvi Isusa Hrista očišćuje sve grijehe svijeta. Zbog toga prve službe koje se prinose i za žive i za mrtve jesu Svete Liturgije. Na drugom mjestu dolaze pomeni za mrtve, psaltir, akatisti, djela milosrđa (za pokojnike, napr.), zadužbinarstvo.
Ali Liturgije se ne mogu služiti za svakoga. Psovače svetinja ne možeš stavljati za pomen na Svetoj Liturgiji. Grijeh je. Ljude što žive nevjenčano ne možeš stavljati za pomen na Svetoj Liturgiji, jer je to veliki grijeh. One što su prešli u sektaše ne možeš stavljati za pomen na Svetoj Liturgiji, jer su se odrekli Krštenja i Crkve. One što su odbili Svete Tajne na samrti ne možeš stavljati za pomen na Svetoj Liturgiji. One što su umrli nevjenčani, što se nijesu vjenčali ni na samrti, takođe ne možeš stavljati za pomen. I one što su bili u braku sa bliskim srodnicima, počev od petog stepena naniže. Ti se mogu stavljati za pomen na službama, na Psaltiru, ali na Liturgiji ni u kom slučaju.
Zatim, vi vidite da mi vadimo čestice svakoga jutra na Svetoj Proskomidiji za mnoge hiljade koje pomenemo. Izjutra kod nas u oltaru pri pominjanju bude po 15 - 20 otaca. Oni odlaze kod sveštenika koji vrši Svetu Proskomidiju i kazuju: "Oče, blagoslovi da pomenem žive i mrtve". A sveštenik vadi dvije čestice svetim kopljem govoreći ovako: "Primi, Gospode, žrtvu ovu za milost, život, mir, zdravlje, opraštanje grehova raba Božijeg arhimandrita tog i tog i svih koje će on pomenuti, živih i mrtvih". Onda sveštenoslužitelj stavlja po česticu kod živih i kod mrtvih na Svetom Diskosu za svakog sveštenika i monaha koji pominje.
Čestica stavljena u Putir jeste kao sunčev zrak; možeš da pomeneš milion duša. Ali te čestice predstavljaju dušu pomenutu na Svetoj Liturgiji. Veliku grešku čine sveštenici koji daju česticu ljudima da nose kući. Veliki grijeh čine. Nije dopušteno. Dođi da mi pokažeš gdje piše da daješ da se nosi čestica kući. Ako daš česticu čovjeku da nosi kući, lišio si ga Liturgije tog dana; nema više udjela. Čestice se vade na Svetoj Proskomidiji: iz četvrte prosfore za žive i iz pete prosfore za mrtve i iznenada umrle. One ostaju na Svetom Diskosu, jer su izjutra samo blagoslovene, nijesu još osvećene.
A na Svetoj Epiklezi, na prizivanju Svetog Duha, kada sveštenik podiže ruke uvis i čini tri metanije do zemlje i priziva Svetog Duha govoreći: "Gospode, koji si u treći čas Apostolima svojim nisposlao Presvetoga Duha svog. Njega, Blagi, ne oduzmi od nas, no obnovi nas, koji ti se molimo"; zatim čini poklon sa čelom do zemlje i opet podiže ruke i priziva Presvetog Duha triput. I kada završi ovo prizivanje Svetog Duha, on pokazuje na božanski Agnec i na Sveti Putir i kazuje: "I učini, Gospode, ovaj Hljeb časnim i prečistim Tijelom Hrista Tvoga. Amin. A što je u ovom Svetom Putiru - skupocjenom krvlju Hrista Tvoga. Amin."
I blagosiljajući ih veli: "Pretvorivši ih Duhom Tvojim Svetim. Amin. Amin. Amin". Zatim sveštenik kleči i moli se zajedno sa cijelim narodom za cijeli svijet.
To je srce Svete Liturgije, jer sada silazi Sveti Duh na Svete Darove, koji se pretvaraju u Tijelo i Krv Spasitelja našeg Isusa Hrista. A čestice što se vade za žive i mrtve ne pretvaraju se u Tijelo i Krv Gospoda, nego se stavljaju na kraju u Sveti Putir, i osvećuju se kada dođu u dodir sa Prečistim Tajnama. Tada sveštenik kazuje: "Omij, Gospode, Svetom Krvlju Tvojom, grijehe svih ovdje pomenutih molitvama svetih tvojih. Amin". (Citirana mjesta upoređena sa Služebnikom; nap. prev).
A ako vam sveštenik daje česticu, neosvećenu, izjutra, ne uzimajte je. Hiljadu je puta bolje da uzmeš naforu, jer nafora je osvećena u okviru Svete Liturgije, a čestice neosvećene ne daju se za nošenje kući. Bože sačuvaj!
Eto zašto treba da dolazite što redovnije u crkvu. Ali vas molim, kada dajete pomene na Svetoj Liturgiji, ako znate da neki žive nevjenčano, ako su se uzeli bliski srodnici, ako je kogod, Bože sačuvaj, sektaš, ako huli na Boga ili psuje, ne stavljajte ga za pomen, jer mu činite veliko zlo. Mi hoćemo da ga sjedinimo sa Isusom Hristom a on Ga psuje? Čiji glas sluša Bog? Razmislite!
Kada se prenete iz sna, jutrom, prvo i prvo obavite svetu molitvu, to jest, načini tri poklona i reci triput: "Slava Tebi, Bože naš, Slava Tebi!" Umij lice vodom da rastjeraš san i otidi pred svete ikone. Zatim se triput osjeni pravilnim Svetim Krstom, sastavljajući tri prsta koji simvolizuju Svetu Trojicu - Oca, Sina i Svetog Duha - a druga dva predstavljaju Božanstvo i čovječanstvo Hristovo, to jest dvije prirode. I stavi najprije ruku na čelo: "U ime Oca"; na trbuh "Sina"; na desno rame: "Svetoga Duha" i na lijevo rame: "Amin".
To je dogmatski Krst po kanonskoj uredbi Crkve i po 92. kanonu Svetog Vasilija Velikog. Ne osjenjujte se krivim krstom ili u žurbi, jer će se đavo na to samo zlurado cerekati. Ko te je naučio da se podsmijevaš Svetom Krstu? Ko tebi vezuje ruke da ih uznosiš dogmatski? Hristov Krst je imao 13,5 metara visine i 3,80 metra širine.
Pravilno se krsti. Ako li ne, nijesi pravoslavac, jer ismevaš Sveti Krst, i smije se đavo od tebe kad tako bulazniš.
Osjenjuj se pravilnim krstom i kada prolaziš pored neke crkve; da te ne bude stid osjeniti se pravilnim Svetim Krstom. Tamo je prisutno Tijelo i Krv Gospodnja, stalno, na Svetom Prestolu. Tamo je Hristos živ u Svetom Oltaru. U svim pravoslavnim crkvama Prečiste Tajne Stoje na Svetom Prestolu. Ako se ne klanjaš Crkvi, ne klanjaš se Hristu!
Neka bi Bog dao da se vidimo svi u Raju! Bože sačuvaj da jedan jedini ostane na mukama; svi da se radujete u rajskim vrtovima! Svi. Kad bih imao veliku vreću, da vas stavim u vreću, da bih vas mogao pustiti u rajske vrtove! Kajmo se! Znate li kako vam je tamo lijepo? Čuj šta veli Apostol Pavle: "Što oko ne vidje, i uho ne ču, i u srce čovjeku ne dođe! (up. sa 1. Kor2,9; nap. prev.). To je pripremio Bog onima koji Ga se boje i ljube Ga.
Starac Kleopa Rumunski
15. mart 2013.
Podmitljivost
Uzroke podmitljivosti treba tražiti u nekolikim porocima: lažljivosti, srebroljublju, egoizmu, taštini i gordosti. "Žudnja za ličnom dobiti krije se u svim narodima, od najviših do najnižih slojeva... bolest podmitljivosti se širi po svetu kao prava epidemija... ono što privlači, rastače i razvraća uopšte nije samo zlato i "devize", nego i lični uspeh, lična karijera, svako političko i novinarsko 'napredovanje', počast, vlast i zakulisni uticaj. Jednom rečju, sve ono što izdiže čoveka iznad gomile, dajući mu mogućnost da 'figurira', da se uznosi i uživa".
Kod nas se danas prodaju sudije i profesori, diplomati i političari svih nivoa, umetnici i lekari, ljudska tela, pa čak i delovi leša (transplantanti). A da se i ne govori o višemilionskoj armiji činovnika koja kao i pre živi uglavnom od miga, zloupotreba i svih mogućih poklona. "Povoljni" uslovi za sve to, jesu poluozakonjena lažljivost u državnim razmerama, smešno niske zarade državnih činovnika, gubitak savesnosti, pobožnosti i poštenja.
Istiniti podvižnici svetosti i blagočašća nisu se prodavali ni za kakva blaga, već su naprotiv, prezirali svaku korist i bogatstvo, naročito ono stečeno nepravednim putem. Judina podmitljivost ušla je u istoriju svih vremena i epoha kao simvol najveće duhovne katastrofe koja je dovela do zločina pred celim čovečanstvom.
"Novcem treba vladati kao što dolikuje gospodi - tako da mi vladamo njime, a ne on nama" - pisao je jedan od vaseljsnskih učitelja Crkve, sv. Jovan Zlatoust.
Jedna danas tako raširena vrsta podmitljivosti, kao što je potkupljivost, u stara vremena u Rusiji se nazivala lihvarstvom. Ovaj porok u društvu se duboko prezirao, pa čak ni u činovničkoj sredini nije bio naročito široko rasprostranjen, o čemu svedoči izuzetno mali broj sudskih postupaka tim povodom u predrevolucionarnoj Rusiji. "Lihvarstvo je strast krajnje izopačenih ljudi kod kojih se krije u srcu bezbožnost" - pisao je ruski svetitelj Tihon Zadonski koji se i sam odlikovao nesticanjem.
U Svetom Pismu se kaže da lihvari neće naslediti Carstvo Božije (1 Kor. 6:10). Starozavetni prorok Jelisej odbio je da uzme novac ponuđen za lečenje, a njegov sluga Gijezije koji je tajno uzeo srebro bio je kažnjen time što je oboleo od gube (4 Car. 5:2027). Podmitljivost često izazivaju ljudi koji su navikli da žive po zakonima potkupljivanja i podmićivanja. Na Zapadu se ovakve pojave nazivaju korupcijom i odnos prema njima je veoma strog, bez obzira na ličnost koja je uhvaćena u mahinacijama i nečasnoj igri. (Setimo se burnih procesa u SAD, Italiji ili Nemačkoj, gde su na optuženičku klupu dospevali čak i članovi vlade.)
Međutim, od neposredne neumešanosti u realni postupak daleko je važnija duševna sklonost koja isključuje nepoštenu i lažnu pogodbu. Ali kako je to teško vaspitati u sebi, kada "ovaj svet" živi po svojim podlim i koristoljubivim zakonima. Pridržavajući se principa pravednosti, čovek se brzo u očima svoje okoline pretvara u belu vranu, postaje otpadnik, i kao da počinje da "ispada" iz sveta. Pa ipak, hiljadu puta su u pravu oni koji se, bez obzira na modu vremena ("svi sada tako žive") i lažne pretpostavke trude da svoj život usklade sa savešću i žive po evanđelskim zapovestima. Radi tih ljudi se možda i održava u životu čovečanstvo na zemlji. Njima pripada budućnost.
Ivan Iljin
14. mart 2013.
Posledice klevetanja
Ne kleveći!
Klevetnik nanosi štetu, barem trojici. Pre svega samom sebi, jer prljavština klevete, pre nego što se ovaploti u rečima prolazi kroz njegovo sopstveno srce. Zatim onome koga kleveće, zato što ima malo ljudi koji bi mogli da podnose klevetu spokojno i velikodušno, a većina pada u uninije i gnev, a često odgovara onima koji su ih uvredili istom merom. I na kraju, onome ko sluša klevetu: on misleno i sam počinje da osuđuje kao da ga guta živo blato. Naslušavši se klevetnika on gubi ljubav prema čoveku i pretvara se u učesnika u očigledno nepravednom sudu nad svojim bratom. Onaj ko bespogovorno veruje svakoj reči klevetnika najčešće nije saučesnik, već svojevrstan "medijum" klevete, kao da je zombiran klevetom. Zbog toga su sveti oci voleli da ponavljaju psalamski stih: da ne vozglagoljut usta moja djel čelovječeskih.
Arhimandrit Rafail Karelin
13. mart 2013.
Rasejanost i bezosećajnost za molitvu
A koja su sredstva za sam začetak dara molitve? Ljudi se obično žale na bezosećajnost i rasejanost kao na glavnu prepreku za molitvu. Zato je pre svega potrebna borba s uzrocima od kojih proističu ova nepoželjna svojstva. Ovi uzroci su dvojaki. Kao prvo, raspoloženje puno brige, naročito kad je sjedinjeno sa saglasnošću uma, koji ove ili one brige priznaje za glavne u životu i koje na molitvu, na usredsređenost u Bogu gleda kao na drugostepenu stvar u odnosu na samousavršavanje u naukama i umetnostima ili dostizanju ciljeva zemaljskog uređenja. Ako u čovekovoj duši postoji neka isprazna pomisao koja obuzima njegovu pažnju i energiju, on biva nesposoban za molitvu. Druga prepreka za molitveno raspoloženje je nepobeđena čulna ili druga prestupna strast. Kad rđava, pohotna želja nesmetano vlada čovekom, on nije u stanju da se moli. Duh Božji je odstupio od Saula kad se kod ovog formirao prestupan zavidljiv odnos prema Davidu. Za borbu s navedenim preprekama za molitvu čovek pre svega treba da se učvrsti u ubeđenju da je uznošenje duha ka Bogu, molitva, glavno u životu, a sve ostalo je drugostepeno. Dok čovek ne stekne svesno ubeđenje da je čuvanje srca, usredsređenost na Boga - glavna stvar u životu, nikada se neće usavršavati u molitvi. Gore navedena i dalja ukazivanja pastiru Crkve mogu služiti radi poželjnog odnosa prema molitvenom podvigu. Ali, uverivši se svim srcem u životni značaj ovog podviga on mora imati na umu da dok hrišćanin kojeg muči čulna ili druga strast, ne omrzne ovu strast i dok ne stupi s njom u borbu neće steći dar molitve.
Isto tako, i kad je u pitanju rasejanost, kojoj čak mogu biti strane grube strasti, delatnik molitvenog podviga treba da stupi u silnu borbu, skrećući svoju misao od svih spoljašnjih utisaka i zauzdavajući svoju uobrazilju, i da obavlja molitveni podvig od najnižih stupnjeva do najviših.
Učitelji pobožnosti razlikuju tri oblika molitve: molitvu volje, molitvu uma i molitvu srca, osećanja.
Mitropolit Antonije Hrapovicki
12. mart 2013.
Hrišćanin ne treba da bude fanatik
Pitao sam jednom nekog čoveka: “Šta si ti, borac za Hrista ili borac za kušača? Znaš li da postoje borci za kušača?” Hrišćanin ne treba da bude fanatik nego da voli sve ljude. Onaj ko se bez rasuđivanja razbacuje rečima, pa makar bile i ispravne, čini zlo. Poznavao sam jednog blagočestivog pisca koji se mirjanima uvek obraćao vrlo surovim jezikom, koji je, međutim, tako duboko prodirao da ih je do srži potresao. Jednom mi reče: “Na jednom skupu sam jednoj gospođi rekao to i to.” Ali način na koji joj je to rekao, sasvim sigurno ju je dotukao. Uvredio ju je pred svima. “Pazi” rekoh mu, ”ti na ljude bacaš zlatne vence sa dijamantima, ali tako kako ih bacaš, razbijaš im glave, ne samo one osetljive, nego i tvrde” Ne bacajmo se kamenjem na ljude… u ime hrišćanstva. Onaj ko razobličuje nekog grešnika pred drugima, ili sa strašću govori o nekoj ličnosti, toga ne pokreće Duh Božiji, nego… drugi neki duh. Etos Crkve je ljubav: razlikuje se suštinski od pravničkog. Crkva na sve gleda sa dugotrpljenjem i gleda da pomogne svakome, što god da je učinio, koliko god da je grešan.
Kod pojedinih pobožnih hrišćana vidim neku čudnu logiku. U redu je njihova pobožnost, dobro je njihovo nastrojenje prema dobru, ali im je potrebno i duhovno rasuđivanje i širina, kako njihovu pobožnost ne bi pratila uskogrudost, tvrdoglavost (kako narod kaže: arbanaški inat). Osnova svega je duhovnost, a iz nje proizlazi duhovno rasuđivanje, jer inače ostaje na šturom “slovu zakona”, a “slovo zakona ubija”. Onaj ko ima smirenja nikada neće sebe postavljati za učitelja drugima; takav čovek više sluša i kad biva upitan za mišljenje, odgovara smireno. Nikada neće reći “ja” nego “pomisao mi kaže” ili “Oci kažu”, odnosno, govori kao učenik. Onaj ko misli da je sposoban da ispravlja druge ima mnogo samoljubivosti u sebi.
Starac Pajsije Svetogorac
11. mart 2013.
Lenjost je smrtni greh
Lenjost je veliki porok i računa se među smrtne grehe; zato i treba sebe primoravati na izvršavanje svojih obaveza, moliti Boga za pomoć, ne uzdajući se u svoju snagu. On će, videći takvu našu dobrovoljnost, dati snagu i čvrstinu i pomoći će da se savlada oslabljena lenjost; ali bez našeg staranja i dobrovoljnosti i Bog neće pomoći. A u slučaju slabosti i nemoći neka naše nedelovanje zamene: saosećanje, samilost i smirenost.
Žalite se na lenjost. Da, ona često napada one koji se trude u pobožnosti, a ako se pogreši često prevladava. Radi izgona te strasti Sveti Oci savetuju da se držimo sećanja na smrt, muka večnih i blaženstva pravednih, rukovodeći se pri tome smirenošću, koja, spuštajući na nas milost Božiju, potpuno oslobađa ropstva lenjosti.
Protivnici su lenjosti bodrost i strah Božiji.
Sveti Makarije Optinski
10. mart 2013.
O obraćenju ljudi od jeresi ka istini
Ako hoćeš da obratiš nekoga ka istini, onda tuguj zbog njega, i sa suzama i ljubavlju kaži mu reč ili dve, i ne zapaljuj se gnevom na njega, i on ne treba da vidi znake neprijateljstva.
Jer ljubav ne ume da se gnevi i da se razdražuje na nekoga, ili da ukorava nekoga sa strašću.
Kao znak ljubavi i vladanja služi smirenje, koje se rađa od dobre savesti u Hristu Isusu, Gospodu našem.
Sveti Isak Sirin
9. mart 2013.
Zbog čega nastupa ohladnelost u veri kod crkvenih ljudi?
Ohladnelost u veri događa se kada čovek živi ne po zapovestima Evanđelja, već po svojim strastima, kada se ograničava samo ispunjavanjem obreda i zaboravlja na očišćenje svog srca od greha. Kada misli da se samo naporom uma može dostići tajna vere, a ne podvigom celokupnog života, posebno molitvom i pokajanjem. Sveti Oci su govorili da se blagodat vraća putem kojim je otišla. Neophodno je uz pomoć duhovnog rukovoditelja shvatiti zašto se ohladila vera, koje nepravilnosti je čovek dopustio. Vera prosvećuje um kroz dogmate, srce kroz hramovno bogosluženje, učešće u tajnama i domaćoj molitvi; ona snaži volju kroz ispunjenje evanđelskih zapovesti. Neretko ohlađenje nastupa zbog skraćivanja, a zatim i napuštanja neophodnih molitvi. Zato sveti Teofan Zatvornik poučava: "okruži se pravilima". U ta pravila ulaze jutarnje i večernje molitve, čitanje Evanđelja i apostolskih poslanica, takođe i Psaltira. Najbolje je da pravilo ne sastavlja sam čovek, već da se rukovodi savetima duhovnog oca ili parohijskog sveštenika kod koga se ispoveda.
Treba znati da u čovekovom životu postoje periodi ohladnelosti, nekakve bogoostavljenosti, koje dopušta Promisao, da bi čovek pamtio da samo svojim silama, bez blagodati, ne može da učini ništa osim greha. To je lekcija smirenja koju čovek treba da pamti ceo život.
Postoji još jedan uzrok takve ohladnelosti: na početku duhovnog puta blagodat deluje osobito javno i snažno u ljudskoj duši, bukvalno kao da je nosi na krilima. Ali zatim, po meri duhovnog uzrastanja, blagodat kao da odstupa, da se čovek ne bi olenjio, da bi u duhovnom životu sve više učestvovala njegova volja. U takvim neizbežnim periodima, čovek ne treba da upada u čamotinju (uninije) već da nastavi da se moli i da posećuje hram.
Arhimandrit Rafail Karelin
8. mart 2013.
Umetnik i greh
Umetnik je radio sliku, na kojoj je trebalo predstaviti anđela. Za model izabere jednog mladića prekrasne lepote. Kad je slika bila gotova, mnogi su dolazili da se dive liku anđela i nalazili da on u potpunosti odgovara našoj predstavi o anđelima. Ali umetnik je zaželeo da pored anđela naslika i đavola, kao suštu protivnost. No odgovarajući model nikako da nađe. Punih deset godina tražio je i najzad ga našao među zatvorenicima. Bolje suprotnosti anđelu nije moguće zamisliti. Ali kako se umetnik silno iznenadio, kad je saznao da je ovaj zatvorenik bio isti onaj dečak, koji mu je ranije poslužio kao model anđela! Šta ga je tako nagrdilo i unakazilo? Greh. Bio veliki ili mali, greh ostavlja svoj pečat na našem licu.
Sveti Jovan Zlatousti
7. mart 2013.
U molitvi je neophodna prostota srca
Trudi se da dođeš do detinje prostote u obraćanju i sa ljudima i u molitvi Bogu. Jednostavnost je najveće blago i najveća vrlina čovekova. Bog je savršeno jednostavan, zato što je savršeno duhovan i savršeno dobar. I neka je tvoja duša slobodna od podvojenosti na dobro i zlo.
Za vreme domaćih i sabornih molitava protiv lukavstva đavolskog i rasejanosti misli opominji sebe na jednostavnost istine i govori sebi: prosto, tj. ja verujem u sve traženo prostotom srca, i molim sve prosto; a tvoja, neprijatelju moj lukavstva, tvoje hule, podlosti, uobraženja odbacujem.
Đavo se obično useljava u nas kroz jednu lažljivu pomisao i misao lažnu i grešnu želju, a zatim deluje u nama i onespokojava nas: tako je on prost. Ne useljava li se Gospod Bog duhova u nas kroz jednu misao i ljubav istinsku i svetu, i sa nama obitava, i u nama deluje i biva za nas sve? Prema tome, moli se bez sumnje, prosto, tj. u prostoti srca, bez sumnje; kao što je lako da se misli, tako treba da bude lako i da se moli.
Blagodarim Tebi, Gospode, Vladiko i Sudijo moj, jer me učiš da se prosto molim Tebi i slušaš mene, koji vapijem Tebi, i od grehova mojih i nevolja mojih spasavaš me i na prostranom mestu postavio si noge moje. Prizvao sam Te u lukavstvu greha moga rečima crkvene molitve: Gospode Bože naš, pokajanjem oproštaj ljudima daruješ... i samo što sam je završio, mir i lakoća nastanili su se u mojoj duši.
Sveti Jovan Kronštatski
6. mart 2013.
Molitva nam donosi mir srca
Najveći dar Božiji, koji mi više od svega potrebujemo i koji vrlo često od Boga dobijamo, sledstveno našoj molitvi je mir srca, kako govori Spasitelj: Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni, i ja ću vas odmoriti (Mt. 11, 28). I radujte se i smatrajte da ste bogati, da imate sve kada ste dobili mir.
Znak milosti prema nama od Gospoda ili Presvete Majke Njegove, posle ili u vreme molitve, jeste mir srca, naročito nakon napada bilo kakve strasti, kojoj je svojstvo odsustva duševnog mira. Po srdačnom miru i nekakvoj svetoj nežnosti srca, lako možemo da prepoznamo da je naša molitva uslišena i tražena blagodat darovana. Uspeh molitve prepoznaće se i po duhovnoj sili, koju mi iznutra primamo, prema obavljanju dela našega zvanja, i prema unutrašnjoj svetlosti, koja jasno ulazi u dušu.
Sveti Jovan Kronštatski
5. mart 2013.
Osnovne vrline
Sveti Jovan KronštatskiBlagodat Božija uvek pomaže borcu, ali to ne znači da je borac uvek u položaju pobednika; ponekad, zveri ne dodiruju pravednike, ali nikako nije tačno da ih nikada ne dodiruju. Ono što je bitno nije pobeda, ili položaj pobednika, već pre trud težnje prema Bogu i odanost i posvećenje Njemu.
Veliki je Apostol Pavle, ali je on molio Gospoda mnogo puta („tri puta“ znače ne jednom, već puno puta) da se glasnik Satanin pomeri od njega, jer mu je „pakostio“, čineći neke vrste napada koji su bili teški i protivni njegovom duhu. Ali Gospod ga ostavlja u takvoj poziciji: „Dosta ti je Moja blagodat“ (2 Kor. 12:7-9) – dovoljna je pomoć blagodati i darova koji su mu obezbeđeni. Gospod želi od Apostola težnju, koja očišćuje njegovu dušu.
Ono što je bitno je stanje duše, težnja prema Bogu, a ne stav probednika. „Sila se u slabosti pokazuje sasvim“ (2 Kor. 12:9). Iako se čovek može naći u nemoći, to uopšte ne znači da je on napušten od Gospoda.
Gospod Isus Hristos, prema pogledu sveta, bio je u nevolji, ali kada Ga je grešni svet smatrao potpuno uništenim, u stvarnosti On je bio pobednik nad smrću i paklom. Gospod nam nije obećao položaje pobednika, kao nagradu za pravednost, već nam je rekao: „U svetu ćete imati nevolju; ali ne bojte se, jer Ja nadvladah svet“ (Jovan 16:33). Pomoć Božija je delotvorna, kada čovek moli pomoć od Boga, poznajući nemoć i grešnost svoje prirode. Iz tog razloga su smirenost i težnja prema Bogu osnovne vrline Hrišćanina.
Sveti Jovan Šangajski i Sanfranciski
4. mart 2013.
Reč mladima
A mlađi reče svom ocu, „Oče! Daj mi deo imanja što pripada meni.“ (Luka 15:12). Priča o bludnom sinu je najpoučnija lekcija za mlade.
U bludnom sinu, vidimo istinski karakter bezbrižne omladine: lakomisleni, nepromišljeni, željni nezavisnosti, ukratko, sve što odlikuje veći deo nečije omladine. Mlađi sin raste u kući roditelja i dostiže adolescenciju, zamišljajući da je njegov život u kući isuviše ograničen. Misli da je život pod pravilima njegovog oca i majke bio neprijatan.
Želi da oponaša svoje drugove, koji su sebe predali bučnim zadovoljstvima sveta. On je odlučio, „Ja sam naslednik bogatog imanja. Zar ne bi bilo bolje ako bih primio sada svoje nasledstvo? Mogao bih drugačije raspolagati svojim imanjem, nego što moj otac to radi.“ Prema tome, lakomislena omladina je već pod uticajem bljeska svetskih zadovoljstava i odlučuje da odbaci jaram poslušanja i da se odvoji od roditeljskog doma.
Danas su mnogi pokrenuti sličnim impulsima i ako ne napuste roditeljske domove, zar se oni ne odvajaju od doma njihovog Nebesnog Oca, zar se ne odvajaju od poslušanja Svetoj Crkvi?
Hristov jaram i Njegove zapovesti izgledaju teško nezrelim umovima. Oni zamišljaju da nije potpuno neophodno, slediti ono što Bog i Crkva Njegova zapovedaju. Izgleda im, da oni mogu služiti i Bogu i svetu u isto vreme.
Oni govore, „Mi smo već dovoljno jaki da izdržimo razarajuća iskušenja i privlačnosti. Možemo sami da se držimo istine i ispravnih učenja. Dozvolite nam da unapredimo naše umove mnogim vrstama znanja. Pustite nas da ojačamo našu volju usred iskušenja i zamki. Kroz iskustvo naš razum će biti ubeđen u prljavštinu greha!“
Takve želje nisu ništa bolje od nerazumno postavljenog zahteva mlađeg sina svome ocu, „Oče! Daj mi deo imanja što pripada meni.“
Danas imamo lakomislenu omladinu koja prestaje da pazi na zapovesti i savete Svete Crkve. Prestaju da proučavaju Reč Božiju i učenja Svetih Otaca i okreću svoju pažnju „mudrosti“ lažnih učitelja, na taj način uništavajući bolje delove svojih života.
Oni odlaze u crkve sve ređe ili prisustvuju sa manje pažnje, rastrojeni. Nema vremena da se bude pobožan i da se živi vrlinski, pošto su prezauzeti odlascima u bioskope, odlaženju na žurke, itd. Ukratko, predaju sebe svetu sve više i više, svaki dan, dok konačno ne odu u daleku zemlju.
Šta je posledica takvog odvajanja od Svete Crkve? Ista kao rezultat odvajanja bludnog sina iz očeve kuće. Lakomislena omladina rasipa svoje sjajne energije i talente svoje duše i tela vrlo brzo, uništavajući za ovaj život i večnost, sve dobro što su uradili. U međuvremenu pojavljuje se opaka bolest u zemlji – praznina i nezadovoljstvo – neizostavna posledica divljih zadovoljstava. Pojavljuje se žeđ za zadovoljstvom, koja je još više pojačana zadovoljavanjem niskih strasti, koje konačno postaju neutoljive.
Često se dešava da nesrećni ljubitelj sveta, pribegava poteri za onim što je nisko i sramno, sa ciljem da zadovolji svoje strasti, ali još uvek ne dolazi sebi, suprotno bludnom sinu; on se ne vraća putu spasenja, već upotpunjuje svoju propast, i privremenu i večnu!
Sveti Jovan Šangajski i Sanfranciski
1. mart 2013.
O smislu iskušenja
Slobodna volja svih razumnih bića, bila je kušana i do sada se iskušava, dok se ne potvrdi u dobroti. Jer bez iskušenja, dobrota nije čvrsta. Svaki Hrišćanin je potčinjen nekoj vrsti ispitivanja: neko siromaštvom, neko bolestima, neko različitim nečistim mislima, neki pak nekom vrstom nesreće ili poniženja, dok su neki zbunjenošću. Ova ispitivanja jačaju čovekovu veru, nadu i ljubav prema Bogu, to jest, pokazuju težnje osobe, njene privrženosti, bilo da on teži ka žalostima, ili je još uvek prilepljen za zemaljske stvari.
Na taj način, čovek-Hrišćanin, sam može videti u kom se stanju nalazi, kakvo je njegovo raspoloženje i prinudno smiriti sebe. Jer bez smirenosti, kao što svi Bogomudri Sveti Oci jednoglasno potvrđuju, sva dela su nekorisna. Čak je i slobodna volja Anđela bila kušana. Ako Nebeski žitelji ne mogu izbeći ispitivanje, onda još više mora biti ispitivana, slobodna volja onih, koji žive na zemlji.
Sveti Amvrosije Optinski
28. februar 2013.
Post
Neki se ljudi boje posta, mada Crkva naziva Veliki post "svetlo vreme posta". Pravoslavni monasi - isposnici, kao Antonije Veliki i mnogi drugi, postili su celog svog života, bili zdravi i dugo poživeli. Lekari nam preporučuju izvesne dijete i mi se toga slepo držimo. Zašto onda ne bismo poslušali Boga, koji je najveći vidar i koji nam post preporučuje kao blagotvoran lek i za dušu i za telo? Zar ne vidimo one, koji suviše jedu i piju, kako pate od teških i neizlečivih bolesti i kako mladi umiru?
Vladika Nikolaj
27. februar 2013.
O vrlinama
...Zbog čega nam je Bog dao zapovesti? Zar nije radi našeg ispravljanja? Poštujući zapovesti Božije, radimo na vrlinama i tako zadobijamo duševno zdravlje. Vredna je ona vrlina koja se zadobija slobodno, bez prinude. Potrebno je da čovek oseti potrebu za vrlinom i u nastavku da se podvizava da je zadobije. Bog nema potrebu da mi tvorimo Njegovu volju, ali mi imamo potrebu jer se na taj način oslobađamo našeg starog čoveka. Kada se čovek stara da tvori volju Božiju, onda se i približava Bogu i tada, ne tražeći, zadobija božansku blagodat: uzima vodu direktno sa izvora.
Može neko da je po prirodi, pretpostavimo, jednostavan, miran, krotak. Ovo su, međutim, prirodni darovi koje mu je dao Bog i neophodno je da ih neguje, da ih usavršava svojim podvigom, i zadobiće duhovne darove, darove Duha Svetoga.
Promišljenost je dar, ali, recimo, ti nemaš ovaj dar, ali imaš neki drugi. Negujući taj dar koji imaš, tj. usavršavajući ga, pored njega zadobijaš i promišljenost i druge vrline, i tako dopunjavaš vrline koje ti nedostaju. Kada se neko podvizava npr. u uzdržanju, istovremeno neguje i ćutanje, pažnju, molitvu, promišljenost... Sve vrline, kao i sve strasti, zavise od čovekovog delanja. Ako čovek radi na vrlinama, one se razvijaju, a strasti guše. Ako gaji strasti, one se razvijaju, a vrline guše. Da bi čovek napredovao, potrebno je da spozna strasti koje ima i da krene da se bori sa njima. Takođe, da spozna i darove koje mu je dao Bog i da ih uvećava. Ako ih smireno uvećava, brzo se duhovno bogati. Ako se podvizava duhovno, postaje dobar, ako je ravnodušan, postaje loš. Bog će od svakoga od nas tražiti odgovor da li smo udvostručili talanat koji nam je dao. Ako je nekom dao pet talanata, potrebno je da ih uveća u deset, devetka za njega nije odlična ocena. Ako neko iz usrdnosti, a ne iz egoizma, jedan talanat poveća na deset, ovo ne samo da dirne Boga, već i ljude sa kamenim srcem.
U zadobijanju vrline pomaže da si u blizini nekog koji ima tu vrlinu. Družeći se sa nekim koji ima blagočestivost, i ti ćeš malo-pomalo moći da zadobiješ blagočestivost. Isto se dešava i sa drugim vrlinama jer miomir vrlina drugih preliva se i na nas. Kada posmatramo sebe u vrlini drugih i pokušamo da ih podražavamo, izgrađujemo se. Ali, i u slabostima drugih zadobijamo korist jer njihove slabosti nam pomažu da sagledamo svoje. Tako, neka me dar drugog podstiče da se borim da bih ga podražavao, dok njegove slabosti me podstiču da razmislim da možda i ja nemam te iste slabosti, i u kom stepenu ih imam, da bih se borio i odsekao ih. Npr. gledam nekog ko je vrlo radan. Radujem se i pokušavam da ga podražavam. Vidim da drugi ima znatiželju. Ne osuđujem brata, ali istražujem sebe da vidim da možda i ja nemam znatiželju. Ako vidim da je imam, pokušavam da je odsečem. Ako, međutim, vidim samo svoje vrline, a kod drugih slabosti, dok svoje slabosti ne vidim ili ih opravdavam, i kažem: "Bolji sam i od ovoga i od onoga i od ovoga...!" – gotovo, utopio sam se! /...
Nekada se može desiti da neko misli da ima neku vrlinu, prosto je naučio neke njene spoljašnje karakteristike i tako se ponaša da bi izgledao vrlinski. Ovo, međutim, nije prava vrlina i ne može da ostane ovako: proći će kroz rešeto i onda će da se pojavi stvarno stanje. Jedno je da se neko podvizava da ne priča da ne bi ranjavao bližnje i da tako malo-pomalo zadobije vrlinu ćutanja, a drugo da ne priča da bi se pokazao kao neko ko ima vrlinu ćutanja. Može da ćuti, ali sa pomislima da neprekidno praznoslovi i da unutar sebe ima hrpu strasti.
Starac Pajsije
26. februar 2013.
O preobražavanju sebe
Ono što mi možemo da uradimo jeste da se popravimo od danas. Da svaki od nas obeća pred Hristom koji strada i koji biva vođen na raspeće, pred grobom oca Justina: "Gospode! Majko Božija! Sveti arhangele Gavrilo! Sveti oče Justine! Od danas obećavam da grijeh moj koji imam u sebi, bio on tajni ili javni, ja ću od danas da prekinem sa njime”! A koliko grijehova imamo u sebi!
Onaj koji je malovjeran neka obeća danas: "Od danas, Gospode, neću više dozvoliti da duh malovjerja ovlada mojom dušom, jer hoću da i ja budem blagovjesnik tvoga spasenja”.
Onaj koji ima u sebi zavisti – a ko od nas nema zavisti u sebi? – neka obeća: "Gospode, neću više zavist imati u sebi. Zavist je brata ubila. Zavist je bratoubilačka. Zavist je ona koja danas ubija moj narod, neću ja taj zli, opaki duh demonski da više nosim u sebi”.
Onaj koji ima gordosti u sebi, a svi imamo svaki na svoj način gordost, danas neka obeća: "Od danas, Gospode, gledajući Tvoje dugotrpljenje i Tvoje smirenje i Tvoje služenje, jer si došao ne da Ti služe, nego da služiš i život svoj polažeš za bližnje svoje, danas ću se potruditi da i ja služim, da ne tražim da mi služe nego da služim i da se žrtvujem za bližnje svoje”.
Onoga među nama koji nije vjenčan, a možda ima takvih , od danas neka obeća Bogu: "Pod hitno idem poslije Vaskrsa da se vjenčam, neću da živim u prljavštini bluda i nečistote, nego hoću da primim vijence Božije na sebe, da osveštam zajednički život moj sa mužem, sa ženom, da i djeca koja se rađaju iz našeg braka, budu iz blagoslovenog korijena”.
Onaj koji živi u nekoj preljubi – da ne da Bog! – od danas pred Bogom neka stane i neka se zakune: "Neću, Gospode, više strastima nižim od sebe da robujem, hoću samo tebi da služim”; neka danas obeća da preljuba u srcu njegovom neće se začeti, a pogotovo na djelo izaći. Onaj koji živi u bludu bio mlađi ili stariji neka se zakune na ovom svetom grobu, i za ovaj sveti praznik: "Gospode, Majko Božija, Ti koja si svetinja devičanstva i čistote, hoću da pripadam tvome društvu i tvojoj zajednici, da i ja nosim to devičanstvo i tu čistotu u sebi i u svojoj duši”; i neka obeća, nek se zakune danas ovdje, na ovom svetom grobu da više neće dozvoliti da ga blud odvodi na njive grijeha i na njive gladi koje truju i koje ubijaju čistotu i tijela i duše i iz kojih se rađaju mnogi ostali grijesi i mnoge ostale nesreće.
Onaj koji je vlastoljubiv, bilo muž ili žena, neka danas obeća: "Neću više vlastoljubljem da trujem svoju dušu”. Onaj koji je spreman češće puta da padne u očajanje, da obeća Gospodu: "Neću, Gospode, da budem u društvu Jude izdajnika, koji se raskaja i koji pade u očajanje i izgubi nadu u tebe živoga Boga. Neću sa njim da budem, nego ću da budem sa prorocima tvojim, sa apostolima tvojim, sa majkom tvojom, hoću da budem sa mojim ocem Justinom, sa ispovjednikom svepravoslavnim Tihonom, Patrijarhom Ruskim. Hoću sa njima da budem, ako su oni mogli i smogli u mnogo težim prilikama da izdrže da pretrpe da ne izgube svoj obraz i ne padnu u očajanje hoću i ja njihovim molitvama da se u tome utvrdim”.
I tako redom neka svaki pogleda svoju dušu, i neka svaki pogleda svoj život, i neka stane pred lice Presvete Djeve i pred lice Gospoda Dugotrpjeljivog, pred njegov časni krst i neka svaki od nas izmjeri svoj život, svoj i spoljašnji život i djela svoja, ali prvjenstveno svoj unutrašnji život, svoje srce, svoju dušu, neka izmjeri tom svetom mjerom današnjih Blagovjesti i svih svetih Božijih ljudi koje danas proslavljamo i mjerom Časnog Krsta koji obuhvata sobom i nebo, i zemlju, i širine, i dubine, i visine, i u svjetlosti Časnog Krsta, u svjetlosti Blagovjesti Božije, u svjetlosti lica tih svetih Božijih ljudi obasjanih Hristovom svjetlošću da izmerimo svoj život i što god ima u nama nečisto i prljavo što je odstupilo od Boga, što nas zagađuje, što nas odvaja od zapovjesti Božijih, što nas otuđuje jedne od drugih. Da se potrudimo svaki makar po jedan grijeh svoj, od danas neka pred Bogom obeća da će iskorijeniti i to će biti najbolji, najmoćniji, najsnažniji naš otpor.
Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije
25. februar 2013.
Moć misli
Ljudska misao ima nepojamno veliku moć – u stanju je da učini mnoga dobra, ali i da uništi drugog čoveka. Strahovite moći svoje misli čovek najčešće uopšte nije svestan. Nesloge u porodici, svađe, bolesti i svakakve nevolje, naročito krupnije, koje snađu neku porodicu, posledica su rđavih misli njenih članova.
Prvi i jedini uslov za promenu rđave porodične klime jeste promena misli njenih vodećih članova. Počnite svesno da šaljete dobre misli, misli ljubavi i dobrih želja onome ko vam je mrzak, ko vas je uvredio, ko vas ne voli. Na sopstvenom primeru moći ćete da se uverite u snagu dobrih misli.
Prestanite da mislite zlo o svom šefu ili drugu na poslu, preokrenite zle misli u dobre i videćete promenu ponašanja vaših dotadašnjih ”neprijatelja”.
Ako je domaćin u kući mnogo opterećen brigama i mislima o nekom problemu, on takvim mislima stvara nemir ne samo sebi, već i celoj svojoj porodici – svi u kući mogu biti utučeni, bez mira i utehe. On kao domaćin, treba da zrači dobrotom, koja se iz njega prenosi na sve ostale u kući. Mi ljudi smo takav misleni aparat.
Sva priroda je tajanstvena, od biljke do ptice i čoveka, jer je Bog u svemu prisutan. On po malo razmiče zavesu tajanstva onome ko ga istinski ljubi, a to je najčešće čovek čista srca. Bog je neshvatljiva energija i čovek nosi u sebi tu neshvatljivu energiju.
Starac Tadej
22. februar 2013.
Bogatstvo
Često slušamo o ljudima, kako gomilaju zemaljska blaga, umiru ne iskoristivši ih ni za kakav blagosloven cilj. Jedna gospođa u Čikagu, stara 87 godina, čuvala je 25.000 dolara sakrivenih u kući. Jednog dana izašla je nekuda, a lopovi su ukrali njenu ušteđevinu. Za koga je ta žena čuvala ovoliki novac? Sa njim nije ništa stekla ni na zemlji ni na nebu. Srce je bilo vezano novcem na zemlji, a sada je srce prazno i siromašno na nebu. Sama reč Božja veli:"Sine moj, daj mi srce svoje". Ne daj svoje srce zemlji na zemaljske stvari, nego Meni. Jer, ako je tvoje srce samnom, ono će biti samnom u večnosti, ako je tvoje srce sa tvojim zemaljskim blagom, ono će biti daleko od Mene u tamnim predelima večite smrti, zato daj mi srce svoje, sine Moj.
Mi smo pravoslavni hrišćani. Pripadamo najstarijoj apostolskoj crkvi. Kao takvi, treba da budemo ispunjeni mudrošću i da imamo pravo znanje o životu. Nevernici i sektaši puni su briga o osiguranju svog kratkog ovozemaljaskog života. Ali mi, kao deca svetlosti i duhovne mudrosti, treba da damo primer celom svetu u traženju, pre svega, Carstva Nebeskog, koje je večito. Osigurajmo, zato svoj večiti život, prikupljajući duhovno i moralno blago, koje moljci ne grizu niti rđa, niti ga lopovi kradu, niti se može uništiti. Jer naša dobra dela ići će ispred nas pred presto Gospoda na poslednjem Strašnom Sudu. Držite se blagoslovene vere vaših predaka - vi ne možete naći bolju veru na celom svetu. Držite se narodnih običaja svoje Crkve, bolja Crkva ne postoji.
Vladika Nikolaj
21. februar 2013.
Nemojte da prisiljavate (ispravljate) druge...
Kada govorite sa drugima, nemojte da vršite na njih pritisak. To je duhovno plemstvo. Poštujte drugog i nemojte da mu se namećete (tj da ga prisiljavate). Ako bi hteo Bog, mogao bi učiniti u jednom trenu da se ceo svet pokaje (izmeni), samo bi okrenuo dugme na sedam stepeni rihtera i stvorio potres. Videli bi kako se onda svi krste obema rukama. Međutim, to nije iskreno pokajanje. To je prisilno pokajanje i ono nema vrednosti kod Boga. Zato nemojte da prisiljavate (ispravljate) druge...
Starac Pajsije Svetogorac
20. februar 2013.
Verujući u Gospoda ostvarujemo smisao života
Gospod je, braćo i sestre, za nas verujuće sve. On je hleb života, On je voda živa, On je svetlost, On je pastir dobri. Dakle, sve za život naš. Verujući u Njega mi živimo Njime, ostvarujemo smisao i cilj svoga života i osposobljavamo se da uđemo u neprolazno blaženstvo Carstva Nebeskog. Imati dakle, uvek u vidu to da živimo Hristom. Kaže Sveti Apostol Pavle: "Ne živim više ja, nego živi Hristos u meni" (Gal. 2, 20). Tim životom, večnim, živeći u Hristu i sa Hristom, mi ćemo, kažem i ponavljam, ostvariti smisao i cilj svoga života, a to je, po svetim rečima Jevanđelja, blaženstvo neprolaznog Carstva Božijeg. U to blaženstvo Carstva Nebeskog da uđemo već u ovome svetu želim i vama i sebi.
Patrijarh Pavle
19. februar 2013.
O žalosti
Kada zao duh tuge ovladava dušom, on je ispuni gorčinom i neprijatnošću i ne dozvoljava joj da savršava molitvu sa dužnim usrđem, smeta joj da se bavi čitanjem Svetog Pisma sa potrebnom pažnjom, lišava je krotosti i blagodušja u saobraćanju sa braćom i rađa odvratnost prema bilo kakvom razgovoru. Jer, duša ispunjena tugom, postajući kao bezumna i van sebe, ne može spokojno da prima ni dobar savet niti da krotko odgovara na postavljena pitanja. Ona beži od ljudi kao od vinovnika njenog smućenja a ne shvata da je uzrok njene bolesti u njoj samoj.
Tuga je crv srca, koji grize majku koja ga rađa. Tužni monah ne uzdiže um k sazrcanju i nikada ne može da savršava čistu molitvu. Ko je pobedio strasti, pobedio je i tugu. A pobeđeni strastima, neće izbeći okove pečali. Kao što se bolnik prepoznaje po boji lica, tako se i onaj, kojim vlada strast, otkriva po tuzi. Ko ljubi svet, njemu nije moguće da se ne žalosti.
A ko je prezreo svet, svagda je veseo. Kao što oganj očišćuje zlato, tako i tuga po Bogu očišćuje grehovno srce.
Sveti Serafim Sarovski
18. februar 2013.
Neka Gospod Isus Hristos postane naše srce i naš život
Velika je korist za svakoga čoveka ako Hristos za njega postane i njegovo srce i njegov život. I ne samo da je to dobro za toga čoveka, nego je to dobro i za sve one koji su u njegovoj blizini, jer, svaka se sila svagda nalazi u središtu i odatle ona se širi, poput talasa, svuda i deluje na sve ono na šta na tom putu nai|e. I onaj koji je, najverovatnije zbog lenjosti svoje, lišio sebe ovako velikog dara Božijeg, taj mnogo toga uskraćuje i sebi i drugima zbog toga što Hristos nije u njemu, u njegovom životu i u njegovom srcu. Pomolimo se Gospodu da On postane srce za svakoga čoveka i da On bude Život onima koji su umrli za želje ovoga sveta, a da bude smrt za one u kojima još uvek živi stari, grehu okrenut čovek. Pomolimo se da ti, grehom ophrvani ljudi, ne šire oko sebe lažni život ako već ne žele da žive u istini.
Svako ko se žali na lenjost i na hladnoću u duši, trebalo bi da dobro pogleda u sebe, da slučajno u njega nije ušla neka od pomisli koje čoveka vuku ka dole umesto da ga uzvode u visinu. Takve misli su svagda one kroz koje nešto prisvajamo za sebe, kada nešto pripisujemo sebi: uspeh u nekom poslu, pohvale, primećivanje nedostataka na bližnjima i osećaj neke naše superiornosti nad drugim ljudima. Zato se pomolimo Gospodu, neka nas iskuša, neka nas isproba, neka nam otvori oči da vidimo da li smo na putu bezakonja, a ako jesmo, pomolimo se i potrudimo se da se uputimo ka putu u život večni.
Ništa se ne dešava slučajno. Sve to šta nam se događa, događa se po promislu Božijem. Sve što nam se dešava, dešava se ili kao kazna, ili kao pouka. Na svetu je bezbroj ljudi koji su hipohondri i onih koji su oštećenoga uma, onih koji podnose neprijatnosti ovoga života, a opet, i ako nisu u stanju da sami brinu za sebe, njih čuva promisao Božiji. I često se čuje pitanje zašto je to tako? Možda je to tako jer je u njima ranije bilo mnoštvo dobrih misli i osećanja, možda zato što su pre te bolesti učinili neko dobro delo, pa ih zbog toga nije napustila blagodat Božija, nego je ona i dalje postojano u njima? Ako neprijatelju duše i biva dopušteno da se igra ljudskim životom, zar to nije zato što ranije u tome čoveku nisu bili postojani principi dobra, bez kojeg nema blagodati koja štiti svakoga od nas? Upravo zato bi oni koji su se prihvatili službe duhovnog prosvećenja, trebalo da se dobro zamisle nad time da li se svagda dovoljno staraju da njihovo učenje dobije pomoć nebesku u neprekidnoj borbi protiv sila mraka? Da li dovoljno ulaze u dušu onih kojima daju savete? Da li se njihove pouke zaista sprovode u svakodnevnom životu? Sa ovakvim mislima treba pribeći Bogu i istrajavati na tome da ojačamo u sebi revnost ka svemu onome što je dobro i dušekorisno. To bi, svakako, bilo pravilnije, korisnije, milije Gospodu, nego li raditi na tome da nesrećnu smrt prikrivamo svečanim i raskošnim pogrebom.
Ne može se opovrgnuti istina da se i u toku dana mogu videti zvezde, ali to je moguće iz dubine koja mora biti uska i okomita, nedostupna za svetlost sunca. Isto se dešava i sa svakim od nas jer što je čovek dublje u svome smirenju, to je njemu lakše da vidi Nebo.
Svakome onome ko se trudi zarad svoga spasenja, moglo bi se i trebalo bi mu se reći: Nema potrebe da saznaješ nednebeske tajne, ne tragaj za time da saznaš ono što je skriveno, ili ono šta se odnosi na budućnost. Za spasenje je neophodno da veruješ, da ispunjavaš zapovesti i da svagda očišćuješ svoje srce, a ne da budeš radoznao. Opasno je želeti da se sazna ono šta je skriveno, a još je opasnije nastojati da se te tajne i otkriju. Po promislu Božijem nama se otkriva ono šta nam je potrebno i uvek u meri u kojoj to možemo da shvatimo.
Neka je slava Hristu, Koji nam se javio u smirenju naše prirode, da bi nam pokazao uzor smirenja. On se rodio u pećini, da mi ne bismo težili lepoti svoje sobe ili svoje kelije, ležao je u jaslama da mi ne bi tražili meku postelju, bio je povijen u pelene da bismo voleli prostu odeću, došao je kao dete koje još nije umelo da govori da bismo mi bili jednostavni kao deca, nezlobivi i da svoj jezik ne bismo pokretali na praznoslovlje. Neka vas ove istine osene i neka osene i mene, za šta molim i vaše molitve.
Ono što je gorko ne može se gorkim osladiti, nego samo onim što je slatko. Tako se i gorki komentari ne mogu osladiti gorkim rečima. Krotost, trpljenje i ljubav ne mogu samo da oslade ono šta izvire iz gorkog istočnika, nego i sam gorki izvor mogu da promene u slatki. Ako je naša duša podvrgnuta nekom lišavanju, Bog traži strpljenje i nadu da bi se duša iskušala i očistila.
Sveti Filaret Moskovski
15. februar 2013.
Hrišćanin uvek treba da je plemenit
Hrišćani imaju priziv, shodno zapovestima Božijim, da budu sveti i savršeni. Savršenstvo i svetost se prvo pojavljuju u duši, kao radost, koja prožima misli, osećanja, reči i dela hrišćana. Blagodat Božija ih prožima iz duše, uobličavajući i njihov spoljašnji karakter. Hrišćaninu priliči da je ljubazan sa svima. Njegove reči i dela treba da budu nadahnuta Duhom Svetim, Koji obitava u njemu. Tako on svojim životom i ljubavlju prema bližnjima proslavlja Ime Božije.
Ko je umeren u rečima, umeren je i u delima. Ko pazi na reči koje treba izgovoriti, kada i gde, paziće i na svoju delatnost, rukovođen vrlinom i pobožnošću. Blagoslovene reči hrišćanina odlikuju se iskrenom pobožnošću. Takve reči u duši rađaju ljubav, donoseći mir i radost. Nasuprot tome, nepobožna reč rađa mržnju, razdor, zavist, sukobe i ratove.
Treba, dakle, uvek da budemo pobožni. Nikada iz naših usta ne treba da izađe zla reč, reč koja nije osoljena blagodaću Božijom. Naše reči treba da budu uvek reči dobra, reči koje svedoče Hrista i doprinose duhovnom dobru.
Sveti Nektarije Eginski
14. februar 2013.
O idenju za Hristom
Odbijanje hrišćanina da nosi krst jeste odricanje od Hrista. Ne može se biti Hristov učenik bez spremnosti na teškoće. Bitno je da mi ne stvaramo teškoće drugima, a da teškoće koje dolaze od sveta koji "u zlu leži" svesno prihvatimo, kao put, kao krst svoj. "Hajde", veli drugom mladiću "za mnom". A on reče: Gospode, dopusti mi da prvo odem da sahranim oca svoga.
A Isus mu reče: Ostavi neka mrtvi sahranjuju svoje mrtve, a ti hajde za mnom te objavljuj Carstvo Božije. Otac toga mladića još je bio živ, a Gospod kaže za njega da je "mrtav". Za njega su mrtvi i oni koji su još živi u ovom svetu ako nemaju vere u Njega, i koji žive po duhu ovoga sveta, koji u zlu leži i koji će proći. Treba da imamo uvek u vidu to što su preci naši znali i verovali: da je bolje biti mrtav radi Hrista i mrtav u očima ovoga sveta, nego biti mrtav u očima Hristovim. Mi treba da budemo tako odani Hristu. To ne znači da mi tražimo smrt. Pravilo hrišćanskog mučeništva jeste: ne tražiti mučeništvo.
Mi ne izazivamo mučeništvo, ali kada dođemo pred pitanje - ili odricanje od Hrista ili će otići glava, onda da izaberemo put majke Jevrosime, koja kaže svome sinu: "Bolje ti je izgubiti glavu nego svoju ogrešiti dušu!" Kada umre za Hrista, mrtav čovek je živ pred Bogom i živ u Bogu, u Carstvu Nebeskom. Mrtav je pred Njim samo onaj koji je grešnik, koji se ne kaje, i koji u Njega ne veruje.
Patrijarh Pavle
13. februar 2013.
O ogovaranju
Niko pametan, neće sporiti da mržnja i zlopamćenje rađaju ogovaranje. Ogovaranje je porod mržnje. To je tanana a krupna bolest, skrivena i podmukla pijavica, koja siše i slabi krv ljubavi. Ogovaranje je licemerstvo ljubavi, uzročnik oskvrnjenja i opterećenja savesti, uništenje čistote. Neke devojke greše javno i bez srama, a druge potajno i sa više stida čine još gore stvari nego prve. Tako se nešto može videti i kod sramnih strasti. Mnogo je tajno, iznutra pokvarenih devojaka [tj. strasti]: licemerstvo, lukavstvo, grešna tuga, zlopamćenje, ogovaranje u srcu. Vidljivo, one predstavljaju jedno, ali unutra gledaju na drugo.
Kada sam jednom prilikom čuo neke ljude kako ogovaraju, ja im zapretih. Delatelji ovoga zla su u svoju odbranu navodili da tako čine iz ljubavi i brige za onoga koji je bio predmet ogovaranja. A ja njima rekoh: Onoga koji tajno okleveta bližnjega svoga, toga oterah (Ps.100,5). Ako zaista voliš bližnjega kako kažeš, pomoli se tajno, a ne da ismevaš čoveka. To je način koji je ugodan Gospodu. A i ovo neka ti ne ostane nepoznato, pa ćeš se čuvati da ne osudiš ljude koji se spotaknu: dok je Juda bio učenik Hristov, razbojnik je pripadao ubicama; i čudo, kako da se u jednom magnovenju zbi sa njima takva promena!...
Ko hoće da pobedi duha ogovaranja, neka krivicu ne pripisuje onome koji je pao, već demonu koji ga je oborio. Jer, niko baš naročito ne želi da greši protiv Boga, mada niko od nas ne greši prinudno. Znao sam čoveka koji je javno zgrešio, a tajno se pokajao. I onaj koga sam osudio kao bludnika, beše već pred Bogom nevin, umilostivivši ga iskrenim obraćenjem.
Nikada se nemoj ustručavati pred onim koji u tvome prisustvu ogovara bližnjega, nego štaviše reci: „Stani, brate! Ja svaki dan padam i u teže grehe. Pa, kako mogu da ga osuđujem?" Tako ćeš jednim zamahom načiniti dva dobra: jednim lekom izlečićeš i sebe i bližnjega.
Jedan od najkraćih puteva da se dobije oproštaj grehova jeste: ne osuđivati. Ne sudite, i neće vam se suditi (Lk.6,37). Kao što se vatra protivi vodi, tako je i osuđivanje strano onome koji hoće da se pokaje. Nemoj osuđivati čak ni kada bi video nekoga da greši i na samoj samrti: Sud Božiji ljudima nije poznat. Neki su javno činili velike grehove, ali su još i veće vrline činili tajno. I oni koji su im se tako rado rugali, prevariše se, jer od dima nisu videli sunce.
Čujte me, čujte, svi vi koji strogo sudite tuđim delima: ako je tačno (a tačno je) da će nam se suditi sudom kakvim sudimo (up. Mt.7,2), onda ćemo svakako pasti upravo u one telesne ili duševne grehe za koje okrivljavamo bližnjega. Stroge i brižljive sudije grehova svog bližnjeg boluju od navedene strasti zato što nemaju savršenoga i trajnog sećanja i brige o svojim sopstvenim gresima. Jer, onaj koji tačno, bez plašta samoljublja, vidi svoja zla dela, ni o čemu se drugom od ovozemaljkih stvari više ne brine, misleći na to da ni za sopstveni plač neće imati dovoljno vremena, makar i sto godina živeo, i makar video kako iz očiju njegovih ističe i čitava reka suza, velika kao Jordan. Ispitivao sam plač, i ne nađoh u njemu ni traga od ogovaranja i osuđivanja. Demoni nas nagovaraju ili da grešimo, ili, ako ne grešimo, da osuđujemo one koji greše, kako bi, ubice, pomoću drugog isprljali prvo.
Znaj da se zlopamtljivi i zlobni ljudi prepoznaju i po tome što, obuzeti duhom mržnje, lako i sa uživanjem umanjuju vrednost učenja, delatnosti i vrline svog bližnjeg. Znao sam neke ljude koji su tajno i skriveno od sveta činili najteže grehe. Međutim, smatrajući se čistim, oni su teško napadali one koji javno padaju u lake grehe.
Suditi, znači bestidno svojatati Božije pravo, a osuđivati, znači upropašćivati svoju dušu. Kao što nadmenost može i bez druge strasti upropastiti čoveka, tako nas i suđenje samo po sebi može savršeno pogubiti. Onaj farisej je bio osuđen upravo zbog toga (up. Lk.18,10 i d.). Dobar baštovan bere samo zrele jagode, a nezrele ne. Pametan i razborit um, isto tako, primećuje samo vrline i samo o njima govori. A bezumni čovek pronalazi samo krivice i nedostatke. O njemu je i rečeno: Istražiše bezakonje, iščezoše oni koji su istražili istragu (Ps.63,7). Nemoj osuđivati ni onda kada svojim očima vidiš da neko greši: često se i oči varaju. Stepenica deseta. Ko ju je savladao, postao je delatelj ljubavi ili plača.
Sveti Jovan Lestvičnik
12. februar 2013.
Carstvo Nebesko je naša prava Otadžbina i Domovina
Da se trudimo da veru svoju izvršujemo u svetim i čestitim delima, i da se time približimo Bogu i budemo dostojni naših predaka, koji su to znali i to činili i za ovoga sveta, i zato ušli u Carstvo Nebesko koje je prava naša Otadžbina i Domovina. I da znamo šta je pravi smisao našeg života, da ovde svojom svetom verom pravoslavnom i životom po toj veri, zaslužimo onaj svet neprolazni, blaženstvo u onom svetu sa blaženim nebeskim silama, i blaženim ocima i materama našim u blizini Božijoj, u zajednici Crkve Božije, koja je u slavi. To govorim uvek i sebi i vama, braćo i sestre, jer nam valja otići sa ovoga sveta, stati pred Sudiju pravednoga.
Prigovaraju nam nevernici da mi pravoslavni sveštenici verne ne samo opominjemo, nego da ih plašimo, plašimo smrću. To ne stoji. Mi i sebi, braćo i sestre, i svima onima koji imaju uši da čuju iznosimo istinu. Otići ćemo sa ovoga sveta. To znaju i nevernici, ali oni ne znaju i neće da znaju da je duša besmrtna i da ona odlazi pred lice Božije da primi ili blaženstvo večno ili muku večnu. A mi to treba da znamo, da budemo oni koji znaju šta rade. To vam stavljam na dušu i srce.
Patrijarh Pavle
11. februar 2013.
Kako se boriti protiv iznenadnih strasti
Ako nisi naučio da se boriš protiv iznenadnih napada strasti, na primer - protiv srdžbe zbog nanete ti uvrede, savetujem ti da postupiš ovako:
Postavi sebi pravilo da svaki dan, još dok sediš kod kuće, razmisliš šta ti se sve može u toku dana prijatno i neprijatno dogoditi i koje se sve strasti i razdraženja tim povodom mogu u tebi pokrenuti, pa se unapred pripremi kako da ih u klici ugušiš i ne dozvoliš da se pojave. Ako tako budeš činio, nikada te napad strasti neće iznenaditi, nego ćeš uvek biti spreman da mu se odupreš: neće te obuzeti gnev ni ophrvati pohota. Čini takvu smotru osobito onda kada moraš ići nekuda gde ćeš se sresti s osobama koje te mogu privući ili razdražiti. Ako se spremiš, lako ćeš izbeći i jedno i drugo.
Talas strasti će se, čim se podigne, razbiti o tebe kao o stenu i neće te prevaliti kao mali čun. O tome te, bar što se gneva tiče, uverava i sv. prorok David kad kaže: Prenuh se i ne zbunih se. Ali tim pripremanjem nije sve učinjeno. Strast ipak može izbiti, i to neočekivano. U tom slučaju postupaj ovako: čim osetiš da se strast javlja pohitaj da je zaustaviš silnim naprezanjem volje. Siđi umom u srce i ne dopusti da strast uđe u njega. Pazi da se ono ne razdraži i ne zanese. A ako strast uspe iznenada da prodre u srce, postaraj se u prvo vreme da se to bar spolja ni rečju, ni pogledom, ni pokretom ne pokaže.
Potom primoraj sebe da uzneseš um i srce Bogu, da se setiš bezgranične Božje ljubavi i Njegove pravde. Zatim se trudi da sprečiš spoljašnje pojavljivanje strasti i da probudiš vrlinu koja joj je suprotna. To možda i nećeš savršeno obaviti kako nameravaš, ali ipak ne odstupaj. Neka ti borba izgleda i bezuspešna - malo kasnije kad strast oslabi stvar će poći nabolje i moći ćeš sve dobro privesti kraju. Glavno je ne dozvoljavati da se strast spolja pojavi. To će je zaustaviti. Zato, čim se malo pribereš, pohitaj srcu i postaraj se da izbaciš iz njega prljavštinu.
Najbolja i najsigurnija zaštita od iznenadnog napada strasti jeste odstranjenje uzroka koji do nje dovodi. A postoje samo dva uzroka: ljubav i mržnja. Ako je tvoje srce osvojila ljubav prema nekoj osobi ili nekoj stvari, prirodno je da kada vidiš da neko žalosti osobu koju voliš, ili ti oduzima stvar koju voliš, onog časa uskiptiš i ustaješ protiv njega. Zato, ako želiš da te prepadi ne iznenade, potrudi se da savladaš i da iščupaš iz srca tu nedozvoljenu ljubav, i koliko si se većma zaneo, utoliko se više staraj da postaneš ravnodušan prema njoj, jer ukoliko je tvoja ljubav veća, utoliko će se burnije i iznenadnije strasti u svim pomenutim slučajevima pojavljivati.
Isto tako, ako mrziš nekoga ili imaš odvratnost prema nečemu, doći ćeš takođe u priliku da planeš, kada se s njim sretneš, a osobito ako ga ko još i pohvali. Zato, ako hoćeš da sačuvaš duševni mir u takvim slučajevima, primoraj prvo sebe da ugušiš to ružno osećanje.
U tom će ti, bar što se tiče ljudi, pomoći razmišljanje da su i oni Božja stvorenja, sazdana kao i ti po slici i prilici Njegovoj, da su i oni iskupljeni dragocenom krvlju Gospoda Isusa Hrista, da su i oni tvoja sabraća, koju ne smeš mrzeti čak ni mišlju, kao što je napisano: Nemoj mrziti na brata svojega u srcu svojem (III Mojs. 19,17). Ako su zaslužili da ne budeš prema njima dobro raspoložen, a ti ipak jesi, postaćeš sličan Bogu Koji voli svako Svoje stvorenje i ne gnuša se nikoga, kao što veli premudri Solomon: Ljubiš sve što postoji i ničeg se ne gnušaš od onoga što si stvorio, niti mrziš nešto što si ustrojio i Koji, ne gledajući na ljudske grehe, zapovijeda Svome suncu, te obasjava i zle i dobre, i daje dažd pravednima i nepravednima (Mat. 5,45).
Sveti Nikodim Agiorit
08. februar 2013.
Unutrašnji nemir i unutrašnja svetlost
Problem koji bogotražitelja ponajviše muči jeste unutrašnji nered njegovih misli i želja, te on čezne da pronađe neki način da ih obuzda. Postoji samo jedan način kojim se to postiže - duhovna osetljivost ili toplina srca, praćena sećanjem na Boga. Čim se u tebi upali ovaj oganj, misli će se umiriti, unutrašnje raspoloženje će se popraviti, pojava dobrih i loših duševnih pokreta će postati još očiglednija i moći ćeš da odagnaš one loše. Tako ćeš moći jasno da razlikuješ dobro od pogrešnog, što će te krepiti u činjenju dobra, bez obzira na sve prepreke. Jednom rečju, započni istinski, delatni duhovni život, za kojim si do sada tragao, a koji se do sada samo u obrisima javljao. Takođe, bogočežnja će doneti privremenu toplinu, koja se gubi sa prestankom bogočežnje. Međutim, toplina koja se rađa u srcu, stalno boravi i održava pažnju uma na njemu. Kada um siđe u srce, time se vaspostavlja zajedinca uma i srca, koja ponovo presazdava naš duhovni organizam.
Sveti Teofan Zatvornik
07. februar 2013.
Milost duši
Niko ne može reći: Ja sam siromah i nemam odakle da dajem milostinju, jer ako ne možeš da daš koliko i bogati koji svoje darove polaže u riznicu, onda bar daj dve lepte, slično udovici, i Bog će to od tebe primiti radije nego darove onih bogataša. Ako ni to nemaš, onda bar imaš snage i možeš uslugom da učiniš milost slabome. A ako ni to ne možeš, onda možeš rečju da brata utešiš. Ako ni to nisi u stanju, možeš, kad se razdraži na tebe brat tvoj da učiniš milost i da ga podneseš u vreme njegovog smućenja videći ga iskušanog od zajedničkog neprijatelja, i umesto što bi mu rekao neku reč i još više ga smutio, možeš oćutati čineći milost njegovoj duši odvlačeći ga od neprijatelja. Možeš, opet, ako ti nekad zgreši brat tvoj, da mu učiniš milost i da mu oprostiš njegov greh, da bi i ti primio oproštaj od Boga, jer je kazano: Oprostite i oprostiće vam se (Lk.6,37). I tako ćeš činiti milost duši brata svoga otpuštajući mu ono što je zgrešio prema tebi. Jer, Bog nam je dao vlast da, ako hoćemo, otpuštamo prestupe jedni drugima. Ako, dakle, nemaš čime da učiniš milostinju telu, učini milost duši njegovoj. A kakva je milost veća od toga da se pomiluje duša? Koliko je vrednija duša od tela, toliko je i milost učinjena duši veća od milostinje učinjene telu.
Prepodobni Dorotej
06. februar 2013.
Gospod daje po srcu
Moleći se Gospodu, Majci Božijoj ili Svetima, svagda imaj na umu da Gospod daje po srcu (daće ti Gospod po srcu tvojemu, Ps. 19, 5), kakvo je srce, takav je i dar; ako se moliš sa verom, iskreno, svim srcem, nelicemerno, tada saobrazno tvojoj veri, stepenu topline tvoga srca, daće ti se i dar od Gospoda. I obrnuto, što je hladnije tvoje srce, što je ono malovernije, neiskrenije, beskorisnija je i tvoja molitva, osim toga, ona još više razgnevljuje Gospoda, Koji jeste Duh i ište Sebi one koji se klanjaju u duhu i istini (Jn. 4, 24-23). Zato, ako prizivaš Gospoda, Majku Božiju, Anđele ili Svetitelje prizivaj ih svim srcem, ako se moliš za nekoga od živih ili umrlih moli se za njih svim srcem, izgovarajući njihova imena sa srdačnom toplinom; moliš li za sebe ili nekog drugog dobijanje bilo kakvih duhovnih darova, ili za izbavljenje svoje ili bližnjeg iz nekakve nevolje ili od grehova i strasti, loših navika moli se za to od sveg srca, želeći svim srcem za sebe i drugoga traženo dobro, imajući čvrstu nameru da se obnoviš, ili želeći da se neko drugi oslobodi greha, strasti i grešnih navika i dobićeš od Gospoda dar po srcu tvome. Šta God hoćete ištite, i biće vam (Jn. 15, 7). Vidiš treba nesumnjivo želeti ono za šta se moliš, samo tada ćeš i dobiti. Molite se Bogu jedan za drugoga, da ozdravite (Jak. 5,16).
Kao što svaku reč molitve: pomiluj me, Bože, Vladika čuje i ispunjava svaku reč (iskustvo), samo ako bi od srca govorili; tako i sve reči drugih molitava, čak i naše, sopstvene, iskrene molitve. O, dobroposlušni Vladiko! Slava Tebi! Ištite, i daće vam se; tražite, i naći ćete; kucajte, i otvoriće vam se. Jer svaki koji ište prima... (Mt. 7,78). Samo u prostoti srca, molite se bez sumnje.
Zapamti, da ako ti za vreme molitve ne praznosloviš, nego govoriš reči molitve sa osećanjem, tada se tvoje reči neće vratiti prazne, bez sile (kao ljuska od zrnevlja), nego će ti neizostavno doneti baš te plodove, koji se sadrže u reči kao plod u ljušturi. To je najprirodnija stvar, kao što su prirodni i uobičajeni u prirodi plod i njegova ljuska. Ali ako reči bacaš u prazno, bez vere, ne osećajući njihovu silu, kao ljusku bez jezgra, onda će se one prazne tebi i vratiti; ako bacaš ljusku, ljuska će da ti se i vrati; ako baciš seme, doneće ti ceo klas, i što je bolje, plodnije seme, to će i klas biti bogatiji. Tako je i sa našim molitvama: što iskrenije, srdačnije budeš izgovarao svaku reč, to će veći biti plod tvoje molitve; svaka reč, kao zrno doneće ti duhovni plod, kao zreo klas. Ko od onih koji se mole nije doživeo ovo. Nije Spasitelj uzalud poredio seme sa rečju, a ljudsko srce sa zemljom (Mt. 13,5). To isto treba reći i o rečima molitve. Još: ko ne zna da kiša orošava zemlju, biljke i napaja ih? Tako nam se reč Božija, a i naša reč, rečena sa verom, neće vratiti a da ne napoji naše duše ili duše koje rado slušaju i veruju. To je baš tako prirodno, kao što je prirodno da kiša napaja i hrani zemlju i biljke i osposobljava da rastu.
Bog i Sveti isto tako čuju našu molitvu kao što ljudi čuju jedan drugoga, kada razgovaraju među sobom, ili, kao što slušaju propovednika ljudi koji stoje u hramu, ili vojnici koji slušaju glas vođe, čuju čak nesravnjeno bolje i savršenije; zato što mi čujemo reči drugoga, ali ne znamo, šta mu je u srcu i u mislima, i dešava se da drugi jedno govori, a sasvim drugo ima na srcu. Bog i Sveti nisu takvi: oni vide šta je kod nas i u mislima i na srcu, sam Bog svojim sveznanjem, a Sveti blagodaću Svetoga Duha, u Kojem oni večito borave. Oni vide, odgovaraju li naše reči srcu, i ako u potpunosti odgovaraju srcu, a srce je sa svoje strane verujuće, skrušeno i smireno, gori ljubavlju i usrdnošću (kao što mi usrdno ka Tebi pribegavamo) i željom da dobijemo traženo, tada se oni ljubazno priklanjaju na našu molitvu i daruju željeno. Bog i sveti žele da ih mi u molitvi doživljavamo živima, onakvima kakvi jesu, da bi smo ih gledali srdačnim očima. Živ je Bog; A BOG nije BOG mrtvih nego živih; jer su Njemu svi živi (Lk. 20, 38).
Ako se od srca moliš Gospodu, ili Vladičici, ili Anđelima, ili Svetitelju, tada ti govoriš samom srcu Gospoda, Vladičice, Anđela ili Svetog: jer svi smo u jednom srcu Božijem u Duhu Svetom, svi Sveti su u Božijem srcu. U Menu prebiva i Ja u njemu (Jn. 6, 56).
Ako hoćeš, da Gospod brže da srdačnu veru tvojoj molitvi, staraj se od sveg srca da sve govoriš i radiš sa ljudima iskreno i ni na koji način ne budi sa njima dvojedušan. Kada postaneš prostodušan i poverljiv prema ljudima, onda će ti Gospod dati prostodušnost i iskrenu veru i u odnosu sa Bogom. Onoga, koji nije srdačan sa ljudima, Gospod teško prima na molitvi, dajući mu da oseti da je on neiskren u odnosu sa ljudima i stoga ne može da bude savršeno iskren i u odnosu sa Bogom, bez mučenja duše.
Sveti Jovan Kronštatski
05. februar 2013.
Strah Božiji
Šta može biti bolnije od Pakla? Ništa nije vrednije nego strah od pakla, jer će nam strah od pakla doneti krunu spasenija… Gde strah postoji, tamo je revnost u davanju milostinje, i snaga molitve, i suze tople i česte, i teški uzdisaji ispunjeni skrušenošću. Jer ništa tako ne izjeda greh i čini vrline da se umnožavaju i cvetaju kao stalno stanje strahovanja. Tako da je nemoguće onome ko ne živi u strahu da čini pravilno, a sa druge strane nemoguće je da čovek koji živi u strahu može otići u pogrešno.
Sveti Jovan Zlatoust
04. februar 2013.
Dajmo milostinju bez podozrenja
Dajmo milostinju bez ikakvih podozrenja, prekora ili osuđivanja zbog lenjosti. Ako ti dođe siromah koji ima potrebu za hlebom kod tebe se javljaju hiljade prekora i kleveta, osuđivanja zbog lenjosti, uvreda, ogorčenja i podsmeha, a ne misliš o sebi da isto živiš u lenjosti, pa ti ipak Bog daje darove svoje. Ti govoriš: Ja imam očevo nasleđe. Međutim, reci mi, zar je siromah dužan da umre zato što je bedan, što se bednik rodio i što nema imućne pretke? Upravo stoga on i zavređuje sastradavanje i milosrđe bogatih ljudi. Mi ne samo da ne ukazujemo siromahu milost nego mu se još i obraćamo sa grubim rečima: ‘Zar ti nije dato jedanput ili dvaput?’ Pa šta? Zar on ne mora ponovo da jede samo zato što je jednom jeo? Svoj stomak puniš preko mere, a odvraćaš se od siromaha koji od tebe prosi umereno. Naprotiv, samo zbog toga što je prinuđen da ti dolazi svaki dan trebalo bi mu ukazati milost. Nevolja u njemu savlađuje stid, a ti ne samo što nemaš žalosti prema njemu, nego ga još i izobličavaš. I dok Bog naređuje da se milostinja daje tajno, ti ga vređaš pred svim narodom. Ako nećeš da daš, zašto okrivljuješ i lomiš bedno i ogorčeno srce? Da li bi on došao da je očekivao da čuje takve reči?
Ukoliko se siromah i pretvara, on to čini iz nužde i nevolje i njegovo licemerje svuda razglašuje o tvojoj nečovečnosti. Ceo dan on ide, prosi, moli, pobuđuje žalost, rida, proliva suze, pa ipak može da se desi da ne dobije neophodnu hranu. Zbog toga je, može biti, on i izmislio tu lukavost koja više postiđuje i okrivljuje tebe negoli njega. Da se na njega čovek sažali zahteva sama pravednost stoga što je on došao do takve nevolje, a mi zaslužujemo hiljadu kazni što prisiljavamo siromahe na takve postupke. Kada bi se mi lako preklanjali na milost oni se nikada ne bi rešili na nešto slično. Reći ću ti o nečemu još užasnijem: neki su bili prinuđeni da oslepe maloletnu decu kako bi ganuli našu neosetljivost misleći da je bolje biti lišen sunčeve svetlosti nego li se stalno boriti sa glađu i trpeti mučnu smrt.”
Sveti Jovan Zlatoust
01. februar 2013.
Saosećanje prema nesrećnima
Saosećanje prema nesrećnima, osobito prema grešnicima, ima u očima Božjim značenje mučeništva. “Onoga dana u koji se ožalostiš zbog nekog ko strada usled nevolje, zbog čoveka dobrog ili zlog, koji strada telesno ili misleno, smatraj sebe mučenikom i gledaj na sebe kao na onog koji je postradao za Hrista i koji se udostojio da postane ispovednik. Jer, seti se da je Hristos umro za grešnike, a ne za pravednike. Vidi kako je to veliko delo – žalostiti se zbog zlih ljudi i činiti dobro više grešnicima nego pravednima.”
Prepodobni Isaak
31. januar 2013.
Milostinja
Milostinja, po obećanju Božjem, projavljuje veliko dejstvo u smislu očišćenja i prosvećenja duše. I kao što se u krštenju jedanput daje oproštenje grehova, tako i neprestano upražnjavanje u dobročinstvu stalno privlači na čoveka blagovoljenje Božje. “Drobi gladnima hleb tvoj i siromahe bez krova uvedi u dom svoj; ako vidiš nagog odeni ga i srodnika tvog plemena ne prezri. Tada će rano osvanuti svetlost tvoja i isceljenja tvoja će uskoro zasijati, i ići će pred tobom pravda tvoja i slava Božja će te obuzeti. Tada ćeš pozvati i Bog će te uslišiti i dok govoriš, On će ti reći: evo dođoh.” (Is.58,7-9). “Samo milosrđe može sve. Jer, ko ukazuje milosrđe i voli siromašne radi Gospoda, on se oslobađa od neisplativog duga grehova i dobija čitav svet za ništavnu cenu, iznenada se podmlađuje i postaje besmrtan, caruje u Nebeskom Carstvu i kao verni sluga u svemu nasleđuje Gospoda i carski se bogati po prizvanju Cara: Hodite blagosloveni Oca mojega; primite Carstvo koje vam je pripremljeno od postanja sveta” (Mt.25,34).
Sveti Jeremija
30. januar 2013.
Ko pada u iskušenja?
Onaj ko iz duše ne oprosti dužnicima i čije srce nije čisto pred Bogom od svakog nezadovoljstva prema bratu svome i koje ne sija svetlošću pomirenja sa bližnjima, taj se lišava Božije blagodati i predaje se iskušenjima lukavoga, a da bi očistio svoje grehe mora naučiti da bude blagonaklon prema drugima. Iskušenje je zakon greha koji je bio pripremljen (od lukavog) prvom čovjeku, a lukavi je đavo koji je uveo prvog čovjeka u grehopad, tako što ga je sablaznio i uvukao u greh, kušajući ga onim što mu je Bog zabranio, i čovjek je tako narušio Božiju zapovest. Plod svega toga je bio gubljenje besmrtnosti.
Iskušenjem se naziva i uvlačenje dušine volje u strasti telesne; a lukavim se naziva stvarni uzrok koji pobuđuje tu ljudsku težnju k strastima telesnim. Od toga, pak, pravedni Sudija ne izbavlja nikoga osim onoga koji oprašta dužnicima svojim, a ko ne oprašta, zaludu se moli za oproštaj grehova svojih. Bog ostavlja takvoga nemilosrdnog i nepomirljivog čoveka i on biva pobeđen od lukavoga...
Čovek treba da zna potrebe svoje prirode tj. da postoji zakon prirode ljudske na jednoj i tirjanstvo strasti na drugoj strani. Tirjanstvo strasti dovodi do samovoljnog udaljavanja od ljudske prirode. Ovaj prvi (zakon prirode) zadovoljava prirodne ljudske potrebe, a drugi (zakon tirjanstva strasti) izopačuje ljudsku prirodu, koja je prvobitno stvorena kao čista i neporočna. Zakon prirode ljudske je takav da dejstvom uma ljudskog čuva naše biće... i kada uznosimo Molitvu Gospodnju, ona biva uslišena i Bog nam umesto jedne daruje dve blagodati: oproštaj grehova prošlih i izbavljenje od grehova budućih, ne dopuštajući nam da padnemo u iskušenje, niti lukavome da nas porobi, jer opraštamo dugove bližnjima našim.
Dakle ako želimo da se izbavimo od lukavoga i da ne padnemo u iskušenje, uzdajmo se u Boga i opraštajmo dugove dužnicima našim jer: "Ako li ne oprostite ljudima sagrešenja njihova, ni Otac vaš neće oprostiti vama sagrešenja vaših" (Mt. 6,15); (činimo tako) da bi nam ne samo bili oprošteni grehovi naši, već i da bismo pobedili zakon greha, ne padajući u iskušenje i pobeđujući roditelja greha lukavoga, moleći se za izbavljenje pod rukovodstvom Hrista Gospoda, Koji je pobedio svet, i Koji nas je naoružao zapovestima Svojim, naučivši nas da odbacimo strasti i da nezasito stremimo Njemu kao Hljebu Života, Premudrosti i Pravde kroz ispunjavanje volje Oca Nebeskoga Koji nas je učinio saslužiteljima anđelskim, koji su nam objavili nebesko ustrojstvo života, blagougodno Bogu. I zato (zbog sličnosti Anđelima) mi ushodimo k Bogu, k Ocu svjetova Koji nas je učinio da budemo zajedničari Božanskog prirode kroz pričešće blagodaću Duha Svetoga, čime postajemo čeda Božija i sinovi Božiji, i oblačimo se u Samog Stvoritelja te blagodati, Sina Očevog... iz Kojega, kroz Kojega i u Kojem imamo i imaćemo život večni.
Neka molitva naša bude usmerena na ovo tajanstveno oboženje da bismo objavili kakvim nas je učinilo ovaploćenje Jednorodnog Sina, i gde nas je uznela moćna Desnica Čovekoljupčeva, nas koji smo niži od najnižeg, nas koji smo pritisnuti teretom grehova naših. Uzljubimo još više Onoga Koji nam je tako premudro pripremio spasenje, pokazavši delom, da je naša molitva uslišena, pokazavši nam da uistinu imamo Boga za Oca, a ne lukavoga, koji posredstvom strasti uvek pokušava da tirjanski vlada nama i koji nas umesto u život vodi u smrt. Jer svaki od ova dva vlastodršca (i Bog i neprijatelj Njegov đavo) onima koji im se predaju daju svaki svoje: Bog im daje život vječni, a đavo daje smrt onima koji mu predaju pod dejstvom iskušenja.
Prema Svetom Pismu postoje dve vrste iskušenja: jedna iskušenja, koja uslovljava ono što nam je prijatno i druga, koja prouzrokuju neprijatnosti i bolest. Prva su voljna, a druga prinudna. Iz njih (i jednih i drugih) rađa se greh i nama je zapoveđeno da se molimo po zapovesti Gospodnjoj koja nas uči da govorimo: "i ne uvedi nas u iskušenje", i savjetuje nam: " Bdite i molite se da ne padnete u napast" (Mt. 26, 41)... Za one koji su čvrsto prigvoždeni klincima greha spasonosne su reči velikoga ap. Jakova koji poziva: " Svaku radost imajte, braćo moja, kada padnete u različita iskušenja, znajući da kušanje vaše vjere gradi trpljenje; a trpljenje neka usavršuje delo, da budete savršeni (Jakovlj. 1, 2. 3). I jednu i drugu vrstu iskušenja lukavi zlomisleno osmatra, i u prvim (voljnim) iskušenjima lovi čovjeka preko privlačnosti i uzbuđivanja telesnim slastima, sablažnjavajući dušu da odustane od bogoljubive nastrojenosti; a druga (prinudna) iskušenja koristi, izazivajući pomisli pobune i hule na Tvorca u duši čovjeka pritisnutog nevoljom i bedom.
Poznajući lukavstvo nečastivoga, mi treba da se molimo (kada se radi o voljnom iskušenju) da ne otpadnemo od bogoljubive nastrojenosti; a kada Bog dopusti da padnemo u nevoljno iskušenje treba da trpimo hrabro i da (budući u nevolji) prizivamo Sazdatelja. Neka se niko od nas ne sablazni prelesnim slastima lukavoga; neka se u budućem životu izbavimo večnih muka i da budemo pričesnici neizrecivih dobara, koja sada samo delimice vidimo u Hristu Gospodu našem, Koji se slavi sa Ocem i Presvetim Duhom.
Sveti Maksim Ispovjednik
29. januar 2013.
Ne uvedi nas u iskušenje
"Ne uvedi nas u iskušenje" Ovde Spasitelj očigledno ukazuje na našu ništavnost i osuđuje gordost, i uči nas da ne odustajemo od podviga i da svojevoljno nikuda ne žurimo: jer će time za nas i pobeda biti blistavija i za đavola poraz teži. Ali, ako smo već uvučeni u borbu, dužni smo da se držimo smelo; a ako za borbu nema povoda, dužni smo da budemo spokojni i da očekujemo vreme podviga da bismo pokazali odsustvo slavoljubivosti u sebi i svoju hrabrost.
"Ne uvedi nas u iskušenje". Nečastivi nam pričinjava mnoge nevolje, kao i ljudi, ili očiglednim nanošenjem zla ili zlomislijem. Ponekad i telo pogubno deluje na dušu; a ponekad, zbog različitih bolesti, nanosi nam nevolju i stradanja. Pošto razne i mnogobrojne nevolje nasrću na nas sa svih strana mi treba da se da molimo Bogu da nam da izbavljenje od njih. Jer kad Bog zapovedi prestaje svaka muka, bura se stišava i postiđeni lukavi se udaljuje; kao što je, nekada, ostavivši ljude, on prešao u svinje, ne osmelivši se, čak, ni to da uradi bez naredbe (Mt. 8, 31). Ako nema vlasti, čak, ni nad svinjama, kako onda može ovladati ljudima koje Bog čuva?
Sveti Jovan Zlatoust
28. januar 2013.
Ne uvedi nas u iskušenje
"Ne uvedi nas u iskušenje". Kolika je, braćo, sila u tim rečima? Gospod različito i sa više imena imenuje lukavoga (neprijatelja našeg), kao što su: đavo (Mt. 13, 39), Velzevul (Mt. 10, 25), Mamon (Mt. 6,24), knez sveta (Jn. 14, 30), čovekoubica (Jn. 8, 44), lukavi, otac laži (Jn. 8, 44), i drugim sličnim imenima. Možda je jedno od najjasnijih njegovih imena iskušenje. Ovu našu pretpostavku potvrđuje samo ustrojstvo Molitve Gospodnje, jer Gospod posle reči: "ne uvedi nas u iskušenje", dodaje moljenje za izbavljenje od lukavoga, čime označava jednu istu stvar. Onaj ko ne ulazi u iskušenje (napast), taj je samim tim van vlasti lukavoga; a ko je u iskušenju (napasti), taj je u vlasti lukavoga; sledi, dakle, da su iskušenje (napast) i lukavi jedno isto. Čemu nas uči ovo moljenje Molitve Gospodnje? Uči nas da budemo slobodni od onoga što vidimo da je ovaj svet, a o kome je rečeno: " Svet sav u zlu leži (1. Jovan. 5, 19). Ko hoće da bude izvan domašaja lukavoga, koji nas podstiče na iskušenja, taj mora u potpunosti da se isključi iz svetovnog života. Jer, iskušenje se ne može dotaći duše ako neprijatelj (lukavi), postavivši na zlobnu udicu svoju svetovne prelesti kao mamac, ne stavi te prelesti pred naše oči da bi u nama pobudio želju za iskušenjem. Ova misao će nam biti mnogo jasnija ako je potkrepimo primerima.
More često biva strašno kada se uzburka, ali ne za one koji žive daleko od njega. Oganj je poguban, ali samo za materiju koja gori. Rat je užasan, ali samo za one koji stupe u rat. Ko želi da izbegne nevolje rata, taj se moli da ne dođe do potrebe da i on ratuje. Ko se boji vatre, moli se da ne bude u njoj. Ko se plaši mora, taj se moli da mu ne ustreba da plovi morima. Tako i onaj ko se boji zaraze lukavoga neka se moli da ne bude na meti lukavome (tj. da ne postane rob svetovne sujete i strasti). Pošto "svet leži u zlu" u svetovnim delima su skriveni povodi za iskušenja; dakle, onaj koji se moli da ne padne u iskušenje, ne treba ništa drugo da moli do da ne bude zaveden svjetovnim prelestima. Jer ko to izbegne, taj će izbeći vražji mamac; njegovu prikrivenu udicu neće zagristi, neće je progutati i tako neće pasti u vlast lukavoga.
Sveti Grigorije Niski
25. januar 2013.
Ne uvedi nas u iskušenje
"I ne uvedi nas u iskušenje", Gospode. Da li nas Gospod ovim uči da se molimo da uopšte ne budemo kušani? Ne, jer rečeno je: "Svaku radost imajte, braćo moja kada bivate kušani" (Jakovlj. 1, 2). Pasti u iskušenje može da znači i utopiti se u iskušenju. Jer je iskušenje slično nekoj reci, preko koje je teško preći. Zato neki, ne utopivši se u reci iskušenja, preplivaju istu kao iskusni plivači, ne predajući joj se. A drugi nisu takvi, već ulaze u reku iskušenja i utope se.
Kao, na primer, Juda, koji je upao u iskušenje srebroljublja, i nije preplivao pučinu (tog iskušenja), već se udavio i telesno i duhovno. Petar je, pak, upao u iskušenje odricanja od Hrista, ali upavši u njega nije se udavio u njemu, već je hrabro preplivao pučinu i izbavio se od iskušenja. Evo kako drugi čovek (psalmopevac David) koji je došao do savršenstva Svetih blagodari za izbavljenje od iskušenja: "Ti si vas okušao Bože, pretopio si nas, kao srebro što se pretapa. Uveo si nas u mrežu, metnuo si breme na leđa naša. Dao si nas u jaram čoveku, uđosmo u oganj i u vodu; ali si nas izveo u odmor" (Ps. 66, 1012). Vidiš li sa kakvom smelošću govore oni koji su pobedili iskušenja i koji nisu posustali. Rečeno je: "Izveo si nas u odmor". Ući u duševni mir (odmor) znači izbaviti se od iskušenja.
Sveti Kiril Jerusalimski
24. januar 2013.
Čaša vode za Carstvo Nebesko
Ako neko napoji jednog od ovih malih samo čašom studene vode u ime učeničko, zaista vam kažem, neće mu plata propasti” (Mt.10,42). Ima li šta lakše od ove zapovesti? Za čašu studene vode sledi nebeska nagrada! Pogledaj samo kakvo je to veliko čovekoljublje. Dakle, On ne traži ono što je iznad snage. Učiniš li ti nešto malo ili veliko, nagrada te prati saglasno tvojoj nameri. Ako postupiš u ime Božje, dar je svetao i neoduzimljiv.
Sveti Makarije Veliki
23. januar 2013.
Budimo mudri i bezazleni
Među vukovima opstati ovci je teško, ali nije nemoguće, jer nam Gospod kaže na koji način mi možemo i među vukovima opstati kao ovce Njegove. A to je: da budemo mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi. Mudrost će nas sačuvati da ne postanemo plen, da nas vuci ne raskidaju, odnosno da nas neprijatelji ne onemoguće. A bezazlenost i dobrota će nas sačuvati da mi ne postanemo vuci. Treba imati, dakle, mudrost. Razvijati mudrost Bogom danu, sve više i više, a paralelno sa tim razvijati i dobrotu. Jer,mudrost bez dobrote prelazi u zloću, a bezazlenost bez mudrosti prelazi uglupost. Ni jedno ni drugo više, nego da budemo "mudri kao zmije, a bezazleni kao golubovi". "I mene su gonili, i vas će goniti",govori Gospod. S tim moramo biti načisto i pripremiti se da i pri tom ostanemo onako kako treba, kakvi su i preci naši bili: ljudi Božiji, narod Božiji. I onda,kad dođe kraj života našega, ući ćemo u radost blaženstva Carstva Nebeskoga. Toi jeste smisao i cilj našeg života. Bog vas blagoslovio!
Blaženopočivši Patrijarh srpski Pavle
22. januar 2013.
O podnošenju žalosti, dugotrpeljivosti i o smirenju
Kada su me upitali da li da koriste snagu magnetizma, ja sam odgovorio da su Hrišćanima podarene i veće i mnogo pouzdanije sile: vera i molitva. I svako spuštanje na niži put, koji eto čovek otkriva tako što ga poput slepca napipava svojim samovoljnim i gordim razmišljanjem, ne predstavlja ništa drugo nego pad. Rečeno je da ne volimo jezikom, nego delom i istinom. Zato, zapamtimo, ljubav od ćutanja ne postaje manja. Istina ne nestaje ako zaćute reči. Kao što verujemo rečima, tako isto treba da verujemo i ćutanju. Pomolimo se da Gospod blagoslovi i naše reči i naše ćutanje, tako da ne budu ni reči prazne, ni ćutanje beskorisno.
Svako od nas, u manjoj ili većoj meri, širi onakav život kakvim sam živi, tj. novi ili stari. Najveći je dar kada neko u drugim ljudima širi uzvišen život. Blago onome ko u ovome služi kao oruđe blagodati Božije. Ne usuđujući se da sebi ovo pripiše, čovek može da želi da bar, lažnom rečju i nedostojnim primerom, ne širi lažni život, život po telu, život grehovni i licemerni. Reč "lažni", potpuno pristaje licemernom životu, životu koji samo naizgled deluje kao pobožan i bogo ugodan. Blago vama ako vas uzasramote. Blago vama! Zar ne bi trebalo da se trudimo da se što bliže primaknemo blaženstvu? Kako da budemo blaženi ako nas uzasramote, ako ne možemo da istrpimo ni ako se za nas kaže da smo pod istragom ili da nam se sudi, iako još nismo ni osuđeni? Mnogo je onih koji su osuđeni, a koji nisu osramoćeni.
Kada sebe pažljivo promatramo, ne bi trebalo da nam pažnja slabi i za nebrojene žalosti oko nas, koje nastaju zbog siromaštva i drugih situacija koje nam pravedni Tvorac daje. Takve nevolje su nam date da bi se jedni ljudi naučili trpljenju, drugi da bi se popravili, treći da bi se naučili da pomažu drugima. One koji su sebe posvetili Bogu, takve nedaće podstiču da umnože molitve za naše grehe i za naše neznanje. Ima na žalost tužnih ljudi koji svoju tugu ne razblažuju utehom. Ima ljudi koji su se utešili i koji, na žalost, svoju utehu ne razblažuju sa malo tuge, koja izvire iz ljubavi i smirenja. Ima ljudi za koje kao da ne postoji ništa što je nevidljivo i koji se tako uzalud skrivaju od onoga što je neminovno. Ipak, ima ljudi koji su snagom volje načinili svojevrstan proboj u duhovni svet, ili bar misle da su to učinili. Da li je to potrebno? Da li tako treba? Zar nije skromnije da sa nadom čekamo pred zatvorenom gradskom kapijom, da čekamo kada će otvoriti vrata Onaj Koji ima Davidov ključ?
Samo smirenje može doneti mir našoj duši. Duša koja nije smirena i koju stalno vitlaju talasi strasti, mračna je i mutna kao haos. Dajte joj da nađe snagu u smirenju i tek tada će se u njoj pojaviti istinska svetlost. Tek tada će u njoj nastati skladan svet ispravnih misli i ispravnih osećanja. Gordo mudrovanje i zaključci, nastali iz zemaljske prirode, zagušuju dušu kao magla, propuštajući u nju samo privid slabe i nejake svetlosti. Učinite da magla padne u dolinu smirenosti, i tada ćete nad sobom ugledati čisto i visoko nebo. Duša sebe samu zagušuje komešanjem i hukom nadmenih, uvek nemirnih pomisli i strasnih želja. Dajte joj da se utiša u smirenju i tek tada će moći da osušne i čuje sklad prirode, koji savremeni čovek još uvek nije potpuno uništio. Moći će da u njoj čuje sazvučja koji su dostojni premudrosti Božije kao što se u tišini noći mogu čuti daleki zvuci. Ne mogu da prekorevam osetljivo srce koje voli. Zar je bolje srce koje je hladno? Kameno srce treba razmekšati, hladno – zagrejati, a osetljivo i ono koje je sposobno da voli, njega treba uzvisiti od prirodne ljubavi do ljubavi duhovne. Za ovakvo srce najbolji je put tihovanja koji daje promisao Božiji, da ovo srce, utonuvši u porodične veze, ne bi bilo sasvim zagušeno samo tom prirodnom ljubavlju. Nije uvek strašno kada srce ostane kao u deteta. I Gospod nam je zapovedio da budemo kao deca. I Apostol nam kaže da budemo bezazleni kao deca, da budemo dobri poput dece, da volimo prostodušno kao deca. Ne treba se žaliti na ono što je Bog dao kroz prirodu, nego ga uzdizati do blagodati, pa će sve biti dobro.
Često se događa da onaj čovek koji pažljivo gleda, nađe u svom prirodnom karakteru nešto što bi trebalo popraviti i nešto što je potrebno postepeno menjati. Potpuno je ispravno da on u takvoj situaciji traži pomoć od Boga. Ako pomoć ne stigne odmah, ne treba gubiti nadu. Treba i dalje kucati na vrata milosrđa i istovremeno se podvizavati, da bi se zauzdali loši nagoni srca i volje. Kada nas zapljusne negodovanje i gnev, ne treba da dopustimo sebi da tako govorimo i da po tome postupamo, nego je potrebno da se uzdržimo i da razmišljamo o svemu tome, kao i da kroz molitvu utišamo strast. Posle toga možemo da onome ko je zgrešio, odmereno ukažemo na grešku, i da mu snishodljivo odmerimo kaznu.
Seme pravde seje se u miru koji stvara mir. Mnoštvo čuda ne mora da nas dovede ni do kakvog zaključka. I samo jedno čudo može biti dokaz da postoji Bog. Hiljade čuda mogu da ukažu samo na proroka. Lazarevo vaskrsenje pokazuje nam čudotvorca Boga, ali da bismo to mogli da vidimo, potrebno je da u ovom čudu otkrijemo ono što ga uzdiže iznad svih onih čuda koja su učinili Bogonosni ljudi, a koja su, na prvi pogled, ista kao i pomenuto čudo Gospodnje. Zašto mislite da je radost daleko? Ona je tu, blizu. Ona je iza žalosti, kao što je, u Pesmi nad pesmama, ženik iza zida blizu svoje neveste. Uveče plač, a ujutro radost. Potrebna je velika obazrivost kada se spaja slatko sa gorkim, radost i strah, da u radost bogopoznanja unosimo strah jer smo svesni svoje nedostojnosti, koja i čisti kladenac može da zamuti svojim komešanjem, i koja može da pomrači svetlost, ili da je pretvori u nekakav slabi bljesak ili priviđenje. Ponekad čoveku nije lako da vidi svoje nevidljive, ali nesumnjive grehe jer ih zaklanjaju vrline koje taj čovek lako uočava, ali koje su samo prividne. U naše vreme često se dešava da neki ljudi misle da ispravno i korisno postupaju, prinoseći službu Bogu, a u stvari samo prate, i to ne uvek uspešno, modu koja je trenutna i koju propagiraju drugi. Tako oni služe toj modi, nadajući se da će im ona poslužiti na korist.
Zamaljska radost biva protkana tugom jer duša potajno oseća da joj ovozemaljsko nije dovoljno, te da čezne za boljim. Tugujući za Gospodom, duša oseća i radost jer oseća da, kao što kaže Apostol, tuga za Gospodom donosi spasenje. Neka da Bog da tražimo radost u kojoj se neće skrivati žalac tuge. Neka da Bog da se ne plašimo tuge koja će se pretvoriti u radost. Uvek treba videti i pokazivati istinu, pa makar ona bila i žalosna jer se i od takve istine uči, da ne bismo dočekali gorku istinu, koja ne samo da vaspitava, nego i kažnjava zboga našeg nemarnog odnosa prema njoj. Kažete da onaj ko nije ubeđen u svoju pobedu, da će taj biti pobeđen. Ipak se ne slažem sa tim. Onaj ko se bori za pravednu stvar i ko se u Boga uzda, može da pobedi i mimo očekivanja, u okolnostima koje ni najmanje ne pružaju nadu na uspeh. Ima primera kada je, uz izvesne gubitke, bitka ipak dobijena, i to samo zbog toga što se nije smelo dopustiti neprijatelju da nas baš sasvim pobedi i uništi.
Pokušajmo da se barem na kratko otrgnemo od svega što je zemaljsko i prolazno i za šta smo nužnošću privezani, ili svojom voljom, i pokušajmo slobodno, ali ozbiljno da prodremo pogledom u ono šta je nebesno i večno. Iz trodnevnog groba ustaje Svetlost večnoga života. Jedni vide, i veruju. Drugi ne vide, i veruju. I svi su blaženi jer veruju. Kada Gospod uzima dobre duše, one sa sobom odnose delić milosti Božije, koja je na njih i kroz njih silazila sa Nebesa. 3ato nama koji ostajemo više nego ranije preti gnev Božiji. Treba na vreme da mislimo kuda nas vodi život i kuda nas je odneo, ne bez učešća promisla Božijeg, a sada treba tu da mirujemo, ili da koračamo putevima istine. Dobro je ako u bolesti osetimo da više ne pripadamo ovome svetu i dobro je to osećanje zadržati u sebi i onda kada ozdravimo. Nije čudo što se to osećanje posle bolesti pojavljuje teže nego za vreme bolesti. Dok je čovek bolestan, Bog mu daruje ono što mu je potrebno dok je nemoćan, a kada čovek ozdravi, Bog od njega zahteva da se podvizava i da se trudi ne bi li zadobio to osećanje.
Nasuprot našoj nemoći, grehovnosti i ništavnosti stoje beskonačna blagost i svemoguće milosrđe Božije. Bog nam je dao da se protiv lenjosti borimo nečim što je u nama On stvorio. Ako umemo da pobedimo lenjost i da se neumorno trudimo da bi smo zadobili ovozemaljska dobra i privilegije, zašto ne bismo mogli da podstaknemo sebe i na podvige zarad Carstva Nebeskog? Onoliko koliko se trudimo, onoliko nam Bog pokazuje na pravedno i sveto delo i daruje nam snagu da to ostvarimo. Istina, nije nam uvek dato da to odmah vidimo, ali je sasvim dovoljno to što nam Bog pomaže da nas ne poraze prepreke i očajanje. Uostalom, za dom koji se gradi u duši našoj može se reći da raste onako kako se u priči kazuje za crkvu Kijevo-Pečerske lavre: dok je gradnja bila u toku, stalno je bila tek nešto malo iznad zemlje, a kada su radovi bili gotovi, odjednom se ukazala cela.
Sveti Filaret Moskovski
21. januar 2013.
O jereticima
...Ja ne želim da se jeretici muče, niti se radujem njihovom zlu - Bože sačuvaj! - nego se većma radujem i zajednički veselim njihovom obraćenju. Jer šta može biti milije vernima nego da vide da se rasejana deca Božija sabiraju u jedno. Ja nisam toliko pomahnitao da savetujem da se nemilost više ceni od čovekoljublja. Naprotiv, savetujem da treba sa pažnjom i iskustvom činiti i tvoriti dobro svim ljudima, i biti svima sve (1. Kor. 9,22) kako je kome potrebno. Pritom, jedino želim i savetujem, jereticima kao jereticima ne treba pomagati na podršku njihovog bezumnog verovanja, nego tu treba biti oštar i nepomirljiv. Jer ja ne nazivam ljubavlju nego čovekomržnjom i otpadanjem od Božanske ljubavi kad neko potpomaže jeretičku zabludu, na veću propast onih ljudi koji se drže te zablude.
Sveti Maksim Ispovednik
18. januar 2013.
Neka Gospod Isus Hristos postane naše srce i naš život
Velika je korist za svakoga čoveka ako Hristos za njega postane i njegovo srce i njegov život. I ne samo da je to dobro za toga čoveka, nego je to dobro i za sve one koji su u njegovoj blizini, jer, svaka se sila svagda nalazi u središtu i odatle ona se širi, poput talasa, svuda i deluje na sve ono na šta na tom putu naiđe. I onaj koji je, najverovatnije zbog lenjosti svoje, lišio sebe ovako velikog dara Božijeg, taj mnogo toga uskraćuje i sebi i drugima zbog toga što Hristos nije u njemu, u njegovom životu i u njegovom srcu. Pomolimo se Gospodu da On postane srce za svakoga čoveka i da On bude Život onima koji su umrli za želje ovoga sveta, a da bude smrt za one u kojima još uvek živi stari, grehu okrenut čovek. Pomolimo se da ti, grehom ophrvani ljudi, ne šire oko sebe lažni život ako već ne žele da žive u istini. Svako ko se žali na lenjost i na hladnoću u duši, trebalo bi da dobro pogleda u sebe, da slučajno u njega nije ušla neka od pomisli koje čoveka vuku ka dole umesto da ga uzvode u visinu. Takve misli su svagda one kroz koje nešto prisvajamo za sebe, kada nešto pripisujemo sebi: uspeh u nekom poslu, pohvale, primećivanje nedostataka na bližnjima i osećaj neke naše superiornosti nad drugim ljudima. Zato se pomolimo Gospodu, neka nas iskuša, neka nas isproba, neka nam otvori oči da vidimo da li smo na putu bezakonja, a ako jesmo, pomolimo se i potrudimo se da se uputimo ka putu u život večni.
Ništa se ne dešava slučajno. Sve to šta nam se događa, događa se po promislu Božijem. Sve što nam se dešava, dešava se ili kao kazna, ili kao pouka. Na svetu je bezbroj ljudi koji su hipohondri i onih koji su oštećenoga uma, onih koji podnose neprijatnosti ovoga života, a opet, i ako nisu u stanju da sami brinu za sebe, njih čuva promisao Božiji. I često se čuje pitanje zašto je to tako? Možda je to tako jer je u njima ranije bilo mnoštvo dobrih misli i osećanja, možda zato što su pre te bolesti učinili neko dobro delo, pa ih zbog toga nije napustila blagodat Božija, nego je ona i dalje postojano u njima? Ako neprijatelju duše i biva dopušteno da se igra ljudskim životom, zar to nije zato što ranije u tome čoveku nisu bili postojani principi dobra, bez kojeg nema blagodati koja štiti svakoga od nas? Upravo zato bi oni koji su se prihvatili službe duhovnog prosvećenja, trebalo da se dobro zamisle nad time da li se svagda dovoljno staraju da njihovo učenje dobije pomoć nebesku u neprekidnoj borbi protiv sila mraka? Da li dovoljno ulaze u dušu onih kojima daju savete? Da li se njihove pouke zaista sprovode u svakodnevnom životu? Sa ovakvim mislima treba pribeći Bogu i istrajavati na tome da ojačamo u sebi revnost ka svemu onome što je dobro i dušekorisno. To bi, svakako, bilo pravilnije, korisnije, milije Gospodu, nego li raditi na tome da nesrećnu smrt prikrivamo svečanim i raskošnim pogrebom.
Ne može se opovrgnuti istina da se i u toku dana mogu videti zvezde, ali to je moguće iz dubine koja mora biti uska i okomita, nedostupna za svetlost sunca. Isto se dešava i sa svakim od nas jer što je čovek dublje u svome smirenju, to je njemu lakše da vidi Nebo. Svakome onome ko se trudi zarad svoga spasenja, moglo bi se i trebalo bi mu se reći: Nema potrebe da saznaješ nednebeske tajne, ne tragaj za time da saznaš ono što je skriveno, ili ono šta se odnosi na budućnost. Za spasenje je neophodno da veruješ, da ispunjavaš zapovesti i da svagda očišćuješ svoje srce, a ne da budeš radoznao. Opasno je želeti da se sazna ono šta je skriveno, a još je opasnije nastojati da se te tajne i otkriju. Po promislu Božijem nama se otkriva ono šta nam je potrebno i uvek u meri u kojoj to možemo da shvatimo.
Neka je slava Hristu, Koji nam se javio u smirenju naše prirode, da bi nam pokazao uzor smirenja. On se rodio u pećini, da mi ne bismo težili lepoti svoje sobe ili svoje kelije, ležao je u jaslama da mi ne bi tražili meku postelju, bio je povijen u pelene da bismo voleli prostu odeću, došao je kao dete koje još nije umelo da govori da bismo mi bili jednostavni kao deca, nezlobivi i da svoj jezik ne bismo pokretali na praznoslovlje. Neka vas ove istine osene i neka osene i mene, za šta molim i vaše molitve. Ono što je gorko ne može se gorkim osladiti, nego samo onim što je slatko. Tako se i gorki komentari ne mogu osladiti gorkim rečima. Krotost, trpljenje i ljubav ne mogu samo da oslade ono šta izvire iz gorkog istočnika, nego i sam gorki izvor mogu da promene u slatki. Ako je naša duša podvrgnuta nekom lišavanju, Bog traži strpljenje i nadu da bi se duša iskušala i očistila.
17. januar 2013.
Šta je Bog - razumu ljudskom je nedokučivo
Kako ću nešto reći o tome što se ne može ni videti, ni u sluh smestiti, ni srcem obuhvatiti? Kakvim ću rečima da opišem Božju prirodu? Kakvu sliku Bića Božjeg da nađem u poznatim nam dobrima? Kakve izraze da nađem za opis neizrečenog i neiskazanoga? Sveto Pismo nam dosta govori o najvišem Biću; ali šta to znači u sravnjenju sa samim Bićem? Reč je izrekla onoliko, koliko sam ja sposoban da primim, a ne onoliko koliko Biće Božje u sebi sadrži. Kao što udišući u sebe vazduh svaki prima po svojoj zapremini, jedan više, a drugi manje, ali i onaj koji smešta u sebe mnogo, ne prima svu količinu vazduha, nego jedan deo od količine, ali i to što je u njemu jeste celina; tako i bogoslovska shvatanja Svetog Pisma o Biću Božjem, izložena nama Duhom Svetim kroz bogonosne muževe, za našu meru razumevanja visoko su, velika, i prevazilaze svaku veličinu, ali ne dostižu pravu veličinu Bića Božjeg. rečeno je: "KO izmeri vodu pregrštima, a nebo pedom i svu zemlju merilom" (Isa. 40,12)? A šta ovo znači u sravnjenju sa najvišim Bićem? Proročka reč o ovim visokim izrazima pokazala je samo deo božanske delatnosti. A o samoj sili iz koje proističe delatnost i o prirodi ne govori, nego se samo dotiče zagonetnim rečima i od lica Božjeg dodaje ove reči: "S kim ćeš me izjednačiti" (Isa. 46,5)? Zato i Propovednik daje savet: "Ne budi brz da govoriš pred licem Božjim, jer je Bog na nebu, gore, a ti si na zemlji, dole" (5,2). Uzajamnim rastojanjem ovih stihija (neba i zemlje), kako mislim, Propovednik pokazuje u kakvoj meri priroda Božja nadvisuje zemaljske pomisli...
Sveti Grigorije Niski16. januar 2013.
Milostinja
Ako te prosjaci svakodnevno progone, to znači da te milost Božja stalno prati: "Blaženi milostivi jer će biti pomilovani" (Matej. 5,7). Ko da beži od milosti Božje? Sve žrtve i milostinja prosjacima ne zamenjuju ljubav prema bližnjem ako je nema u srcu, zato se prilikom davanja milostinje uvek treba brinuti za to da se ona daje s ljubavlju, iskrenog srca, rado, a ne negodujući i ljuteći se. Sama reč "milostinja" pokazuje da treba da bude delo i žrtva srca i da se daje s umilenjem ili sažaljenjem zbog siromašnog stanja prosjaka i sa skrušenošću zbog svojih grehova radi očišćenja kojih se i daje milostinja, jer milostinja čisti svaki greh. Ko daje milostinju nerado i negodujući, škrto, taj nije spoznao svoje grehe, nije spoznao samoga sebe.
Milostinja je dobro delo pre svega za onoga koji je daje. Milostinja izglađuje grehe, umrtvljuje smrt, gasi večni oganj muka. Kada daješ milostinju, daj velikodušno, s ljubavlju, daj više nego što ti traže.
15. januar 2013.
Gordost je mrska Bogu
Gordost srca, mrska je Bogu, anđelima i svetiteljima Njegovim. Ko u sebi ima gordost, taj je drug đavola. Zbog gordosti u srcu savila su se nebesa, pokolebali temelji zemlje, zamutili se bezdani, pobunili se anđeli i pretvorili u demone... Zbog gordosti Svemogući je ustanovio pakao i muke... za đavole i pristalice njegove... Gordost i uobraženost svalili su đavola s neba u pakao... Svi gresi mrski su pred Bogom, ali najmkrskije od svih je gordost... jer je ona svojstvena đavolima.
Sveti Antonije Veliki14. januar 2013.
Zapovesti Božje nisu teške, sve se mogu ispuniti
Hristos ne zapoveda ništa nemoguće. U samoj stvari šta nam je teško zapoveđeno? Da li da rasecamo more? Ili da letimo po vazduhu? Ili da preplivamo more? Ništa od toga. Nama je zapoveđen tako lak način života, da nam za to nisu potrebna nikakva oruđa, potrebna nam je samo duša i raspoloženje. Kakva su oruđa imali apostoli, koji su izvršili takva dela? Zar nisu išli u jednoj haljini i bez obuće, a sve su pobedili? Čega ima teškog u zapovestima Hristovim? Ništa nam teško nije zapoveđeno, ako samo mi hoćemo; a ako nećemo, onda će nam i najlakše izgledati teškim. Zar je teško ne mrzeti nikoga, nikome zlo ne činiti, ni o kome zlo govoriti, ne raspitivati se o tuđim delima, ne osuđivati bližnjeg zbog greha? I tako dalje. Nema ni jedne zapovesti Hristove, koju ljudi ne bi mogli ispuniti. Da one nisu teške, to je On sam istakao, kad je rekao: "uzmite jaram moj na sebe... Jaram je moj sladak i breme je moje lako" (Mat. 11, 29-30). Ali mi, po neobjašnjivoj bezbrižnosti, postupamo tako da nam je sve teško. Ko hoće da ništa ne radi, nego uvek da spava, tome će, nesumnjivo, biti teško i da jede i da pije; dok, naprotiv, ljudi bodri ne izbegavaju ni naporne poslove i pristupaju im sa većom smelošću, nego bezbrižni i sanjivi ka veoma lakim. Nema ničeg lakog što nam velika lenjost ne bi predstavljala napornim i teškim; kao što nema ničeg napornog i teškog, što usrđe i revnost ne bi učinili veoma lakim. Teškoća ne proističe od težine zapovesti nego od lenjosti mnogih. Ako mi pokažemo revnost kakvu možemo da imamo, i Bog će nam dati veliku pomoć.
Sveti Jovan Zlatousti11. januar 2013.
Smirenje
Samo smirenje može doneti mir našoj duši. Duša koja nije smirena i koju stalno vitlaju talasi strasti, mračna je i mutna kao haos. Dajte joj da nađe snagu u smirenju i tek tada će se u njoj pojaviti istinska svetlost. Tek tada će u njoj nastati skladan svet ispravnih misli i ispravnih osećanja. Gordo mudrovanje i zaključci, nastali iz zemaljske prirode, zagušuju dušu kao magla, propuštajući u nju samo privid slabe i nejake svetlosti. Učinite da magla padne u dolinu smirenosti, i tada ćete nad sobom ugledati čisto i visoko nebo. Duša sebe samu zagušuje komešanjem i hukom nadmenih, uvek nemirnih pomisli i strasnih želja. Dajte joj da se utiša u smirenju i tek tada će moći da osušne i čuje sklad prirode, koji savremeni čovek još uvek nije potpuno uništio. Moći će da u njoj čuje sazvučja koji su dostojni premudrosti Božije kao što se u tišini noći mogu čuti daleki zvuci.
10. januar 2013.
O smirenju
Nasuprot našoj nemoći, grehovnosti i ništavnosti stoje beskonačna blagost i svemoguće milosrđe Božije. Bog nam je dao da se protiv lenjosti borimo nečim što je u nama On stvorio. Ako umemo da pobedimo lenjost i da se neumorno trudimo da bi smo zadobili ovozemaljska dobra i privilegije, zašto ne bismo mogli da podstaknemo sebe i na podvige zarad Carstva Nebeskog? Onoliko koliko se trudimo, onoliko nam Bog pokazuje na pravedno i sveto delo i daruje nam snagu da to ostvarimo. Istina, nije nam uvek dato da to odmah vidimo, ali je sasvim dovoljno to što nam Bog pomaže da nas ne poraze prepreke i očajanje. Uostalom, za dom koji se gradi u duši našoj može se reći da raste onako kako se u priči kazuje za crkvu Kijevo-Pečerske lavre: dok je gradnja bila u toku, stalno je bila tek nešto malo iznad zemlje, a kada' su radovi bili gotovi, odjednom se ukazala cela.
Sveti Filaret Moskovski8. januar 2013.
Robovanje grehu je najgore i najteže ropstvo
Hristos nas je oslobodio od robovanja grehu (Gal. 5,1). Svaki rob koji se jednom oslobodi ropstva, nipošto ne želi da se u ovo ponovo vrati. A mi? Koliko više mi, budući oslobođeni greha, treba sebe što dalje da držimo od njega. Zar ne znamo šta nam je greh učinio? Nije li nas on isterao iz raja? Nije li on uveo svet u smrt? Nije li zemlju napunio grobovima?... On je vinovnik i večnih muka; on je potpala i neugasivog ognja paklenoga; on je uzrok svakog zla... Zato bežimo od njega kao od najljućeg neprijatelja. Omrznimo ga, a zavolimo dobrodetelj, koje ljude čini anđelima, čak i bogovima (Ps. 82,6)...
Sveti Teodor Studit4. januar 2013.
Revnost
Odviše stremiti dobrome, naziva se revnošću. Ali samo da ne pređemo meru. Hrišćanski princip: Budite mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi važi samo pod uslovom da mudrost i bezazlenost razvijamo beskrajno, ali ravnomerno. Drugačije, saglasno blaženom Jeronimu, mudrost bez bezazlenosti biće zloća, a bezazlenost bez mudrosti glupost. Drugi primer je u vezi sa ovcom među vukovima. Ovca može opstati među vukovima kao ovca samo pod uslovom da ne naoštri papke i ne postane vuk. Ne činiti tako, nego onako da je vuci ne rastrgnu, i da sama ne postane vuk. Treći primer je u vezi sa večito prljavim: Svi prljaju, a ja se satirem radeći, i obrnuto. Ja prljam, a ostali se satiru čisteći. Besmisleno je da jedan drži čisto, a da ostali prljaju, i obrnuto, da ostali drže čisto, a jedan da prlja. Ako je neko dobar, ne igraj mu po glavi, i ako je neko strog, ne ljuti ga. Prava revnost je razumna, jevanđelska, podobna Gospodnjoj. Tek sa njom izbeći ćemo svaki vid fanatizma i preterivanja (Jn. 2, 13 – 17. Rim. 10, 2).
Patrijarh Pavle3. januar 2013.
Zapovesti su date svima hrišćanima
Ti si u velikoj zabludi i obmanjuješ sebe, ako misliš da se drugo zahteva od svetovnjaka, a drugo od monaha. Razlika je među njima u tome što jedni stupaju u brak a drugi ne. U svemu ostalom podležu jednakoj odgovornosti. Tako, onaj koji se gnjevi na brata svoga bez razloga, bio on svetovnjak ili monah, podjednako žalosti Boga, i koji "pogleda na ženu sa željom", bio on svetovnjak ili monah, podjednako će biti kažnjen za ovu preljubu (Mat. 5, 22-28)... Tako i onaj koji se kune, bio svetovnjak ili monah, podjednako će biti osuđen. Zato što Hristos, kad je davao ove i druge zapovesti i zakon, nije pravio nikakve razlike, nego je prosto i uopšte svima govorio... Svima ljudima je zadatak da ushode na istu duhovnu visinu. To je i izopačilo svu vasionu, što mi mislimo da je samo monasima potrebna veća strogost života, dok drugi mogu živeti bezbrižno. Ne, ne! Od svih nas zahteva se podjednako ispunjavanje Božjih zapovesti.
Sveti Jovan Zlatousti2. januar 2013.
Kako se boriti protiv strasti
Ako osetiš da se bludno sladostrašće počne uvlačiti u dušu tvoju, odbaci nalet te strasti u samom početku, inače te ona može zaneti i pogubiti. U tom času seti se da Bog gleda na tebe i Njemu je otkriveno o čemu ti tajno u sebi razmišljaš. Reci duši svojoj: ti se paziš i kriješ od sličnih sebi grešnika, da te ne vide kad činiš greh; tim više treba da se bojiš i stidiš Boga, koji vidi skrivene pokrete srca. Od takvog razmišljanja probudiće se u tvojoj duši strah Božji, i ako se staviš pod vođstvo Njegovo, nikakva strast te neće pobediti...
Ava Isaija1. januar 2013.
Pojam bližnjeg i ljubavi prema bližnjem
Bližnji moj je Hristos moj, i svaki bližnji čovek jeste Hristos. Ako ja ne volim bližnjeg, ne volim ni Hrista, jer bližnji je opet, Hristos. Bratoljupcem se ne postaje opterećivanjem bratovljeve duše. Ili još gore, spasiteljem svoje duše ne postaje se ubistvom bratovljeve. Niti se opet finim postaje na račun, ili na štetu Crkve.
Ako dvojica, od kojih jedan ima teret, hode, ne otežavati mu. To jest, ako je čovek pored nas opterećen grehom, ne opterećivati ga svojim. Budimo obazrivi! Bolje je da promakne kriv, nego da prav strada. Ako sam budala, da se popravim, ako li ne, da prođem. A dobar čovek zapamti ono što je dobro, dok ono što nije dobro zaboravlja. Nema čoveka bez greha, niti bez dobrog dela. Svakog čoveka treba videti kao bližnjeg, i voleti ga makar kao neprijatelja, ako već ne kao bližnjeg. A ljubav prema neprijatelju nije emocija, nego svest da on može sasvim propasti ako se ne otrezni i pokaje. Pored ljubavi prema njemu naše je i da se molimo za njega, i da ga blagosiljamo, jer Bog kišu i sunce daje i dobrima i zlima. Moralni i socijalni momenti su neizbežni kao stalno prisutni u životu. Ne može biti to da mi koji smo višestruko obezbeđeni budemo neosetljivi prema onima koji uopšte nisu obezbeđeni.
31. decembar 2012.
Bog je brz na milost čim Mu se zamolimo
Pre nego što čovek pokajnik i pogleda na Boga, On mu govori: Tu sam Ja.
Pre nego što Mu se čovek približi, On otvara Svoju bogatu riznicu.
Pre nego što čovek prolije suze, On izliva darove.
Pre nego što Ga čovek zamoli, On se miri sa njim.
Pre nego što čovek stane na molitvu, On ga udostojava milosti.
Ne kasni da čuje onoga koji Mu iskreno prilazi, i ne kori onoga koji je otpao, pa se opet vraća...
niti istražuje koliko je vremena prošlo otkako je otpao,
već samo gleda na smirenje, suze i uzdahe onih koji Mu prilaze...
28. decembar 2012.
Kakvi su ljudi danas?
Ljudi su promenljivi kao vetar. Danas su za tebe, sutra su protiv tebe. Ko može vetar da zaustavi, i ko može svetu ugoditi? Ako svakom gledaš da učiniš na volju, sigurno ćeš sebi učiniti nevolju. Jevanđelje kaže: Premudrost prostima. Budimo pred svetom ništa, da bismo pred Bogom bili išta. Istina je večna i ko se drži istine, istina će i da ga čuva u njegovom životu, jer je Gospod sam rekao: "Ja sam Put i Istina i Život". Isak Sirin kaže u 10. veku: "Jedva da se nađe neka plemenita duša koja iskreno ljubi Gospoda." Budimo iskreni prema Gospodu kao prema sebi. Kao što se i mi ne možemo odreći sebe, tako se i Gospod ne može odreći nas, jer smo mi Njegova tvorevina. Molimo se Gospodu makar koliko se ljudi nama mole da im činimo dobro, i činimo dobro drugima koliko želimo da oni nama čine dobro. Ne vezujmo se za zemlju, nego se vezujmo za Nebo. Zemlja ostaje, a Nebo večno traje i za večni život koji ne prolazi, svako treba duhom da se preobrazi.
Bolje sami sebe da osudimo da nas Gospod ne osudi. Ako sami sebe osudimo, onda se zna da smo se pokajali i da nećemo više grešiti. Ne sudimo drugima da se ne bi sudilo nama. Praštajmo da bi se i nama praštalo. Meni je Bog sve, Bog je biće moje… Duša moja ljubi i blagodari i hvali neprestano Gospoda. Bog se nikome ne sveti. Bog nas kažnjava da bi nas privukao sebi, zato što nas ljubi i čeka naš povratak. Svaki čovek se mora pretopiti kao što se zlato topi, iz zla u dobro, iz lenjosti u rad, iz neznanja u znanje, iz nemudrosti u mudrost. Zajednica sa Bogom jeste život i svetlost i naslada svima dobrima. A one koji odstupaju od Njega On otpušta, jer su to oni sami izabrali. Ko Boga neće, Bog se nikom ne nameće. Koji Njemu hoće, taj će brati rajsko voće. Udaljenje od svetlosti jeste tama, udaljenje od Boga jeste smrt. Bez Boga ni preko praga, sa Bogom i preko mora.
27. decembar 2012.
Ljubav svetih anđela
Podvižnicima u pustinjama prilazili su anđeli i, kao sluge jednog istog Gospodara, ponekad zajedno ratujući, prebivali sa onima koji tokom celog života voleli pustinju i iz ljubavi prema Bogu imali staništa svoja u planinama, pećinama i nepristupačnim mestima. I pošto su oni napustili zemaljsko, zavoleli nebesko i postali podražavaoci anđela, to i sami sveti anđeli nisu zbog toga skrivali od njih svoj lik, ispunjavali su svaku njihovu bogougodnu želju, javljajući im se povremeno, učeći ih kako treba da žive, a ponekad objašnjavali im što nisu razumevali. Ponekad su ih sami svetitelji pitali o onome što je trebalo. Ponekad su anđeli upućivali na pravi put one koji su zastranjivali. Ponekad su izbavljali one koji su upadali u iskušenja. Ponekad, u iznenadnoj nevolji i opasnosti, izbavljali ih, na primer, od zmije, ili od pada stene, ili od bačenog kamena. Ponekad, kad je vrag javno napadao na svetitelje, javljali su se na vidljiv način, i govorili da su im poslani u pomoć, ulivali im smelost, hrabrost i utehu. A u drugo vreme vršili kroz njih isceljenja, a ponekad isceljivali same svetitelje, koji su od čega bilo patili. Ponekad su njihovim telima, iznemoglim od posta i uzdržanja, dodirom ruke ili rečima pružali natprirodnu silu i ukrepljavali ih. Ponekad su im prinosili hranu, pa čak i voće ili neka druga jela sa hlebom. Nekima od njih objavljivali su vreme, a nekima i način njihove smrti. Treba li još nabrojati čime se dokazuje ljubav svetih anđela prema nama i njihovo svemoguće staranje o pravednicima? Oni promišljaju o nama, kao starija braća o mlađima.
Sveti Isak Sirin26. decembar 2012.
Bog nikoga silom ne privlači Sebi
Neki govore: Bog ako bi hteo, mogao bi i one koji se uporno protive da privuče Sebi. Ali gde će onda biti njihova sloboda? Gde pohvala za one koji napreduju? Samo nesvesno i nerazumno biće može se tuđom voljom na nešto privoleti, a svesno i razumno biće, ako prestane da dela slobodno, izgubilo je ujedno i dar razuma. Jer na što će da upotrebi razum, ako vlast izbora ima drugi? A ako volja ostane neaktivna, onda se neophodno uništava vrlina, koja nailazi na protivljenje volje. A ako nema vrline, onda život gubi vrednost, razum ustupa mesto sudbini, nema pohvale za one koji napreduju u vrlini, greh je nepobediv, razlika u životu nije određena. Jer s kakvim će se pravom kritikovati neuzdržljiv ili hvaliti celomudren (neporočan), kad svaki ima gotov odgovor: u svemu što se s nama događa, ništa ne biva po našoj volji, nego ljudskim htenjima upravlja jača sila po svojoj volji. Zato nije kriva Božja dobrota što svi ljudi nemaju veru, nego raspoloženja onih koji primaju propoved o Bogu.
Sveti Grigorije Niski25. decembar 2012.
Blažen je onaj koji budno bdi nad sobom
Blažen je onaj koji budno bdi nad sobom i ispunjava zapovesti Gospoda Isusa Hrista. Budimo bodri i oprezni u hramu duha našeg. Ko bdi nad sobom taj je postao hramom Božjim. Blažen je onaj koji bdi na vratima mudrosti! Strasti nemaju nikakvu moć nad onim koji je budan i oprezan. Ako takav i padne u greh po dejstvu kušača, njega će odmah podignuti njegova bodrost i trezvenost. Naprotiv, lenj, nepažljiv i neoprezan, koji ne služi Bogu bodro i trezveno, kad padne po lukavstvu đavola, ne primećuje učinjeni greh: njegovo je srce otvrdlo, postalo slično kamenu i osedlanom konju, na kome se smenjuju razni jahači, kojima on ne može da se suprotstavi. Steknite bodrost i trezvenost, da vas svaki sudar sa neprijateljem ne bi oborio. Nemaran i lenj sličan je razrušenom domu bez stanara, koji ni za koga nema nikakvog značaja, koga svi preziru, kao stanište zmija, škorpija i divljih zverova, o kome se niko ne brine... Dokle čovek bdi nad sobom i stara se da ugodi Bogu, dotle će ga bodrost sačuvati od neprijatelja, spoticanja i pada... Takav čovek biće stanište Svetog duha i izvršiće uspešno svoj životni put i dospeti u stanište svetih.
Sveti Antonije Veliki24. decembar 2012.
Sabirajte blaga na nebu
Hristos govori: ne sabirajte sebi blaga na zemlji, gde moljac i rđa kvari, i gde lopovi potkopavaju i kradu. Nego sabirajte sebi blaga na nebu, gde ni moljac ni rđa ne kvari, i gde lopovi ne potkopavaju i ne kradu. Oni koji su čuli ove reči govorili su: "savet je veoma dobar, i misao vredna pohvale, istinska dobra života bolje je ostavljati u riznici na nebu, nego na zemlji. Međutim, kako staviti na nebo srebro i zlato? Mi to ne možemo. Nebo je veoma visoko, i mi ga ne možemo dosegnuti rukom. Ne vidimo ni lestvicu kakvu je video patrijarh Jakov, da bismo se popeli po njoj i položili (stavili) na nebo ono što je naše (što imamo)". Ali Gospod uči: i mada je nebo veoma visoko, ipak možete stavljati tamo na njemu neukradivo blago pravde. Podaj bednome i siromahu šta mu treba i naći ćeš da se sve to celo, neoskrnavljeno, i nepokvareno čuva na nebu. A ako imaš lestvicu koja uzvodi sa zemlje na nebo – spasonosni krst – imaš i stepenike na njoj – dogmate prečistih jevanđelja. I tako, ushodi po njima do nebeskih obitelji, da bi se proslavio na veke. No takođe pazi na ono što sam Ja rekao.
Sveti Atanasije Veliki21. decembar 2012.
Posledica pada je nered koji vlada u svetu
Deca ovog veka su slična pšenici koja se sipa u rešeto zemlje i prosejava kroz nepostojane misli ovoga sveta, pri neprestanom kolebanju zemaljskih stvari, želja i zapletenih veštastvenih poimanja. Satana trese duše i rešetom, tj. zemaljskim delima, prosejava sav grešni rod ljudski. Od vremena pada, od Adamovog prestupa zapovesti, lukavi knez je preuzeo vlast i sve sinove ovoga veka neprestanim prevarnim i kolebljivim pomislima prosejava i privodi u međusobno suprotstavljanje u rešetu zemlje.
Kao što se pšenica koju prosejavaju neprestano prevrće i okreće u rešetu, tako i knez lukavstva zemaljskim delima zaokuplja sve ljude, koleba ih, privodi u smućenje i metež, navodeći na sujetne pomisli, neprestano varajući i porobljavajući sav grešni rod Adamov. Gospod je apostolima predskazao buduće ustajanje lukavog na njih: Evo vas zaiska satana da vas veje kao pšenicu. A ja se molih Ocu svome da vera vaša ne prestane (Lk.22,31-32). Ova reč, kao i presuda koju je Sazdatelj izrekao Kainu: Stenjaćeš i trešćeš se u nemiru na zemlji (Post.4,12), obrazac je i slika za sve grešnike. Prestupivši zapovest i postavši grešan, čitav rod Adamov je nevidljivo na sebe primio ovu sliku. Ljudi se kolebaju nepostojanim pomislima bojazni, straha, svakovrsnih smućenja, željama, raznovrsnim uživanjima. Knez ovog sveta uznemirava svaku dušu koja nije rođena od Boga [tj. koja je bez pokajanja]. Slično pšenici koja se stalno okreće u rešetu, on mnogoobrazno uznemirava ljudske pomisli. On sve privodi u kolebanje, loveći [ljude] svetskim prevarama, telesnim zadovoljstvima, strahovima i smućenjima.
Pokazujući da oni koji idu za prevarama i voljom lukavog na sebi nose lik Kainovog lukavstva, Gospod je sa prekorom rekao: Želje oca svoga hoćete da činite; on beše čovekoubica od početka, i ne stoji u istini (Jn.8,44). Zbog toga čitav grešni rod Adamov tajno na sebi nosi onu osudu: „Stenjaćete i trešćete se nemirni u rešetu zemlje u kome vas prosejava satana". Kao što se od jednog Adama po zemlji rasprostranio čitav rod ljudski, tako je i jedna strasna iskvarenost pronikla u čitav grešni rod ljudski, te je knez zlobe sam u stanju da u sve poseje kolebljive, veštastvene, sujetne i uznemirujuće pomisli. I kao što jedan vetar može da uznemiri sve rastinje i sve semenje, te kao što se jedna noćna tama prostire po svoj vaseljeni, tako i knez lukavstva, kao neka mislena tama greha i smrti, izvesnim skrivenim i surovim vetrom smućuje i obuzima čitav rod ljudski na zemlji, loveći ljudska srca kolebljivim pomislima i svetskim željama i puneći tamom neznanja, zaslepljenosti i zaborava svaku dušu koja nije rođena odozgo i koja se mišlju i umom nije preselila u drugi vek, po rečenome: Naše življenje je na nebesima (Fil.3,20).
20. decembar 2012.
Supružnička veza
Muž da čini ženi dužnu ljubav; tako i žena mužu (1.Kor.7,3). Brak je dostojan časti i supružnička veza je Bogom blagoslovena. Blagoslovena, da, ali s tim da očuva silu Tvorčevu kroz rađanje sličnih sebi i kroz produžavanje roda ljudskog, da bi supružnici postali roditelji i bili kao plodne zasade malinove. Blažen je onaj ko sa tom svetom namerom stupi u supružničku vezu, jer ne odabira suprugu po strasti, već gledajući na njene vrline... Takav izbor, budući da je zasnovan na razboritosti, čini brak blagoslovenim, a spružnike srećnim. Njihov život biće ublažen ljubavlju i ništa neće dovesti u iskušenje njihove vrline, jer vrlina, a ne strast, upravlja njihovom dušom. Plod njihove utrobe biće neporočan: čedo će se igrati u njihovom naručju i tešiti ih svojim svetim poljupcima. Njihova prva briga biće da ga vaspitaju u smernosti i to im uopšte neće biti teško: budući da su i sami ispunjeni vrlinama i da uvek daju dobar primer, neće mladencu dati nijednu priliku da vidi bilo kakvu sablazan. Dete će na licu nositi njihov lik, ali će taj lik sačuvati i u naravi svojoj. Takvo čedo biće roditeljima radost... Kada se roditelji obogate takvim dragocenostima, samim tim će i njihov dom biti uređen na najbolji način; on će biti kao čaša ispunjena miomirisnim vinom jer će žena ispunjena vrlinama biti i razborita domaćica.
Moskovski mitropolit Platon19. decembar 2012.
O raznim pitanjima duhovnog života
Za duhovna dela pre svega je potreban Božji blagoslov, a on se može zadobiti samo ako su nam pobude čiste, a ne ako u pozadini naših namera stoji ugađanje našoj sujeti. Nesrećna slučajnost može da preraste u nesrećan običaj. Neophodno je da jednostavnost ne bude nez mudrosti. Kako još nisi shvatio da jednostavnost oslobađa, a da svaka komplikovana prefinjenost pre ili kasnije stvara mučninu. Sramota je što nepravoslavni bolje poštuju nedelju nego oni koji sebe nazivaju pravoslavnima. Ponekad se ovaj haos ne može ispraviti ljudskim sredstvima, pa bi trebalo da se uplašimo da će nas sa Neba stići još strašnije kazne od onih koje već trpimo.
Služenje Bogu sastoji su i u tome da ne insistiramo suviše na tome da sprovodimo svoje, pa makar i dobre želje i da čista srca slušamo ono što nam drugi, dobronamerno i sa ljubavlju predlažu. Ne bi trebalo da se ustežemo da činimo dobro bližnjima, uzdajući se u Boga, a ne u sebe. Onome ko ovako postupa Gospod neće uskratiti Svoju zaštitu i milost. Iskrenu otvorenost ne bi trebalo da primamo kao čin slobodnog razuma, sa istim onim poštovanjem i strahom Božjim, sa kojim se prima tajna hrišćanske, Božije duše. Treba se čuvati da ne napišemo ili kažemo više, ili manje od onoga što kaže istina. Ova obazrivost nije teška, a samo je ona potrebna. Samo se na istini i na pravdi može graditi mir, i za sebe, i za druge. Naravno, lakše se podnosi dobrovoljno poniženje, nego li ono koje nam nanose drugi. Tako je sa svakim podvigom. Ali, šta je korisnije?
Kada vidimo da pate oni koji su dobri, to izaziva posebnu žalost. Ona nije oštra, ali je duboka. Na zatvorena vrata se kuca sa molitvom. Sa savetima se može ući samo na otvorena vrata. Sve se rađa i raste u ćutanju. Dela koja su pre vremena obznanjena, često se završavaju samo zveketom reči. Dobro je ćutanje sa krotošću i smirenjem, dobra je i reč koja izražava ljubav prema dobru i stremljenje ka pravdi. Radujte se Gospodu i onda kada nam ovaj svet ne uliva radost, ili kada nas, šta je još gore, sablažnjava veseljem što je nalik pucketanju granja koje gori ispod kotla. Čvrstoj istini slabi dokazi ne samo da ne koriste, nego joj i štetu nanose, pošto neprijateljima otkrivaju ranjiva mesta. Ma kakve da su okolnosti, ne treba da očajavamo. Čamotinja neće učiniti da okolnosti postanu bolje, a nama može biti samo gore. Sveti Oci nas uče da ne razmišamo mnogo o ljudima koji su u boljoj situaciji od nas, i ako, oni na to nemaju ni manje ni više prava nego mi. Bolje je da gledamo na one koji imaju isto onoliko prava kao i mi da se nalaze u nekoj prijatnoj situaciji, a nalaze se u mnogo goroj, nego li mi. Onaj prvi način razmišljanja vodi nas u roptanje ili u zavist, a ovaj drugi, on nam pomaže da budemo zadovoljni onim što imamo.
Da li je dobro pozivati druge da idu i daju dušu svoju za braću, a svoju dušu nositi tamo kuda ona hoće i gde je njoj lakše? Budite mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi. Ovaj savet nam je dat za sve životne prilike, pa i za one najteže. Veliki je podvig prineti Bogu na žrtvu sve ono šta nas žude, u ovozemaljskom životu zabavlja i uveseljava. Mnogo je korisnije da se brinemo o tome kako da dočekamo svoj kraj u miru i u dobroj nadi, nego da mislimo o tome gde će nas pokopati, ili da pravilo skupe grobnice. Ako i nehotice osećamo da nam je život postao teret, trebalo bi da podignemo pogled ka Gospodu i da se ne žalimo kako nam je život dosadio. Bog nam ga daje i produžava radi našeg spasenja, pa treba da ga shvaimo kao dar. Onome ko nas daruje treba da se zahvalimo, a ne da se žalimo. Ne treba se podvizavati na svaki način o kojem nešto čujemo. Nije svakome svaki podvig na korist.
Ako je rečeno da bogatstvo treba da se stiče samo od sebe, a ne da u njega ulažemo svoje srce, zar nije pogibeljno ako naše srce žudi za njim? Iskusna mudrost kaže: u radosti ne zaboravi da se pripremaš za žalost, a u žalosti ne zaboravi da se nadaš boljem. Ako vam je Gospod darovao radost, da u vašoj duši bude raj, nastojte da taj raj tamo i ostane. Ne prestajte da radite na njemu i da g a čuvate, trudeći se da, prema svojim sposobnostima, činite dobro i da se uzdržavate od svega što ne biva po Božjoj volji, nego po ljudskoj samovolji. Ne slaže se sa duševnim mirom misao da nekoga ne volimo. Zato ne treba ni da mislimo o tome. Treba da se molimo za bližnjega i da ne zaboravljamo svoje obaveze i volju Božju. Naučite da budete jednostavni. Ne oslovljavajte ljude posebnim imenima koja su iznad njih. Ne zanosite se nepotrebnim idejama. Onome od koga želimo da čujemo istinu, a posebno duhovnu istinu, treba i samo da pristupamo sa prostom istinom i da ga ne veličamo uzalud,jer ako on bude slab i polakomi se na veličanje, neće više biti u istini pa više ni mi nećemo moći da od njega čuj emo istinu. A ako bude strog, može se destiti da nam i ne odgovori. Zapovest da ne volimo sina i kćer više nego Gospoda može izvršiti i onaj ko živi zajedno sa sinom i kćerkom, a može je prekršiti i onaj ko ne živi zajedno sa njima. Razmislite, u kakvoj situaciji ćete moći bolje da izvršite ovu zapovest, pa tako i živite.
Čisto srce
Srce naše biće čisto, ako se mi budemo trudili da ga očistimo od greha. Đavo ubacuje u um naš i srce naše zle misli, grešne misli. Ako se mi budemo trudili svom silom i snagom da te misli odgonimo od sebe, onda će srce naše biti čisto. Ali, ako đavo nađe u nama pomoćnike svoje i mi se budemo zadržavali na tim grešnim mislima, budemo ih gojili, podgrevali i one budu rasle i izrasle u greh, sami ćemo biti odgovorni. Više puta i mi, a pogotovu ljudi ovoga sveta, nevernici, kažu: "Pokažite nam Boga pa ćemo i mi verovati". Ne shvataju, dakle, da je srce to ogledalo, to oko kojim se Bog može videti. A kakvo je naše i njihovo srce, koliko je pomračeno gresima da se u njemu ne može ogledati ni videti Bog Svesilni i Svečisti! To dakle, imati u vidu.
Život u svetu
Kada uvidiš da mnogi žudno traže svoju sreću u čulnim dobrima i čulnim zadovoljstvima, u blagostanju (uživanju), u raskoši i smatraju to za mudrost, kada shvatiš da mnogi radi svoje zemaljske sreće koriste svaku laž i svaku obmanu, da zastupaju mržnju, osvetoljubivost i druge strasti, a odricanje od uživanja u čulnim zadovoljstvima smatraju za glupost, tada treba da dobro urežeš u srce svoje i govoriš, kao što su učili apostoli: "Mi hrišćani treba da živimo po zakonu Hristovom (Gal. 6,2), a zakon Hristov zahteva da raspnemo svoje telo sa strastima i željama (Gal. 5, 24), odbacimo laž i govorimo istinu (Ef. 4,25), da svaku osvetu prepustimo Gospodu Bogu koji je rekao: "Moja je osveta, a ću vratiti" (Rim. 12,19).
Uopšte, uprkos svim predstavljenim lošim primerima, ti se odmah ugledaj na Isusa Hrista, Koji ima puno pravo da traži od nas da sledimo Njegov primer, a zatim se ugledaj na milione ljudi koji su podražavali Njegov život, postali sveti i dostojni svakog našeg podražavanja. Ne podražavaj primer neznabožačkog života, koji je tako često vidljiv u našem svetu, nego primer blage naravi, skromnosti, stidljivosti, uzdržljivosti, reda, revnosti u Bogougađanju, čime su se odlikovali sveti ili istiniti hrišćani, koji su se neprestano starali da žive i živeli su ne po pravilima sveta, nego po učenju Isusa Hrista.
Vera
Kad se boriš za veru svoju, ljubi veru svoju svim srcem svojim, jer ti je ona darovana od Onoga koji tebe ljubi. Vera je dar ljubavi, ta tvoja vera, Prava Vera Pravoslavna. Srbine brate! Kad ljubiš veru svoju, ljubiš Darodavca vere svoje.
Strasti pomračuju um, i gase kandilo vere. Kad se boriš sa strastima svojim, mrzi strasti svoje svim srcem svojim. Bezverstvo pustoši dušu, čupajući sve Božansko seme iz duše. Bezverstvo je živa smrt, gora od svake smrti. Kad se boriš s bezvernicima, mrzi bezverstvo svom dušom svojom, ali ne mrzi čoveka na koga je pala guba bezverstva. Kad ne mrziš vola svoga, na kome je kuga; i kad ne mrziš ovcu svoju, na kojoj je metilj - kako bi mrzeo čoveka, brata svoga, na kome je guba bezverstva? Preteško je breme bezverstva i samo sobom: nemoj tovariti na brata tvoga još breme mržnje tvoje. Krivoverstvo je vera iskrivljena, skršena i smanjena, kao drvo burom iskrivljeno i gradom skršeno. Kad se boriš s krivovercima, mrzi krivoverstvo, u vidu jeresi i sekta, svom dušom svojom, ali ne mrzi čoveka sa verom iskrivljenom i osakaćenom. Kad ne mrziš drvo gradom izlomljeno i osakaćeno, kako bi mrzeo čoveka, brata svoga, u koga je vera iskrivljena i duša osakaćena?
Maloverstvo je vera bez plodova. Kad se boriš s malovernicima, mrzi maloverstvo svom dušom svojom, ali ne mrzi čoveka, brata svoga, jer na njemu je ta bolest i on je stradalnik. Kad ne mrziš pšenicu izraslu i izđikalu, ali bez vlata i zrna, ne nego brineš kako da joj pomogneš da bi vlatala, - kako da mrziš čoveka, brata svoga, koga je snašla nevolja, da ima veru ali besplodnu, i da mu kandilo vere bude ne bez ulja ali bez plamena? Bog će ti pomoći, i ti ćeš pobediti. Bog će te blagosloviti, i ti ćeš održati veru svoju, najveće blago svoje, Srbine brate moj!
Kad očuvaš veru svoju, očuvao si dušu svoju. Kad očuvaš dušu svoju, lako ćeš se rastati sa ovim svetom, i lako ćeš ući u život večni, koji obeća Stvoritelj blagoslovenim Srbima Svojim.
Svetosavlje kao filosofija života
Po svetosavskoj filosofiji života i sveta: i čovek i društvo, i narod, i država imaju se prilagođavati Crkvi kao večnom idealu, ali se Crkva nipošto ne sme prilagođavati njima, i još manje – robovati njima. Narod ima prave vrednosti samo u toliko ukoliko živi evanđelskim vrlinama i ovaploćuje u svojoj istoriji bogočovečanske vrednosti. Što važi za narod, važi i za državu. Cilj naroda kao celine, isti je što i cilj pojedinca: ovaplotiti u sebi evanđelsku pravdu, ljubav, svetost; postati ''sveti narod'', ''Božji narod'' koji svojom istorijom objavljuje božanske vrednosti i vrline. Sveti Nemanjići su tako shvatali i narod i državu; i na tome neumorno radili najpre oni sami, pa za njima i sa njima i sav srpski narod. Svima zakon behu evanđelske vrline, svima: i upravljačima narodnim i narodu, - piše monah Teodosije u Životu Svetoga Save. U tome, u tome je besmrtna slkava i neprolazna veličina Svetih Nemanjića. Bez evanđelskih vrlina, šta je narod? - Povorka hodećih leševa. A država? – Institucija za razaranje narodne duše i njenih večnih vrednosti... Savest srpskog naroda su svetitelji, na čelu sa Svetim Savom. A ta savest našeg naroda stalno upućuje svima Srbima u svima vekovima jednu molbu, jedan savet, jedan zavet: neka vam svima, i ubogima i bogatima, i mladima i starima, i pismenima i nepismenima, i sveštenicima i učiteljima, i vojnicima i radnicima, i ministrima i vladikama, zakon budu – evanđelske vrline! Bude li tako, srpski će narod savladati sve smrti u svima svetovima, i ništa mu neće moći nauditi, ništa, ništa, ništa!
Blagodat
Sve Božanstvene stvarnosti, ovaploćene u Bogočoveku Hristu, neprekidno liju iz sebe neizbrojne i neizmerive Božanstvene sile, neophodne ljudskome biću za spasenje, za oboženje, za ohristivljenje, za ucrkovljenje, za oduhovljenje, za otrojičenje, za obogočovečenje, i nazivaju se jednom rečju: blagodat. Sve te Božanske sile svestrano su Bogočovečanskih svojstava i karaktera. I time svim bićem u Bogočovečanskom telu Crkve, od njega i kroz njega. U Crkvi je cve Bogočovečansko, jer je sve Bogočovekovo. Nema ničeg u Crkvi što je van kategorije Bogočovečijeg i Bogočovečnog. Naše spasenje = naše obogočovečenje nije ništa drugo do naše neprekidno oblagodaćenje. U Crkvi i Crkvom blagodat je bezobalni okean Božanskih, Bogočovečanskih obogočovečujućih, ohristovljujućih, otrojičujućih sila, koje nekrekidno delaju i deluju u Bogočovečanskom organizmu Crkve. Bogočovekom Hristom, koji je Crkva, nama su darovane sve Božanske sile koje su potrebne ljudima za život i pobožnost u obadva sveta (sr.2.Pt. 1,3-4). Prema Bogočoveku, i kao Ličnosti i kao Crkvi, stoji čovek sa svojom bogolikom prirodom. Stvoren bogolikim, čovek poseduje bogoliku slobodu. Ta sloboda je ogromnih, neizmerivih razmera. Po svojoj slobodnoj volji čovek može čak i Boga odbaciti i đavola prigrliti. I još: čovek može postati i „bog po blagodati”, ali i đavo po slobodnom htenju. Bogomudro upotrebljena, slobodna volja privodi čoveka Bogu i sjedinjuje sa Bogom; zloupotrebljena, ona privodi čoveka đavolu i sjedinjuje sa đavolom. Istorija roda ljudskog je rečiti svedok toga. Bog je zato i postao čovek da kao Bogočovek, u Bogočovečanskoj Ličnosti Svojoj, pokaže čoveku i nauči čoveka kako može bogomudro rukovati svojom slobodnom voljom, i iz sebe blagodaću izgraditi blagodatnog, hristolikog čoveka, i do potpunosti usavršiti bogolikost svoga bića.
A da bi za postignuće toga cilja dao potrebne Božanske sile čoveku, On je na Sebi, Bogočoveku, osnovao Crkvu, sa njenim svetim tajnama i svetim vrlinama. Postajući „sutelesnik” Bogočovečanskog tela, Crkve (Ef.3,6), pomoću svetih tajni i svetih vrlina, čovek i postiže Bogom mu postavljeni cilj: postaje „bog po blagodati”. Sva se spasonosna mudrost i bogomudrost čoveka Hrišćanina sastoji u tome da on svu svoju slobodnu volju dobrovoljno potčinjava Božanskoj volji Gospoda Hrista, po ugledu na samog Gospoda Hrista, koji je u Svojoj Bogočovečanskoj Ličnosti Svoju čovečansku volju dobrovoljno potčinjavao Svojoj Božanskoj volji. Taj Bogočovečanski odnos između volje Božanske i čovečanske važi kao najsavršeniji zakon i najneophodnije pravilo u Bogočovečanskom telu Hristovom – Crkvi: svoju čovečansku volju dobrovoljno potčinjavati Božanskoj volji Gospoda Hrista, i tako pomoću blagodati svetih tajni i svetih vrlina osigurati sebi spasenje, oboženje, obogočovečenje i život večni u Carstvu ljubavi Hristove. U Bogočovečanskom telu Crkve data je sva blagodat Trojičnog Božanstva, blagodat koja spasava od greha, smrti i đavola, preporođujući nas, preobražavajući nas, osvećujući nas, ohristovljujući nas, obožujući nas, otrojičujući nas. Ali svakome od nas daje se ta blagodat po meri dara Hristova (Ef.4,7). A Gospod Hristos odmerava blagodat svakome po trudu njegovom (1.Kop.3,8): po trudu u veri, u ljubavi, u milosrđu, u molitvi, u postu, u bdenju, u krotosti, u pokajanju, u smernosti, u trpljenju, i ostalim svetim vrlinama i svetim tajnama evanđelskim. Predviđajući Svojim Božanskim sveznanjem kako će se koji od nas koristiti blagodaću Njegovom, darovima Njegovim, Gospod Hristos tako i razdeljuje darove Svoje: svakome prema njegovoj moći (sr.Mt. 25,15).
Međutim, od našeg ličnog truda i umnožavanja Božanskih darova Hristovih zavisi mesto u životvornom Bogočovečanskom telu Hristovom – Crkvi, koja se kao jedno i nedeljivo nebozemno Bogočovečansko biće proteže od zemlje do uvrh iznad svih nebesa nad nebesima. Ukoliko čovek više živi punoćom Hristove blagodati, utoliko je i više darova u njemu, i utoliko se više razlivaju po njemu, kao po sutelesniku Hristovom, Bogočovečanske sile Crkve Hristove, tela Hristova, sile koje nas očišćuju od svakoga greha, osvećuju, obožuju, obogočovečuju. Pri tome svaki od nas živi u svima i radi svih, jer smo jedno telo svi. Zato se i raduje svaki darovima svoje braće, naročito kada su veći od njegovih.
Velika je tajna pobožnosti
Crkva je bespočetna, beskrajna, večna, kao što je i njen Osnivač, Trojični Bog, bespočetan, beskrajan, večan. Crkva je nesazdana, kao što je i Bog nestvoren. Ona je postojala pre svih vekova, pre anđela, pre stvaranja sveta, pre "postanja sveta"(Ef.1,4), kako veli apostol Pavle. Ona je božanska ustanova i u njoj "obitava sva punota Božanstva"(Kol.2,9). Ona je Tajna nad tajnama. Ta Tajna je bila neotkrivena, a otkriva se "u poslednja vremena" (1.Petr.1,20). Crkva ostaje nepokolebiva jer je ukorenjena u ljubavi Božjoj i u Njegovom velikom Promislu. Večnu Crkvu sačinjavaju tri Lica Svete Trojice. U misli i u ljubavi Trojičnoga Boga, od iskoni su postojali i anđeli i ljudi. Mi, ljudi, nismo se rodili sada: u sveznanju Božjem postojimo pre svih vekova.
Ljubav Božja sazdala nas je po liku i po obličju Božjem. Uvrstila nas je u Crkvu iako je znala za naše bogoodstupništvo koje je imalo uslediti. Dala nam je sve, kako bi i nas načinila bogovima po blagodati i po daru. Mi, međutim, zloupotrebivši svoju slobodu, izgubismo prvobitnu lepotu i pravednost, te otpadosmo od Crkve. Van Crkve, daleko od Svete Trojice, izgubismo raj, izgubismo sve. No, izvan Crkve nema spasenja, nema života. Zato nas milosrdno srce Boga Oca nije ostavilo van ljubavi Svoje. Bog nam je ponovo otvorio vrata raja u poslednjim vremenima i javio se u telu. Ovaploćenjem Jedinorodnoga Sina Božjeg opet je ljudima otkriven predvečni plan Božji o spasenju čoveka. O tome Apostol piše: "I zaista, velika je tajna pobožnosti: Bog se javi u telu, opravda se u Duhu, pokaza se anđelima, propovedi se neznabošcima, verova se u svetu, vaznese se u slavi" (1.Tim. 3,16). Reči apostola Pavla jesu reči prepune smisla, božanstvene, nebeske reči. U beskrajnoj ljubavi Svojoj Bog nas je ponovo sjedinio sa Crkvom Svojom u Ličnosti Hristovoj. Ulazeći u nesazdanu Crkvu, prilazimo Hristu, ulazimo u prostor nestvorene svetlosti. Drugim rečima, i mi, verni hrišćani, prizvani smo da postanemo nesazdani po blagodati, da postanemo zajedničari božanskih energija, da uđemo u Tajnu Božanstva, da prevaziđemo naš svetski način umovanja, da umremo kao stari čovek (Kol.3,9 , Rimlj.6.6 , Ef.4.22 ) i da postanemo oboženi ili uboženi. Kada živimo u Crkvi, živimo Hristom. Ovo su veoma istančani duhovni i bogoslovski pojmovi. Samo Duh Sveti može da nas nauči svemu ovome.
O postu
Utemeljitelj hrišćanskoga podviga, Spasitelj naš Isus Hristos, uoči stupanja na podvig iskupljenja roda ljudskoga, ukrepio je Sebe dugotrajnim postom. I svi podvižnici, počinjući da služe Gospodu, naoružavali su se postom i nisu drugačije stupali na put Krsta no sprovodeći - post. Mi ne treba da umrtvljujemo svoje telo, nego svoje strasti. Post se ne sastoji toliko u tome da se jede retko koliko da se jede - malo. Nerazuman je onaj posnik koji iščekuje određeni čas, a onda se za trpezom sav predaje nenasitoj nasladi, i telom i umom. Što se tiče hrane, treba se čuvati i toga da ne budemo probirljivi, gledajući koje je jelo ukusno a koje nije... Hranu uopšte treba uzimati svakoga dana toliko da se telo ukrepi i bude prijatelj i pomoćnik duše u vršenju dobrodetelji (vrline). Inače, može da se desi da od iznurenja tela, i duša zanemoća. Ne može svako da primi na sebe strogo pravilo uzdržanja ili to da se liši svega što mu može poslužiti za olakšanje nemoći. Petkom i sredom, naročito u vreme četiri velika posta, hranu uzimaj jednom dnevno, a Anđeo Gospodnji će se priljubiti uz tebe.
O Bogu
Bog je oganj koji zgreva i razbuktava srca i utrobe. Dakle, ako u svojim srcima osećamo hladnoću, stud koja dolazi od đavola, jer je đavo studen, to prizovimo Gospoda i On će doći i zgrejati srce naše ne samo savršenom ljubavlju prema Njemu nego i prema našim bližnjima. Toplina izgoni stud dobromrsca. Oci su napisali, kada su ih pitali: traži Gospoda, ali ne ispituj gde živi. Boga ne nazivaj Pravičnom Sudijom, veli Prepodobni Isaak, jer na tvojim delima ne vidi se Njegova pravosudnost. Neka Ga je David i nazivao Pravosudnim i Pravednim, no Sin Njegov pokazao nam je da je Bog više - dobar i milostiv. Gde je pravičnost suda Njegovog, kada smo mi bili grešnici a Hristos je umro za nas (Isaak Sirin, slovo 90).
Gde je Bog, tamo nema zla. Sve što od Boga potiče, odiše mirom i korisno je duši, i privodi čoveka smirenju i samoosuđivanju. Bog projavljuje Svoje čovekoljublje prema nama ne samo onda kada činimo dobro, nego i onda kada Ga žalostimo i prognevljujemo - kako dugotrpeljivo snosi On bezakonja naša i, kada kara, kako milostivo kara! Što je čovek savršeniji pred Bogom, to (vernije) hodi Njegovim tragom, a u svetlosti Istine Bog mu javlja Lice Svoje. Jer, pravednici, u meri u kojoj ulaze u sazrcanje Boga, vide na ovom svetu Lik Njegov kao u ogledalu, a tamo vide javljenje Istine. Ako ne znaš Boga, nemoguće je da se u tebi probudi i ljubav prema Njemu, i Boga ne možeš ljubiti, ako Ga ne vidiš. A viđenje Boga dolazi od bogopoznanja, jer sazrcanje Boga ne prethodi bogopoznanju. O delima Božijim ne treba rasuđivati puna stomaka, jer pri punom stomaku nema viđenja tajni Božijih.
O čuvanju mira unutrašnjeg
Na sve načine treba da se trudimo da sačuvamo mir duševni i da se ne uznemiravamo zbog uvreda i žalosti koje nam drugi nanose. Zato svakako treba da se trudimo da obuzdavamo gnev i, pomoću pažnje, um i srce da sačuvamo od nedoličnih pokreta. Zbog toga žalosti i uvrede koje nam drugi nanose treba podnositi hladnokrvno i naučiti se takvom raspoloženju duha da se to što nam drugi čine ne dotiče ne samo nas, nego ni drugih. Vežbanje u tome može čovekovom srcu da pribavi tišinu i pretvori ga u obitalište Samoga Boga. Sliku takvog bezgnevlja mi vidimo kod Grigorija Čudotvorca, od koga je neka bludnica na javnom mestu tražila platu za greh koji je on sa njom tobože počinio. On se na ženu nije nimalo naljutio, nego je krotko rekao nekom svom prijatelju: "Daj joj cenu koju traži". Tek što je primila nepravednu platu, ženu je napao demon, a onda je Svetitelj demona od nje odagnao molitvom.
Ako ne možemo da se ne razbesnimo, to u krajnjoj liniji treba da obuzdamo jezik, po Psalmopesniku: "Smetoh se i ne govorah" (Ps. 76, 5). U tome za obrazac može uzeti Svetog Spiridona Trimituntskoga (Prolog - 12. decembar) i Svetog Jefrema Sirina (28. januar). Prvi je ovako podnosio žalost: kada je po naređenju grčkog cara ulazio u dvorac, neki od slugu, koji su se nalazili u palati, smatrajući ga za prosjaka, narugao mu se i nije ga puštao unutra, a onda ga je još i udario po obrazu; Sveti Spiridon, budući nezlobiv, po reči Gospodnjoj, okrenuo mu je na to i drugi (Mt. 5, 39). Prepodobni Jefrem Sirin, posteći u pustinji, ostao je bez hrane nespretnošću svoga učenika, na sledeći način: učenik koji mu je nosio hranu, usput slučajno razbije sud sa hranom; Prepodobni, pak, videvši kako se ovaj rastužio, rekao mu je: "Ne žalosti se, brate, jer ako hrana nije htela da dođe k nama, to ćemo mi poći k njoj"; i pošao je, seo pored razbijenog suda i, sakupljajući hranu, pojeo je - tako je bezgnevan bio! A na koji se način gnev pobeđuje, može se videti iz žitija Pajsija Velikog (19. juni), koji je Gospoda Isusa Hrista, kada mu se bio javio, molio da ga oslobodi gneva. Hristos mu je tada rekao: "Ako hoćeš da gnev i jarost ujedno pobediš, ništa ne poželi, nikoga ne mrzi i ne ponižavaj!"
Da bismo sačuvali mir duševni, treba da od sebe odgonimo uninije i da nastojimo da imamo radostan duh a ne žalostan duh, po reči Sirahovoj: "Pečal mnoge ubi i od nje nema koristi!" (Sirah 30, 25) Kada je čovek u velikoj oskudici što se tiče stvari potrebnih telu, teško je pobediti uninije. Ovo se, naravno, odnosi na slabe duše. Za očuvanje duševnog mira treba takođe na sve načine izbegavati osuđivanje drugih. Neosuđivanjem i ćutanjem se čuva mir duševni: kada se čovek nalazi u takvom nastrojenju, dobija božanstvena otkrivenja. A da bismo se izbavili od osuđivanja, treba na sebe paziti i ni od koga ne primati uzgredne misli i biti za sve mrtve. Radi sačuvanja duševnog mira treba češće ulaziti u sebe i pitati se: gde sam ja? Pri tome treba paziti da telesna čula, osobito čulo vida, služe unutarnjem našem čoveku i ne razvlače dušu čulnim predmetima: jer, blagodatne darove primaju samo oni koji imaju unutarnje delanje (molitveno straženje) i bdiju nad dušama svojim. Kada se, pak, čovek, stara da ima srce smireno i da misli čuva u miru, tada sve zamke neprijateljeve ostaju nedelotvorne, jer gde je mir pomisli, tamo počiva Sam Bog. "U miru je", kazano je, "mesto Njegovo".
O odnosu prema bližnjima
Ne bih imao smelosti da kažem bližnjem: želim da me voliš, a opet, čini mi se da ne bih ni rekao: ne želim da me voliš. U tome ima nečega što odbija, nečega što otuđuje i što srcu drugog čoveka može naneti težak udarac. Korisno je znati reči kritike jer su one lek protiv gordosti i savet da svagda budemo oprezni. Gotovo da i nema potrebe da kritikujemo čoveka od svoje volje, jedino ako on sam ne da povod da mu se kaže istina. Teško je osuđivati jer se u to veoma lako umeša i samoopravdavanje. Pored toga, osuda može da načini neprijatnost drugome, koji je preneo tu osudu, i zato bi najbolje bilo da se pomolimo Bogu da On nauči svakoga od nas da se na postupke bližnjih gleda čistih očiju, bez osude i bez podozrenja. Ako drugi čovek ne pokazuje želju za pomirenjem, vi sa svoje strane pokažite mir i ne sudite strogo. Ne treba sebe podmetati pod strele i nije ništa ružno upotrebiti štit onda kada vas drugi napada. Nikada ne treba ulaziti u prepirke, a naročito onda kada neprijatelj može da nadgovori onoga koji je u pravu i kada se neprijatelj ne plaši da će biti prekinut, nego se nada da u slučaju nužde, ako već nije u mogućnosti da pokaže da nije u pravu, svoga suparnika može pobediti grubošću i podsmehom. Pravedno je i korisno da mericu strpljenja punimo vodom krotosti i da je izlivamo na oganj ljubomore, da bi ovaj polako goreo i da se ne bi razbuktavao i pretvarao u požar koji je u stanju da se otme kontroli i da uništi zidove ljubavi, snishodljivosti i smirenja.
Meni se čini da neprijatelja ima malo, a mnogo je onih koji, zbog nesporazuma, pogrešno razumevaju druge ljude i njihove postupke, pa zbog toga postaju nedobronamerni. Na grdnju je korisno odgovarati krotošću nego li grdnjom. Setimo se istine da se prljavština ne skida prljavštinom, nego da se ona uklanja vodom. Ne treba se plašiti kleveta, nego treba biti na oprezu od njih. Klevete nas uče opreznosti, a opreznost čini da klevete postanu nemoćne. Zašto čovek sam sebe uznemirava teskobnim razmišljanjima o nekoj ništavnoj neprijatnosti? Zašto bi naš mir i naša spokojnost trebala da zavisi od ljudskog razmišljanja? Ako smo ispravno postupili, neka je slava Bogu, a ljudsko mišljenje nam to ne može oduzeti. Trebalo bi da nam je teže da osuđujemo ljude, nego da ih mirno posmatramo, kao što posmatramo kako vetar njiše grane drveća, ili kako teče reka. Međutim, očevidno je da je čoveku teško da gleda bez osude. Šta raditi? Treba se postepeno učiti tome da najpre osudimo sebe zbog toga što osuđujemo bližnje, potom da se uzdržavamo od osude rečima onda kada se pokrene pomisao na to, a zatim da zaustavimo i samu pomisao na osudu drugoga. Onaj ko dovoljno poznaje i osuđuje sebe, taj nema vremena da osuđuje druge.
Nemojte uporno izbegavati ljude jer među njima ima i Božjih ljudi. Trebalo bi da se trudimo da i dobra dela činimo sa dozom opreznosti, da ne bi ispred njih prethodilo neko naše mudrovanje i naša volja. Kada smo u kontaktu sa ljudima različitih veroispovesti, trebalo bi da slobodno i smelo izražavamo ubeđenost u ispravnost pravoslavne vere. Ali, kada kritikujemo zablude i zabludele, trebalo bi da pokazujemo krotost, mir, snishodljivost i obazrivost: ovo su osobine koje su potrebne isto koliko i revnost. Ne pretvaraj u buru povetarac ljudskih lakomislenih reči. Ima kleveta koje odvode čoveka u progonstvo, koje bacaju u bedu, tamnicu, i to nije lako. A zar nije lakše da kleveta, poput vetra, prohuji pored vaših ušiju? Uđi u dom svoj, i ne slušaj huk vetra. U kontaktu sa ljudima koji su nespokojni, korisno je da se prema njima ponašamo što jednostavnije, što mirnije i što spokojnije, bez bilo kakve izveštačene prisnosti, ali i bez namerne hladnoće. Ovakvo ponašanje neće nauditi ni onima koji su spokojni. Kada se uzdamo u Boga, možemo da podnesemo nedaće i da sačuvamo svoj mir, pa makar i ne susretali mir kod onih ljudi koji nas okružuju. Jer, rečeno je: bejah miran sa onim koji mrzi mir. Neka da Bog da i oni zavole mir.
Onaj koji gleda sa podozrenjem, taj lako može doći do mržnje prema čoveku. Onaj koji želi da ima ljubav prema bližnjem, trebalo bi da gleda čisto i jednostavno. Treba izbegavati srdžbu. Gnjev ne približava čoveka pravdi Božjoj. Gnjevom se samo može probuduti i uvećati razdraženost drugoga čoveka. Samo se strpljenjem i mirom čovek može odobrovoljiti. Duhovni zakon kaže da treba pomoći bližnjem i pri tome ne vređati i ne povređivati drugoga. Dobro je govoriti istinu kada obaveza, ili ljubav prema bližnjem to zahtevaju od vas. Ali, to treba činiti tako ca ne osuđujemo bližnjeg, da se ne ponosimo i ne uzdižemo kao neko ko možda bolje od drugih poznaje istinu. Pored toga, potrebno je da znamo ljude i događaje, da se ne bi dogodilo da umesto istine kažemo ukor i da umesto mira i krotosti, načinimo neprijateljstvo i štetu. Ljudska reč može biti oštra kao mač i tada ona ranjava i ubija, a može biti blaga kao jelej i tada je ona poput melema koji isceljuje.
Ne sudite, da vam se ne sudi, pa i ako vam se čini da ima razloga za osudu, zato što onaj ko je blizak Gospodu može da stoji ili da pada. Još je gore ako sudite kao zlonamerni sudija. Mislite da ljudi pričaju besmislice, a oni kazuju o onome šta je duši na korist i o tome kako da se čini dobro. Kada osuđujemo svoje bližnje, mi sami sebi nanosimo veliku ranu. Ovoga se treba čuvati i iskupljivati se tako što ćemo osuđivati i koriti sebe i moliti se da Bog bude milostiv i onima koje smo mi osudili, i nama koji smo ih osudili. Trudite se da srce i namere bližnjih pozitivno prihvatate. U tom slučaju bićete ređe u prilici da pogrešite, a vašem bližnjem će biti lakše da se popravi. Kako reče drevni filosof, ne treba sa uzbuđivati ako vas magarac udari.
O molitvi i o molitvenom životu hrišćana
Zaista je prijatno pomenuti u molitvi duše onih za koje znaš da su im oči svagda uprte ka Gospodu i da se u Njemu zbližavaju sa nama. Samo Sveznajući Bog zna ko čini veće dobro drugome: onaj koji se moli ili onaj koji je tražio molitvu. Molitva nas približava Bogu i naspram tog središta bića i svetova, ne vidi se ono što vidimo u ovom promenljivome svetu. Duša koja stalno traži Gospoda i koja Mu se moli, ona pripada Gospodu, bez obzira na to što njen niži, čulni deo, ponekad i protiv njene volje, biva uzmeniren zbog blizine i delanja sila koje nisu srodne duši čoveka. Kako nas sveta Crkva premudro uči: u miru se pomolimo Gospodu i za jednoga i za sve. Duša onoga koji se moli u smirenju, ako se i razgori, gori tihim i čistim plamenom. Gori, ali ne sagoreva. Kipi, ali ne iskipi. Izliva se, ali se nikada ne isprazni. Zar duša koja se usrdno moli, zar ona ne stupa u zajednicu sa onim za koga se moli? Zar u tom jedinstvu ona ne daje snažan podsticaj snage duši kojoj je potrebna pomoć?
Najbolji način druženja i zajednice među ljudima jeste da se molimo jedni za druge. Ako molitva nije savršena, njene nedostatke prema mogućnostima treba ispravljati, a nikako očajavati zbog njih. Treba razlikovati aktivnu molitvu od stanja kada se neko naslađuje molitvom. Aktivnu molitvu čovek treba da čini svagda i neumorno, naravno prema propisanom molitvenom pravilu, a utehu daruje Gospod po blagodati Svojoj, onda kada je to potrebno da bi privukao i ukrepio čoveka, i onda kada čovek može da je prihvati. Isto tako, ako osetite da u vama nema snage, nemojte da vas zbog toga obuzme nemoć i očajanje, nego se prvo prestanite da uzdate u sebe i molite se, uzdajući se u Gospoda.
Ako od čoveka tražite da vas nauči kako da se molite, dobićete odgovor: ne znamo kako da se pomolimo. Ako kažete: Gospode, nauči nas da se molimo - dobićete odgovor koji su nebrojeni ljudi dobili pre vas. Treba da se trudimo da steknemo trajno strahopoštovanje prema svetinji. Ako strahopoštovanje prema svetinji dođe i prođe, ono bi ipak u duši trebalo da ostavi smirenu i toplu želju za zajednicom sa Gospodom. Trebalo bi da se trudimo da u molitvi svagda budemo postojani i da ne dopustimo nekim trenutnim situacijama da nas pokolebaju. Isto tako u molitvi treba da budemo i tihi i smerni, i da ne dopustimo uobrazilji da se razbukta. Onaj ko od ushićenja prelazi u hladnoću srca, i ko nije dovoljno učvrstio mir u duši svojoj, tom je potrebno još mnogo truda da uloži. Ako je čovek čitave godine služio Bogu i ostaje i dalje u toj želji, taj trud mu neće propasti bez obzira ako su se okolnosti promenile. I u porodičnom životu svako može da nađe vreme za molitvu i tihovanje. Onda kada nema mogućnosti da se ode u hram na bogosluženje, Gospod će i domaću molitvu primiti ako je ona iskrena i duboka. Niko ad vas ne traži da služite dvojici gospodara. Za Gospoda se može služiti i u samoći isto kao i u porodici. Ako vidite da će vas porodični život ipak ometati u služenju Bogu, tada se odlučite za samoću.
To što niste u mogućnosti da idete u hram, nemojte primati sa tugom, nego i sa smirenom poslušnošću volji Božijoj. Neka u vašem srcu postojano obitava Ime Božije i neka se iz vaše duše ka Gospodu uzdiže miomiris molitve, i tada ćete biti kao da ste u hramu Božijem. Ako vam se daju suze, budite zahvalni Bogu za to i koristite ih da bi njima čistili dušu svoju. Ali, kao što ni u čemu ne treba da preterujemo, tako ponekad i suzama treba postaviti granicu, tako šta ćemo um svoj usredsrediti ka nekom drugom korisnom delu. "Opraštaju joj se gresi mnogi, jer je veliku ljubav imala". Gde je naučila tako da voli? Ona je umesto jeleja imala suze pokajanja. Božija ljubav prema onima koji se kaju, poput nebeskog ognja, pala je i na nju i usplamtilo je njeno kandilo.
Neka Gospod Isus Hristos postane naše srce i naš život
Velika je korist za svakoga čoveka ako Hristos za njega postane i njegovo srce i njegov život. I ne samo da je to dobro za toga čoveka, nego je to dobro i za sve one koji su u njegovoj blizini, jer, svaka se sila svagda nalazi u središtu i odatle ona se širi, poput talasa, svuda i deluje na sve ono na šta na tom putu nai|e. I onaj koji je, najverovatnije zbog lenjosti svoje, lišio sebe ovako velikog dara Božijeg, taj mnogo toga uskraćuje i sebi i drugima zbog toga što Hristos nije u njemu, u njegovom životu i u njegovom srcu. Pomolimo se Gospodu da On postane srce za svakoga čoveka i da On bude Život onima koji su umrli za želje ovoga sveta, a da bude smrt za one u kojima još uvek živi stari, grehu okrenut čovek. Pomolimo se da ti, grehom ophrvani ljudi, ne šire oko sebe lažni život ako već ne žele da žive u istini.
Svako ko se žali na lenjost i na hladnoću u duši, trebalo bi da dobro pogleda u sebe, da slučajno u njega nije ušla neka od pomisli koje čoveka vuku ka dole umesto da ga uzvoce u visinu. Takve misli su svagda one kroz koje nešto prisvajamo za sebe, kada nešto pripisujemo sebi: uspeh u nekom poslu, pohvale, primećivanje nedostataka na blihsnjima i osećaj neke naše superiornosti nad drugim ljudima. Zato se pomolimo Gospodu, neka nas iskuša, neka nas isproba, neka nam otvori oči da vidimo da li smo na putu bezakonja, a ako jesmo, pomolimo se i potrudimo se da se uputimo ka putu u život večni.
Ništa se ne dešava slučajno. Sve to šta nam se događa, događa se po promislu Božijem. Sve što nam se dešava, dešava se ili kao kazna, ili kao pouka. Na svetu je bezbroj ljudi koji su hipohondri i onih koji su oštećenoga uma, onih koji podnose neprijatnosti ovoga života, a opet, i ako nisu u stanju da sami brinu za sebe, njih čuva promisao Božji. I često se čuje pitanje zašto je to tako? Možda je to tako jer je u njima ranije bilo mnoštvo dobrih misli i osećanja, možda zato što su pre te bolesti učinili neko dobro delo, pa ih zbog toga nije napustila blagodat Božija, nego je ona i dalje postojano u njima? Ako neprijatelju duše i biva dopušteno da se igra ljudskim životom, zar to nije zato što ranije u tome čoveku nisu bili postojani principi dobra, bez kojeg nema blagodati koja štiti svakoga od nas? Upravo zato bi oni koji su se prihvatili službe duhovnog prosvećenja, trebalo da se dobro zamisle nad time da li se svagda dovoljno staraju da njihovo učenje dobije pomoć nebesku u neprekidnoj borbi protiv sila mraka? Da li dovoljno ulaze u dušu onih kojima daju savete? Da li se njihove pouke zaista sprovode u svakodnevnom životu? Sa ovakvim mislima treba pribeći Bogu i istrajavati na tome da ojačamo u sebi revnost ka svemu onome što je dobro i dušekorisno. To bi, svakako, bilo pravilnije, korisnije, milije Gospodu, nego li raditi na tome da nesrećnu smrt prikrivamo svečanim i raskošnim pogrebom.
Ne može se opovrgnuti istina da se i u toku dana mogu videti zvezde, ali to je moguće iz dubine koja mora biti uska i okomita, nedostupna za svetlost sunca. Isto se dešava i sa svakim od nas jer što je čovek dublje u svome smirenju, to je njemu lakše da vidi Nebo. Svakome onome ko se trudi zarad svoga spasenja, moglo bi se i trebalo bi mu se reći: Nema potrebe da saznaješ nednebeske tajne, ne tragaj zatime da saznaš ono što je skriveno, ili ono šta se odnosi na budućnost. Za spasenje je neophodno da veruješ, da ispunjavaš zapovesti i da svagda očišćuješ svoje srce, a ne da budeš radoznao. Opasno je želeti da se sazna ono šta je skriveno, a još je opasnije nastojati da se te tajne i otkriju. Po promislu Božijem nama se otkriva ono šta nam je potrebno i uvek u meri u kojoj to možemo da shvatimo. Neka je slava Hristu, Koji nam se javio u smirenju naše prirode, da bi nam pokazao uzor smirenja. On se rodio u pećini, da mi ne bismo težili lepoti svoje sobe ili svoje kelije, ležao je u jaslama da mi ne bi tražili meku postelju, bio je povijen u pelene da bismo voleli prostu odeću, došao je kao dete koje još nije umelo da govori da bismo mi bili jednostavni kao deca, nezlobivi i da svoj jezik ne bismo pokretali na praznoslovlje. Neka vas ove istine osene i neka osene i mene,za šta molim i vaše molitve. Ono što je gorko ne može se gorkim osladiti, nego samo onim što je slatko. Tako se i gorki komentari ne mogu osladiti gorkim rečima. Krotost, trpljenje i ljubav ne mogu samo da oslade ono šta izvire iz gorkog istočnika, nego i sam gorki izvor mogu da promene u slatki. Ako je naša duša podvrgnuta nekom lišavanju, Bog traži strpljenje i nadu da bi se duša iskušala i očistila.
Zbog čega Mojsije nije umro u zemlji obećanoj, nego je umro na gori Navavu? Jer Mojsije, koji je vodio taj narod, beše najkrotkiji čovek na zemlji, kako se kaže u Brojevima: A Mojsije beše čovek vrlo krotak mimo sve ljude na zemlji (Brojevi 12,3). Zbog jedne greške nije ušao u zemlju obećanu. Zbog jedne greške kaznio ga je Bog da ne pređe Jordan: zato što je posumnjao kod Rafidinske stene. Jer Bog mu je rekao: Uzmi štap, i sazovi zbor, ti i Aron brat tvoj, i progovorite steni pred njima, te će vam dati vodu; i izvešćete vodu iz stene i napojićete zbor i stoku njegovu. Dakle, uzeo je Mojsije štap pred Gospodom, kako beše zapovedio Gospod. I sazvao je Mojsije, i Aron, zbor kod stene i rekao je zboru: Slušajte odmetnici, hoćemo li vam iz ove stene izvesti vodu? Zatim je podigao Mojsije svoju ruku i udario o stenu svojim štapom dvaput, i iziđe voda mnoga, i pio je zbor i stoka njegova. Tada je Gospod rekao Mojsiju i Aronu: Što mi ne verovaste i ne proslaviste me pred sinovima Izrailjevim, zato nećete odvesti zbora toga u zemlju koju sam im dao (Brojevi 20,8-12). Zbog te sumnje Mojsije nije video zemlju obećanu. Zašto je patio Sveti starac Simeon 283 godine, koliko je proteklo od faraona Ptolomeja Filadelfijskog do Hrista? Zato što je posumnjao. Nije verovao da se Hristos može roditi od deve. I dao mu je Bog epitimiju da živi još 283 godine, da bi video Rođenoga od Djeve. Tako je posumnjao i Toma pri Hristovom Vaskrsenju i trebalo je da ga Hristos nekako prekori: Pošto si me video, poverovao si; blaženi koji ne videše a verovaše (up. sa Jn 20,29). Hristos je tako postavio deseto blaženstvo po Vaskrsenju, da bi ukrepio veru onih koji ne vide ali veruju, kao što smo mi i kao što treba da budu svi hrišćani do kraja. Šta kaže apostol Jakov? Dvojedušan čovek nepostojan je u svima putevima svojim (Jak 1,8). Dvojedušan čovek koji veli: "Postoji li Bog ili ne? Postoji li pakao ili ne?" jeste kao oblak koji satana voda kako želi, jer on ne veruje odlučno, čvrsto, u postojanje Božije. Zbog toga ga satana odvodi bilo gde.
Da vam dam primer. Došao je tu skoro neki starac i rekao: - Oče, na dan Svetog Vasilija video sam u kafani mnogo sveta. Da li će svi oni otići u pakao? Ja verujem da neće otići svi. Odgovorio sam mu: - Ti ne veruješ, ali Duh Sveti nam kazuje u psalmima ustima Svetoga proroka Davida: Jer ti nisi Bog koji želi bezakonje, ko je lukav neće se nastaniti kod tebe; prestupnici zakona neće se održati pred tvojim očima, omrznuo si sve koji čine bezakonje (Ps 5,4-5). Zar ti ne veruješ da Bog nije saradnik u našim bezakonjima? Šta kaže Sveto Pismo? - Što primaš moj zavet ustima svojim, a ti si omrznuo nauku i moje reči bacio iza leđa? (Ps 49,17-18). I još kaže u psalmima Postaviću tvoje bezakonje pred tebe i ukoreću te.
Hristos je rekao: Uđite na uska vrata; jer su široka vrata i širok put što vode u propast, i mnogo ih ima koji njim idu. Jer su uska vrata i tesan put što vode u život, i malo ih je koji ga nalaze (Mt 7,13-14). Dakle, ne čudi se što mnogi odlaze na igranku ili što je malo onih koji idu ka dobru na tesnom putu. Svaka dobra stvar je retka. Dakle, ne dvoumite se u pogledu Spasiteljevih reči. Ne budi u sumnji kada je reč o ispunjavanju zapovesti Hristove i uklanjanju od grehova. Ako Bog nije poštedeo Avraama i Mojsija zbog sumnje, ako nije poštedeo Tomu i druge koji su sumnjali, neće poštedeti ni nas. Oni su bili Sveti, i Bog ih je kaznio u ovom životu, kako se ne bi mučili u večnosti. Koliko današnjih hrišćana sumnja u Boga? Koliko njih traži dokaza i kaže: "Ne verujem dok ne vidim!" Koliko njih ne traži da opipa Spasiteljeve rane i rebro, tražeći dokaze Božijeg postojanja. Vera dolazi od slušanja, a ne od pipanja i gledanja. Koliko krštenih hrišćana ne kaže: "Ovde je raj i pakao! Ovde na zemlji je sve!" I, čak i kada vide da su bolesni, pred opasnošću, siromaštvom, smrću, pa čak i u starosti, ne okreću se ka Bogu da gorko kao Petar oplakuju svoj život iz mladosti, protraćen u razvratima, u zloćama i u neverovanju. Malo je onih koji okajavaju grehe u starosti. Najviše njih umire kao što je živelo: u sumnji, neverovanju i nepokajanju, na svoju večnu osudu. Vaistinu velika je vera u Boga praćena dobrim delima! A koji prebivaju u sumnji otpadaju od prave apostolske vere u svakovrsne religijske sekte i grupacije. Mnogi od sumnjičavih sablažnjavaju se o Crkvu koju je osnovao sam Hristos; sablažnjavaju se o Bogomajku, o Sveti Krst, o Svete ikone i o sveštenike; sablažnjavaju se o Svetitelje i o poštovanje koje se ovima ukazuje. Sablažnjavaju se o Tajne koje je ustanovio Hristos, o učenja Svetog Pisma, koje izvrću po svome umu, na svoju osudu i obmanu mnogih.
Stojmo, dakle, nepokolebani u pravoj veri i radujmo se što smo sinovi dvehiljadugodišnje Crkve Hristove. Nevernici se odriču i ištu da vide Boga telesnim očima; koji su u sumnji žele da opipaju rane Gospodnje; slabi u veri traže čudesa; sekte napuštaju Crkvu, izvrću verske dogme i objavljuju drugo Jevanđelje; porobljeni strastima odlažu pokajanje; a mi, sinovi Vaskrsenja i sinovi Božiji po blagodati, ostanimo verni Njemu do kraja, znajući da će se ko bude pretrpeo do kraja spasti.
Amin.
Očajanje
Očajanje! Strašna reč, reč koja označava propast i svakojaku nesreću. (...) Očajnik život oseća kao teret i gleda da se toga bremena oslobodi. Očajnik koji je digao ruke, više ne hita lekaru, jer smatra svoju bolest neisceljivom. (...) Očajnik, premda živi, već je umro, jer je izgubio vezu sa svetom. Izgubio je duševno čulo kroz koje je primio osećanje lepote sveta i uživao u radosti koju on nosi. Duša mu ne nalazi ništa više privlačno u ovom svetu koji je prepun milina, a koji su ih izobilno ulile Božanstvena premudrost, dobrota i svemoć. (...) Sva se priroda veseli, a jedini je on posred te opšte radosti potišten. Uši mu više ne čuju umilnu muziku koju verni čuju. On nigde ne nalazi veselje, nigde ne nalazi utehu, ništa ne može da mu odagna potištenost. Krajnja utučenost ispunjava mu srce, u njemu se nastanio haos (...) Drami dolazi kraj, a nesrećni očajnik koji nije otišao lekaru i otkrio bolest, koji je odbacio lekove blagočšća, ostavio je život i otišao iz sveta kako bi našao kraj mukama svojim, ne znajući da prelazi u drugi, večni život ispunjen mukama, gde će bol biti večan. Nesrećnoga li čoveka!
SVETI NEKTARIJE EGINSKI
26 Novembar 2012
Slika hrišćanske vrline
Vrlino, kojim rečima da te pohvalim, kojim rečima lepotu tvoju da proslavim, kojim cvećem da ukrasim tvoju ljupkost i vencima da ovenčam tvoju silu, kojim kistom ikonu tvoju da oslikam? Sve je u tebi čudesno, sve je dostojno divljenja, sve velikolepno, sve plemenito. Tvoja je blagodat - blagodat nebeska, tvoja lepota lepota čudesna, a sila prevashodna. Ti si silna satrudnica Božja koja Gospodu sadejstvuješ u stvaranju Carstva Božjeg na zemlji. U tebi su blagogovenije i lepota duše. U tebi je telesno zdravlje. U tebi je čistota duha. U tebi su čestitost i savršenstvo. Ti si blago dobro i dolično, i potrebno i časno i probitačno - dobro, jer časnim činiš one koji ga imaju; dolično, jer ih ukrašavaš; potrebno, jer ništa nije potrebnije od ispravnog življenja, a korisno i probitačno, jer je u tebi blaženstvo i jer su svrha i konac vrline divni i Božanstveni i blaženi. Zaista te ni zlato ni na zemlji ni pod zemljom nije dostojno, jer ono je vredno tek jer je čovek tako odredio, a samo po sebi je običan bezvredni metal, dok si ti po prirodi i vredna i časna i mnogodragocena, sišla si sa neba i na nebu prebivaš i obitalište ti je tamo u stanovima svetih. Ništa od tebe nije slaće, ništa žuđenije. Ko tebe hvali, hvali Boga, jer ti si kći Nebesa. Snaga je tvoja neporaziva i sila tvoja nepobediva. Ništa od nevolja koje te snađu ne može da oslabi tvoju postojanost, uvek stojiš pravo kao stub na čvrstom temelju i činiš se višom od svega. Ti se i u žalostima pokazuješ divna, i u iskušenjima čista, i u poniženju blagorodna, i u siromaštvu časna. Ti si ljudima najveće oružje u borbi za dobro i pravdu. Jedino ti umeš dobro upravljati ljudima, a bez tebe i tvoga zaštitništva sve teče i hita u propast. Jedino ti čoveka privlačiš ka božanskom i javljaš ga svetozarnim podobijem Božjim. Jedina ti kao Božji tajnovodac posvećuješ u božanske tajne svoje prijatelje i prinosiš Bogu njihove molitve. Jedino se tobom čovek pribraja angelima i sa Bogom razgovara. Jedino tobom postaje blagougodan Bogu i jedino tobom pristupa nepristupnom Tvorcu svega, jer ti ga kao kći Nebesa očišćuješ, privlačiš ka srodnom, darujući dušu sopstvenom blagorodnošću i slavom, i ka božanskom privodiš. Ti dušu štedro daruješ neizrazivom nasladom, koju osećaju jedino oni koji opšte sa Bogom i čije se veličanstvo ni rečju ni umom ne može predstaviti. Ti i smrtnima daješ besmrtnost i zemnima netruležnost. Tvoji prijatelji i kada umru ostaju besmrtni, i kada propadaju telom nepropadljivi ostaju duhom, jer je tvoja uspomena nepropadljiva i nesamrtna. Blaženi su koji su te uzljubili, blaženi su od tebe uzljubljeni. Oni su stigli do nameravanog i željenog kraja za koji su sazdani. Tebe su opevali pesnici, Tebe su proslavili filosofi, Tebe je počestvovalo čovečanstvo svih vekova. Ti si kao čudesni kip ukrašen Božjim darovima, tvoja lepota svedoči o tvome božanskom poreklu i kao božanstvena bićeš večna.
SVETI NEKTARIJE EGINSKI
23 Novembar 2012
O vrlini
Vrlina biva po onome što tražimo i što želimo. Otuda je vrlina (αρετη) ono što je željeno (ερατη), odnosno dostojno ljubavi ili ljubljeno, kada se promeni redosled slova. Vrlina je tako ljubljena imovina za kojom svi žude (ερωαιν) ili kojom su svi zaneti (αιρουνται). Po drugima, vrlina (αρετη) je od uzdizati (αιρειν) i ka Nebu slati duše. Vasilije Veliki kaže: "Ovo je vrlina - otklanjanje od zla i činjenje dobra". A Grigorije Niski kaže:" Vrlina je blago bez gospodara, nesputano i slobodno od svake nužde; ono što je po nuždi i što je nametnuto vrlina biti ne može. Vrlina je mera izmeću krajnosti u svakoj stvari. Vrlina ne bi moglo biti ono čemu nedostaje dužna mera ili što tu meru prevršuje. Kada je, na primer, reč o mužestvu, njegov nedostatak je kukavičluk, a suvišak drskost." Ko je pričastan istinskoj vrlini, nikome drugom do Bogu je pričastan, jer On je svesavršena vrlina. Vasilije Veliki kaže:" Jedino je vrlinu od sve imovine nemoguće oduzeti i ona ostaje i za čovekovog života i posle njegovog skončanja."
A Zlatoust kaže: "Jedino vrlina zna da će sa nama otići. Jedino ona prelazi u tamošnji život. Nepokoriva je vrlina i ništa je ne može svladati - ni ropstvo, ni sužanjstvo, ni siromaštvo, ni bolest, niti najveći tiranin od svih - smrt. Vrlina nam i tamo daje sigurnost i tamo kraj nas stoji. Vrlina čoveka čini angelom, a dušu krilati za nebo." Pelusiot kaže:" Vrlina je blago i potrebno i korisno, i dobro i dolično, i celishodno i časno - potrebno, jer ništa nije potrebnije od ispravnog življenja; korisno, jer vodi blaženstvu; dobro, jer časnim čini one koji ga imaju; dolično, jer ih ukrašava; celishodno, jer njena punoća oslobaća od muka, a časno, jer ništa nije časnije od njega".
A Kiril Aleksandrijski kaže:" Po opštem sudu, vrlina nije tek bilo kome pristupačna, već je nepristupačna i teška."
Zlatoust kaže: "Usta vrline su mudrost, rasudnost i znanje duhovnih slavopoja, a srce je opit Pisama, čuvanje tačnih učenja, čovekoljublje i čestitost. Ima ona i noge, i vešte ruke dobrih dela, ima i dušu - blagočašće, a i zlatne grudi i od dijamanta jače mužestvo."
Kiril Aleksandrijski o vrlini kaže ovo: "Tamo su krotost, smirenje, težnja pravdi i jezik koji se odučio da govori naprazno i tim pre ono što je grešno, nego je čak pravde i istine delatnik, onamo gde je večno svetla i presavršena vrlina."
Božanstveni Zlatoust, tumačeći reči "neka šako zasija svetlost vaša", kaže: "To znači - neka vrlina bude silna, moćan neka je oganj i neiskazana svetlost, jer kada je vrlina tolika, nemoguće ju je sakriti, pa makar je i bezbroj puta zasenio onaj čija je (Beseda 15. na Mateja
SVETI NEKTARIJE EGINSKI
22 Novembar 2012
Duh tuge
Naša glavna borba se vodi protiv demona tuge, koji pomračuje sposobnost duše za duhovno sozercanje i udaljava je od svake dobrodetelji. Kada ovaj zli demon ovlada dušom i potpuno je pomrači, odvraća nas od vatrene molitve, dušekorisnog i istrajnog čitanja sveštenih knjiga, blagosti i saosećanja sa bližnjim. On uliva svaku vrstu mržnje prema obaveznim delima poslušanja, čak i prema samom monaštvu. Lišavajući dušu svakog zdravog rasuđivanja, raslabivši njenu istrajnost i postojanost, čini je bezosećajnom i paralizovanom, svezanom i okovanom očajničkim mislima.
Ukoliko nam je cilj da vodimo duhovnu borbu i da, uz Božiju pomoć, porazimo demone zla, trebalo bi da na svaki način čuvamo srce od demona čamotinje. Kao što moljac nagriza odeću, a crv drvo, tako i tuga izjeda čovekovu dušu. Ona čoveku pomaže da izbegne svaki koristan susret, da prihvati savet od istinskih prijatelja i sprečava čoveka da ljubazno i mirno govori. Obuzimajući vascelu dušu, tuga je ispunjava gorčinom i nemarnošću. Zatim joj demon tuge predlaže da bi trebalo da se odvoji od ostalih ljudi, jer su oni uzrok njene uznemirenosti. On ne dopušta duši da shvati da njena bolest ne dolazi spolja, već leži unutra, skrivena, i projavljuje se samo onda kada iskušenja napadaju dušu zbog njenih asketskih trudova. Čoveka povređuju samo uzroci strasti koje leže u njemu samom. Iz tog razloga Bog, Tvorac i Lekar naših duša, Koji jedini poznaje sve naše duševne rane, ne govori nam da napustimo društvo bližnjih, već nam kazuje da u sebi iskorenimo uzroke zla i priznamo da se duševno zdravlje ne postiže odvajanjem od bližnjih, već vlastitim asketskim podvigom u društvu svetih ljudi. Napuštajući bližnje iz nekog, naizgled korisnog razloga, mi ne iskorenjujemo motive čamotinje, već ih samo zamenjujemo nekim drugim. To znači da će se bolest, koja je skrivena u nama, ponovo projaviti u nekom drugom obliku i u drugim prilikama. Dakle, jasno je da se vascela borba vodi protiv sopstvenih strasti. Kada se uz pomoć i blagodat Božiju, one iskorene iz srca, ubrzo ćemo biti spremni da živimo ne samo sa drugim ljudima, već i sa divljim zverima. Trpeljivi Jov to potvrđuje rečima: i zvijerje će poljsko biti u miru s tobom (Jov. 5, 23). Međutim, najpre se moramo izboriti sa demonom tuge koji dušu dovodi do očajanja. Prosto ga moramo iščupati iz svoga srca. Upravo demon tuge nije Kainu dopustio da se pokaje posle bratoubistva, ni Judi posle izdajstva svoga Učitelja.
Tuga za nas može biti korisna samo ukoliko donosi pokajanje zbog sopstvenih grehova, praćeno uzdanjem u Boga. Zato blaženi apostol i kaže: Jer žalost koja je po Bogu donosi pokajanje za spasenje, za koje se ne kaje (2. Kor. 7, 10). Ova "žalost koja je po Bogu" je pomešana sa radošću, jer hrani dušu nadom, proisteklom iz pokajanja. To znači da nas ona čini poslušnim, brzim na svako dobro delo, pristupačnim, skrušenim, blagim, uzdržljivim i trpeljivim u svakoj muci ili potresu koji Bog dopušta na nas. Posedovanje ovakvih kvaliteta pokazuje da čovek nosi u sebi plodove Duha Svetoga: ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, dobrotu, veru, uzdržanje (Gal. 5, 22). Nasuprot tome, tugom, koja nije po Bogu, spoznajemo samo plodove zlog duha: ravnodušnost, netrpeljivost, gnev, mržnju, svadljivost, očajanje, lenjost u molitvi. Stoga, treba se kloniti ovog oblika tuge, isto kao i bluda, srebroljublja, gneva i ostalih strasti. One se mogu isceliti molitvom, uzdanjem u Boga, bogomislijem i životom sa blagočestivim ljudima.
Sveti Jovan Kasijan
21 Novembar 2012
O našem vremenu
Ponavljam i sebi i vama, i nas je Gospod poslao u naše vreme i postavio zadatke koje svaki od nas treba da izvrši, i u svojoj porodici, i u društvu, i u Crkvi, i u celom čovečanstvu. Da li ćemo mi te zadatke, ponavljam i govorim opet, izvršiti najboljom snagom koju nam je Bog dao, i najboljom voljom, to zavisi od nas. Mi se često izgovaramo: da smo se rodili u neko sretnije i bolje vreme, i mi bi bili bolji. To je samo izgovor! Bog nam je dao snage kad nas je postavio u ovo vreme koje su nam potrebne, uz Njegovu blagodatnu pomoć, da mi izdržimo, odolimo i izvršimo svoje zadatke. Ako li snage budemo rasipali na ništavne stvari, nećemo ih imati za ono što je najglavnije. A pored toga, živeći suprotno onome što Bog zapoveda, mi nećemo hteti posle da idemo Njegovim putem. I otići ćemo u suprotnom pravcu i zaslužiti muku večnu. Ili blaženstvo Carstva Nebeskoga - "što oko ne vide, i uho ne ču, i na srce čoveku ne dođe, što je spremio Bog onima koji ga ljube" (1 Kor. 2, 9), ili muku večnu "gde crv njihov ne umire i oganj se ne gasi" (Mk. 9, 44).
PATRIJARH PAVLE
20 Novembar 2012
Blagodat
Sve Božanstvene stvarnosti, ovaploćene u Bogočoveku Hristu, neprekidno liju iz sebe neizbrojne i neizmerive Božanstvene sile, neophodne ljudskome biću za spasenje, za oboženje, za ohristivljenje, za ucrkovljenje, za oduhovljenje, za otrojičenje, za obogočovečenje, i nazivaju se jednom rečju: blagodat. Sve te Božanske sile svestrano su Bogočovečanskih svojstava i karaktera. I time svim bićem u Bogočovečanskom telu Crkve, od njega i kroz njega. U Crkvi je cve Bogočovečansko, jer je sve Bogočovekovo. Nema ničeg u Crkvi što je van kategorije Bogočovečijeg i Bogočovečnog. Naše spasenje = naše obogočovečenje nije ništa drugo do naše neprekidno oblagodaćenje. U Crkvi i Crkvom blagodat je bezobalni okean Božanskih, Bogočovečanskih obogočovečujućih, ohristovljujućih, otrojičujućih sila, koje nekrekidno delaju i deluju u Bogočovečanskom organizmu Crkve. Bogočovekom Hristom, koji je Crkva, nama su darovane sve Božanske sile koje su potrebne ljudima za život i pobožnost u obadva sveta (sr.2.Pt. 1,3-4). Prema Bogočoveku, i kao Ličnosti i kao Crkvi, stoji čovek sa svojom bogolikom prirodom. Stvoren bogolikim, čovek poseduje bogoliku slobodu. Ta sloboda je ogromnih, neizmerivih razmera. Po svojoj slobodnoj volji čovek može čak i Boga odbaciti i đavola prigrliti. I još: čovek može postati i „bog po blagodati”, ali i đavo po slobodnom htenju. Bogomudro upotrebljena, slobodna volja privodi čoveka Bogu i sjedinjuje sa Bogom; zloupotrebljena, ona privodi čoveka đavolu i sjedinjuje sa đavolom. Istorija roda ljudskog je rečiti svedok toga. Bog je zato i postao čovek da kao Bogočovek, u Bogočovečanskoj Ličnosti Svojoj, pokaže čoveku i nauči čoveka kako može bogomudro rukovati svojom slobodnom voljom, i iz sebe blagodaću izgraditi blagodatnog, hristolikog čoveka, i do potpunosti usavršiti bogolikost svoga bića. A da bi za postignuće toga cilja dao potrebne Božanske sile čoveku, On je na Sebi, Bogočoveku, osnovao Crkvu, sa njenim svetim tajnama i svetim vrlinama. Postajući „sutelesnik” Bogočovečanskog tela, Crkve (Ef.3,6), pomoću svetih tajni i svetih vrlina, čovek i postiže Bogom mu postavljeni cilj: postaje „bog po blagodati”. Sva se spasonosna mudrost i bogomudrost čoveka Hrišćanina sastoji u tome da on svu svoju slobodnu volju dobrovoljno potčinjava Božanskoj volji Gospoda Hrista, po ugledu na samog Gospoda Hrista, koji je u Svojoj Bogočovečanskoj Ličnosti Svoju čovečansku volju dobrovoljno potčinjavao Svojoj Božanskoj volji. Taj Bogočovečanski odnos između volje Božanske i čovečanske važi kao najsavršeniji zakon i najneophodnije pravilo u Bogočovečanskom telu Hristovom – Crkvi: svoju čovečansku volju dobrovoljno potčinjavati Božanskoj volji Gospoda Hrista, i tako pomoću blagodati svetih tajni i svetih vrlina osigurati sebi spasenje, oboženje, obogočovečenje i život večni u Carstvu ljubavi Hristove. U Bogočovečanskom telu Crkve data je sva blagodat Trojičnog Božanstva, blagodat koja spasava od greha, smrti i đavola, preporođujući nas, preobražavajući nas, osvećujući nas, ohristovljujući nas, obožujući nas, otrojičujući nas. Ali svakome od nas daje se ta blagodat po meri dara Hristova (Ef.4,7). A Gospod Hristos odmerava blagodat svakome po trudu njegovom (1.Kop.3,8): po trudu u veri, u ljubavi, u milosrđu, u molitvi, u postu, u bdenju, u krotosti, u pokajanju, u smernosti, u trpljenju, i ostalim svetim vrlinama i svetim tajnama evanđelskim. Predviđajući Svojim Božanskim sveznanjem kako će se koji od nas koristiti blagodaću Njegovom, darovima Njegovim, Gospod Hristos tako i razdeljuje darove Svoje: svakome prema njegovoj moći (sr.Mt. 25,15). Međutim, od našeg ličnog truda i umnožavanja Božanskih darova Hristovih zavisi mesto u životvornom Bogočovečanskom telu Hristovom – Crkvi, koja se kao jedno i nedeljivo nebozemno Bogočovečansko biće proteže od zemlje do uvrh iznad svih nebesa nad nebesima. Ukoliko čovek više živi punoćom Hristove blagodati, utoliko je i više darova u njemu, i utoliko se više razlivaju po njemu, kao po sutelesniku Hristovom, Bogočovečanske sile Crkve Hristove, tela Hristova, sile koje pas očišćuju od svakoga greha, osvećuju, obožuju, obogočovečuju. Pri tome svaki od nas živi u svima i radi svih, jer smo jedno telo svi. Zato se i raduje svaki darovima svoje braće, naročito kada su veći od njegovih.
19 Novembar 2012
Sveti Justin Popović
Ljubav nas ujedinjuje sa Bogom
Ljubav je najveća vrlina, ali se do ljubavi koja je najveća i koja je "sveza savršenstva" ne može doći najedanput, dok se prvo ne steknu i ostale vrline, počevši od smirenosti, od smirenja. I Apostol Pavle nas opominje na to da "sad ostaje vera, nada, ljubav, ali je ljubav najveća" (1 Kor. 13, 13). Naime, kad budemo svoje srce očistili, onda ćemo moći da vidimo Boga i ovde u ovom svetu, a videćemo Ga i u onome, ako se udostojimo da gledamo Njegovo lice, ako ne budemo poslani zbog svojih greha u tamu večnu. Tada će vera naša preći u znanje, u gledanje. A nada, nada će preći u ostvarenje. Naša je nada da ćemo ući u Carstvo Nebesko, biti u broju sviju onih svetih i gledati lice Božije. Nada će naša dakle, preći u ostvarenje. A ljubav, ona nema u šta više da pređe. Ona će biti i sada i tada veza naša s Bogom, ljubav koja nas ujedinjuje sa Bogom, ujedinjuje sve naše snage i one racionalne u nama, ujedinjuje nas sa svima ljudima dobre volje i onda imamo mir. Zato je ljubav najveća vrlina. Truditi se dakle, da idući Carstvu Božijem, ispunjavajući zapovesti Božije spremamo se redom svakoga dana za dostizanje te najveće vrline, ulaska u Carstvo Božije i ljubavi koja će nas ujediniti sa Bogom i svima svetima. Bog vas blagoslovio!
16 Novembar 2012
PATRIJARH PAVLE
Kako se može prići mladima koji su zastranili?
- Ljubavlju. Ako postoji istinita, izvorna (= nepatvorena) ljubav, mladi to odmah primaju i prilaze. Dolaze mladi, "s koca i konopca"[1] u Kolibu, sa različitim problemima. Primim ih, počastim ih, pričam im, i uskoro postajemo prijatelji. Otvaraju svoja srca i primaju moju ljubav. Nekima, zlosrećnicima, toliko je toga uskraćeno! Žedni su ljubavi. Odmah se vidi da nisu osetili ljubav ni od majke ni od oca: ne mogu je se nasititi. Kada sa njima sastradavaš, kada ih voliš, zaboravljaju na probleme, na narkotike, nestaju i bolesti, ostavljaju se i bezakonja, i vraćaju se na Svetu Goru kao blagočestivi poklonici. Jer na neki način su spoznali ljubav Božiju. I vidim da u sebi imaju velikodušnost koja ti slama srce. Ne primaju ekonomsku pomoć, iako im je neophodna, prihvataju se posla, a u školu idu uveče. Ti mladi ljudi zaslužuju da im se pomogne. Na novoj železničkoj stanici u Solunu postoje kuće, gde mnogi mladi, devojke i mladići borave zajedno. U prostoru koji je dovoljan za troje boravi po njih petnaestoro. Oni potiču iz rasturenih porodica: jedni kradu, a drugi imaju usrdnosti i ne mogu da kradu. Godinama sam mnogima govorio da im priđu, da im pomognu. Govorio sam da sagrade nekakav hram, da ih tamo okupljaju. Sada imaju jednu malu crkvicu, posvećenu Apostolu i đakonu Filipu, zaštitniku željezničara.
Oduvek sam znao da ako neko od malena ne iskoristi na dobro prilike koje su mu date, đavo će ih iskoristiti. Zašto kaže poslovica: "gvožđe se kuje dok je vruće"? Kovači, kada žele da prilepe dva komada gvožđa - ne mislim danas kada imaju aparate za zavarivanje - stavljaju gvožđe u vatru, a onda sipaju vrelu vodu i boraks preko njega, i čim ga izvade iz vatre, onako vrelo, još varnice sa njega lete, udare čekićem nekoliko puta i tako ga zalepe. A ako se ohladi, onda neće da se prilepi. Isto hoću da kažem i za mlade. Kada im se pruži prilika, ako je ne iskoriste, kasnije će početi da se bave drugima, da sude, da osuđuju,.jer se blagodat Božija udaljila. Dok, ako imaju božansku revnost i ako paze, napredovaće. Zbog toga roditelji, koliko mogu, treba da pomognu deci dok su mala. Deca su kar prazne kutije. Ako se ispune Hristom, svagda će biti blizu Njega. Ako ne, veoma je lako da, kada odrastu, krenu stranputicom. A ako su kao mali dobili takvu pomoć, ako se kasnije malo i udalje, ponovo se. vraćaju. Drvo koje se pomaže uljem ne truli. Ako se deca malo pomažu blagočešćem i strahom Božjim, kasnije nemaju teskobe.
15 Novembar 2012
STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
Poredak mračnih sila
Današnja nesrećna deca stradaju od različitih teorija. Zbog toga su smućena i ošamućena. Dete; tako, jedno želi da čini a čini drugo. Želi da ide na jednu stranu, ali ga struja ovog vremena odnosi na drugu stranu. Velika je propaganda sila tame, koja zavodi onu decu koja ne misle mnogo. U školama neki učitelji govore: "Da biste uspeli, nemojte poštovati roditelje, nemojte im se potčinjavati", i tako decu čine nesposobnom. Ta deca kasnije ne slušaju ni roditelje ni učitelje. I smatraju da je to opravdano, jer misle da tako treba da rade. A i država to podstiče, i oni koji su na vlasti, i iskorišćavaju ih i oni koji ne mare ni za otadžbinu, ni za porodicu, ni za bilo šta, ne bi li kako ostvarili svoje planove. E, sve ovo, malo po malo, pričinjava veliko zlo današnjoj omladini. I to veoma veliko zlo, koje vodi tome da deca za svog vođu imaju rogatog đavola! Satanizam se mnogo proširio. Čuješ u nekakvim centrima, čitavu noć pevaju: "satano, mi te obožavamo, ne želimo Hrista. Ti nam sve daješ". Strašno! Šta vam daje a šta vam uzima, nesrećna deco!
Mala deca, razdražena kafom i cigaretama... Kako da vidiš čist pogled, kako da vidiš blagodat Hristovu na njihovim licima! Imao je pravo jedan arhitekta,kada je, jednoj grupi mladih koji su išli na Svetu Goru, rekao: "Naše oči su kao oči pokvarene ribe". Došao je na Svetu Goru sa desetak mladića, od osamnaest do, otprilike, dvadeset pet godina. On se duhovno preobratio, i posle mu beše žao mladića koji su živeli raspusnim životom. Jednom prilikom, on im dade karte da idu na Svetu Goru. Pošao sam iz Kolibe i oni me susretoše na putu. "Sada idem, rekoh im, ali hajde da malo ovde posedimo" I sedosmo. Tada naiđoše i neka deca iz Atonijade, "Sedite i vi malo ovde", rekoh im. I sedoše. Onda arhitekta reče ovim koji su bili sa njim: "Primećujete li nešto?" Oni rekoše da ne primećuju. "Pogledajte malo lica jedni drugima, a posle pogledajte lica ovih drugih mladića. Da vidite kako njihove oči sijaju, a naše su kao kod pokvarene ribe." I zaista, tada sam i ja primetio, baš takve su bile: oči pokvarene ribe. Zamućene, izobličene... A oči druge dece su sijale! Jer deca iz Škole čine metanije, idu na službe. Čovek se poznaje po očima. Zbog toga je i Hristos rekao: "Svetiljka telu je oko" (Lk. 11, 34). Koliko mladih dolaze na Svetu Goru, obilaze sve manastire i postaju monasi, ali pored svega - kako bi rekli? - nemaju karamele u manastirima, ali imaju radost od koje im lice sija: Dok oni; u svetu, pak, imaju sve što požele, ali jadnici užasno žive.
Do nas sa svih strana dolaze različite struje. Sa istoka nam dolazi hinduizam, i druge okultne religije, sa severa stiže komunizam, sa zapada gomile teorija, sa juga, iz Afrike, magija i druge bolesti. Jedan mladić, zahvaćen takvim strujama, dođe jednom u Kolibu. Shvatio sam da su ga tu dovele molitve njegove Majke. Kada smo malo porazgovarali, rekoh mu: "Vidi, dete moje, da nađeš duhovnika, da se ispovediš i da te pomaže, i da ti sada od početka pomogne. Treba da te pomažu, jer si odbacio Hrista". Zaplaka se jadnik. "Moli se, za mene, oče, reče mi, jer ne mogu ovoga da se oslobodim. Isprali su mi mozak. Shvatam da su me ovde dovele molitve moje majke". Koliko pomažu majčine molitve! Onesposobljavaju se jadnici kada ih obrlate, a onda ih hvata strah, teskoba, a onda prelaze na narkotike itd. Sa jedne nizbrdice na drugu. Neka im Bog pomogne!
14 Novembar 2012
STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
Srce
Čitavog života prati svoje srce i zagledaj i osluškuj [da bi saznao] šta ometa njegovo sjedinjenje sa sveblaženim Bogom. Eto nauke nad naukama. Uz pomoć Božiju ti ćeš lako primetiti šta te udaljuje od Boga i šta te približava Njemu, sjedinjujući te sa Njim. Tebi će govoriti samo srce, čas se sjedinjujući sa Bogom, čas se udaljujući od Njega. Najčešće lukavi stoji između našeg srca i Boga. On nas udaljava od Boga raznim strastima ili pohotom tela, pohotom očiju i nadmenošću života.
13 Novembar 2012
SVETI JOVAN KRONŠTATSKI
Molitva vere
Naša nada u dobijanje iskanog za vreme molitve zasniva se na veri u blagost i štedrost Božiju. On je, naime, Bog milosti i štedrosti i Čovekoljubac. Osim toga, mi se sećamo i ranijih bezbrojnih doživljaja blagosti i milosti na drugim ljudima (u Svetom Pismu i Žitijama svetih) i na nama. Za uspeh u molitvi je, dakle, neophodno da je onaj ko se moli i ranije dobijao iskano i da je čvrsto verovao srcem. Često mi dobijamo ono što smo iskali u molitvi, naročito ono što služi za spasenje naše duše. Ispunjenje treba da pripisujemo Gospodu, tj. Njegovoj blagodati, a ne nekom slučaju. Jer, gde bi se moglo dati mesto slučaju u carstvu svevlasnoga Boga? Zaista, bez Njega ništa ne postaje, kao što bez Njega ništa ne postade što je postalo (up. Jn.1,3). Mnogi se ne mole stoga što im se čini da molitvom od Boga nisu dobili nikakve darove ili stoga što je smatraju nepotrebnim delom. Oni govore: "Bog sve zna pre našega iskanja". Međutim, oni zaboravljaju da je rečeno: Ištite i daće vam se; tražite i naći ćete; kucajte i otvoriće vam se (Mt.7,7). Naše prozbe (molitve) neophodne su radi snaženja naše vere, kojom se mi jedino i spasavamo. Blagodaću ste spaseni kroz veru (Ef.2,8). O ženo, velika je vera tvoja (Mt.15,28). Spasitelj je i učinio da žena pojačano ište kako bi pobudio i ukrepio njenu veru. Takvi ljudi ne vide da nemaju veru, tj. najdragocenije nasleđe Hrišćanina, koje je neophodno kao i život, da neverjem Boga prave lažom (1.Jn.1,10), da su deca đavolja, da su nedostojni bilo kakve milosti Božije i da ginu. Osim toga, neophodno je da za vreme molitve srce gori željom za duhovnim dobrima i ljubavlju prema Bogu, tj. da jasno sagledava Njegovu krajnju blagost prema ljudskom rodu i gotovost da sa očinskom ljubavlju sluša sve molitve. Kada, dakle, vi, zli budući, umete dare dobre davati deci svojoj, koliko će više Otac vaš nebeski dati dobra onima koji mu ištu (Mt.7,11).
12 Novembar 2012
SVETI JOVAN KRONŠTATSKI
O ponašanju u društvu
Kakav to metež postoji u vašoj kući? Čim sam pročitao pismo, imao sam utisak da tamo vetar i kroz sobe duva. To nikako nije dobro. Naravno, tu ne zavisi sve od Vaše volje, ali ponešto i zavisi. Na primer, mogli biste da, prilikom posete, budete sabrani i da se sa strahom Božijim sećate Gospoda, da ne govorite ništa suvišno, da se ne prepuštate osuđivanju i da ne pravite puste planove; sve to, i mnogo toga drugog, jeste u vašoj vlasti. Kada je pak nešto u našoj vlasti, to znači da ćemo za to i odgovarati. Kada ih ispratite i kad ostanete sami, trebalo bi da se što pre pozabavite svojom dušom i da odatle očistite sve što je zasejano, da je opet pobožno postavite pred Gospoda i da se opet prihvatite poretka uobičajenih zanimanja - čitanja, rukodelja ili nečega drugog.
Ni najmanje ne bi trebalo da brinete zbog uzvraćanja poseta: ako iskrsne - dobro je, ako ne iskrsne - nije nikakvo zlo. Tako i učinite. Samo u crkvu letite kao na krilima, i sakupljajte tamo miomirise molitve i bogomislija. Neka vas Gospod blagoslovi.
Čudi Vas tugovanje ili osećanje nezadovoljstva kod N. N. To je prirodno stanje stvari. Njen duh traži svoje - duhovno, nebesko, a ona mu to ne daje. Zato je on i muči. Neka promeni svoj život, neka odbaci taštinu. Zar je mnogo potrebno? Potrebno je samo da izmeni svoje namere i da odbaci neke navike, jer njen život nije sablažnjiv. Ona, međutim, i hoće i neće, zato i pati. Ko je za to kriv?
I Vi ste se u to upleli! O postu ste počeli da razmišljate kao inoverci! Pogledajte kako je u ustavu napisano! Tamo piše: jesti pomalo, suvu hranu ili neku posnu čorbu, i jesti kasno. Da li se tu uzima u obzir količina ili i nešto drugo? Ne samo količina, nego i svojstvo. A hitate da se ubrojite među pravoslavne! Gde ste pristali s takvom glavom?
9 Novembar 2012
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
O čitanju Pisma
U Jevandjelju je za svaki dan predviđeno da se čita jedno začalo. To je pouka koju sveta Crkva daje čedima svojim; potrebno je proučavati ga (svako začalo) s pažnjom! Izjutra, kada je duša slobodna od bilo kakvih spoljašnjih utisaka, sa molitvom Gospodu da vam podari moć razumevanja, prodirite svom svojom pažnjom u ovu riznicu sudova Božijih i pazite šta će kroz nju vama reći ovo, reklo bi se, mrtvo slovo, a zapravo - uvek živi Gospod.
Neki ljudi zapisuju misli koje im reč Božija proizvodi u srcu, kao što ognjilo izbija iskrice iz kremena, verujući da su to pouke koje im prenosi njihov anđeo čuvar. I zaista je tako. U času teskobe takve misli predstavljaće nasušni hleb za dušu. Onaj ko ne propušta da zapisuje takve misli čini isto ono što čini čovek koji čuva novac za crne dane. Jedan starac svojevremeno je ispisao sve zidove svoje kelije takvim mislima. U manastiru Svetog Save kod Jerusalima postoji mnogo rukopisnih zbornika svetootačkih izreka. Sve su one, može se slobodno reći, ovakvog porekla. Vi ste već imali prilike da ih čitate. Pogledajte, na primer, drugo poglavlje iz Margarita. Čak i da nema naslova, mogli biste pretpostaviti da su se svi ovi iskazi pojavili u duši za vreme čitanja svetootačkih spisa, odakle su neki od njih preneti od reči do reči, a neki put su izraženi sopstvenim rečima. U jedanaestom poglavlju, koje pripada perujereja Božijeg Leontija, sabrane su misli koje se rađaju u duši prilikom čitanja reči Božije. Svako može postupati na ovaj način. A kako to činiti? Potrebno je samo postaviti ovo sebi za pravilo, i sve će poći samo od sebe.
8 Novembar 2012
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
Molitva, pesak i kamen
Lukavi nastoji da molitvu raspe kao peščanu branu, a reči da učini kao suhi pesak, bez veze, bez vlage, tj. bez topline srca. Molitva čas biva kao kuća na pesku, čas kao kuća na kamenu (Mt.7,24-26). Na pesku je podižu oni koji se mole bez vere, rasejano i hladno. Takva molitva se rasipa sama od sebe i moliocu ne donosi korist. Na kamenu je, pak, podižu oni koji za sve vreme njenog trajanja oči imaju uperene u Gospoda i mole mu se kao živome, licem u lice besedeći sa Njime.
7 Novembar 2012
SVETI JOVAN KRONŠTATSKI
Vera i duša
Vera u postojanje Božije tesno je vezana sa verom u postojanje vlastite duše, kao dela duhovnog sveta. Za blagočastivu dušu postojanje Božije je očigledno kao i njeno vlastito postojanje. Jer, sa svakom dobrom ili rđavom mišlju, željom, namerom, rečju ili delom proizilaze odgovarajuće promene u srcu - spokojstvo ili nespokojstvo, radost ili tuga. Oni su posledica delovanja Boga duhova i svake ploti, koji se odražava u blagočastivoj duši kao sunce u kapi vode. Ukoliko je kap čistija, utoliko je bolji i jasniji odsjaj. I obratno - ukoliko je kap mutnija, utoliko je odsjaj nejasniji. U stanju krajnje nečistote, crnila duše, odsjaj prestaje: duša ostaje u stanju duhovnog mraka, u stanju neosetljivosti, pri čemu čovek ima oči i ne vidi, ima uši i ne čuje. Osim toga, u odnosu prema našoj duši Gospod je ono što je spoljašnji vazduh prema živi u termometru. Uostalom, za razliku od širenja i stajanja, dizanja i spuštanja žive, koje nastaje kao posledica promene u atmosferi, Bog ostaje neizmenjiv, večan, večno dobar i pravedan. Međutim, duša se menja u svojim odnosima prema Bogu, trpeći promene u sebi. Naime, ona se neizbežno širi i uspokojava u srcu usled približavanja Bogu verom i dobrim delima. Sa druge strane, ona se neizbežno skuplja, uznemirava i muči usled svoga udaljavanja od Boga maloverjem ili neverjem istini Božijoj ili usled nezakonitih dela.
6 Novembar 2012
SVETI JOVAN KRONŠTATSKI
Od sveg srca
Meru vrednosti svoje molitve treba da merimo ljudskom merom, tj. kakvotom naših odnosa prema ljudima. Kakvi smo mi prema ljudima? Ponekad mi hladno, bez učešća srca, samo no dužnosti ili iz pristojnosti iznosimo svoje molbe, pohvale i zahvalnost ili za njih činimo nešto. Ponekad, opet, [postupamo] toplo, sa saučešćem srca i sa ljubavlju. Ponekad smo pritvorni, a ponekad iskreni. Nejednaki mi bivamo i u odnosu sa Bogom. Ne treba, međutim, tako. Treba svagda od sveg srca da Bogu prinosimo i slavoslovlje i zahvaljivanje i iskanje. Mi treba svagda od sveg srca da delamo svako delo pred Njim. Mi od svega srca treba da ga svagda volimo i da se uzdamo u Njega.
5 Novembar 2012
SVETI JOVAN KRONŠTATSKI
Gospod izbavitelj
Ukoliko u tuzi podignem oko srca svoga Bogu, ma gde da se nalazim, Čovekoljubac istog časa odgovara na moju veru i molitvu. I tuga odmah prolazi. On je u svako vreme i svakog časa blizu mene. Njega ne vidiš, ali ga živo osećaš srcem. Tuga je smrt srca. Ona je otpadanje od Boga. Širina, pak, i spokojstvo srca sa živom verom u Boga jasnije od dana dokazuje da je Gospod stalno kod mene i da živi u meni. Koji će nas zastupnik ili anđeo izbaviti od grehova ili tuge? Niko, do jedini Bog. [Ja govorim] iz iskustva.
2 Novembar 2012
SVETI JOVAN KRONŠTATSKI
Iskušenja i uvrede
Ako je u nemogućnosti da te iznutra zavede, đavo počinje da te muči spolja - preko ljudi koji su mu se predali. Stoga budi spreman za ovo stradanje i očekuj neprijatnosti kao goste. Čas ti se približuju pohvale, čas ukori, klevete i teškoće svake vrste. Vrlo je važno prozrijeti ko izaziva buru, i sve mirno podnositi: neprijateljstvo protiv određenih ljudi obraća se u neprijateljstvo protiv zloga koji iza njih stoji i na neprijateljstvo podstiče. Naiđu li stvari koje te žaloste i ljute, obrati se Bogu i ne dozvoli zlome da ti priđe. Ne uspiješ li u tome, onda bar ćuti dok se ne savladaš. Tada govori mirno i ljubazno sa drugima. Ne čini im nikakve zamjerke i ne podsjećaj ih na učinjenu ti nepravdu. Moli se samo Bogu da se rđavi utisci u srcu izglade što je moguće prije. Tako ćeš biti čist pred Bogom, koji čovjeka vodi, korak po korak, preko nevolja koje očišćavaju. Teško je da bez nevolja pobijedimo svoje farisejsko samoopravdanje. Snaga kojom podnosiš iskušenja jeste mjera tvoje unutrašnje zrelosti. Preko nje lako možeš da poznaš na kojoj stepenici zrelosti stojiš. Ako onome koji te je uvrijedio ne opraštaš cijelog svog života, budi siguran da unutrašnji put uopšte nisi ni počeo. Ako si bio uvrijeđen, pa si uvredu tek poslije godinu dana uspio da zaboraviš, znači da stojiš na najnižoj stepenici unutrašnjeg truda. Ukoliko dalje budeš napredovao u duhovnom trudu, utoliko ćeš brže moći da opraštaš nanesene ti uvrede: poslije jednog mjeseca, jedne nedelje ili jednog dana. A kako se u takvim slučajevima ponaša onaj ko je Bogom prosvećen? On gleda strijelu uvrede koja leti prema njemu i pokriva se imenom Božijim kao oklopom. Uvreda se odbija od njega i ne ostavlja ne najmanju ogrebotinu. Ako si dotle stigao, možeš smatrati da si uznapredovao u duhovnom životu. Međutim, nikad ne gubi najvažnije iz vida: Bog dopušta iskušenje ili da bi te probao, ili da bi sazrele tvoje duhovne snage. Stoga, primi iskušenje mirno i podnesi ga spokojno, bez mržnje prema tvojim uvrediocima. Sjećaj se da metal dolazi u topionicu da bi se odvojio od šljake. Tako se i ti pretapaš da bi dospio do više čistote. Podnesi sve čuvajući unutrašnji mir i ljubav Božiju, prizivajući Gospoda u pomoć kako bi kušača udaljio od sebe.
1 Novembar 2012
Prepodobni Nil Sorski
BOŽIJI LjUDI
Draga moja dečice! Niste osiroteli samo vi, nego i ja. U drugi svet odlaze ljudi Božiji, oni koji su svojim životima posvedočili da su uistinu Božiji. Ostaje sve manje takvih ljudi, i svet se pretvara u pustinju. Još je nejasno šta će o sebi reći sledeće pokolenje; međutim, život nas za sada ne teši dobrim očekivanjima. Život postaje sve teži upravo zbog toga, što svet sve više oskudeva u ljudima Božijim. Čvrsto se pridržavajte zaveta svoje majčice. To nisu prazne reči nego zlatno zrno koje će vam omogućiti da uđete u radost večnosti. Svagda ću se moliti i za vas i za nju, kao što sam se molio za njenog života i nakon smrti, kad sam saznao za njen odlazak. Neka njena molitva za vas pred Bogom bude još odvažnija, kao što je bila silna i za života vaše majke. Neka je blagoslov Božji na svima vama.
31 Oktobar 2012
ARHIMANDRIT JOVAN (KRESTJANKIN)
Bog izbavlja od tuge
Ukoliko u tuzi podignem oko srca svoga Bogu, ma gde da se nalazim, Čovekoljubac istog časa odgovara na moju veru i molitvu. I tuga odmah prolazi. On je u svako vreme i svakog časa blizu mene. Njega ne vidiš, ali ga živo osećaš srcem. Tuga je smrt srca. Ona je otpadanje od Boga. Širina, pak, i spokojstvo srca sa živom verom u Boga jasnije od dana dokazuje da je Gospod stalno kod mene i da živi u meni. Koji će nas zastupnik ili anđeo izbaviti od grehova ili tuge? Niko, do jedini Bog. [Ja govorim] iz iskustva.
sv Jovan Kronstatski
30 Oktobar 2012
Ikona
Vi gledate na ikonu Spasiteljevu i vidite da vas On gleda presvetlim očima. Njegovo gledanje i jeste obraz Njegovog stvarnog gledanja očima svetlijim od sunca. On vidi sve vaše misli i sluša sve želje i uzdahe srdaca vaših. Ikona, tj. obraz u crtama i znacima predstavlja ono što se ne može izobraziti ni označiti, već samo verom postići. Verujte da vas Spasitelj svagda gleda i da vas sve vidi - sa svim vašim mislima, žalostima, uzdasima i sa svim vašim okolnostima, kao na dlanu. Gle, na dlanovima sam ispisao zidove tvoje i jednako si preda mnom (Is.49,16), govori Gospod [Jerusalimu]. Kako je mnogo utehe i života u ovim rečima svemoćnoga Promislitelja! Prema tome, molite se pred ikonom Spasiteljevom kao da ste pred Njim samim. Čovekoljubac je u njoj prisutan blagodaću svojom i sa očima na njoj naslikanim stvarno gleda na vas. Na svakom mestu oči Njegove gledaju (Prič.15,3). On i ušima na ikoni naslikanim vas sluša. No, pamtite da su oči Njegove - oči Božanske i uši Njegove uši Boga svudaprisutnoga.
U dobronamernim spisima ljudi uvažavaj svetlost Hristovu koja obasjava svakog čoveka koji dolazi na svet (Jn.1,9) i sa ljubavlju ih čitaj, zahvaljujući Svetlodavcu Hristu, koji izdašno izliva svetlost svoju na one koji revnuju.
sv Jovan Kronstatski
29 Oktobar 2012
PREUZNOŠENjE ILI PRECENjIVANjE SEBE
Razdražljivost, gnev, netrpeljivost, taština - razume se, sve su to rđava dela. Ali dobro je već to što ste svesni njihove rđavosti. Potražite uzročnike njihove i pritisnite ih, pa će i iščadija ova propasti sama po sebi. Pogledajte ima li u Vama precenjivanja sebe, odnosno postojanja osećaja da, tobože, predstavljate nešto značajno, ili, da to definišemo negativnim određenjem, odsustva osećaja da ste niko i ništa. Taj je osećaj duboko skriven, ali on upravlja svime u životu. Od njega dolazi prvi i osnovni naš zahtev - da sve bude po volji našoj, i čim nije tako, roptamo na Boga i na ljude se srdimo. Odatle i uverenje da smo sve kadri sami učiniti i ustrojiti, i kada possgnemo za sredstvima za koja se opredelimo, očekujemo da će sve biti upravo onako kako smo zamislili. Pošto delo svoje otpočinjemo bez usrdne molitve, i na isti ga način nastavljamo. i završavamo ga sa roptanjem ukoliko nije sve onako kako smo namislili, u nama se rađa i osećaj samodovoljnosti ukoliko se sve odvija po našoj volji. Boga u svemu tome zamišljamo kao spoljašnjeg posmatrača, a ne kao glavnog aktera. Pažljivo se, dakle, preispitajte da vidite ima li ovoga u biću Vašem, i ako toga ima makar i u maloj meri, postarajte se da oživite u sebi osećaj svoje ništavnosti u svakom pogledu. I svagda se Gospodu za to molite. I što dublje u sebi izgradite i ubeđenje, i osećaj da je Gospod ureditelj svega i u spoljašnjem, i u unutarnjem životu.
Bez Gospoda se ništa suštastveno dobro ne može ukoreniti u nama. Ako je tako, znači da je potrebno privoleti Mu se. Ne treba prekidati ni vlastite trudove i napore, ali po-lagati nadu u njih ne smemo; i ništa od tih samih napora ne treba da očekujemo, ukoliko ih Gospod ne blagoslovi.
Sveti Teofan Zatvornik
26 Oktobar 2012
Radosne pomisli
Kada se probudimo noću i osetimo da nam je duša naklonjena tuzi, tada ćemo prizvati tužne pomisli. Kada se ja nalazim u svojoj kelijici i probudim se, prizovem pomisao da sam umro, da su oci iskopali moje ostatke i doneli jednu košaru sa kostima na sto. Tu su moje kosti, tamo je mrtvačka lobanja. Kaži mi, oče Jefreme, gde se sada nalaziš? Nalaziš li se u raju? Dobro. Ako si u paklu, počni da plačeš i oplakuj što si nedostojan svog poslanstva. Odatle dolaze razna značenja, misli, i uzdiže se duša na neki način od manjeg umiljenja do višeg, do višeg.
S druge strane, kada duša poseduje radost, prizivamo radosne pomisli. Radosne pomisli su mudrost Božija. "Prebrajam sve poslove Tvoje, razmišljam o delima ruku tvojih" (Ps. 143, 5). Kada razmišljamo o tvorevini Božijoj, ne može um a da se ne uzvisi do viših misli, divi i iznenađuje mudrošću Božijom i ljubavlju Božijom koja je stvorila vasionu i čoveka. Pošto je sve to načinila, na kraju je načinila čoveka. Cara nad tvorevinom. Odatle će doći sve radosne misli.
STARAC JEFREM KATUNAKIJSKI
25 Oktobar 2012
Delovanje na volju
Deca su sklona brojnim željama: njih sve zanima, privlači i samim tim u njima rađa određene želje. Budući nesposobno da razlikuje dobro od zla, dete za svim žudi, i sve što želi spremno je i da učini. Ako dete prepustimo samom sebi, ono će postati neukrotivo svojevoljno. Zato roditelji treba da strogo paze na ovu stranu duševne aktivnosti. Najjednostavnije sredstvo da je svedemo u prihvatljive okvire sastoji se u tome da dete naučimo da ništa ne čini bez odobrenja. Stoga neka deca, želeći ma šta da učine, prilaze roditeljima i pitaju: "Mogu li da učinim ovo ili ono?". Neophodno je, na osnovu vlastitog i tuđeg iskustva, decu uveriti u to da je za njih veoma opasno da bez pitanja zadovoljavaju svoje želje. Štaviše, poželjno je da se kod dece izgradi takav stav opreznosti, zahvaljujući kome će ona čak i osećati bojazan pred svojom voljom. Ovakvo raspoloženje svakako je za dete najbolje, i ono se najlakše da očuvati u duši. Naime, deca se i inače često obraćaju odraslima sa najrazličitijim pitanjima, svesna svoga neznanja i svoje slabosti. Potrebno je tu praksu podići na viši nivo i oplemeniti je, proglasivši je za zakon od koga nema odstupanja. Prirodna posledica takvog nastrojenja biće savršeno poslušanje i potpuna pokornost roditeljskoj, nasuprot svojoj volji, kao i raspoloženje, navika i umeće svesnog samoodricanja od mnogoga. Najvažnija, pak, posledica jeste na iskustvu utemeljeno uverenje da nije dobro u svemu slušati sebe samog. Do ovoga deca najlakše dolaze na osnovu vlastitog iskustva, koje potvrđuje da bi mnogo šta što su želela nanelo štetu njihovom telu i duši.
Naporedo sa odvikavanjem od oslanjanja isključivo na svoju volju, neophodno je kod deteta izgrađivati naviku da čini dobro. U tom cilju neka sami roditelji pružaju istinski primer dobrog života svojoj deci i neka ih upoznaju sa ljudima koji se ne staraju samo za naslade i priznanja okoline, nego pre svega za spasenje svoje duše. Deca su sklona podražavanju. Veoma rano ona pokazuju sposobnost da "kopiraju" majku ili oca, kao što podjednako naštimovani instrumenti proizvode istovetan zvuk. Međutim, naporedo sa pružanjem primera za podražavanje, decu bi valjalo podsticati da i sama čine dobra dela - najpre zapovedanjem, a kasnije podstrekivanjem na pružanje milostinje, sastradavanje, milosrđe, pomirljivost i trpeljivost. Ovome nije teško naučiti dete. Prilika ima dosta, one se pružaju svakoga trena, tako da ih valja samo pogodno iskoristiti. Ako tako postupamo, oblikovaćemo u detetu volju nastrojenu na činjenje dobrih dela i usmerenu u celini prema dobru. Činjenje dobra takođe se uči, kao i sve drugo.
24 Oktobar 2012
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
Duhovna borba
U ljudima koji se staraju da žive duhovnim životom vodi se najtananija i najteža borba kroz pomisli svakog časa u životu, tj. duhovna borba. U svakom trenutku [čovek] treba da bude kao svetlo oko kako bi primećivao i odbijao pomisli koje lukavi uliva u dušu. Njemu srce treba svagda da gori verom, smirenjem i ljubavlju. U suprotnom, u njega će se lako naseliti đavolsko lukavstvo, a potom maloverje ili neverje, a zatim i svako drugo zlo, od koga se čak ni suzama neće lako oprati. Stoga nemoj dopustiti da ti srce bude hladno. Naročito u vreme molitve na svaki način izbegavaj hladnoću ravnodušnosti. Često se dešava da je na usnama molitva, a u srcu lukavo maloverje ili neverje. Ustima kao da je čovek blizak Gospodu, dok je srcem u stvari dalek. U vreme molitve lukavi upotrebljava sve načine da ohladi srce naše i da ga neprimetno učini lukavim. Moli se i krepi i srce svoje snaži.
23 Oktobar 2012
sv Jovan Kronstatski
Naš dug
Gospod je rekao: Kad izvršite sve što vam je zapovjeđeno, govorite: Mi smo nepotrebne sluge, jer smo učinili što smo dužni učiniti (Lk. 17, 10).
Jer mi smo svagdašnji dužnici pred Gospodom, a naš dug je da živimo po zapovestima Gospodnjim. Ako isupnimo i sve zapovesti, svejedno ništa posebno nećemo učiniti, već ćemo samo platiti dug.
Razmisli, čoveče, o svom umišljenom trudu i nemoj da maštaš da si nešto visoko, ne misli da si učinio nešto veliko. Trudi se da imaš jevanđeljsko smirenje i boj se gordosti.
Uostalom, ne padaj u uninije, ako poklekneš u dobrodeteljima. Gospod zna našu nemoć i po Svom milosrđu je dao nama grešnima, pokajanje i ono postoji do groba. Amin.
22 Oktobar 2012
Starac Valaamskog manastira
Srebroljublje
Strast srebroljublja dolazi spolja, van naše prirode i nastaje kao posledica maloverja i nerazumevanja rekli su Oci. Zato i podvig protiv nje nije težak za one koji sa strahom Božijim paze na sebe i teže istinskom spasenju. Ali, ako se ta strast ukoreni u nama, onda to biva gore od svih drugih strasti; i ako joj se pokorimo - vodi u takvu pagubu da ju je Apostol nazvao ne samo korenom svakoga zla - gneva, očajanja i dr., već i idolosluženjem (1. Tim. 6, 10), (Kol. 3, 5). Mnogi radi srebroljublja otpadoše ne samo od blagočestivog života, već, i zgrešivši u veri, dušom i telom izgiboše, kako se govori u Svetom Pismu. I Oci su rekli da "Koji sabira zlato i srebro i na njih polaže nadu - otkriva time svoje neverje u tu istinu da se Bog brine o njemu".
Sveto Pismo, takođe, kaže, ukoliko je neko porobljen - ili gordošću ili srebroljubljem - bilo kojom od ovih strasti, već tada demon ne mora da ga napada kakvom drugom strašću jer je i ova jedna dovoljna za njegovu pogibelj. Stoga svakako treba da nastojimo da se zaštitimo od te smrtonosne i dušegubne strasti, moleći Gospoda Boga da odagna od nas duh srebroljublja.
Ne treba se rešiti samo zlata, srebra i imanja, već i ovih stvari, osim neophodno potrebnih - odeće, obuće, kelije, posuda i pribora za ručni rad; i sve to da ne bude skupoceno, ukrašeno, lepog izgleda, već lišeno bilo četa što bi nam zadavalo brige i nespokoj, da ne bismo upali u mirske veze. Istinska pobeda nad srebroljubljem i stvarima uopšte sastoji se u tome da nije dovoljno samo da nemamo, već i da ne želimo nikakvo sabiranje. To nas privodi duševnoj čistoti.
19 Oktobar 2012
SVETI NIL SORSKI
O hrišćanskoj revnosti
Spasitelj je isterao trgovce iz hrama, kao što stoji i kod Apostola Jovana, iz revnosti jer posle toga događaja učenici se njegovi setiše da je (za njega) napisano: "Revnost: za dom tvoj izjeda me". Ovde nam Gospod pokazuje primer revnosti. Ali ako hoćemo u svakoj prilici da znamo kakva treba da bude naša revnost, potrebno je da se podsetimo reči Apostola Pavla o onim pripadnicima jevrejskog naroda koji nisu prihvatili Hrista. Za njih Apostol kaže: "Svedočim da imaju revnost za Boga, ali ne po razumu" (Rim. 10, 2). Prava revnost je ona koja je razumna, jevanđelska, kao ova koju je pokazao Spasitelj. Takvu revnost i mi treba da imamo, razumnu revnost. Ako nju budemo imali, izbeći ćemo svaki fanatizam i sva preterivanja. Neka bi nam Gospod pomogao da i mi imamo istu onu revnost u vrlini i prema svakom dobrom delu koju je On imao prema domu Oca svoga!
18 Oktobar 2012
Blaženopočivši patrijarh PavleMISLI O SMRTI
Stražite, jer ne znate u koji će čas doći Gospod vaš (Mt. 24,42), tj ne znate kad će doći vaš smrtni čas. Kada bi se ovo shvatilo, grešnika uopšte ne bi bilo. Međutim, ne shvata se, premda svako zna da se radi o nesumnjivoj istini. Ni podvižnici, čak ni oni najstroži, nisu bili u stanju da se stalno cećajy te istine. Stoga su se dovijali na razne načine da potkrepljuju to sećanje, kako se nikad ne bi gubilo: jedan je držao sanduk u keliji, drugi je od svojih sapodvižnika tražio da ga pitanjima podcećajy na sanduk i grob, treći je pred sobom držao slike Suda i smrti, i slično. Smrt se ne dotiče duše i ona ne može da je shvati. Ipak, nje ne može da se ne tiče ono što dolazi odmah za smrću. Ona ne može biti bezbrižna u vezi sa tim, budući da se radi o tome gde će boraviti za vekove vekova. Međutim, zbog čega se naša duša toga ne seća? Zato što sama sebe obmanjuje, misleći da to neće tako brzo doći, te da će, možda, na sreću, dobro proći. O, jadna dušo! Taj način mišljenja odmah nesumnjivo pokazuje da je duša nemarna i da popušta sebi. Kako onda može misliti da će za nju Sud imati dobar ishod? Ne, treba uvek biti u stanju u kakvom se nalazi učenik kome predstoji ispit: bilo šta da radi, njemu ispit ne izlazi iz glave. To sećanje mu ne dozvoljava da ijednu minutu provede uzaludno, te on sve vreme posvećuje na pripremanje ispita. Eh, kada bismo se i mi tako ocećali!
17 Oktobar 2012
Sveti Teofan zatvornikU čemu se sastoji pokajanje?
Da bi ono bilo istinsko potrebni su sledeći uslovi: Kao prvo, žaljenje zbog svojih grehova. Kao drugo, iskrena ispovest pred sveštenoslužiteljem – čovekom kojem je dato naročito pravo da oprašta i razrešava grehove. Zatim, kao treće, čovek treba da odluči da više neće ponavljati ove grehove. Treba da ima odlučnost da će pre umreti nego ponovo sagrešiti. Postoji drevna poslovica: „Mudar ne pada dva puta na istom mestu.“ I na kraju, četvrti uslov – čovek treba da se trudi da u svom životu ispunjava dobrodetelji koje su u suprotnosti sa ranije počinjenim gresima. Tada će, braćo i sestre, Bog primiti naše pokajanje. Šta ometa naše pokajanje? Kao prvo, duhovna gordost, jer je gord čovek sklon da optužuje ceo svet, samo ne samog sebe. U gordom srcu nema mesta za pokajanje, u njemu se gnezdi samoopravdanje, tajno divljenje sebi. Kao drugo – očajanje, odsustvo nade u milosrđe Božije.
16 Oktobar 2012
Otac Rafail KarelinVeličanstvo Božije
I na nebu i na zemlji jedno je vrhovno blago za dušu probuđenog čoveka. To blago jeste Bog. Bezbroj blaga ima na nebu, no Car nebesa je blago najveće. Bezbroj blaga ima na zemlji, no Tvorac svih tih blaga nesravnjiv je. Zato se duša probuđenog čoveka i pita: šta bih imao, ili šta bih hteo i na nebu i na zemlji osim Tebe? Treba li reka onome ko je doveden na izvor da pije? I obzire li se za čobanskom večerom onaj, ko je seo za carsku trpezu? Bog je dovoljan sam po sebi, da utoli svu glad i žeđ čovekovu. Božja su nebesa i Božja je zemlja. Gospodar svih blaga najveće je blago; Tvorac svih slasti najveća je slast; Nosilac sve mudrosti najveća je mudrost; Izvor sve sile i milosti najveća je sila i milost; Sozdatelj svekolike krasote na nebu i na zemlji najveća je krasota. Nikakvo blago ne može čoveku na srce doći ni na javi ni u snu, kakvo ne bi bilo u Bogu, i to u najvišem stepenu. Zato, braćo moja, ištimo Boga, da bi dobili sve; tražimo Boga, da bi našli sve; bogatimo se Bogom, da bi bili bogati svim. Gospode Bože naš, približi nam se kad Te duša naša ište. Tebi slava i hvala vavek. Amin.
15 Oktobar 2012
Sveti Nikolaj VelimirovićO iskušenju
Spasavajte se! Želim Vam mir od Gospoda! Bura koja postoji u Vama nije nikakva nesreća, nego gotovo uobičajeno stanje stvari. Morate čvrsto stajati. Sve tako, kao što činite, vapijući Gospodu, Presvetoj Vladičici i svima svetima. Proći će. Odakle to? Ne dosećaš se, a nema ni potrebe da se dosetiš. To dožive svi koji idu tim putem. Istina je samo da Gospod ne odbacuje, nego da je prisutan i da motri kako će se duša boriti u toj dopuštenoj bici. On neće dozvoliti da budemo iskušavani više nego što možemo da podnesemo. Neka Vas Gospodumiri!
12 Oktobar 2012
SVETI TEOFAN ZATVORNIKUtehe Duha Svetog
U duši vernoga obitava Duh Sveti i po meri, u kojoj čovek čuva čistoću doma svog srca, on se prosvećuje, i posredstvom suza, radosti, ushićenja, utehe i veselja, oseća oganj Božiji, koji živi u njemu; posebno za vreme praznika, sveštenih sabranja i u dane prosvećenja silazi Duh Sveti i blagodat Njegova, koja živi u čoveku, likuje i sam čovek se uverava, da je on zaista Hrišćanin i da je primio Sveto Krštenje. Zato mnogi i u svetu osećaju delovanje blagodati Duha Svetoga, kao oni koji predstoje oltaru i koji pristupaju Pričešću Hristovih Tajni, jer se oni trenutno ispunjavaju suzama, u radosti i veselju.
10 Oktobar 2012
Blaženi Jeronim
ZAROBLjENjE (porobljenost)
Zarobljenje je ili nehotični zanos našeg srca nailazećom pomisli, ili njeno postojano nastanjenje u nama - sjedinjenje s njom, čime se ozleđuje naše stremljenje ka dobru. U prvom slučaju, kada pomisli počinju da obuzimaju tvoj um i on se nasilno, protiv tvoje volje, ushićuje lukavim mislima - ti uskoro, s Božijom pomoći, možeš da ga obuzdaš i povratiš sebi i svome delu. Drugi slučaj je gde um, kao da su ga bura i talasi zgrabili, nasilno ga otrgnuvši od njegove odvojenosti od zlih misli, više ne može da se vrati u svoje mirno stanište. To se najčešće događa zbog rasejanosti i zbog nepotrebnih, beskorisnih razgovora. Odgovornost u ovim slučajevima je različita, zavisi od toga kada pomisao prodire u dušu i kako deluje na nju: da li u vreme molitve - u keliji ili u hramu - ili van molitvenog vremena - da li je to obična nevažna, bezgrešna pomisao ili direktno - zla... Ako se um nalazi u ropstvu lukavih pomisli za vreme molitve, - to je veoma opasno i zaslužuje osudu, jer je um dužan da za vreme molitve bude sav okrenut Bogu, sa potpunom pažnjom, odstranjujući svaku drugu misao. Ako misli ulaze u dušu i zadržavaju se u njoj van molitvenog vremena i ostalog vremena određenog za neophodne životne potrebe - takvo stanje je bezgrešno, jer su i Sveti neophodne telesne potrebe obavljali blagosloveno i čedno. Pri svakoj pomisli ove vrste, kažu Oci, um naš, ukoliko čuva sebe u blagočestivom ustrojstvu, biva s Bogom nerazdvojan; a lukavih misli treba se kloniti.
9 Oktobar 2012
SVETI NIL SORSKI
Kako dobiti večni život
Ko želi da priđe Gospodu, da zasluži večni život, da bude dom Božiji i da se udostoji Duha Svetog, taj, da bi bio u besprekornom stanju i da donosi plodove po zapovestima Gospodnjima, mora postaviti ovakav početak: prvo, on mora tvrdo poverovati u Gospoda, svecelo sebe posvetiti sebe rečima zapovesti Njegovih, u svemu se odreći od sveta, da um savršeno ne bi bio zauzet ničim vidljivim; drugo, uvek mora da prebiva u molitvi i ne očajavati, neprestano očekujući posetu i pomoć od Gospoda i u svako vreme imati to kao cilj svog uma; treće, treba uvek prinuđavati sebe na svako dobro, ka čuvanju svih zapovesti Gospodnjih, iako i srce ne bi želelo zbog greha, koji u nama prebiva – na primer, prinuditi sebe smirenomudrosti, krotosti, milosrđu.
8 Oktobar 2012
SVETI MAKARIJE VELIKI
Međusobni odnosi
Trebalo bi da braća međusobno žive u velikoj ljubavi.
Bilo da se mole, da čitaju Pismo ili da se bave nekim poslom - neka u temelje polože ljubav jednoga prema drugom; u tom slučaju, njihova namera može se udostojiti Božijeg blagovoljenja. I onaj što se moli, i onaj što čita, i onaj koji radi, mogu to da čine sa korišću, ukoliko međusobno žive u čistoti i prostodušnosti. Šta je, dakle, napisano? Da bude volja Tvoja i na zemlji, kao i na nebu (Mt. 6; 10), da bi i braća međusobno živela kao što anđeli na nebesima obitavaju u velikom jedinomisliju, živeći u miru i ljubavi, tako da među njima nema nikakvog preuznošenja i zavisti, nego samo uzajamna ljubav i čistota. Ukoliko se nekoj tridesetorici ljudi dogodi da se bavejednim delom, oni ga ne mogu raditi čitavog dana i noći; naprotiv, neki od njih provešće šest časova u molitvi i želeće da čitaju, neki će ih posluživati, a drugi će se, pak, baviti nekim poslom.
Usled toga, ako braća nešto rade, moraju bitiuuzajamnoj ljubavi i radosti. Neka onaj koji radi o onome što se moli kaže sledeće: "Blago koje moj brat poseduje jeste zajedničko i, prema tome, i ja ga posedujem". Onaj, pak, koji se moli, neka o onome što čita kaže ovako: "Ono čime se on koristi dok čita, i meni će biti na korist". Onaj koji radi, neka kaže sledeće: "Ova usluga, koju ja ukazujem, znači zajedničku korist". Telo ima mnogo delova, a svi oni čine jedno telo i uzajamno pomažu jedni drugima, tako da svaki deo vrši svoju posebnu radnju; osim toga, oko gleda za celo telo, ruke rade za sve ostale delove, noge hodaju i nose na sebi sve ostale delove tela i svaki deo sastradava sa ostalima. Neka, dakle, tako bude i među braćom. Ko se moli, neka onoga koji radi ne osuđuje zato što se ne moli. Onaj, pak, koji radi, neka ne osuđuje onoga što se moli, govoreći: "On nastavlja molitvu a ja radim!" Onaj koji poslužuje, neka ne osuđuje drugoga. Naprotiv, neka svaki, ma šta da radi - radi to u slavu Božiju. Neka onaj što čita s ljubavlju i radošću gleda na onoga što se moli, i neka ovako rasuđuje: "On se i za mene moli!" Onaj što se moli, neka o onome što radi rasuđuje na ovaj način: "Ono što on radi, radi za zajedničku korist!"
Na taj način će velika jednoglasnost, mir i jednodušnost biti u stanju da sve međusobno održe u savezu mira i moći će jedni s drugima da žive u čistoti i prostodušnosti, privlačeći na sebe Božije blagovoljenje. Očigledno je, međutim, da je od svega najvažnije blagovremeno obitavanje na molitvi. Osim toga, neka predmet prozbe bude jedno - da imamo u duši dobro i život, odnosno, da imamo Gospoda u umu.
Bilo da neko radi, da se moli ili da čita, neka poseduje onaj neprolazni imetak, tj. Svetoga Duha. Neki kažu da Gospod od ljudi zahteva samo vidljive plodove, a da ono tajno izvršava Sam Bog. U stvarnosti, međutim, nije tako: naprotiv, ukoliko se neko ograđuje prema spoljašnjem čoveku, utoliko mora da se bori i da vodi bitku sa pomislima, jer Gospod od tebe zahteva da budeš gnevan na samoga sebe, da vodiš bitku sa sopstvenim umom, da se ne saglašavaš sa rđavim pomislima i da se ne naslađuješ njima.
5 Oktobar 2012
SVETI MAKARIJE VELIKI
O gnevu
Vaše gnevljenje pokazuje da rđavo napredujete. Naime, sve ste mogli da kažete i bez gneva. Ako ćemo pravo, nema niti jedne stvari na svetu zbog koje bi vredelo gneviti se. Ima li išta pretežnije od duše i njenog spokojstva? A gnev oduzima to spokojstvo. U ovom slučaju čovek sam sebi čini zlo i sam još dodatno raspiruje vatru, uveličavajući u duši nepravde drugog čoveka. A sve to dolazi od nepažnje: zato se u trenu dogodi eksplozija. Duboko u srcu gnezdi se prisvajanje sebi prava da sudimo drugima i da ih kažnjavamo za grehe, umesto da sudimo samima sebi i da sebi izričemo kazne. To je sve. Kada bi čovek na sebe gledao kao na grešnika, budući duboko svestan svih posledica greha, ne bi se gnevio. Dobro je što ste sa gneva prešli na razmišljanje o smrti. To je zaista dobro. Nemojte svojom mišlju izlaziti iz mrtvačkog kovčega. Ostanite tamo i molite se Gospodu da vas pomiluje.
4 Oktobar 2012
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
Tuga
Nije mali naš podvig u borbi sa duhom tuge, jer on baca dušu u pogibelj i očajanje. Ako nam ko od ljudi nanese žalost, treba je pretrpeti dobrodušno i moliti se za onoga ko je to učinio, kako je rečeno malopre, nasigurno znajući da sve što nam se događa ne biva bez Promisla Božijeg, i da sve što nam šalje Bog, šalje nam na korist i na spasenje duša naših. A nama, ako to i ne izgleda korisno u sadašnje vreme, onda će se kasnije jasno pokazati da nam je uistinu korisno ne ono što sami želimo, već ono što Bog uređuje. Zato ne treba da se ushićujemo ljudskim htenjima, već da svom dušom verujemo da oko Gospodnje sve vidi - da bez Njegove volje ništa ne može da nam se dogodi, i da nam On šalje iskušenja po svojoj dobroti, da bismo, pošto ih pretrpimo, primili vence od njega.
Bez iskušenja niko nikada ne može da dobije vence; zato, budući iskušavani, zahvaljujmo za sve Bogu - Blagodatelju i Spasitelju našem. "Usta uvek blagodarna", kaže Sveti Isak, "udostojavaju se Božijeg blagoslova i u blagodarno srce ulazi blagodat".
Na svaki način treba da se uzdržavamo od roptanja na one koji su nas uvredili; jer ovaj Sveti Otac kaže da Bog trpi sve čovekove nemoći, ali onoga koji uvek ropće, neće ostaviti nekažnjenog.
A tugu zbog grehova, korisnu nam u pokajanju, neophodno je imati, ali samo sa istinskom nadom na Boga i potpunim uverenjem da nema greha koji bi pobedio milosrđe Božije, koje sve prašta onima što se kaju i mole se. Ta tuga je pomešana s radošću, čini čoveka usrdnim u svakom dobru i trpeljivim u svakoj bolesti: jer žalost koja je po Bogu, rekao je Apostol, donosi pokajanje za spasenje, za koje se ne kaje (2. Kor. 7, 10). A tugu suprotnu ovoj žalosti - tugu koja se rađa od demona, treba na svaki način izgoniti iz srca, kao i ostale zle strasti, izgoniti je molitvom i čitanjem, kao i razgovorima sa duhovnim ljudima. Jer tuga koja nije po Bogu, postaje koren svakog zla; i ako duže bude u nama, da skoro poprimi vid beznađa, preobrativši se u očajanje, čini dušu opustošenom i sumornom, slabom i netrpeljivom, lenjom za molitvu i čitanje.
ARHIMANDRIT RAFAIL KARELIN
3 Oktobar 2012
Srce pripada Bogu
Molitva omogućava Bogu da deluje u čovekovoj duši. Ako je Gospod Bog naš Bog, onda po Njegovoj veličini i dostojanstvu, po Njegovoj neizrecivoj mističnoj lepoti i bogatstvu obećanja koja je dao, koja premašuju ljudsku sposobnost poimanja, naše glavno delanje treba da bude upravo unutrašnja molitva, a sve ostalo u životu je pozvano da služi samo kao priprema za nju. Molitva je odgovor na pitanje ko je naš Gospod - Bog ili svet. Za pagane je kosmos bio Bog. I ako smo za bilo šta vezani više nego za Boga ili ako se bilo čega plašimo više nego Boga to znači da naše srce pripada "tuđim bogovima". Ako smo zaboravili na unutrašnju molitvu i zadovoljavamo se samo spoljašnjom, koja ne dopire do našeg srca to znači da je Bog prestao da bude naš Bog. Jednom rečju, duhovna ravan prve zapovesti je stajati umom u srcu s imenom Božjim.
Gospod je svemoguć, ali On želi da Ga mi dobrovoljno primimo kao Cara svoje duše, a ovo za nas znači neprestanu borbu protiv demona i sveta kako bi Gospod videći naš trud pogledao na našu borbu kao mesto Svog uspokojenja.
ARHIMANDRIT RAFAIL KARELIN
2 Oktobar 2012
PRIČEŠĆIVANjE SVETIM TAJNAMA
U Svetoj Tajni Pričešćivanja mi pod vidom hleba i vina okušamo istinsko Telo i Krv Hrista i tako se s Njim sjedinjujemo. Za Svetu Tajnu Pričešća čovek treba da se priprema molitvom, postom i pokajanjem. Ova tajna se vrši u hramu za vreme Liturgije. Bolesnici mogu da se pričešćuju kod kuće. Sveštenik donosi Svete Darove u Daronosici. Za vreme pričešćivanja Svetim Tajnama čovek treba da ima pobožna osećanja: trepet i strah Božji. Međutim, ponekad bivamo hladni i rasejani i mnogi zbog toga padaju u uninije. Ne treba padati u uninije. Čovek treba da se smiri i da smatra da je zaslužio ovakvo stanje. Reci sebi: "Što sam zaslužio to sam i dobio! Zbog mojih grehova Gospod mi ne daje radost; slava Gospodu za sve!" Izdrži to sa trpljenjem i ne očajavaj, već se trudi da se popraviš.
Neke ljude pobožne i revnosne u duhovnom životu Gospod ispituje: ne daje im radost - i za to treba blagodariti Bogu. Gospod bolje od nas zna šta nam je na korist: jednima šalje sladosti i utehe kako bi ih ukrepio i ohrabrio, a drugima to ne daje zato što oni u svakom stanju treba da Ga vole podjednako i proverava da li su takvi. Treće lišava utehe zbog grehova. U svakom slučaju ne treba padati u uninije.
Nemoj smatrati da te je Gospod odbacio, čak, i ako ne osećaš želju da Mu služiš, ali se uvek trudi da Mu ugodiš s podjednakom silom. Ne bavi se sobom više nego delima Božjim, prepusti Mu se, i u tome ćeš naći radost i blaženstvo.
Kada se čovek nemarno odnosi prema delu svog spasenja, kada u sebi ostavlja ugodno mestašce za sebe od pričešćivanja Svetim Tajnama dobija više slabosti nego ozdravljenja. Ako posle pričešća budeš bdio nad sobom, nad svojim sklonostima i ako ih budeš upotrebio na ugađanje Bogu, sačuvaćeš se u pobožnosti i radosnom osećanju koje si dobio pričestivši se.
Da bi služio Gospodu čovek treba da ima čisto srce, savršeno i pokorno svim Njegovim delima, zato se nemoj čuditi kada On ispituje, poučava i uči te da budeš savršeniji.
Neki se gade da se pričeste posle bolesnih i starih ljudi, plaše se da će se razboleti. Pazi, D., čuvaj se ove gadljivosti, to je veoma veliki greh. Sveštenici u parohijama gde nema đakona i đakoni u drugim parohijama i manastirima upotrebljavaju preostale Svete Darove i žive u dobrom zdravlju do duboke starosti. Gadljivost pokazuje da čovek ima slabu veru. Treba da se moli Bogu da Gospod u njemu umnoži i ukrepi veru.
Teško je čoveku da gleda kako se neke bolesne starice i duševni bolesnici iz sve snage trude da zajedno s decom prvi priđu Čaši Života. Guraju se bez sveštenog straha, pričešćuju se bez straha Božijeg...
Duševni bolesnici često predstavljaju sablazan za druge. Oni neke ljude plaše i ima slučajeva kada se čovek spremao da se pričesti, ali zbog njih nije prišao Čaši. Ovo se odnosi i na druge bolesnike, naročito veoma stare. Blagorazuman i blagočestiv starac i starica, ako osećaju da im je loše, sede mirno negde sa strane, mole se sa sveštenim strahom, a Čaši prilaze poslednji, kad u crkvi može slobodno da se prođe. Eto, to je pobožnost. I sam stiče veliku korist za dušu i telo, i druge ne smućuje. Tako i ti, čedo moje, čini, tako se stiče smirenje, strah Božji i blagočestivost.
1 Oktobar 2012
SHIIGUMAN SAVA PSKOVSKO-PEČERSKI
Plodovi pokajanja
Jednom prilikom dolazi kod mene jedno duhovno čedo i kaže: "Oče, da li mogu da molim Boga da mi da smrt?" " Šta se desilo?" pitam.
"Strašno mi je teško da živim... Za sve ću morati da odgovaram, za svaki korak, za svaki pogled, za svaku reč. Bolje mi je da sad umrem, jer ću do starosti nakupiti mnogo grehova."
"A ti nemoj da ih slažeš u kofer. Korak, pogled, prazna reč - nisu smrtni grehovi. Oni su strašni samo za one koji na njih ne obraćaju pažnju, koji ih ne priznaju za grehove, ne kaju se i ne popravljaju se, a ti odmah moli Boga za oproštaj pred krstićem koji nosiš oko vrata, kao što je činila Prep. Marija Egipatska, a zatim se pokaj pred duhovnim ocem i potrudi se da se popraviš, pa od ovih grehova neće ostati ni traga. Sad bi za tebe strašnije bilo da umreš nego da živiš zato što si došla do pokajanja, ali u tebi još nema plodova pokajanja. A da se čovek ne bi plašio da umre treba da stekne plodove pokajanja.
Lako je umreti. Malodušni ljudi, čak, život završavaju samoubistvom. To su oni koji ne žele da se bore s teškoćama, ali ovakvi su dostojni sažaljenja, pa, čak, i prezira. Za takve se Sveta Crkva ne moli. Ko nam je dao pravo da raspolažemo svojom sudbinom? Nismo se rodili po svojoj volji, i ne treba ni da umremo po svojoj volji! Drskost je moliti Boga za smrt! To je očigledan dokaz da ne želimo da živimo po volji Božijoj. Je li ti jasno?"
"Jasno mi je, oče, a šta su to plodovi dostojni pokajanja."
"Plodovi dostojni pokajanja jesu hrišćanske vrline i dobra dela. U Jevanđelju se mnogo piše o plodovima pokajanja. Evo, na primer, apostol i jevanđelista Luka piše: Rodite, dakle, plodove dostojne pokajanja (Lk. 3, 8), a zatim objašnjava: Koji ima dvije haljine peka dade onome koji nema; i koji ima hrane neka čini isto tako (Mk. 3,11).
A evo još duhovnih plodova: Obucite se, dakle, kao izabranici Božiji, sveti i ljubljeni, u milosrđe, dobrotu, smirenoumlje, krotost, dugotrpeljivost (Kol. 3, 12-14). Osnovni plod pokajanja je ljubav (Jn. 15,216).
Apostol Pavle kaže: Ako razdam sve imanje svoje, i ako predam tijelo svoje da se sažeže, a ljubavi nemam, bišta mi ne koristi (1. Kor. 13, 38).
Tako činite (t.j. donosite dostojne plodove pokajanja) tim prije što znate vrijeme, da je već čas da ustanemo od sna (Rimlj. 13,11).
Plodovi pokajanja proističu iz istinskog pokajanja. A istinsko pokajanje znači iskrenu nelicemernu skrušenost zbog grehova. U Svetom Pismu se navode konkretni primeri istinskog pokajanja koje donosi dostojne plodove. Evo na primer, kakav je plod pokajanja doneo Zakhej, nepravedni skupljač poreza? Razdao je polovinu imanja i još je više vratio onima kojima je uzeo suviše.
Prep. Marija Egipatska je u mladosti vodila poročan život. Kakav plod pokajanja je donela? Otišla je u pustinju i počela da živi celomudreno.
Tako i mi treba da činimo. Na primer, obuzima nas gordost i taština. Molimo Boga da nam podari smirenje. A kako praktično da preradimo svoju grehovnu prirodu? Treba da budemo pretopljeni u ognju klevete, spletki, podsmeha, raznoraznih poniženja i uvreda od strane svih ljudi, pa čak i od najbližih rođaka - Gospod nam šalje ono za šta Ga molimo, zato što kada molimo od Boga smirenje to znači da molimo da nam pošalje ljude koji bi nas smirili. I ako dobrodušno, bez roptanja, bez ozlojeđenosti i razdražljivosti to primamo i ako radosno blagodarimo Bogu za sve to, molimo se za one koji su nas uvredili i ne menjamo svoje dobro raspoloženje prema njima to znači da donosimo plodove istinskog pokajanja.
28 Septembar 2012
SHIIGUMAN SAVA PSKOVSKO-PEČERSKI
Dobra namera
Da pokajanje ne bi bilo formalno, spoljašnje, jalovo, čovek treba da se moli za neprijatelje, da svima i uvek čini samo dobro, čak i ako je to na njegovu štetu; da daje milostinju kad je ( to moguće. Dobro je ako čovek daje milostinju od suviška, a još je bolje i uzvišenije da da kad je u oskudici.
Gospod ne gleda toliko na dela ljudi koliko na njihove namere. Postoji sledeća narodna priča. Kad je Isus Hristos bio dečak pravio je ptičice i počeo da ih boji. Jedna ptičica pomisli:
Jaoj, žuta boja..., neću žutu, hoću crvenu! Vidiš? To je svojevolja! A Gospod joj ništa nije dao zbog tvrdoglavosti, nikakvu boju, pa je ostala sivkasta. I u toku nekoliko generacija ove ptičice su bile sivkaste. A kad je Gospod Isus Hristos razapet, ista ovakva ptičica je sletela na Krst i razmišljala: moji praroditelji su bili tvrdoglavi, i ja sam tvrdoglava, i svi smo uvredili Gospoda, a On sada za nas strada. pomoći ću Mu! Izvadiću klinove i On će nam oprostiti. I počela je da kljuca..: kljuc-kljuc, kljuc-kljuc, kljuc-kljuc, kljuca... Ali, šta može da učini!
Zar je mogla da izvadi klin? Ova ptičica je veoma mala, manja je od vrapca. Ali, kljucala je tako, kljucala klin i zatim se setila svoje dečice, da su gladna, da žele da jedu i brže je poletela kod njih. Doletela je, a oni svi u isti glas povikaše: "Mamice, mamice, kako si lepa!" "O čemu se radi?" upita. "Crvene su ti grudi." "A! To je krv Gospodnja." "I mi želimo da budemo isti takvi!"
Ona privi na grudi svako ptiče, i tako su sve generacije dobile crvene grudi. Od tada se ova ptičica zove malinovka.
Vidiš, Gospod prima dobre namere i zbog njih oprašta grehove. Svojevolja je, - uh, jako veliki greh! Za monahe je to najteži greh. To znači da nema poslušanja, narušava se monaški zavet, i vernici treba da se povinuju Gospodu, čak i ptice i životinje se povinuju Bogu.
Gospod je oprostio ptičici zbog njene dobre namere. Ona nije izvadila klinove, ali je to veoma želela i Gospod je njenu nameru primio kao samo delo.
Tako i mi, prijatelju moj D., treba da težimo ka dobru, ka dobrim željama, namerama, delima, rečima, pomislima i da sva naša osećanja budu usmerena na ugađanje Bogu i bližnjima. Ako se budeš vežbao u nezlobivosti i primoravao sebe na svako dobro Gospod i Mati Božija sa svim Svecima pohitaće ti u pomoć u ovoj dobroj nameri. '
27 Septembar 2012
SHIIGUMAN SAVA PSKOVSKO-PEČERSKI
Kako se boriti
Malo je samo potrpeti iskušenja, potrebno je i pobrinuti se o tome da se ne ozlojedimo na onoga koji nas žalosti. Nevolja će uvek biti, ali će unutarnje stanje čovekovo biti drugačije. Iako će biti žalosti, onaj ko je stekao unutarnju molitvu, lako će ih podneti jer će sa njima biti Hristos. On će srce podvižnikovo ispuniti neizrečenom radošću. I tu radost u Gospodu neće moći nadmoćati nikakva žalost. Kada vas uznemiravaju pomisli straha od predstojećih iskušenja, ne treba stupati u razgovor sa njima, no jednostavno reći: "Neka bude volja Božija!" To će vas veoma umiriti.
26 Septembar 2012
Prep. Varsonufije Optinski
Molitva Bogu i prizivanje Njegovog Svetog Imena
Protiv svih zlih pomisli treba prizivati u pomoć Boga; jer mi, kako je rekao Sveti Isak, ne nalazimo uvek u sebi snage da se suprotstavljamo lukavim pomislima, a druge pomoći u tome, osim pomoći od Boga, nama. Zato, rukovodeći se učenjem Nila Sinajskog, treba da se prilježno, sa uzdisanjem i suzama, molimo Vladici Hristu ovako: "Pomiluj me, Gospode, i ne daj mi da poginem! Posrami, Gospode, demona koji ratuje protiv mene! Uzdanice moja, zakloni me u dane demonskih napada! Satri, Gospode, vraga koji ustaje na mene i tišinom Tvojom, Reči Božija, ukroti pomisli koje navaljuju na mene!"
Ili, prema učenju blaženog Teodora Studita, - moli se protiv nečistih pomisli rečima proroka Davida: Gospode! Budi suparnik suparnicima mojim; udri one koji udaraju na me, i dalje ceo 35. psalam, i kako je napisao Pesmotvorac: "Rasejani moj um saberi, Gospode, i iščupaj iz srca moga svaki zao koren. Kao Petru, podari i meni pokajanje, kao cariniku - uzdisaje, kao bludnici - suze, da bi te dozivale: pomozi mi i od rđavih pomisli me izbavi! Jer bezakonja moja ustaju na mene kao morski talasi, i pomisli moje potapaju me kao lađu na pučini; a Ti me uputi, Gospode, pokajanjem, u tiho pristanište, i spasi me! Jer silna me tuga obuzima zbog nemoći moga uma i protiv svoje volje trpim promene koje me snalaze: kolebanja, bure, brodolome. Radi toga ti vapijem: Bespočetna Sveta Trojice, pomozi mi i uvedi me u sigurno pristanište dobrih misli i osećanja!"
Tako, birajući iz Dela svetih odgovarajuće reči za svaku pomisao i svako vreme, istinski ćemo prizvati Boga u pomoć protiv ovih pomisli i On će ih udaljiti i oterati.
A kada i mi, nemoćni, ponekad moramo da se borimo protiv zlih pomisli koje ustaju na nas, preteći im, suprotstavljajući im se i terajući ih, onda ne činimo to olako - kako nam se hoće - već, po primeru Svetih Otaca, Imenom Božijim i rečima Božanstvenog Pisma, govoreći svakom pomislu: Gospod neka ti zaprijeti (Jr. 9) i ovako: Idite od mene svi koji činite bezakonje (Ps. 6, 9) jer ću se poučavati kroz zapovesti Gospoda moga; i kroz primer onoga Starca koji je govorio: Odlazi, zla, i doći dobra. "Sa kim si ti to, Oče razgovarao?" - upitao ga je jedan od bratije koji ga je čuo i razmišljao sa kim je on to govorio.
"Ja sam terao zle pomisli a dobre prizivao", odgovorio mu je Starac. Tako treba i mi da postupamo kada se nađemo u sličnoj situaciji.
25 Septembar 2012
SVETI NIL SORSKI
STRAST
Strašću se naziva ona sklonost i ono dejstvo koje se dugo vremena gnezde u duši putem navike, pa deluju kao druga priroda. Čovek dolazi u to stanje dobrovoljno i onda pomisao, učvrstivši se zbog česte saradnje sa njom, odnegovana i pripremljena, ulazi u srce, pretvara se u naviku, neprestano ga smućuje i uznemirava strasnim nagovorima, nalaganim od demona. To se događa kada demon učestano predstavlja čoveku neku stvar ili lice, podstičući strast, i rasplamsava u njemu želju da isključivo voli samo te stvari, tako da - voljno ili nevoljno - čovek misleno biva porobljen njima. Iz tog razloga, kako je rečeno, zbog neopreznosti i samovolje, dolazi do dugotrajnog bavljenja tim stvarima. Strast, u svim svojim oblicima neizostavno podleže ili pokajanju, srazmernom učinjenom grehu, - ili budućoj patnji. Prema tome, potrebno je kajati se i moliti se za izbavljenje od svake strasti; jer svaka strast rađa patnju, ne zato što se izlažemo borbi sa njom, nego zbog nekajanja. Jer, kada bi ta patnja bila samo borba s demonom, onda neki, ne dostignuvši još savršeno bestrašće, ne bi mogli da dobiju spasenje, kako kaže Petar Damaskin. Bilo kakva strast da nas je obuzela, treba joj se svim silama protiviti - rekli su Oci. Uzmimo, na primer, strast bluda: ako neko gaji tu strast prema bilo kojoj osobi, neka na svaki način izbegava i razgovore sa njom i njenu blizinu i neka beži i od mirisa odeće njene. Ko ne čuva sebe od svega ovoga, taj će podhraniti strast i učiniti mislenu preljubu u srcu svome, rekli su Oci: On će sam u sebi zapaliti plamen strasti i, kao zveri, uvesti zle pomisli u dušu svoju.
Tako nam sveti podvižnici svedoče da se svaki čovečiji pad u greh odvija postepeno. Prvi stepen je Predlog, kada nehotice, i protiv volje, ulaze u dušu grehovne predstave i podsticaji, kroz spoljašnja ili unutrašnja osećanja ili preko mašte. Ovo je bezgrešno i samo je povod i mogućnost za greh; i najveći svetitelji u najsvetija vremena često su podvrgavani demonskim nagovorima i bili prinuđeni da se bore sa njima. Pristajanje predstavlja pristanak na predlog, dobrovoljno razmišljanje o njemu: to stanje nije uvek bezgrešno. Saglasje je nasleđivanje duše nailazećom pomisli ili predstavom, tj. kada neko prihvatajući đavolom predstavljene pomisli i slike, vodi sa njima razgovor u mislima, pripremajući se da uskoro prihvati predlog koji nalaže pomisao. Tu je potrebno pokajanje bez oklevanja i prizivanje Boga u pomoć. Zarobljenje je takvo stanje duše kada um skreće na rđave pomisln nasilno i protiv volje, narušavajući spokojno ustrojstvo duše, i duša se s naporom, samo uz Božiju pomoć, vraća sebi. Strast je dugotrajno, pretvoreno u naviku, uživanje u strasnim pomislima, nalaganim od demona, ukorenjeno zbog čestog razmišljanja, maštanja i razgovora sa njima. To je već ropstvo grehu, i ko se ne pokaje, izbacivši iz sebe strast, podleže večnim mukama. Ovde je potrebna velika i naporna borba i posebna blagodatna pomoć da bi se greh uklonio (v. Lestvica 15, 75).
Eto gde je početak i koren naše grehovnosti! U dušu ulazi pomisao, zamišlja se predmet, - grešan ili bezgrešan, to je svejedno, po mišljenju prepodobnog Nila, - mi obraćamo pažnju na njega, posvećujemo mu misli, ushićujemo se njime, počinjemo da ga želimo, a ovoj glavni cilj - cilj spasenja ili prebivanja u Bogu i svemu božanskom, zaboravljamo. I sve se to često događa bez našeg znanja. Mi smo toliko slabi, rasejani, lakomisleni, nebrižni, da nas zanjiše i najmanji lahor tih pomisli, a one nas neprekidno, kao kakav vihor, saleću od jutra do večeri, od večeri do jutra; i otud stalno grešimo. I svemu tome često se izlažemo ne znajući. Utoliko gore! Šta da činimo kako bismo se izbavili od takvog, bez sumnje, pogibeljnog stanja? Neophodno je da znamo i za svagda upamtimo da sve što se sa nama događa ne proističe ni zbog naše slabosti, niti rasejanosti, nebrige ili lakomislenosti, već - najčešće - iz neznanja na koji nas način pomisli dovode do strasti, zbog neukosti i nedovoljne želje da se borimo sa njima i da ih pobeđujemo, zbog zaboravljanja na svoje naznačenje, zbog nepripremljenosti da im se suprotstavljamo. O, kako je važno izučavati te mnogobrojne kretnje pomisli u duhovnoj borbi! Kako je neophodno uvek se setiti i upotrebiti u borbi ona sredstva koja će nas izbaviti od poraza i osigurati nam pobedu! Inače, kako bismo se spasili?!
24 Septembar 2012
SVETI NIL SORSKI
Kako se boriti
Neka vaš prvi pokret, čim se probudite, bude znak krsta, a prve vaše reči — reči Isusove molitve. Kada možete, govorite Isusovu molitvu uz brojanice, a kada ste zauzeti poslom, bez njih. Kada vas spopadnu kakave maštarije, ne protivite im se sami već se na njih bacite kamenom. A kamen je Ime Hristovo, molitva Isusova... Odagnati pomisli nije u vašoj moći, ali ne primiti ih — jeste: odgoni ih Ime Isusovo. Ako je molitva ponekad nepažljiva, rasejana, ne treba klonuti duhom. U vreme molitve naše se usne osvećuju Imenom Gospoda Isusa Hrista. Postojano se držite Isusove molitve: " Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog?". Isusovo Ime ruši sve demonske nasrtaje. Oni ne mogu da pobede silu imena Hristova. Zašto je i kako se to zbiva mi ne znamo. Znamo samo da je u stvarnosti upravo tako.
21 Septembar 2012
Prep. Varsonufije Optinski
O DELIMA I REČIMA
Reč Gospodnja je uvek ta, da nauka Njegova nije data samo za um i za govorenje, za pričanje, nego je data da se njome živi. Evo i ove reči Njegove znače to. Svakog onog koji sluša reči Njegove i drži ih; On upoređuje sa čovekom mudrim, jer je kao onaj čovek koji sazda kuću na kamenu, na tvrdom temelju i vetrovi i vode ne mogu je uništiti.
Dakle, pred Gospodom je mudar onaj koji to zna i to čini. A pred Njim je lud onaj koji sluša ove reči Njegove, zna ih, ali ih ne izvršava.
Isto to znači i ova reč koju čusmo u ovom odeljku: "Tako da se svetli svetlost vaša pred ljudima da vide vaša dobra dela i proslave Oca vašeg koji je na nebesima". Dakle, da ljudi ne samo slušaju naše lepe reči i onih koji znaju da reč lepo iznesu, nego da vide dobra dela. To je ono što je više, što pre svega i nas spasava i ono što ljude privlači. Jer i najlepše reči, ako su im suprotna dela, odbijaju od istine. A dobra dela, iako nismo vešti u reči, kao što kaže i sveti apostol Pavle za sebe - "ako sam nevešt, veli u govoru, ali nisam u znanju" (2. Kor. 11,6), i sama propovedaju. Dakle, pokazati veru svoju i rečima kad je vreme i kad je prilika, ali je pokazati i svojim delima, a za to je uvek vreme i prilika.
Neka Gospod pomogne da budemo mudre sluge i sluškinje Njegove i da sazidamo kuću svoju na kamenu, na kamenu vere koju znamo i koju tvorimo. Bog vas blagoslovio!
20 Septembar 2012
BLAŽENOPOČIVŠI PAVLE SRPSKI
Kršeći zapovesti, lišavamo se blagodati Božije
...Od Boga smo obdareni razumom i slobodnom voljom i zaštićeni Njegovim zakonom najsvetijim; tim duševnim snagama našim moramo birati i držati se zakona Božijeg, čuvajući se svega onoga što je suprotno volji Božijoj, koju izreče u zakonu Svome. A čim čovek voljno prekrši zapovest Božiju, odmah i dobija od Boga kaznu duhovnu: on ostaje bez blagodati Božije, slabi u htenju i izboru onoga što je bolje, koje (tj. htenje) ne teži dobru, razum mu se muti i, postajući rob strasti, već protivno svojoj volji ide za njima i dobija od njih, umesto zadovoljstva, kaznu.
Pitanje koje ste postavili prevazilazi moju mudrost: kako se izlečiti od toga što mi, opterećujući um, ostavljamo zanemarene dušu i duhovni život? Zbog skudoumlja moga, čini mi se, potrebne su i neophodne i nauke koje Promisao Božija postavlja na onu tačku sa koje se mogu odbijati strele đavolje, koje se puštaju na Crkvu Pravoslavnu, da bi se sačuvalo u celini i u čistoti sveto učenje, na kome se zasniva i naše spasenje, ali priliči i ovo činiti i ono ne ostavljati (Mt. 23,23), to jest staraj se o duši i duhovnom životu, čiji početak nije u umnom sagledavanju, nego od vršenja zapovesti Božijih počinje i događa se; a umna sagledavanja ili vizije se podaruju prema očišćenju od strasti i zadobijanju smirenosti.
19 Septembar 2012
SVETI MAKARIJE OPTINSKI
Demonske spletke
Ah, kako si bezuman! Pišeš mi da "ne veruješ u Boga i u Njegov sveti Promisao i u postojanje demona". Zar si toliko duhovno slep da ne vidiš u tvorevini Tvorca - Svemogućeg Boga? Sve je tako divno stvoreno i svemu je dat uslovni zakon i on se u vekove vekova neće promeniti. Sećam se da sam ti pisao o Bogu i Njegovoj tvorevini.
A što se tiče vere u postojanje demona reći ću ti ukratko iz svog iskustva. Živeo sam sam u kućici u Pretečenskom skitu na Valaamu: sam sam sebi pripremao hranu, gajio povrće, hleb sam uzimao iz manastira, a ponekad sam ga i sam pekao. Voleo sam da noći provodim bez sna: uvek sam išao na počinak posle dvanaest, u dva ili u tri sata. Naravno, danju sam spavao koliko je priroda zahtevala.
Jednom sam u devet sati noći stavio samovar i umesto večere se da popijem čaj. Odjednom čujem: neko ide hodnikom, jasno čujem ljudske korake. Dobro se sećam da su vrata zatvorena. Naježio sam se, a mačak se zgrbio i dlaka mu se nakostrešila, kao da čeka: sad će neko da otvori vrata i da uđe kod nas. Uzeo sam lampu, izašao na hodnik, pogledao svuda - nikoga nije bilo. Naravno, neverujući će reći: "To je halucinacija." Ne nisu halucinacije, već su upravo demoni. Ponekad sam čuo kucanje u prozorski okvir kad sam čitao svoje pravilo, ali neću sve opisivati.
Evo, još ću navesti dokaz o postojanju demona, o čemu se i u Jevanđelju govori. Imao sam brata, živeo je u Petrogradu, držao je krčmu, dobro mu je išlo. A ja sam u to vreme živeo u podvorju Valaamskog manastira. Jednom je brat došao kod mene. Kad je došao u keliju zbog nečega je postao vrlo uznemiren. Ponudio sam ga da sedne na stolicu, a gore su bile ikone s moštima. Odjednom je skočio sa stolice i povikao: "Odvratne-odvratne ikone!" - i otrčao je iz kelije. Ostao sam u nedoumici i razmišljao: šta se to s njim dogodilo? Nije valjda đavoiman? Ispostavilo se da je zaista đavoiman.
Sledećeg dana sam otišao kod njih, a njegova žena mi kaže: "Kad je došao kući bio je jako uznemiren i vikao je da više nikad neće otići kod brata, - tamo su kod njega odvratne ikone." A kad sam govorio nešto iz Jevanđelja on se nervirao i govorio mi je: "Ne govori mi to." Ako se jelo pokropi svetom vodicom, on ga nije jeo, iako nije video da je pokropljeno.
Trebalo je da idem u manastir na postrig u mantiju. Došli smo u manastir, zamolili oca igumana da pominje mog brata na Liturgiji, još sam neke shimnike zamolio da se pomole za njega. Postrig je obavljen i vratili smo se u mnogometežni svet. Uzeo sam sa sobom korpicu šumskih jagoda iz manastirske bašte i pokropio je svetom vodom.
Kad sam došao u grad otišao sam da njima počastim brata. Vidim, jede i zahvaljuje mi se za lepe jagode, a onda mi kaže: "Kad si otišao u manastir jedne noći, čim sam počeo da tonem u san prilaze mi dva shimnika i kažu mi nežno: "Ne tuguj, ne tuguj - bićeš zdrav," i otišli su od mene, a ja sam se odmah oporavio.
Ovaj slučaj nikad neću zaboraviti. Verujem u Boga i u Njegovu moć. Ma kuda da pogledam - sve me zadivljuje i osećam Njegov stvaralački Promisao o sudbinama sveta i čovečanstva. Zemaljska kugla visi u prostoru; takva gromada se divno povinuje Tvorcu i ispunjava uslovni zakon koji je Bog dao i ostale planete, komete, meteori divno obavljaju svoje kretanje. Kako vi, bezbožnici, gledajući svu ovu divnu tvorevinu ne možete da priznate Boga-Tvorca? Gospod je po Svojoj dobroti sve divno stvorio: dao je uslovni zakon i održava svetski poredak do Svog Drugog dolaska na zemlju - tada će ovaj divni svet nestati i biće drugi, večni život, koji nema kraja.
18 Septembar 2012
Starac Valaamskog manastira
"Ištite i daće vam se"
- Zato što postoji sloboda. I, razume se, kada nas boli zbog našeg bližnjeg i molimo Ga da mu pomogne, Bog biva mnogo dirnut, jer tada posreduje, a sloboda izbora ne biva ugrožena. Bog ima svu dobru volju da pomogne ljudima koji pate. Ali, da bi im pomogao, mora neko da Mu se pomoli. Jer, kad bi pomogao, a da Mu se niko za to nije pomolio, onda bi đavo prigovorio i rekao bi: "Zašto mu pomažeš i ugrožavaš njegovu slobodu izbora? Pošto je grešan, taj pripada meni." U tome svako može da vidi veliku duhovnu plemenitost Božiju, koja ni đavolu ne ostavlja prostora da se žali. Zato želi da Ga molimo za posredovanje - i hoće Bog da posreduje odmah, ako je za naše dobro, kako bi pomogao stvorenju Svojemu tačno prema njegovim Potrebama. Prema svakome čoveku posebno deluje silom Svojom, tačno onako kako svakom pojedinačnom čoveku najviše odgovara.
Da bi, dakle, Bog, ali i svetitelji, pomogli, treba sam čovek da to želi i da ište, inače ne posreduju. Hristos je upitao bolesnoga: "Hoćeš li zdrav da budeš?" (Jn. 5,6). Ako čovek ne želi, Bog to poštuje. Ako neko ne želi da ide u raj, Bog ga ne uzima. Samo u slučaju da mu je naneta nepravda pa je bio u neznanju, tada je opravdano da dobije pomoć. Inače, Bog ne želi da posreduje. Ište li neko pomoć, i Bog i svetitelji je pružaju. Dok trepneš, već su ti pomogli. Ponekad ne stigneš ni da trepneš: tako brzo se Bog nađe uz tebe. "Ištite i daće vam se", kaže Sveto Pismo, Ako ne ištemo pomoć Božiju, razbićemo nos. Sa druge strane, ako ištemo pomoć Božiju, Hristos nam daje, blagodaću Božjom, kanapčić koji nas zadržava. Duva vetar odavde, ili odande, ali, pošto smo vezani, nismo u opasnosti. Kada čovek, međutim, ne razume da ga Hristos drži, pa odveže taj kanapčić, šibaju ga vetrovi sa svih strana i muči se.
Treba da znate da samo strasti i gresi potiču od nas. Sve dobro što činimo potiče od Boga, a sve nerazumnosti koje činimo su naše. Neka nas na kratko napusti blagodat Božija, ne možemo ništa da učinimo. Kao što bismo, u fizičkom životu, kad bi nam Bog oduzeo kiseonik samo na kratko, odmah umrli, tako i u duhovnom životu, samo na kratko kad nam oduzme blagodat Božiju, gotovo je, izgubljeni smo. Jednom sam, moleći se, osetio neverovatnu sladost. Satima sam stajao i nisam osetio nikakav umor. Sve vreme dok sam se molio, osećao sam nekakvo slatko opuštanje, nešto što ne mogu da izrazim, Potom mi kroz glavu prođe ljudska pomisao: kako su mi oštećena oba plućna krila, mogu lako da se prehladim, pomislio sam, a da ne bih izgubio to divno stanje, u kojem sam se nalazio, nastaviću koliko treba, ali ću da uzmem jedan šal da se umotam, kako mi kasnije ne bi bilo hladno. Čim mi je došla ta pomisao, odmah sam se srušio na zemlju. Ostao sam u tom položaju oko pola sata, i tek posle sam bio u stanju da ustanem i odem u keliju da legnem. A pre toga što sam se duže molio, to sam se lakšim osećao. Bio sam lak kao perce, osećao sam sladost i lakoću koji se ne mogu opisati. Ali, čim sam prihvatio tu pomisao, srušio sam se. Da mi je pala na pamet, u tom trenutku, nekakva gorda pomisao, i da sam, na primer, rekao: "Pitanje je da li postoje dvojica, ili trojica koji mogu da dostignu ovo stanje", onda bih, sasvim sigurno, zadobio ozbiljne povrede. Pomisao je bila ljudska, kao što bi hrom čovek pomislio da treba da uzme štake, a ne demonska. To je bila prirodna pomisao, pa, ipak, vidiš šta mi se dogrdilo.
Čovek jedino ima dobru volju i u skladu sa njom pomaže mu Bog. Zato vam kažem, da sve dobro što imamo darovi su Božiji. Naša dela su ništavna, a naše vrline su ceo niz nula. Trudićemo se da i dalje domećemo nule i da molimo Hrista da na početak tog niza stavi jednu jedinicu, kako bismo postali bogati. Ako Hristos ne dometne jedinicu na početak tog niza nula, naš trud je uzaludan.
17 Septembar 2012
STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
O cilju stvaranja čoveka
Vi pišete: Bog je čoveka stvorio radi društva [rus. obщestva]. Ispravite tu misao: čovek je stvoren radi zajednice [opštenja, rus. obщeniя] sa Bogom. U tome je njegov glavni cilj. Zato je, kad je čovek otpao od Boga, Sin Božiji sišao na zemlju da bi ga opet sjedinio sa Bogom. Toliko je važno i neophodno ovo opštenje [ova zajednica] sa Bogom! Međutim, da bi stupio u to opštenje i da bi se u njemu utvrdio, čoveku je nužno da proživi kratak trenutak na zemlji; kako mu je, opet, teško da ga proživi sam, privremeno mu je data i sklonost ka društvenosti, ali ne kao glavna, nego kao dodatna, uporedo s drugim žitejskim sklonostima. Svima je njima sedište u duši... Duh nije zemaljski... i zato, kada on preovlada, on zaglušuje glas duševnih potreba i raskida sve okove koji zadržavaju dušu, a koje ona sama ne može da razdreši. Tada je čoveku lako i prostrano: on je u svojoj sredini. Teško društvu u kojem se društvenoѕst postavlja kao cilj. Tada se centar premešta i započinje pometnja i nered.
Vi ste se oduševljavali muzikom, ali ste je isuviše precenili. Jedno je sfera muzike a drugo - sfera molitve. Zbog toga prelazak iz jedne u drugu može da bude samo slučajan. Postoji mnogo privida duhovnih stvari koje tako izgledaju ali koje po svojoj suštini nisu duhovne.
Vi kažete da je ponekad sve dobro i lako a da se ponekad sve razveje... U životu se smenjuje dobro i loše... Da, ponešto iščezava... Međutim, meni se čini da se to uvek događa našom krivicom. Gospod je blizu. Srce skrušeno i smireno BOG neće prezreti. Kada ono postoji, i ovo postoji. Duša tada kao da je zaogrnuta odećom, a onako - gola je i na mrazu. Šta da činimo, mi smo slabi ljudi.
A, shvatili ste... Gospod je ljubomoran! Slave Svoje, kaže, neću dati drugome (Isa.42;8). Gospod zahteva izuzetnu odlučnost. Udaljavanje srca je izdaja, i za njom sledi kazna. Ukoliko duže neko obitava u ljubavi, utoliko je jači prekor srcu koje se udaljilo. Svaka rasejanost i privezivanje srca za bilo šta drugo osim za Gospoda, sve se računa i kažnjava.
14 Septembar 2012
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
O predanosti volji Božijoj
Neka bude volja Božija! Neka se i nad vama izvrši Njegova blaga volja. Verujte i duboko u srcu držite da se ništa ne događa bez Boga, čak ni najmanja sitnica. Sve je kod Njega proračunato. Naša je dužnost da sve okrećemo na spasenje duše i da iz svega za sebe izvlačimo duševnu korist. U tome je sva naša mudrost. A da ustroji samoga sebe - još nikome nije uspelo! Sve je kao paučina. Plete i plete ubogi čovek a vetar dune i sve raznese. Kada pak Gospod izatka, onda je to postojano. Tanko, ali čvrsto kao uže. Blažena je duša koja počiva na rukama Božijim! Ona se pod krovom Gospodnjim umiruje kao dete na majčinim rukama. Teško je ovo razumeti, a još teže osetiti. Neka Vam Gospod pomogne! Onaj što sa bolom pripada ka Bogu ne biva zaboravljen.
13 Septembar 2012
STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
Kazna za greh i pokajanje
Ako se čovek pokaje, ne biva kažnjen: Hristos ga pomiluje. Čovek treba da bude veoma oprezan kod komentara, jer neki komentator može da bude dobar, ali da ipak ponekad da pogrešna tumačenja. Ako čovek nije siguran da je komentator dobar, bolje je da pročita samo štivo. I meni je neko rekao da su proroka Isaiju prestrugali testerom, jer je trebalo da bude prestrugan zbog greha naroda. A u stvari, on je sam molio Boga da bude prestrugan testerom zbog greha naroda i Bog se priklonio njegovoj molbi zbog njegove velike ljubavi koju je gajio prema narodu. Ali, za svaki potez testerom Bog bi ga ovenčao jednim vencem. Potrebno je znati neke stvari, kako bi se razumele neke druge stvari. Avva Pimen, o kome sam maločas govorio, mogao je da razume proroka Isaiju - iako su se njihovi slučajevi međusobno mnogo razlikovali, jer je u slučaju proroka Isaije bilo u pitanju žrtvovanje za narod.
12 Septembar 2012
STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
Miljenici Božiji
Neki ljudi, uprkos tome što su se pokajali za neko svoje sagrešenje i uprkos tome što im je Bog oprostio, i potom su prestali da deluju duhovni zakoni, oni ipak ne zaboravljaju svoje sagrešenje. Uporno ištu od Boga da u ovom životu budu kažnjeni za taj svoj greh, kako bi se iskupili. Pošto, dakle, insistiraju, dobri Bog im ispunjava njihovu usrdnu molbu, ali je sa kamatom čuva kao platu u Svojoj nebeskoj blagajni u raju. Ti ljudi su miljenici Božiji, oni su najusrdnija deca Božija.
Evo, na priMer, šta piše u Duhovnom lugu[1] o avvi Pimenu pastiru: Jednom prilikom mu dođe u posetu neki čovek i zatraži da mu pruži gostoprimstvo u njegovoj keliji. Kako avva nije imao dovoljno prostora za to, smesti posetioca u keliju, a sam ode i provede noć u nekoj pećini. Ujutro, kada se vratio, upita ga posetilac: "Kako si proveo noć, avva? Da ti nije bilo hladno?" "Nije, dobro sam proveo noć. Ušao sam u jednu pećinu i zatekao tamo jednog lava kako spava. Legoh i ja i naslonih leđa njemu na grivu. Od njegovog daha u pećini je bilo kao u pećnici, pa mi nije bilo hladno." "Zar se nisi plašio da te lav ne pojede?" upita ga posetilac. "Nisam", reče mu avva, "ali znaj da će mene zveri pojesti." "Kako to znaš?" "Ja sam u svetu bio pastir", reče mu avva, "i jednom, kada sam napasao stoku, moji psi razderaše nekog prolaznika, a ja sam bio nemaran, iako sam mogao da ga izbavim. Otada neprestano ištem od Boga da me pojedu zveri. Verujem da će mi Bog tu želju ispuniti! I zaista, tog avvu su pojele zveri. Ali u onom životu takvi ljudi će imati posebne povlastice.
11 Septembar 2012
STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
Kako deluju duhovni zakoni
- Objasniću ti: kao što u prirodi postoje prirodni zakoni, tako i u duhovnom životu postoje duhovni zakoni,, Recimo, kada neko visoko baci nekakav težak predmet, što je veća sila kojom ga je bacio i što ga je više bacio, to predmet sa većom silom pada i razbija se. To je prirodni zakon. U duhovnom životu, što se neko više uzoholi, to će veći biti njegov duhovni pad, odnosno, biće u skladu sa visinom koju je dosegla njegova gordost, pa će se tim više "razbiti". Jer gord čovek se uspinje, dospe do izvesne tačke, a potom padne i razbije nos - "koji sebe uzvisuje poniziće se" (Lk 18,14).[2] To je duhovni zakon.
Postoji, međutim, značajna razlika između prirodnih i duhovnih zakona: s jedne strane kod prirodnih zakona nema milosti i čovek ne može da ih promeni, a sa druge, u duhovnim zakonima postoji milost i čovek može da ih promeni, jer su oni u vezi sa njegovim Stvoriteljem i Sazdateljem, Mnogomilostivim Bogom. Ako čovek odmah shvati dokle ga je dovela njegova gordost i kaže: "Bože moj, ja nemam zašto da se gordim, oprosti mi!" istog trenutka ga milosrdne ruke Božije uzimaju i nežno spuštaju, pa on ne primeti svoj pad. Tako se ne povređuje, jer je pokajanjem, koje je pokazao, sprečio da mu se srce slomi.
Isto to važi i za zakon "Svi koji se maše za nož, od noža će poginuti." (Mt 26, 52.), koji se pominje u Jevanđelju. Ako sam se, dakle, "mašio za nož", trebalo bi nožem i da se iskupim. Ali ako postanem svestan svoga sagrešenja, bode me "nožem" moja savest i tražim od Boga oproštaj, onda prestaju da deluju duhovni zakoni i ja od Boga dobijam Njegovu ljubav i melem.
Dakle, u sudovima Božijim, čijoj dubini nema dna, vidimo da Bog menja stav, kada se menjaju ljudi. Kada nevaljalo dete dođe sebi, pokaje se i muči ga savest, onda ga Otac s ljubavlju miluje i teši ga. Nije mala stvar da čovek može da promeni Božiju odluku! Činiš li zlo? Bog te blago ošamari. Jesi li rekao "sagrešio sam"? Daje ti blagoslove.
10 Septembar 2012
STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
Zadovoljenje strasti umrtvljuje dušu
Ako čovek nije duhovan, njegova čula ne mogu da osete božansku sladost. Isto kao što čovek otupljenih čula ništa ne oseti, ne vidi, ne čuje, ne miriše, budući slab ili polumrtav, isto tako čoveka, čije su strasti umrtvile prirodne duševne sposobnosti, čine ga neosetljivim na dejstvo i učestvovanje u Tajnama Duha. Onaj ko je duhovno slep, gluv i neosetljiv duhovno je mrtav, jer Hristos ne obitava u njemu, pa ni on sam ne opšti sa Hristom i ne živi u Njemu.
7 Septembar 2012
Sveti Grigorije Sinaita
Osećanje samoljublja
Preispitaj se da možda u tebi ne vlada osećanje samoljublja, ili suprotno tome, možda nisi uspeo da shvatiš da si niko i ništa. Osećanje samoljublja je duboko skriveno, ali ono, u stvari, upravlja čovekovim životom. Njegov prvi zahtev je da sve bude po tvojoj volji, te da se, ukoliko nije tako, odmah žalimo Bogu i gnevimo na bližnje. Preterana vera u sebe, kao posledica samoljublja, ne narušava samo naš odnos prema bližnjima, već i prema Bogu. Samoljublje je lukavo poput demona, smišljeno se skriva iza skrušenih reči, lukavo se učvršćujući u srcu, tako da balansiramo između samopotcenjivanja i samoveličanja.
6 Septembar 2012
Sveti Teofan Zatvornik
Zašto se duša hladi?
Budi naročito obazriv kad se duša ohladi, jer je to gorko i opasno stanje. Gospod ga koristi kao jedno od Svojih načina rukovođenja, poučavanja i ispravljanja. Međutim, to može biti i neka vrsta kazne. Često je razlog tome neki vidljivi greh, ali budući da to nije slučaj kod tebe, razlog treba tražiti u unutrašnjim osećanjima i sklonostima. Može biti da imaš visoko mišljenje o sebi, ili, pak, misliš da nisi kao ostali? Možda imaš na umu da sama koračaš putem spasenja i da se samo vlastitim snagama uspneš na nebo?
5 Septembar 2012
Sveti Teofan Zatvornik
Gubitak blagodati
Blagodat zadobijaju ljudi koji su se rodili Duhom i koji delaju Duhom. Međutim, dešava se da oni zatru to božansko seme, bilo zbog vlastitih padova ili ih, pak, Bog napušta zbog njihove zajednice sa neprijateljem skrivenim u njima. Do gubitka blagodati dolazi zbog nasrtaja strasti (ako neko nalazi zadovoljstvo u njima), te se blagodat, kroz učinjene grehe, odmah gubi. Strastoljubiva i greholjubiva duša je pravo stanište strasti, ako ne i demona, kako u ovome, tako i budućem veku.
4 Septembar 2012
Sveti Grigorije Sinaita
Tuga može postati izvor radosti
Kada se hrišćanin preda volji Božijoj, odrekne se sebe i sve brige preda Bogu, onda Mu blagodari i slavi Ga zbog takvoga krsta. Tada se izobilna duhovna sila i neiskaziva duhovna uteha iznenada projavljuju u njegovom srcu. Po tome se poznaje Hristov učenik, koji je prihvatio Njegov duhovni priziv, te za takvog raba Božijeg zemaljska stradanja postaju izvor radosti. Sa druge strane, život bez stradanja je istinski znak da je Gospod okrenuo Svoje Lice od čoveka, koji Mu nije ugodio, čak iako se spolja može činiti da je pošten i pun vrlina.
3 Septembar 2012
Sveti Ignjatije Brjančaninov
o Isusovoj molitvi
Ti si došla u manastir da se učiš - i uči se trpljenju, smirenju i drugim vrlinama, koje krase venac monaštva. Ko se uči nekom zanatu, da li će uzeti šilo, konac, sekiru ili kičicu i odmah napraviti čizmu, ormar, sliku? Ako to ne može da bude u stvarnosti - onda, kako možeš ti odmah da se naučiš nauci nad naukama - koja uči nebesnom angelskom životu.
Budi spremna da prihvatiš patnje. Jer, svima, koji zavole Isusovu molitvu, neprijatelj nikada neće da ostane bez osvete: već će neizostavno da obmanjuje i stare i mlade, želeći da im napakosti.
Molitvu umno držati može se i u nemoći i kad ima naroda i na službi. Od toga,'ponekad, boli glava, ali, šta se tu može? Zato, zavoli molitvu. Hiljadu puta je zavoli. Staraj se da držiš misao sa Isusom ne samo u glavi, već je usmeravaj prema prsima. Tada će prsa zaboleti, ali, bez toga je nemoguće. Bog naš je otac... A gde je nečisto, tamo je i bolno. Takav bol se šalje za našu nedostojnost, ali, sa vremenom - prolazi.
31 Avgust 2012
Sveti Optinski Starci
Duhovni Život
Đavo obitava u čoveku samo do krštenja, a posle se u njega vraća samo kada ovaj pada u grehe. Kakav pakao biva u srcu kada se đavo useli u dušu! Gnev, zloba, vređanje i uninije tako muče dušu, da čovek ne može da se smiri: ne jede, ne pije, gubi san. U njegovo srce useljava se telesna pohota. Danas je ta strast kao veliki talas zapljusnula ljudske živote. Neki ne ugase strasti sve do starosti. A za sveštenika najteži greh je - upravo telesni. Griža savesti ga strašno muči ako služi u nečistoti. U takvim slučajevima Bog ga udaljuje od sveštenosluženja i umesto njega služe Anđeli. A kada blagodat dotakne dušu, nikakva pohotna osećanja više joj ne mogu nauditi. Strasni ljudi ne nalaze sebi mira, i ako teže spasenju hoće da odu u pustinju, u manastir. Ali ljudsko srce je samo, i muke su skrivene upravo u njemu. Kuda god čovek da ode, njegovo će se srce svejedno razdraživati i neće imati mira. Da bi taj pakao duše bio uništen, treba se pre svega moliti i postati svestan sopstvene krivice. Kroz molitvu će se otvoriti naša duševna adska tamnica. Zato sve treba otkriti duhovniku - sve pomisli koje nas muče. Kroz pričešće Svetim Tajnama Gospod će osvetiti naš duševni pakao i pretvoriti ga u svetli raj.
Osim toga, treba se moliti za one koji nas vređaju. Ako tako budemo činili, Gospod će razoriti duševni i domaći pakao, i vaskrsnuće nas za novu večnu radost, pa će se naše srce obradovati i niko nam više neće oduzeti tu radost.
30Avgust 2012
STARAC SAVA PSKOVO-PEČERSKI
Cilj života
Braćo, šta je cilj našeg života na zemlji? Naš cilj je da posle isprobavanja kroz zemaljske žalosti i nevolje i posle postepenog usavršavanja u vrlini uz pomoć blagodatnih darova davanih nam kroz Tajinstva po smrti otpočinemo u Bogu - pokoju našega duha. Eto zbog čega pevamo za umrle: "Uspokoj, Gospode, dušu sluge tvoga". Mi umrlome želimo pokoj, kao vrhunac svih želja. Za njega i molimo Boga. Nije li stoga nerazumno da se mnogo tuguje nad umrlim? Hodite k meni svi koje ste umorni i natovareni i ja ću vas odmoriti (Mt. 11,28), govori Gospod. Naši pokojnici, koji su usnuli hrišćanskom končinom, odgovaraju na poziv Gospodnji i uspokojavaju se. Zašto, dakle, da se tuguje?
29 Avgust 2012
Sveti Jovan Kronštatski
Molitva
"Molitva je uznošenje uma i srca ka Bogu" (Mitropolit Filaret), sozercavanje Boga, odvažna beseda tvari sa Tvorcem, pobožno stajanje duše pred Njim, zaboravljanje svega što nas okružuje radi Njega, hrana duševna, vazduh, svetlost, životvorna toplota njena, očišćenje grehova - blagi jaram Hristov i lako breme Njegovo. Molitva je - neprestano osećanje sopstvene nemoći ili ništavnosti duševne, osvećenje duše, predukus budućeg blaženstva, blaženstvo angelsko, kiša nebeska koja osvežava, napaja i oplođuje zemlju duše, očišćenje i osveženje misaonog vazduha, ozarenost lica, radost duha, zlatna nit koja tvar povezuje sa Tvorcem, vedrina i srčanost u svim patnjama i iskušenjima života, svetiljka života, uspeh u delanju, ravnoangelsko dostojanstvo, utvrđenje vere, nade i ljubavi. Molitva je - veza sa Angelima i svetima. Molitva je - popravljanje života, mati suza i skrušenosti srca; podsticaj na milosrdna dela; životna sigurnost; uništenje straha od smrti; zanemarivanje zemnih dragocenosti i želja za blagom nebeskim; očekivanje Onoga Koji će suditi celom svetu, sveopšteg vaskrsenja i života budućeg veka; nastojanje za izbavljenjem od večnih muka, neprestano traženje pomilovanja od Vladike; živa voda duše; molitva znači moći svojom ljubavlju primiti u srce sve ljude, silazak neba u dušu, smeštanje Presvete Trojice u srce, kao što je rečeno: "K Njemu ćemo doći i kod Njega ćemo se nastaniti"(Jn.14, 23).
28 Avgust 2012
Sveti Jovan Kronštatski
Duhovni život
Želiš da započneš popravljanje tvoga života, ali ne znaš kako. A ja sam, čini mi se, sa tobom mnogo razgovarao o tome kako treba voditi bitku duhovnu sa strastima; i ne treba to činiti na rečima, nego ostvarivati na delu. Ne daju nam mira naše strasti i čim nam ih neki događaj pokaže, haos koji se nalazi u nama zbunjuje; a kada se u svakoj prilici budeš suprotstavljala, ne čineći prema strasti, onda će one oslabiti. A kada se savladaš, onda se sebe postidi, prekori se i smiri; smatraj se gorom od svih, kao ona koju savladaše strasti; ne krivi nikoga od ljudi, nego sebe okrivljuj i pomoć ćeš božiju dobiti.
27 Avgust 2012
SVETI MAKARIJE OPTINSKI
Televizija strasti
Naše strasti su tesno povezane sa čulnim slikama. Strast se pojavljuje u svesti u obliku grehovne slike; i obrnuto, grehovna slika primljena sa strane budi strast u našem srcu (Prepodobna Sinklitikija je nesuzdržane oči nazvala prozorima smrti). U naše vreme televizor predstavlja scenu na kojoj se neprestano prikazuju ljudske strasti u svoj svojoj raznovrsnosti, efektnosti i istančanosti. On liči na izvor stalne radijacije koji zrači smrtonosni stroncijum na ljudsku psihu.
Televizor drži čoveka u strasnoj napetosti kao da se u prostoru njegovog ekrana nalazi koncentracija svih čulnih emocija, strasti, pohoti, surovosti i zločina. Ono sa čim je čovek u prošlim vekovima mogao - i to slučajno - da dođe u dodir nekoliko puta u životu (recimo slika ubistva) sada se vidi svakog dana. U širokim talasima se sa ekrana izliva mutna bujica na sedokose starce, devojke i malu decu. Izgleda da je televizija zemaljsku kuglu uhvatila kao loptu u svoju mrežu. Ona je dotakla vrhove planina, prodrla je u tundru i tajgu, ušla je kao gospodar u gotovo svaku kuću.
Televizija podstiče najniže čovekove strasti; čak su u naizgled moralne filmove ubačene seksualne scene možda zbog bojazni da će gledalac zaspati od preterane moralizacije, a ponekad ove scene predstavljaju glavni sadržaj čitave emisije. Čovek se, uključujući televizor, dobrovoljno uključuje u polje duševne prljavštine.
Kaže se da demoni sami ne mogu da čine blud, ali se nalaze oko mesta gde se čini mrski greh, misleno se naslađujući njime, po rečima drevnih pisaca: "Udišući smrad bluda i krvi".
Poput njih, gledaoci televizijskih i video-filmova se hrane pornografijom, istovremeno smatrajući sebe, bez ikakve griže savesti, pristojnim ljudima - oni bi se uvredili i negodovali da ih neko nazove duhovnim razvratnicima i bludnicima.
24 Avgust 2012
ARHIMANDRIT RAFAIL KARELIN
Hrišćanska ljubav
Hrišćanska ljubav jeste osećanje jedinstva ljudskog roda, poštovanje ljudske ličnosti kao pojave večnosti, kao besmrtnog duha, odevenog u telo. To je sposobnost čoveka da emocionalno doživljava u sebi radost i nesreću drugog, odnosno izlazak iz svoje ograničenosti i egoizma - tako zatočenik beži na svetlost iz mračnog i užasnog podzemlja. Hrišćanska ljubav širi granice ljudske ličnosti, čini život dubljim i zasićenijim unutrašnjim sadržajem. Ljubav hrišćanina je darežljiva, kao sunčeva svetlost, ona ništa ne traži zauzvrat i ništa ne smatra svojim. Ona ne postaje robinja drugih i ne traži sebi robove, ona voli Boga i čoveka kao obraz Božiji, a na svet gleda kao na sliku koju je naslikao Tvorac, gde se vide tragovi i senke Božanstvene lepote. Za hrišćansku ljubav je potrebna neprestana borba protiv egoizma, kao čudovišta sa nekoliko glava; za borbu sa egoizmom - borba sa strastima, kao sa divljim zverima; za borbu sa strastima - potčinjavanje tela duši, koja se podigla na bunt kao "mračna noćna robinja", kako je telo nazivao Sveti Grigorije Bogoslov, - protiv svoje besmrtne carice. Tada se u srcu pobednika otkriva duhovna ljubav kao izvor u steni.
23 Avgust 2012
ARHIMANDRIT RAFAIL KARELIN
Lepota raja
Poslao sam vam jedno pismo u kojem sam nešto malo pisao o raju, i verujem da vas je obradovalo. O, kada biste mogli da vidite samo delić raja, kada biste samo na trenutak mogli da čujete pojanje slatkih angela koji blistaju nebeskom svetlošću i šire rajski miomiris! O, kakva krasota i lepota! Na žalost, u pogledu svega toga mi se nalazimo u dubokoj pomrčini.
Tamo sve sija neizmernim blaženstvom. Šta vam govori Hristov presto? Hristos Gospodar sedi na prestolu i, usled te svetlosti, niko ne može da razlikuje Njegovo sveto i najslađe lice. O, kakva sladost i lepota! Šta je lepše od toga? To je istinski raj: gledanje lica Hristovog! Slava Krstu Tvome, Gospode, i Tvome Vaskrsenju!
O, dubino premudrosti Božije! O, tajinstvo trosunčanog Božanstva! Blažen je onaj ko se smirio (ponizio) kao dete, i nezlobivom dušom postao poslušan svim zapovestima ljubavi Božije radi! Teško onome koga je nadvladao sopstveni egoizam, kao što je mene. Kolikih je božanskih darova sebe lišio takav čovek!
Čeda moja, smireno požurite da dostignete Hrista, koji je nas radi unizio Samoga Sebe - našeg najslađeg, ljubljenog Hrista, svetlost naših ubogih duša!
Pogledajte kakva nas lepota očekuje! Kad biste samo mogli da vidite kako je to lepo! Sve biste odbacili, pretvorili biste se u blato po kojem će svi gaziti, samo de ne budete lišeni svega onoga što vam je priugotovila slatka ljubav Isusova! O tome nam je obično govorio moj starac i ja to sada prenosim vama, da biste se i vi naslađivali. Učinio sam - i oprostite mi!
22 Avgust 2012
STARAC JEFREM
"A kada dođe k sebi..." (Lk. 15, 17)
Bog nam je blizu, ali je i veoma visoko. Da bi neko privoleo Boga da siđe i bude sa njim, treba da se smiri i da se pokaje. Tada ga premilosrdni Bog, videći njegovo smirenje, uznosi na nebesa i mnogo ga voli. I tako "... će ... biti... radost na nebu zbog jednog grešnika koji se kaje" (Lk. 15, 7), kaže Jevanđelje.
Bog je čoveku podario razum kako bi promišljao o svojim gresima, kajao se i tražio oproštaj. Čovek koji se ne kaje veoma je nerazuman, jer ne želi da se pokaje kako bi se oslobodio malog pakla u kome živi, a koji ga vodi u onaj strašniji, večni. Tako se lišava i zemaljskih rajskih radosti, koje se nastavljaju u raju, kraj Boga, i daleko većim radostima, onim večnim.
Koliko je čovek udaljeniji od Boga, toliko je udaljeniji i od samoga sebe. Vidiš, u Jevanđelju o bludnom sinu piše: "A kada dođe sebi reče: ...otići ću ocu svojemu..." (Lk. 15,17-18). Znači, kada je došao k sebi, kada se pokajao, tada reče: "Vratiću se svome ocu." Dok je živeo u grehu, bio je izvan sebe, daleko od samoga sebe, nije bio pri zdravoj pameti, zato što je greh van zdrave pameti.
21 Avgust 2012
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
O čitanju Pisma
U Jevanđelju je za svaki dan predviđeno da se čita jedno začalo. To je pouka koju sveta Crkva daje čedima svojim; potrebno je proučavati ga (svako začalo) s pažnjom! Izjutra, kada je duša slobodna od bilo kakvih spoljašnjih utisaka, sa molitvom Gospodu da vam podari moć razumevanja, prodirite svom svojom pažnjom u ovu riznicu sudova Božijih i pazite šta će kroz nju vama reći ovo, reklo bi se, mrtvo slovo, a zapravo - uvek živi Gospod.
Neki ljudi zapisuju misli koje im reč Božija proizvodi u srcu, kao što ognjilo izbija iskrice iz kremena, verujući da su to pouke koje im prenosi njihov anđeo čuvar. I zaista je tako. U času teskobe takve misli predstavljaće nasušni hleb za dušu. Onaj ko ne propušta da zapisuje takve misli čini isto ono što čini čovek koji čuva novac za crne dane. Jedan starac svojevremeno je ispisao sve zidove svoje kelije takvim mislima. U manastiru Svetog Save kod Jerusalima postoji mnogo rukopisnih zbornika svetootačkih izreka. Sve su one, može se slobodno reći, ovakvog porekla. Vi ste već imali prilike da ih čitate. Pogledajte, na primer, drugo poglavlje iz Margarita. Čak i da nema naslova, mogli biste pretpostaviti da su se svi ovi iskazi pojavili u duši za vreme čitanja svetootačkih spisa, odakle su neki od njih preneti od reči do reči, a neki put su izraženi sopstvenim rečima. U jedanaestom poglavlju, koje pripada perujereja Božijeg Leontija, sabrane su misli koje se rađaju u duši prilikom čitanja reči Božije. Svako može postupati na ovaj način. A kako to činiti? Potrebno je samo postaviti ovo sebi za pravilo, i sve će poći samo od sebe.
20 Avgust 2012
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
Borba molitvom
U ljudima koji se staraju da žive duhovnim životom vodi se najtananija i najteža borba kroz pomisli svakog časa u životu, tj. duhovna borba. U svakom trenutku [čovek] treba da bude kao svetlo oko kako bi primećivao i odbijao pomisli koje lukavi uliva u dušu. Njemu srce treba svagda da gori verom, smirenjem i ljubavlju. U suprotnom, u njega će se lako naseliti đavolsko lukavstvo, a potom maloverje ili neverje, a zatim i svako drugo zlo, od koga se čak ni suzama neće lako oprati. Stoga nemoj dopustiti da ti srce bude hladno. Naročito u vreme molitve na svaki način izbegavaj hladnoću ravnodušnosti. Često se dešava da je na usnama molitva, a u srcu lukavo maloverje ili neverje. Ustima kao da je čovek blizak Gospodu, dok je srcem u stvari dalek. U vreme molitve lukavi upotrebljava sve načine da ohladi srce naše i da ga neprimetno učini lukavim. Moli se i krepi i srce svoje snaži.
17 Avgust 2012
SV. JOVAN KRONŠTATSKI
Uzdanju u Boga
- Oseni se krsnim znakom, dobro čedo moje, i učinićeš ono što ti kažu. A ako još kažeš: "Uz blagoslove Svetih Otaca naših", toliko svetitelja ima, a ni jedan ti neće odbiti pomoć. Ne smeš nikada da gubiš uzdanje u Boga. Nemoj da se utežeš u svoju usku ljudsku logiku, mučiš samu sebe i sprečavaš pomoć Božiju. Kada sebe i svoj rad prepustiš Bogu, posle ljudskog marljivog i mudrog delanja, mnogo ćeš pomoći samoj sebi, ali i drugima. Uzdanje u Boga velika je stvar. Jednom je trebalo da mi vade krv. Bilo je četiri lekarke. Jedna me izmučila: nije mogla da nađe venu. Dođe druga, isto. Stiže i treća, koja se specijalizovala za to, ali ništa. U tom trenutku prolazila je četvrta lekarka. Videla je koliko su me izmučili, pa je došla i ona da pokuša. Ona se prvo prekrstila i odmah je našla venu, zato što je zatražila pomoć Božiju. Ostale su se, iz nekog razloga, uzdale samo u sebe.
Velika je prednost kada se čovek prepusti rukama Božijim! Ljudi sebi postavljaju cilj i trude se da postignu uspeh, a ne pada im na pamet da se pitaju kakva je volja Božija, a kamo li da joj se prilagode. Treba sa uzdanjem da se prepustimo Bogu da nas uputi u pravom smeru, a sami da činimo sve što je potrebno i to sa velikom usrdnošću. Ako se čovek ne uzda u Boga, tako da se u potpunosti ne prepusti Njegovim rukama, mučiće se. Ljudi obično prvo pribegavaju ljudskoj utehi, a kada se razočaraju u ljude, tek tada se okreću Bogu. Ali, ako ne želimo da se mučimo, treba odmah da ištemo utehu Božiju, jer je ona jedina istinska uteha. Nije dovoljna vera.[1] Uzdanje u Boga privlači Njegovu pomoć. Hrišćanin veruje i uzdaje se u Boga do smrti, a tada jasno vidi ruku Božiju koja ga spasava.
Apostol Pavle kaže da vera predstavlja veru u nevidljivo, a ne samo u vidljivo (vidi: Jev. 11,1). Kada poveravamo svoju budućnost Bogu, obavezujemo Ga da nam pomogne. Potpunom uzdanju u Boga majka je vera, sa kojom se čovek tajinstveno moli, i zaslužuje plodove nade. To je neprekidna molitva i ona donosi rezultate u trenutku kada je potrebno. Tada čovek prirodno živi anđelskim životom i iz njega provaljuje slavoslovlje: "Svet, svet, svet je Gospod nad vojskama" (vidi: Isa. 6, 3). Jer čovek može svoj život učiniti rajskim, ako ima uzdanja u Boga, ako Ga slavi za sve i ako prihvata da On upravlja njime kao dobar Otac. U suprotnom, svoj život pretvara u pakao. Velika je stvar da čovek može da oseti u ovom životu delić rajske radosti.
16 Avgust 2012
SV. JOVAN KRONŠTATSKI
GOSPOD JE DONEO MAČ
"Svaki koji prizna. mene pred ljudima, priznaću i ja njega pred Ocem svojim koji je na nebesima, A ko se odrekne mene pred ljudima, odreći ću se ja njeGa pred Ocem svojim koji je na nebesima. Ne mislite da sam došao da donesem mir na zemlju; nisam došao da donesem mir nego mač. Jer sam. došao da rastavim čoveka od oca njegovog i kćer od matere njezine i snahu od svekrve njezine. I neprijatelji čoveku postaće domaći njegovi, koji ljubi oca ili mater većma nego mene, nije mene dostojan. I koji ne uzme krst svoj i ne pođe za mnom, nije mene dostojan, Koju čuva život svoj izgubiće Ga, a koji izgubi život svoj mene radi, naći će Ga. Koju vas prima, mene prima; a koji prima mene prima Onoga koji me je poslao. Koju prima proroka u ime proročko, platu proročku primiće; i koji prima pravednika u ime pravedničko, platu pravedničku primiće. I ako neko napoji jednoga od ovih malih samo čašom studene vode u ime učeničko, zaista vam kažem, neće mu plata propasti. I kada završi Isus zapovesti Dvanaestorici učenika svojih, otide odande da uči i propoveda po gradovima njegovim.".
(Matej 10, 32-42, 1; Zač, 38, 39).
Iz ovih reči Gospodnjih: "nisam došao da donesem mir nego mač", treba da shvatimo o čemu je ovde reč, jer On koji je Car mira, koji je mir naš, koji je rekao: "Mir svoj vam ostavljam, mir svoj dajem vam"(Jn. 14, 27), sada ovde kaže da nije došao da donese mir. Pa kako to? Iz daljega teksta vidimo o čemu se radi. "Došao sam, veli, da rastavim čoveka od oca njegovog i kćer od matere njezine, i snahu od svekrve njezine... i neprijatelji čoveku postaće domaći njegovi". O tome je, dakle, reč. On je kao mač na kome se sve deli na dva dela: ili za Njega, ili protiv Njega. Reč je ovde sada o tome. Ako otac postane hrišćanin, a žena mu ili sin, ili deca neće da postanu hrišćani, očigledno je tu podela. I razume se, da će ono grešnici, neznabošci, stalno napadati hrišćanina. I, evo, tu je mač. Mač je samo simvol nemira i rata. Evo tu je, reč o tome.
Dalje veli Gospod: "Koji ljubi više sina ili kćer nego mene, nije mene dostojan, Koji ljubi oca ili mater više nego mene, nije mene dostojan". Tj. ako sin postane hrišćanin, ali iz ljubavi prema roditeljima koji su ostali neznabošci i on kaže: "Pa da i ja ostanem neznabožac", očigledno da on onda nije dostojan ljubavi Božije. Jer, spasenje je u Gospodu Hristu Isusu, i onaj koji više voli da ostane u grešnosti i da propadne sa svojim roditeljima i sa svojim narodom u tom smislu, taj, razume se, da će im izgubiti dušu i da nije dostojan ljubavi Božije. O tome je dakle, reč.
I još u ovome: "Ko čuva život svoj izgubiće ga, a ko izgubi život svoj zbog Mene, taj će ga naći". Ono što stalno ponavljam je da čovek hrišćanin mora obratiti pažnju da, ako treba da izgubi glavu i to mu je bolje nego da izgubi dušu svoju. I da i najmanji trud iz ljubavi prema bližnjima, i iz ljubavi prema Bogu neće nam propasti jer i koji napoji žednoga čašom vode, neće mu plata propasti", ali isto tako neće propasti i ono zlo koje je učinjeno prema ljudima. Čuvajmo se od zla, a činimo i trudimo se u dobru, Bog vas blagoslovio!
15 Avgust 2012
BLAŽENOPOČIVŠI PAVLE SRPSKI
Dobročinstva naspram gordosti
Naspram gordosti je - sećanje na svoje grehe, uspomena na smernost Hristovu; valja pripisivati sebi da si najgori, ne zaboravljati da se Bog ponositima suproti (I Pet. 5,5).
Ali to nije posao za jedan dan ili mesec nego je mnogo vremena, volje, podviga, truda i pomoći Božije potrebno da bi se iskorenio ovaj smrtonosni koren <gordost>; a ako li se taj iščupa, i sve grane strasti usahnuće i pootpadati...
... Đavo te ne napada strastima, nego gordošću, koja je teža od svih drugih poroka. On sam je, budući bestelesan, samo zbog ovoga greha svrgnut sa neba, pa se trudi da i druge ovim osramoti. Premilosrdni Gospod ponekad dopušta da padnemo i da se zapletemo u neke strasti, kako bismo uvideli svoju nemoć i grehe i pobrinuli se za njih, umesto da gledamo na tuđe grehe i nemar.
Mislim da je đavolu dopušteno da vas silno napadne, jer ste umislili da ste stekli mir.
13 Avgust 2012
SVETI MAKARIJE OPTINSKI
SREBROLjUBLjE
Strast srebroljublja dolazi spolja, van naše prirode i nastaje kao posledica maloverja i nerazumevanja rekli su Oci. Zato i podvig protiv nje nije težak za one koji sa strahom Božijim paze na sebe i teže istinskom spasenju. Ali, ako se ta strast ukoreni u nama, onda to biva gore od svih drugih strasti; i ako joj se pokorimo - vodi u takvu pagubu da ju je Apostol nazvao ne samo korenom svakoga zla - gneva, očajanja i dr., već i idolosluženjem (1. Tim. 6, 10), (Kol. 3, 5). Mnogi radi srebroljublja otpadoše ne samo od blagočestivog života, već, i zgrešivši u veri, dušom i telom izgiboše, kako se govori u Svetom Pismu. I Oci su rekli da "Koji sabira zlato i srebro i na njih polaže nadu - otkriva time svoje neverje u tu istinu da se Bog brine o njemu".
Sveto Pismo, takođe, kaže, ukoliko je neko porobljen - ili gordošću ili srebroljubljem - bilo kojom od ovih strasti, već tada demon ne mora da ga napada kakvom drugom strašću jer je i ova jedna dovoljna za njegovu pogibelj. Stoga svakako treba da nastojimo da se zaštitimo od te smrtonosne i dušegubne strasti, moleći Gospoda Boga da odagna od nas duh srebroljublja.
Ne treba se rešiti samo zlata, srebra i imanja, već i ovih stvari, osim neophodno potrebnih - odeće, obuće, kelije, posuda i pribora za ručni rad; i sve to da ne bude skupoceno, ukrašeno, lepog izgleda, već lišeno bilo četa što bi nam zadavalo brige i nespokoj, da ne bismo upali u mirske veze. Istinska pobeda nad srebroljubljem i stvarima uopšte sastoji se u tome da nije dovoljno samo da nemamo, već i da ne želimo nikakvo sabiranje. To nas privodi duševnoj čistoti.
10 Avgust 2012
SVETI NIL SORSKI
Životvorna vera
Nemojte misliti da naša vera nije životvorna za nas, pastire, niti da licemerno služimo Bogu. Ne, mi se prvi više od svih koristimo milošću Božijom i iz iskustva znamo šta je za nas Gospod sa svojim Tajinstvima, šta je Njegova Prečista Majka i Njegovi svetitelji. Na primer, pričešćujući se Životvornim Tajnama Tela i Krvi Gospodnje, ja sam često na sebi osetio njihovu životvornost, nebeske darove mira i radosti u Duhu Svetom. Mi znamo da nas blagi pogled našeg nebeskog Vladike i Njegova Tajinstva vesele više nego milostivi carski pogled poslednjeg podanika. I ja bih bio krajnje nezahvalan pred Gospodom i ožestočenog srca kad ne bih govorio o slavi Životvornih Tajni svima koje Bog voli, kad ne bih proslavljao Njegova čuda koja se dešavaju u srcu mom pri svakoj Božanstvenoj Liturgiji. Osim toga, ja često osećam na sebi nepobedivu, nedostižnu i Božanstvenu silu časnog i životvornog Krsta Gospodnjeg. Njegovom silom ja iz srca svoga progonim strasti, uninije, malodušnost, strah i sve zamke besovske. On je naš prijatelj i dobrotvor. Ja govorim iskreno sa svešću sve istine i sile svojih reči.
09 Avgust 2012
SV. JOVAN KRONŠTATSKI
Carstvo misli
Mi možemo da mislimo stoga što postoji bezgranična misao, kao što i dišemo stoga što postoji bezgranično vazdušno prostranstvo. Eto zbog čega se nazivaju nadahnućem svetle misli o nekom predmetu. Naša misao postojano teče pod uslovom postojanja neograničenog mislenog Duha. Stoga apostol govori: Ne da smo sposobni od sebe što pomisliti, nego je naša sposobnost od Boga (2.Kor.3,5). Stoga i Spasitelj govori: Ne brinite se kako ćete ili šta ćete govoriti; jer će vam se u onaj čas dati šta ćete kazati (Mt.10,19). Vidiš li da nam i misao i štaviše i sama reč (nadahnuće) dolaze izvana. Uostalom, navedeno se odnosi na stanje blagodati i na slučaj nužde. No, i u običnom našem stanju sve svetle misli su od anđela čuvara i od Duha Božijeg. Naprotiv, nečiste i mračne misli su od našeg povređenog bića i od đavola koji svagda čuči pored nas. Kako Hrišćanin treba da se upravlja? Bog je onaj koji čini u nama (Fil.2,13). Uopšte, svagde u svetu mi vidimo carstvo misli: u čitavom sklopu vidljivoga sveta i u pojedinostima, tj. na zemlji - u kretanju i životu zemaljskoga šara, u raspoređenosti sastojaka svetlosti, vazduha, vode, zemlje, ognja (u skrivenosti), u svim životinjama u sastojcima koji su rasprostranjeni u pticama, ribama, gmizavcima, zverinju, i čoveku, u njihovom mudrom i svrsishodnom ustrojstvu, u njihovim sposobnostima, naravima i navikama, u biljkama - u njihovom ustrojstvu, hranjenju i ostalom. Jednom rečju, svagde vidimo carstvo misli, čak i u bezdušnom kamenu i pesku.
08 Avgust 2012
SV. JOVAN KRONŠTATSKI
U CRKVI NEMA...
U hramu nema mesta grubosti, svađama, intrigama, hladnoći, ravnodušnosti, bezdušnosti. Naprotiv, svako ko ulazi u hram treba da oseti atmosferu ljubavi, saosećanja, brige i topline.
Zar treba da se učimo od sektaša koji svakoga ko ulazi kod njih susreću sa ljubavlju. I sveštenik i svi služitelji hrama treba da pamte da je jedan od zadataka njihove delatnosti, njihov svešteni dug – da pozdrave, uteše, zagreju ljubavlju svakoga ko dolazi.
Ne daj Bože da neko bude odgurnut hladnoćom, grubošću ili odsustvom želje da se potrudi na korist bližnjem i u slavu Božiju, u saglasnosti sa rečima Spasitelja: „onoga koji dolazi Meni neću istjerati napolje“ (Jn. 6:37).
Čovek primljen sa ljubavlju u hramu treba da susretne pobožnu tišinu, čistoću i lepotu, koji su suprotni uobičajenoj sujeti i užurbanosti koji proganjaju ljude u svakodnevnom životu i lišavaju ih duševnog spokoja.
Usred te lepote hrama Božijeg, nepoznate neverujućim ljudima, uznosi se tiha, krotka, smirena molitva, proniknuta ljubavlju prema Bogu i bližnjem. Izlazeći iz hrama na ulicu čovek ulazi u drugi svet koji živi po zakonu greha, ispunjen grehovnim sablaznima i nečistote svake vrste. I u taj svet, u kome je osiromašila ljubav i pogažena pravda nas i šalje Gospod.
07 Avgust 2012
o. Danil Sisojev
Sila krsta
Kada se hrišćanin krštava, sveštenik mu svetim Mirom na čelo stavlja znamenje Krsta, govoreći: "Pečat dara Duha Svetoga". Potom, svaki put kada se osenjuje krsnim znakom, hrišćanin se klanja spasonosnom Stradanju Gospodnjem i priziva silu Krsta, koja predstavlja silu raspeća Hristovog. Kada kažemo: "Krste Hristov spasi nas silom svojom" prizivamo silu žrtvovanja raspetog Gospoda. Zbog toga Krst ima veliku silu. Ako, na primer, pada kiša i grmi, grom može da pogodi gvozdeni krst u polju. Ako, međutim, ispod njega stoji hrišćanin, koji uza se ima maleni krst, i kaže: "Krste Hristov spasi me silom svojom" grom ne udara u njega. S jedne strane na delu su zakoni fizike, grom udara u gvozdeni krst i obara ga. Sa druge strane, vernika čuva tolicki krstić, jer je prizvao silu Krsta.
06 Avgust 2012
STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
VERA I UZDANjE U BOGA
- Veruješ, išteš, ali, ako nemaš smirenja, ili imaš sklonost ka gordosti, ne daje ti Bog. Neko može da ima vere ne kao "zrno gorušično" (Mt. 17,20 i Lk. 17,6), nego kao celo kilo zrnevlja gorutičnog, ako nema isto toliko smirenja, Bog ne posreduje, jer mu ne bi bilo na dobrobit. A ako postoji gordost, vera gubi silu.
Ako Čovek prolazi kroz život sa verom, bez ikakve sumnje, i zaište pomoć Božiju, događaće mu se u početku veoma male, a potom, malo po malo, sve značajnije stvari, i postaće veći vernik. Doživljavajući tajinstvo izbliza, postaje bogoslov zato što svet oko sebe neće poimati razumom, nego će živeti u istinitosti. Njegova vera neprestano raste, zato što se nalazi u jednom drugom prostoru, gde se zbivaju Božanski događaji. Ali, da bi neko doživeo tajinstvo Božije, mora da odbaci starog čoveka, kako bi se na neki način uzneo do stanja pre čovekovog pada. Mora da poseduje bezazlenost i jednostavnost, da vera njegova bude nepokolebiva i da veruje da ne postoji savršeno ništa što Bog nije u stanju da učini. Tada, kada čuje za nekog čoveka koji ne veruje ili sumnja u vezi sa pojedinim stvarima koje imaju dodira sa pomoći Božijom, da li znate koliko pati?
03 Avgust 2012
STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
O iskušenju
"I ne uvedi nas u iskušenje", Gospode. Da li nas Gospod ovim uči da se molimo da uopšte ne budemo kušani? Ne, jer rečeno je: "Svaku radost imajte, braćo moja kada bivate kušani" (Jakovlj. 1, 2). Pasti u iskušenje može da znači i utopiti se u iskušenju. Jer je iskušenje slično nekoj reci, preko koje je teško preći. Zato neki, ne utopivši se u reci iskušenja, preplivaju istu kao iskusni plivači, ne predajući joj se. A drugi nisu takvi, već ulaze u reku iskušenja i utope se.
Kao, na primer, Juda, koji je upao u iskušenje srebroljublja, i nije preplivao pučinu (tog iskušenja), već se udavio i telesno i duhovno. Petar je, pak, upao u iskušenje odricanja od Hrista, ali upavši u njega nije se udavio u njemu, već je hrabro preplivao pučinu i izbavio se od iskušenja. Evo kako drugi čovek (psalmopevac David) koji je došao do savršenstva Svetih blagodari za izbavljenje od iskušenja: "Ti si vas okušao Bože, pretopio si nas, kao srebro što se pretapa. Uveo si nas u mrežu, metnuo si breme na leđa naša. Dao si nas u jaram čoveku, uđosmo u oganj i u vodu; ali si nas izveo u odmor" (Ps. 66, 1012). Vidiš li sa kakvom smelošću govore oni koji su pobedili iskušenja i koji nisu posustali. Rečeno je: "Izveo si nas u odmor". Ući u duševni mir (odmor) znači izbaviti se od iskušenja.
02 Avgust 2012
SVETI KIRIL JERUSALIMSKI
“Čovečanstvo se tako prizemljilo…”
Čovečanstvo se tako prizemljilo, potpuno zaboravlja da je naš život put ka večnosti i priprema za nju. U ovoj dolini plača ljudi se komešaju i lutaju. Čak ćeš malo sresti onih s kojima se može porazgovarati o jedinom potrebnom. Možda se narod po svom životu već približio Drugom dolasku Spasitelja kao svetskom potopu.
Ne mogu da se uzdržim, srce ne može da izdrži. Kako su se naši bogoslovi, tačnije rečeno praznoslovi odvojili samovoljno od Pravoslavne stradalne Ruske Crkve, odleteli u Ameriku, usuđuju se da ruže Rusku Crkvu i druge teraju da se ugledaju na njihovo bezumlje. Poštovani mitropolite, opameti se. Zašto tako bezumno postupaš, ružiš Rusku Pravoslavnu Crkvu? Pišem ove redove i plačem. Nemoj da blatiš nego se moli za nju. Vi tamo u Americi možete da vičete, a ne možete da shvatite kako je teško zadržati kormilo Pravoslavne Crkve u bezbožnoj vlasti. Naravno, vi ste učeni, imate brz jezik, možete mnogo da napričate u svoje opravdanje, ali mnogo grešite.
Molim te i preklinjem, urazumi se, prestani da ružiš Svetu Rusku Pravoslavnu Crkvu, već se moli za nju, jer ni neznabošci ne postupaju tako. Gde predstoje dva zla treba birati manje zlo, a kako da ne priznaju vladu ako tamo žive? Zakon Božji je Jevrejima kad su bili u ropstvu kod neznabožaca zapovedao da se mole za vlast. Verovatno da to znaš, a ako ne znaš, pogledaj u Bibliji.
Savršeno Pravoslavlje je i ostalo samo u Ruskoj Crkvi. Njegova Svetost Patrijarh Aleksije strogo prati službe i zahteva da se sve službe obavljaju po Ustavu. Dobro znam: u drugim pravoslavnim crkvama parastos traje duže nego opelo. Ah, jerarsi u dijaspori, brvno u svom oku ne vidite, prosto ne želite da vidite, a trun u stradalnoj Crkvi ste videli.
Jedna dama iz Finske je išla u Rusiju, bila je u crkvi: "Naroda ima mnogo i usrdno se mole. Na moju sramotu, nisam se pravilno krstila. Žena koja je stajala pored mene rekla mi je: nisi pravoslavna kad se tako loše krstiš. Bilo me je sramota."
A Vi, Vaše Visokoprepodobije, ako ne možete da se smirite da se molite za stradalnu Crkvu, ne ružite je i ne osuđujte, jer Vaša revnost nije po pobožnosti i po Bogu, već od gordosti.
Molim za Vaše svete molitve i blagoslov.
01 Avgust 2012
shiiguman Jovan
VERA I UZDANjE U BOGA
- Veruješ, išteš, ali, ako nemaš smirenja, ili imaš sklonost ka gordosti, ne daje ti Bog. Neko može da ima vere ne kao "zrno gorušično" (Mt. 17,20 i Lk. 17,6), nego kao celo kilo zrnevlja gorutičnog, ako nema isto toliko smirenja, Bog ne posreduje, jer mu ne bi bilo na dobrobit. A ako postoji gordost, vera gubi silu.
Ako Čovek prolazi kroz život sa verom, bez ikakve sumnje, i zaište pomoć Božiju, događaće mu se u početku veoma male, a potom, malo po malo, sve značajnije stvari, i postaće veći vernik. Doživljavajući tajinstvo izbliza, postaje bogoslov zato što svet oko sebe neće poimati razumom, nego će živeti u istinitosti. Njegova vera neprestano raste, zato što se nalazi u jednom drugom prostoru, gde se zbivaju Božanski događaji. Ali, da bi neko doživeo tajinstvo Božije, mora da odbaci starog čoveka, kako bi se na neki način uzneo do stanja pre čovekovog pada. Mora da poseduje bezazlenost i jednostavnost, da vera njegova bude nepokolebiva i da veruje da ne postoji savršeno ništa što Bog nije u stanju da učini. Tada, kada čuje za nekog čoveka koji ne veruje ili sumnja u vezi sa pojedinim stvarima koje imaju dodira sa pomoći Božijom, da li znate koliko pati?
31 Juli 2012
STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
Treba se moliti, ne samo ustima, nego i srcem
Meru dostojanstva svoje molitve merićemo ljudskim merilom, kvalitetom naših odnosa sa ljudima. Kakvi bivamo sa ljudima? Nekada im hladno, bez učešća srca, po dužnosti ili iz pristojnosti iskazujemo svoje molbe, pohvale, zahvalnost ili činimo za njih nešto; a nekada sa toplinom, od srca, sa ljubavlju ili nekada pritvorno a nekada iskreno. Isto tako smo neujednačeni i sa Bogom. A ne treba tako. Treba uvek od sveg srca iskazivati Bogu i slavoslovlje i blagodarenje, i molbu; treba uvek od sveg srca činiti svako delo pred Njim; svim srcem uvek voleti Njega i uzdati se u Njega.
Reči molitve slične su kiši ili snegu, ako se izgovaraju sa verom i saosećanjem: u svakoj od njih sadržana je njoj svojstvena sila i plod. Kišne kapi ili pahuljice, koje padaju poput neprekidne niti ili u grudvicama, napajaju zemlju, i ona rađa i donosi plod; tako i reči molitve predstavljaju kišu duševnu koja svaka posebno, napaja dušu, i ona rađa plodove dobrodetelji, sadejstvujući Svetom Duhu, posebno još ako je to suzna kiša.
30 Juli 2012
SVETI JOVAN KRONŠTATSKI
O GREHU LAŽI I LICEMERJA
Ako se upitamo koji greh je danas najrasprostranjeniji,koji je najstrašniji čir, epidemija, koja je zahvatila čitav svet, odgovor će biti: laž i licemerje. Kao što voda koja se izliva za vreme potopa i pokriva zemlju, prodirući u svaku njenu pukotinu, ispunjavajući svaku udolinu i brazdu, i postepeno pretvara zemlju u močvaru, u prljavo blato, u blatište, kojezarobljava čoveka, tako su laž i licemerje ispunili naš život.Ovaj greh je postao uobičajen u našem svakodnevnom životu;greh u koji smo gotovo potpuno potonuli; greh koji smo prestali da vidimo, čiji smrad smo već prestali da osećamo. A mnogi čak laž smatraju duhovnom mudrošću. Braćo i sestre, kažu da je lakše spasiti se od vatre nego od vode: vatra se može ugasiti,može se iskočiti iz zgrade koja gori, ali kada se izliju reke, gde čovek da beži? A laž i licemerje u naše vreme liče na reke prljavštine koje su se izlile po čitavoj zemlji. Ako pažljivo pratimo sebe makar i jedan dan, videćemo koliko smo laži i licemerja pokazali tog dana. Ranije su reči "glumac" i "umetnik" zvučale kao prekor. A sada ljudi kažu "umetnik" kad žele da pohvale čoveka, da pokažu da je majstor u svom poslu. I zbog toga što smo se sami pretvorili u umetnike laži i licemerja sami smo navikli da nosimo masku na svom licu. Evo primera: čovek se sretne sa svojim pretpostavljenima i šta se dešava? Na njegovom licu se pojavljuje nekakav servilan osmeh, neki izraz ushićenja. Ali, čim se isti čovek rastane od svog šefa reći će o njemu neku gadost ili će ispričati gadnu spletku. A ako se sretne sa ljudima koji su mu potčinjeni njegovo lice će poprimiti nepristupačan izgled, kao da poseduje sve vrline, kao da je natčovek.
Kako se ponašamo prema čoveku ako nam je potreban? Gledamo ga nežno, umilno govorimo, raspitujemo se za njegov život, informišemo se kad mu je rođendan itd. Ako sretnemo čoveka koji želi za nešto da nas zamoli mi se trudimo da prođemo, maltene da protrčimo pored njega, a kad nam to ne uspeva, gledamo na ovog čoveka kao na svog neprijatelja. Dakle, braćo i sestre, na licu uvek imamo neku tuđu masku. Zašto je to tako? Zato što smo zaboravili da je čovek biće po obrazu i podobiju Božijem, zato što smo izgubili poštovanje prema čoveku, gledamo na svog bližnjeg kao na prostu stvar. I zbog toga meću ljudima vlada takva otuđenost, čak i meću najbližim rođacima.
27 Juli 2012
ARHIMANDRIT RAFAIL KARELIN
Pokvarili su prirodu i njen mir
Većina sredstava koje ljudi danas koriste da im služe, izazivaju buku. Ah, bukom su izludeli spokojstvo prirode! Izmenili su joj oblik i upropastili je svim tim savremenim sredstvima. Kako je nekada sve bilo mirno i spokojno! Kako se čovek upropaštava i kako uništava eve oko sebe, a toga nije ni svestan!
Svi su sada već naučili da žive sa bukom. Vidiš, i mnoga današnja deca, moraju da slušaju rok muziku da bi mogla da uče! Dakle, spokojniji su kada uče uz muziku, nego u tišini. Umiruje ih nemir, jer u njima nema mira. Svuda vlada buka. Neprestano vrr, vrr... čuješ! Vrr, vrr... da bi sekli drva, vrr, vrr... da bi ih uglačali, vrr, vrr... da bi [voćke] isprskali prskalicom. Zatim će izumeti druge prskalice, velike kao avione, koji će dizati još veću buku i reći će: "A, ove su bolje, jer bacaju više otrova, i ne ostaje ni jedan pupoljak neisprskan" i svi će želeti baš takve prskalice da kupe i biće srećni i zadovoljni sa njima.
Da bi ukucao jedan ekser, onaj mora prvo da izbuši rupu, pa uzima ono ..."vrr"! Čas posla! To je mačiji kašalj! I sav je srećan! Čudna stvar, još je i ponosan! Da bi se malo rashladio, uzima spravicu na baterije: opet vrr... Nekad, kada je čoveku bilo vruće, malo bi mahao rukom, a sada mora da ogluvi da bi se malo rashladio! A na moru, sada sve diže buku. Nekad si mogao da vidiš brodove na jedra, kako tiho klize po vodi. Sada svaki čamac ima motor: drn-drn! Uskoro će većina ići tamo-amo avionima. I znaš šta će biti? Zemlja može malo i da priguši buku. A u vazduhu će biti... Sačuvaj Bože!
26 Juli 2012
STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
Žalost se dopušta zbog greha ili radi ispitivanja vere
Od srca saosećam sa vama i žalostim se zbog nesreće koja vam se dogodila, ali vam ništa ne mogu pomoći, niti vas utešiti, osim tako, što vam savetujem da se predate volji Božijoj i da od Njega tražite milost, pomoć i utehu. Čvrsto verujte da se ovo nije dogodilo slučajno, već po dopuštenju Božijem, po za nas nedokučivim zakonima, ili kao kazna za grehe, ili radi kušanja vere. U svakom slučaju, proizašlo je iz Njegove ljubavi prema vama, jer: koga ljubi Gospod onoga i kara; i bije svakoga sina kojega prima; ako podnosite karanje, Bog postupa sa vama kao sa sinovima... ako li ste bez karanja, koje su svi iskusili, onda ste kopilad a ne sinovi (Jevr. 12,68); ove reči nisu moje, već apostola Pavla i iz njih vidite da ste čeda Božija. Samo trpite, ne budite malodušni i blagodarite Bogu, pa će sve da pođe na bolje.
Mi vidimo i nesumnjivo verujemo da Promisao Božiji koji se stara o svakoj stvari, brine i o nama, čineći ono što je na našu duhovnu korist - odvaja nas od onoga što je beskorisno, ili iskušava našu veru, dok neke i kažnjava za grehe. Tegobe koje su nam nametnute po pravednom sudu Njegovom treba da podnosimo s pokornošću volji Njegovoj. Ljude koji nam pričinjavaju nevolje treba da smatramo za oruđe Božije u delu našeg spasenja i da se molimo za njih. Drugačije se ne možete utešiti. Kada pak od ljudi tražite da vas vole, vi ne krivite sebe, jer gledate kroz zavesu samoljublja.
25 Juli 2012
SVETI MAKARIJE OPTINSKI
Gordost je uzrok svih naših padova, grehova, zala i nevolja
...Sve potiče od gordosti. To je glavni izvor svih naših grehova, zala i nevolja.
... Uzrok i koren svih vaših poriva je - gordost; njeni izdanci su: uobraženost, visoko mišljenje o sebi, osuđivanje ljudi, ponižavanje i grdnja. Ma koliko se mi trudili da činimo dobra dela, uz ova delanja ona su mračna i ne donose korist; jer i jesu prestupi i suprotstavljanja volji Božijoj; Njegovo sveto učenje i sam život jesu krotost i smernost, koje nam je i naložio da učimo od Njega, kako bismo stekli pokoj dušama našim (Mat. 11,29). Uzrok svih naših zala je gordost, a zastupnik svih dobara - smernost!
Za svu našu nesreću i odvraćanje od Boga kriva je gordost, a obrnuto, za blaženstvo i približavanje Bogu zaslužna je smernost, te i poroci naši svi proizlaze iz nje kao iz zlog korena, zli izdanci jesu plodovi gordosti. Ali se ona tako skriveno gnezdi u srcu da onaj koji je u sebi nosi ne može proniknuti i shvatiti da je tu dok Bog ne pošalje neko razotkrivanje putem iskušenja. Pročitajte kod sv. Petra Damaskina u 2. knjizi, na kraju 24. Slova, o starom monahu koga su svi smatrali svetim ali prilikom njegove smrti jedan bogougodni monah čuje glas upućen nemilostivom Anđelu koji je stajao kraj njega s trozupcem da mu ne da pokoj duši pošto ni on nije davao mira Gospodu ni jednog trenutka[1]. Videćete da se gordost skrivala ne samo od drugih nego i od njega samoga.
24 Juli 2012
SVETI MAKARIJE OPTINSKI
Kad se uzruja srce čuvaj usta i prekorevaj sebe, a ne bližnjega
Pišeš, sa svešću o svome postupku, da nisi izdržala smutnju od strane N. - drznula si se da načiniš primer užasan ali si zato bila žestoko kažnjena mučenjem savesti i napadom vraga. Pamteći to, uzdržavaj se od strasti gneva, kojoj je koren gordost. Pa kako možemo da iskorenimo i gordost i gnev ako nas niko ne dirne? Prema rečima Jovana Lestvičnika, kad se srce uzruja valja čuvati usta i za uzrujanost kriviti sebe a ne bližnjega i, spoznavši svoju slabost, spuštati se u dubinu smirenoumlja.
Ako bi te ona nečim i uvredila, ti ipak... nateraj sebe da je smatraš boljom od sebe i smatraj da je krivica tvoja; to delanje u srcu niko ne vidi, ali Bog ga vidi i umiruje podvižnike; a ako li, obrnuto, budeš prihvatala neka prekorevanja a sebe opravdavala, onda ćeš time samo produbiti svoje nemire i imaćeš u srcu zlopamćenje zariveno poput klina...
...Ponovo se žalite na svoje porive u gnevu. Ne treba se mnogo uzbuđivati zbog ovoga već se, spoznavši da imate u sebi zaloge ove ljute strasti, postarajte, uz Božiju pomoć, da se od nje izlečite. Ali ona se ne može izlečiti a da nam nije pokazana; a vama je pokazuju deca, pod nadzorom Božijim, da biste se potrudili da je izlečite. Zapali se srce moje u meni...nijem sam, neću otvoriti usta svojijeh, piše David (39,3,9). A uz to, valja prebacivati sebi, a kad se strasti umire onda deci s krotošću možete reći šta je bolje, i na njih će delovati i vama će poslužiti na korist.
A protiv zlopamćenja prema N. silno se podviži i ne dopuštaj tome vragu da ima pribežište u tvom srcu; makar i hiljadu poslušanja da imaš, samo ta jedna stvar poništiće ih sve.
23 Juli 2012
SVETI MAKARIJE OPTINSKI
Gnev je - izdanak gordosti
Spoznajte i koren gneva i jarosti: to je gordost; smirenjem koje mu je suprotno iskorenjujte ga, uz pomoć Boga koji vidi smirene.
Iz tvojega pisma vidim: postigla si mirnu savest i pribojavaš se da te ko ne uznemiri, ali se na gnev često ražestiš a to je u suprotnosti sa polaznom namerom; iz ovoga se vidi da, čuvajući se od poroka, dopuštaš da se useli u tebe visoko mišljenje o tebi samoj, jer je gnev - izdanak gordosti, i gde dođe do pada tu je prethodila uznositost; ako li pak budemo imali na pameti Hristovu smernost i ako sami postajemo skromni, onda će i gnev da se utiša.
Svom dušom žalim što vas u tako visokoj meri obuzima razdražljivost, Valja da zagledate u svoje srce strogo, da imate strah pred Bogom, da ne gubite iz vida ljubav i smernost; posmatrajući stanje sopstvene slabosti, valja češće da korite sebe i da molite Boga da vam pomogne u prevladavanju ove pogubne strasti, da imate jaku nameru da se od nje čuvate, ali bez uobraženosti. Glavni izvor i pokretač strasti jeste gordost, a suprotnost njena - smernost poništava je.
20 Juli 2012
SVETI MAKARIJE OPTINSKI
O NADI
Svi koji imaju čvrstu nadu u Boga, uzvode se k Njemu i prosvetljuju sijanjem večne Svetlosti.
Istinska i mudra nada ogleda se u tome da čovek nimalo ne brine za sebe, i to iz ljubavi prema Bogu i radi dela dobrodetelji (vrline), znajući da o njemu brine Bog. Ako, pak, čovek sam brine za svoje poslove i Bogu se molitvom obraća samo onda kada ga snalaze neizbežne nesreće, ne videći u sopstvenim snagama sredstvo kadro da ih odvrati, pa tek tada počne da se nada u pomoć Božiju - ta je nada sujetna i lažna. Istinska nada ište samo Carstvo Božije, a uverena je da će joj i sve zemaljsko, što joj je potrebno u ovom prolaznom životu, biti darovano. Dok tu nadu ne stekne, srce naše neće moći da ima mira ni pokoja. Tek ta nada umiriće ga i u njega uliti radost. O njoj su upravo poklonjenja dostojna i presveta Usta rekla: "Hodite k Meni svi koji ste umorni i natovareni, i Ja ću vas odmoriti!" To znači da će umorni i natovareni nadu svoju položiti na Gospoda i da će tako naći olakšanje u trudu i strahu svome.
U Jevanđelju Lukinom rečeno je o Simeonu: " I bi mu obećano Duhom Svetim da neće videti smrti dok ne vidi Hrista Gospodnjeg" (2, 26). Pravedni starac nije gasio nadu svoju, no je čekao preželjenog Spasitelja i, s radošću Ga primivši na ruke svoje, rekao: " Sada me otpuštaš da idem, Vladiko, u preželjeno Carstvo Tvoje, jer sam primio nadu svoju - Hrista Gospodnjega".
19 Juli 2012
SERAFIM SAROVSKI
O VERI
Pre svega potrebno je verovati u Boga, jer "onaj ko prilazi Bogu, treba da veruje da Bog postoji i da nagrađuje one koji Ga traže" (Jevr. 11, 6).
Vera je, po učenju Prepodobnog Antioha, početak našeg sjedinjavanja sa Bogom: onaj ko istinski veruje, kamen je hrama Božijeg, pripravljen za zdanje Boga Oca, uznesen na visinu silom Isusa Hrista, tj. krstom, blagodaću Duha Svetoga.
"Vera, pak, bez dela je - mrtva", a dela vere jesu - ljubav, mir, dugotrpljenje, milost, smirenje, odmor od dela svojih, kao što je Bog od dela počinuo, nošenje krsta i život po duhu. Samo takva vera priznaje se za istinsku. Prave vere nema bez dela. Onaj ko istinski veruje, neizostavno ima i - dela.
18 Juli 2012
SERAFIM SAROVSKI
Strah Božji
Ukoliko stvar krene na dobro čovek se, pošto razmisli, odlučuje da se više ne prepušta zabavama, već da živi po sugestijama straha Božijeg i savesti uz samoodricanje. Zbog toga blagodat Božija, koja je do sada delovala spolja ulazi unutra kroz tajne, i čovekov nemoćni duh čini moćnim. Na ovu stranu već potpuno prelaze svest i sloboda; i u čoveku počinje unutrašnji život pred Bogom, život istinski slobodan, razumno-samodelatan. Duševno-telesne potrebe i zahtevi spoljašnjih slučajnosti ga više ne zanimaju, naprotiv, on njima počinje da vlada onako kako mu Duh daje. Kao samodržac on sedi na prestolu srca i otuda izdaje zapovesti šta i kako da se radi.
17 Juli 2012
SHIIGUMAN HARITON VALAAMSKI
SUŠTINA HRIŠĆANSKOG ŽIVOTA
Ljudi obraćaju pažnju na hrišćansko vaspitanje, ali ga ne dovode do kraja ili ne obraćaju pažnju na najbitnije i najteže strane hrišćanskog života zaustavljajući se na najlakšim, vidljivim, spoljašnjim. Ovo nedovršeno vaspitanje ili vaspitanje koje nije usmereno onako kako treba, daje lica koja brižljivo poštuju sva utvrđena pravila blagočestivog života, ali malo pažnje obraćaju ili je uopšte ni ne obraćaju, na unutrašnje kretanje srca i na istinsko napredovanje u unutrašnjem duhovnom životu... Njima su strani smrtni grehovi, ali oni ne paze na kretanje srdačnih pomisli. Zato će ponekad i malo suditi drugima, malo će se pohvaliti, i pogorditi, i naljutiti osećajući da su u pravu, ponekad će ih privući lepota i uteha (ovoga sveta), ponekad će čak uvrediti nekoga u porivu nezadovoljstva, ponekad će biti lenji da se mole, i molitvu im kradu isprazne pomisli i tome slično - i baš ih briga za to. Ova kretanja za njih imaju malo značaja. Ako su otišli u crkvu ili se pomolili kod kuće, po ustaljenom redu, i svršili svoje uobičajene poslove - apsolutno su zadovoljni i mirni. A šta se pritom događa u srcu - za to gotovo da i ne mare; međutim, ono može da kuje zlo i da time oduzima svu vrednost njihovom ispravnom i blagočestivom životu.
Uzmite sada ovaj slučaj: onaj ko je nepotpuno ostvarivao delo spasenja postao je svestan ove nepotpunosti i uvideo nepravilnost svog puta i nepouzdanost svog truda.
Tako se neko okreće od spoljašnje pobožnosti ka unutrašnjoj. Na to ga navodi ili čitanje knjiga o duhovnom životu ili beseda sa onima koji znaju u čemu je suština hrišćanskog života, ili nezadovoljstvo svojim trudom, osećaj da nešto nedostaje. I ništa ne ide kako valja. Uz svu ispravnost on nema unutrašnjeg spokoja; nema u njemu onoga što je obećano istinskim hrišćanima - mira i radosti o Duse Svjate (Rim. 14, 17). Kada se u njemu rodi ova misao koja ga uznemirava, beseda sa znalcima ili knjiga mu objašnjavaju u čemu je stvar, i ukazuju na suštinski nedostatak ustrojstva njegovog života, nedostatak pažnje usmerene na unutrašnja kretanja i upravljanje sobom. On shvata da se suština hrišćanskog života sastoji u tome da čovek umom stane u srcu pred Bogom u Gospodu Isusu Hristu blagodaću Svetog Duha i da otuda upravljajući svim unutrašnjim pokretima i svim spoljašnjim dejstvima sve u sebi, i malo i veliko, pretvara u služenje Triipostastnom Bogu, žrtvovavši Mu se u potpunosti, svesno i slobodno.
16 Juli 2012
SHIIGUMAN HARITON VALAAMSKI
Predavanje Bogu
Predavanje sebe Bogu najunutarnjiji je i najekriveniji akt našega duha. Magnoven je kao i sve, ali se ne postiže magnoveno no sazreva postepeno, dugo ili kraće vreme, shodno umenju i blagorazumnosti Hrišćanina-podvižnika. Njegov početak polaže se u prvom obraćenju, jer tada onaj ko se kaje, zavetujući ss, neizostavno govori: "Izbegavaću zlo i tvoriti dobro, samo me Ti, Gospode, ne ostavi Svojom blagodatnom pomoći!". S tim raspoloženjem on i stupa na poprište podvižništva i revnosno se bori na njemu, u iščekivanju primanja Božije pomoći. Ali, vidi se da ovde prethodi njegovo revnovanje, dok Božije dejstvo posleduje, tj. ide za njim. To je neophodno i po nastrojenju onoga ko počinje i po naumu Božijem. Onaj ko počinje da revnuje hoće da se potrudi radi Gospoda, da Mu posluži i - trudi se. Tako se u njemu razvija radosno uzdanje i takoreći smelost da gleda u Boga. Ali, očito je da na tome ne treba ostati. Neophodno je da čovek sledi podsticaj Božiji, suzbijajući samovolju svoje revnosti. Sledstveno, čovek ne treba da ostaje pri prvobitnom svome nastrojenju, no, ne slabeći u toj istoj revnosti, potrebno je potčinjavati se Bogu. Staviti se pod Njegovo tajanstveno uplivisanje (delovanje), učiti se da sledujemo Njegovim savetima i podsticajima. Na to je potajno ciljao i Gospod, kada je rekao apostolu Petru: "Kada si mlad bio, opasivao si se sam, a kada ostariš, drugi će te opasivati kako i nećeš!". U početku čovek sam revnuje, a posle govori: Gospode, Ti Sam, putevima kojima Ti znaš, ustroj moje spasenje! Ići ću kao okovani za Tobom kuda narediš!". To je odlučni čin našeg predavanja Bogu.
13 Juli 2012
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
Ko je samovoljan, podnosi nevolje usled svoje naravi
...Koliko ti je god u moći, nemoj predavati svoju slobodu u plen protivnika, nego vapij Gospodu: smiluj se, jer sam iznemogao (Ps.6,2)... primi pouku od ave Doroteja o tome da se u jednom trenutku može deset volja odseći, uostalom, ne bezbolno, o čemu sv. Petar Damaskin piše: "mudar odbacuje htenja svoja a bezuman, sledeći ih, trpi jade"; nevolje nisu od spolja već iz nas samih i iz naših naravi i navika.
...Hteli biste da živite daleko od njih, po svojoj volji, koja nam je prvi neprijatelj...
Strahujte od ovoga: da želite neizostavno ono u čemu i kako vi zamišljate ostvarenje svoje sreće. Bog nekada i dopušta da se naša želja ispuni ali se, umesto na sreću, nailazi na suprotno, a naročito ako neko nešto želi iz strasti; kod vas se, očigledno, ona ugnezdila duboko, u samom srcu. Video sam mnogo takvih primera; i preostajalo je samo kasno i neblagovremeno pokajanje.
12 Juli 2012
SVETI MAKARIJE OPTINSKI
Prostota vere
Spori se prostota vere sa lukavim neverjem (Jn.9). Prišavši slepcu koji je progledao, vera je prosvetila i njegove umne oči, te je on jasno ugledao istinu. Gledajte kako je kod njega sve logično. Pitaju ga: "Šta ti kažeš o onome koji ti je dao vid?" "Prorok je,- odgovorio je on,- tj. poslanik Božiji, ispunjen čudotvornom silom". Neprotivrečan i ispravan zaključak. Međutim, knjiška obrazovanost neće da vidi tu ispravnost i xoće da se ukloni od njenih posledica. Pošto joj to nije uspelo, ona se obraća neknjiškoj prostoti svojim predlogom: Podaj slavu Bogu. Mi znamo da je onaj čovek grešan. Ali, prostota vere ne ume da poveže grešnost i čudotvorstvo, te otvoreno izražava: Je li grešan ne znam; jedno znam, da ja bejah slep a sada vidim. Šta je moguće peći protiv takve reči? Međutim, logika nevernika je uporna i pri svoj očevidnosti se ne stidi da tvrdi da ne zna odakle je Onaj koji je otvorio oči slepome. U tome i jeste čudo, govori im zdrava logika vere, što vi ne znate otkuda je, a On otvori oči moje. A znamo da Bog ne sluša grešnike; nego ako ko Boga poštuje i volju Njegovu tvori, toga sluša. Otkako je veka nije se čulo da iko otvori oči rođenome slepcu. Kad On ne bi bio od Boga, ne bi mogao ništa činiti. Reklo bi se, posle ovoga ništa drugo nije ostajalo nego da se prekloni glava pod silom ispravnog zaključka. Međutim, knjiška učenost ne može da trpi zdravu logiku vere, i zato ga isteraše... Pa, pođi onda da dokazuješ istinu vere onima kod kojih se um iskvario od upornosti neverja. Nevernici svih vremena su ljudi istog kroja.
11 Juli 2012
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
Bog ne sputava našu slobodnu volju već u činjenju dobrog pomaže a zlo kažnjava
Čoveku je Bog podario razum i slobodnu volju da izabere najbolje; naša želja, stoga, jeste - ostvarivanje slobodne volje; kad naša nezavisna volja, vođena razumom, želi dobro, to jest ispunjenje volje Božije, i teži da ga pretvori u delo, onda je to Bogu ugodno i On nam pomaže u njegovom ostvarivanju. A kad pak, iz bezumlja, želi nešto što je protivno volji Božijoj i nastoji da ga ostvari, tada Bog, ne sputavajući našu slobodu, dopušta da se to ostvari, ali za prvo nagrađuje a za drugo kažnjava, o čemu se u Svetom Pismu mnogo puta govori. Jer želeti dobro u skladu je s našim jestastvom, našom prirodom, i nikako nije pogrešno, i valja brinuti ne samo o takvoj želji no i o nastojanju da se ona ostvari. Ali treba svoje želje i delanja uskladiti i dovesti do podudarnosti sa zakonom Božijim, prepuštati volji Njegovoj i moliti za Njegovo sudelovanje; onda će Bog, kada uvidi da nam je to na korist i da je u skladu s Njegovom voljom, i poslati Svoju pomoć za sudelovanje u tom poslu. A kad ne uviđa da nam je na korist i kad nema Njegove volje, onda On - iako smo mi uvereni da želimo učiniti dobro delo, ali ga obavljamo ili iz taštine ili iz nečeg sličnog - ne dozvoljava da se ono ispuni, jer Ga mi molimo: Gospode, neka bude volja Tvoja.
Ti se oslanjaš na moj savet i blagoslov za tvoju udaju. Ali ko sam ja, i šta ja predstavljam? Budućnost mi nije poznata - hoćeš li ti biti srećna po udaji ili ne, i stoga se ne bih odvažio da ti odlučno kažem, no prepuštam to volji Božijoj. Volja Božija pak ne sputava našu slobodu, no se izvršava u zavisnosti od onoga ka čemu je ova usmerena. Postoji volja Božija iz blagonaklonosti i postoji Božija volja iz popuštanja - i ova druga biva onda kad hoćemo da bude neizostavno tako kako mi mislimo da će za nas biti dobro. A, kada se predajemo Božijoj volji i molimo ne za ono što hoćemo nego za ono što će Njemu biti ugodno i nama na korist, onda u ovome biva volja Božija iz blagonaklonosti, korisna i spasonosna za nas, a kod volje Božije koja dolazi iz popuštanja neminovni su jadi i žalosti.
Nije svaka želja greh, nego je grešna želja odista greh, a bez dobre želje kako bi se čovek mogao nazvati slovesnim i razumnim i gde bi bila njegova sloboda? A o moljenju Spasitelj u Jevanđelju uči, podstičući nas na njega. Ištite i daće vam se; tražite i naći ćete; kucajte i otvoriće vam se. Jer svaki koji ište, prima; i koji traži, nalazi; i koji kuca, otvoriće mu se (Mat.7,7,8),
10 Juli 2012
SVETI MAKARIJE OPTINSKI
Odricanje od sopstvene volje i razuma - prvi je korak ka blagougađanju Bogu
Ispoljavaš želju da se odričeš svoje volje i razuma; to j e prvi korak ka blagougađanju Bogu, ali treba to ostvariti na delu, po stupanju tvojem u obitelj onih koji prolaze taj put: a dotle ima još vremena, imaš i sada za to priliku. Prvo: zadržavanje tvoje u svetu, protiv tvoje volje - eto odricanja. Drugo: svaku pomisao, reč i delo - suprotne zapovestima Božijim - odbacivati, eto i to je odricanje; a najviši od svega je odbacivanje nadmenih pomisli, kad ti zamišljaš svoje ispravljanje, a koje unižavaju tvoje bližnje.
Pokornost pak roditeljima odbacivanjem svoje volje i potrebna je i korisna; jer za to treba da pripremiš i naučiš sebe blagovremeno; tamo, to jest u manastiru, prva dužnost ti je - da se odrekneš sebe, svoje volje i razuma, na šta nas prizivaju reči Spasitelja našeg: ako ko hoće za mnom ići, neka se odreče sebe i uzme krst svoj (Mat.16,24). A odricanje od sopstvene volje i razuma sudeluje u sazdavanju krsta ili nedaća koji nam služe za spas.
9 Juli 2012
SVETI MAKARIJE OPTINSKI
Vera u molitvi
Naša nada da ćemo dobiti ono zašta se molimo za vreme molitve temelji se na veri u dobrotu i darežljivost Božiju, kao Bog milosti i darežljivosti On je i Čovekoljubac, i pri tome mi se prisećamo bezbrojnih ranijih svedočanstava dobrote i milosti, kako na drugim ljudima (u Sv. Pismu i u žitijima Svetih), tako i na nama. Zato je radi uspeha molitve potrebno takođe, da je onaj koji se moli, već ranije dobio traženo i u to čvrsto verovao srcem. Često mi dobijamo posle svoje molitve traženo, posebno molitve za spas duša naših; to treba pripisati upravo Gospodu, Njegovoj blagodati, a ne bilo kakvom slučaju. Gde je moguće dati mesto slučaju u Carstvu svedržiteljnog Boga? Bez Njega zaista ništa ne postaje, kao što bez Njega ništa ne postade što je postalo (Jn. 1, 3). Mnogi se ne mole, zato što im se čini, da oni navodno nisu dobili od Boga molitvom nikakve darove, ili smatraju molitvu nepotrebnim delom; Kažu: Bog sve zna pre naše molbe, i zaboravljaju, da je rečeno: ištite i daće vam se; tražite, i naći ćeme; kucajte, i omeopuće vam se (Mt. 7, 7). Naše molbe (molitve) potrebne su baš zbog jačanja naše vere, kojom se jedino i spasavamo: bpagodaću ste spaseni kroz vjeru (Ef. 2, 8); o ženo! velika je vjera tvoja (Mt. 15, 28); Spasitelj je zbog toga i primorao ženu da se usrdnije moli, da bi pobudio njenu veru i pojačao je. Takvi ljudi ne vide to, da oni nemaju veru najdragocenije nasleđe hrišćana, koje je neophodno kao život, da neverjem grade lažom (1. Jn. 1, 10) Boga a u suštini su čeda đavolja, nedostojni bilo kakvih milosti Božijih, da su oni ti koji ginu. Potrebno je, takođe, da srce u toku molitve gori željom za duhovnim blagom, ljubavlju k Bogu, Koga srce jasno sozercava u svoj Njegovoj beskrajnoj blagosti prema rodu ljudskom, i Koji je spreman da sluša sa očinskom ljubavlju sve njegove molitve. Kada, dakle, vi, zli 6ydyću, umijete dare dobre davati djeci svojoj, koliko će više Otac vaš nebeski dati dobra onima koji My ištu (Mt. 7, 11)?
6 Juli 2012
SVETI JOVAN KRONŠTATSKI
O molitvi
Vrlo je žalosno čuti da sveštenici uče svoju duhovnu decu da za vreme molitve zamišljaju lik Spasitelja, ili Majke Božije ili nekog sveca.
Ovakav način molitve je nepravilan, čak je štetan. Znam ljude koji su se tako molili, razboleli svoju glavu i išli kod lekara da se leče.
Reći ću ukratko kako se treba moliti na osnovu bogomudrih svetih otaca. Um treba zaključavati u reči molitve i pažnju držati u gornjem delu grudi, jer je pažnja duša molitve. Srce ne treba pritiskati pažnjom; ako pažnja bude u grudima, i srce će saosećati. Kad se pojave umilenje i srdačna toplina čovek ne treba da misli da je dobio nešto veliko. To biva prirodno, od usredsređenosti, ali nije prelest. Ipak Gospod daje izvesnu blagodatnu utehu molitveniku.
5 Juli 2012
Shiiguman Jovan
Srce i molitva
Kada se molimo, neizostavno smo dužni da zavladamo nad svojim srcem i da ga okrenemo Gospodu. Neophodno je da ono ne bude hladno, lukavo, neverno, dvojedušno. Inače, kakva nam je korist od molitve i pobožnosti? Da li je dobro da od Gospoda čujemo gnevni glas: Približava mi se narod ovaj ustima svojim, i usnama me poštuje, a srce im je daleko od mene (Mt.15,8)? Prema tome, nemojmo stojati u crkvi sa duševnom raslabljenošću, nego neka svako gori duhom svojim, služeći Gospodu. Ni narod ne ceni mnogo usluge koje obavljamo hladno, samo po navici. I Bog zapravo traži srce naše. Daj mi, sine, srce svoje (Prič.23,26). Jer, srce je glavno u čoveku, tj. njegov život. I više od toga: srce naše je sam čovek. Prema tome, onaj ko se Bogu ne moli srcem u stvari se uopšte i ne moli, budući da se moli samo telo njegovo, koje samo po sebi, bez duše, jeste isto što i zemlja. Setite se da stojeći na molitvi stojite pred Bogom koji sve zna. Stoga vaša molitva treba da bude, takoreći, sva duh, sva razum.
4 Juli 2012
SVETI JOVAN KRONŠTATSKI
Znanje bez božanskog prosvetljenja je propast
Ako se ljudi u brzini svoga razmišljanja na trenutak zaustave, njihov um će se ne samo odmoriti, nego će im se i božanska blagodat lako približiti. Znanje bez prosvetljenja je propast. Ako se neko trudi na duhovnom planu, ako se podvizava, tada ga Bog i prosvetljava. Tada on ima božansko prosvetljenje, božanska iskustva, i nema svoje sopstvene misli, pa zato i vidi daleko. Onaj ko je kratkovid, izbliza dobro vidi stvari, ali na daljinu ne vidi. A onaj ko nije kratkovid, videće malo dalje, ali i ovo još ništa ne govori. Jer telesnih očiju je jedan par, a duhovnih ima mnogo.
Oni koji su udaljeni od Hrista, lišeni su božanskog prosvetljenja, jer odbacuju sunce kao nešto bezumno, i odlaze tamo gde sunca nema. Kao posledica toga javlja se duhovna prehlada i bolest. Ako se čovek ne osvešta, akO ne dođe božansko prosvetljenje, ako je ostalo znanje i ispravno to često viđam to je onda samo racionalizam i ništa više od toga. Ako nedostaje božansko prosvetljenje, i ono što će ljudi reći, i ono što će napisati, neće im pomoći. Pogledajte kako Psaltir, koji je ispisan božanskim prosvetljenjem, ima veliku dubinu! Sakupi, ako želiš, sve teologe i sve filologe, i videćeš da jedan psalam sa takvom dubinom ne mogu da sastave! David je bio nepismen, ali možeš jasno da vidiš kako ga je vodio Duh Božji. '
I Crkva je danas u teskobi, jer nedostaje božansko prosvetljenje, i svako radi kako hoće. Ulaze i ljudski elementi od kojih nastaju strasti koje kasnije koristi đavo. Zbog toga ne bi trebalo da vlast traže ljudi kojima vladaju njihove strasti.
3 Juli 2012
STARAC PAJSIJE
Ne čini sebi kumira
Druga zapovest glasi: Ne čini sebi kumira.[1] Stalno pravimo sebi kumire. Pre svega, kumir sebi samima smo mi sami. Uobičajeni cilj našeg života jeste da pripremimo mesto na zemlji za kumir kao što smo mi. U ovome prolaze godine našeg truda i briga.
U duševnoj ravni kumiri su one težnje zbog kojih zaboravljamo Boga i gubimo blagodat. Sva naša maštanja i snovi jesu neprekidno stvaranje kumira. Naša mašta kao umetnik slika zamamne slike kumira za naše strasti.
Kumir može da postane čovek, strasna zaljubljenost - upravo to je stvaranje kumira. Zaljubljeni liči na čoveka koji pravi idole od klada od drveta i krhotina kamenja. Ove idole koje je stvorila njegova sopstvena mašta, on ukrašava, njima se klanja i služi.
Čovek je obraz i podobije Božije. Data nam je zapovest da volimo čoveka, ali obožavati čoveka ponekad do stanja nekakvog bezumlja znači praviti sebi kumir od gomile mesa i kostiju koji će se jednom svakako pretvoriti u trulež.
Kumir može biti novac, koje čovek u svojoj obmani pripisuje nepobedivu moć. Kumir može da bude nauka: većina naučnika koji smatraju da se silama nauke može spasiti čovečanstvo, pravi od nje sebi kumir koji oni suprotstavljaju Bogu Živom, pri čemu sami nastupaju u ulozi žrečeva ovog "božanstva intelekta". Kumir može biti umetnost koja ne služi u slavu Božiju, već radi bogotvorenja ovog sveta i ljudskih strasti.
Kumir za roditelje mogu da postanu njihova sopstvena deca radi koje oni ponekad bivaju spremni da u bukvalnom smislu prodaju dušu đavolu.
Na jednom mestu Svetog Pisma je napisano: "Idoli su ništa", a na drugom: "Idoli su demoni". Sam po sebi idol je duhovna obmana, praznina, ali ovu prazninu, ovaj duhovni vakuum, ispunjavaju mračne sile. Zbog toga se čovek koji je više vezan za tvorevinu nego za Tvorca nalazi pod uticajem demonskih sila.
Ako se kaže kratko, duševna ravan druge zapovesti je provera sopstvenog srca: da li u njemu postoje prekomerna vezanost ili mržnja koji oduzimaju mesto Samog Boga u ljudskoj duši, kad se slikovito govoreći, presto duše dobrovoljno daje drugom i na njega se penje nevidljiva zver.
Zanimljivo je kako su primitivni narodi izobražavali svoje bogove. Njihovi idoli imaju obličje čudovišta, nekakvih fantastičnih životinja s kljovama pruženim napred i kandžama povijenim kao kod ptica grabljivica. Ukoliko imaju ljudsko obličje liče na demone s izbuljenim očima, iskešenim zubima, čini se da su ovi idoli spremni da se bace na svoju žrtvu i raskomadaju je na delove. Idoli naših strasti su podjednako odvratni, strašni i ružni kao božanstva afričkih plemena i stanovnika tihookeanskih ostrva. Ma kako da ih ukrašavamo istinsko lice ovih idola je nemilosrdno i surovo kao lice duhova podzemlja. Oni muče svoju žrtvu, upijaju se u nju svojim kandžama, ali zaslepljenoj žrtvi se svejedno čini da su joj draži od svega na svetu. Kad za vreme iskušenja ovi glineni bogovi bivaju razbijeni, i duša pada u takvu tugu da joj se već čini da je bolje da umre nego da vidi ništavnost i bruku svojih kumira.
Hristos se ne može uvesti u panteon. Blagodat ne može da uđe u dušu u kojoj caruju strasti. Zbog toga zapovest uči da se otkida od srca ono što mu je dragocenije od Boga; da se otkida s bolom, kao što se spaljuje telo oštećeno gangrenom.
U duhovnom smislu druga zapovest govori o tome da ljudski duh treba da bude hram. U oltar se ne može unositi ništa što nije svešteno, sve to treba da bude ostavljeno van njega. Za vreme srdačne molitve pojavljuju se pomisli i obrazi najčešće podižu glavu, ponovo zovu. I u ovom smislu zapovest ne čini sebi kumira govori o potrebi da se u molitvi čovek odrešuje i odvaja od svega zemaljskog.
29 Jun 2012
ARHIMANDRIT RAFAIL KARELIN
O zapovestima
Zapovesti Starog i Novog Zaveta su večni, nepromenjivi uslovi saveza između čoveka i Boga.
Zapovesti su, po rečima svetitelja Jovana Zlatousta, jedinstveni zlatni lanac. Ako ispadne ili se pokida makar jedna karika u ovom lancu, bogoopštenje na zemlji i večno spasenje za čoveka postaju nemogući.
U starozavetno doba postojao je običaj da se zapovesti izvezu na maramama kojima su ljudi povezivali glavu u znak toga da uvek treba da se čuvaju u čovekovom sećanju i da obasjavaju, poput zrakova nebeske svetlosti, njegov um, ili da se zapovesti pišu, kao na pergamentu, na širokim rukavima gornje odeće kako bi uvek bile pred očima, svedočeći samim tim da sva dela i postupci čoveka treba da budu usmereni na njihovo ispunjavanje, kako bi njegov život postao ispunjavanje volje Božije. Dakle, zapovesti su bile glavni orijentir u ljudskom životu, osnova za sve odluke i postupke.
A u novozavetno vreme zapovesti ne treba da budu napisane na odeći i na papiru hrišćana, već u sećanju njihovog srca. Zapovesti treba znati napamet, kao Isusovu molitvu i "Oče naš". Sveti oci su učili da bez ispunjenja zapovesti nikakav duhovni napredak nije moguć. Zapovesti su izvor večnog života. Međutim, ovde bismo želeli da skrenemo pažnju na jednu tajnu koja se sastoji u tome da je duhovna ravan svih zapovesti jedna. Njihovi vrhovi se u hrišćanskoj askezi spajaju kao radijusi, u jednom centru.
28 Jun 2012
ARHIMANDRIT RAFAIL KARELIN
Kako da vodimo unutrašnju borbu protiv grešnih pomisli
Govoreći o borbi i pobedi nad osam glavnih strasnih pomisli, Sveti Nil uči da se rat sa lukavim pomislima vodi i pobeda u borbi osvaja, po rečima Otaca, na različit način, u zavisnosti od uzrasta i stepena duhovnog savršenstva onih koji se podvizavaju, naročito: molitvom protiv pomisli i oštrim suprotstavljanjem njima, da bi se, pretrpevši poniženje, i udaljile. Samo savršeni mogu da ponize, savladaju i odgone pomisli, veoma uspešno da se prepiru sa njima i da im se protive, a nemoćni treba da se mole protiv njih i da ih preobraćaju na dobre, kako uči Sveti Isak: U obraz dobrodetelji pretvarati strasti, ili, kako kaže Petar Damaskin: Neka misli budu spremne da učine dobro delo. Tako su govorili i drugi Oci. Stota, kada na nas navali bura pomisli i izgubimo sposobnost da u miru i unutarnjoj tišini izvršavamo molitvu, tada se treba moliti protiv samih pomisli i loše pretvarati u dobre. O to.me kako se treba moliti na neku pomisao i kako od zlih činiti dobre, saznaćemo iz Dela svetih.
Sveti Oci su rekli da ima osam glavnih strasnih pomisli, iz kojih se rađaju i mnoge druge: a) ugađanje stomaku, b) blud, v) srebroljublje, g) gnev, d) tuga, đ) unilost (čamotinja) e) sujeta, ž) gordost.
Kako su na prvo mesto svih pomisli Oci stavili ugađanje stomaku, i mi ćemo najpre govoriti o tome, da siromašni znanjem, ne promenimo redosled premudrih: činimo tako, sledeći reči Svetih Otaca.
27 Jun 2012
SVETI NIL SORSKI
Crkvena Borba
Crkva se u svom zemaljskom postojanju naziva vojujućom. Ova Crkva se bori sa nevidljivim carstvom zla, ona se suprotstavlja pritisku crnog polja kosmičkog zla, satkanog od ljudskih grehova i palih duhova. Mračne satanske energije unose sa sobom haos u život roda ljudskog i useljuju u ljudske duše bezumnu žudnju za grehom, a u vidljivoj prirodi ispoljavaju se kao katastrofe i kataklizme. Kada ovaj mračni satanski pokrov prekrije oblacima svu zemlju, ona će početi da se grči u predsmrtnoj agoniji. Jedina sila koja se realno suprotstavlja carstvu pakla jeste Crkva, i zbog toga je Crkva tako omrznuta i proganjana. Sveti Kliment, episkop Rimski, Crkvu i njenu jerarhiju poredi sa vojskom. U surovoj nevidljivoj borbi od koje zavisi sudbina čitavog roda ljudskog sveštenici, makar i grešni i nedostojni, nalaze se u prvoj borbenoj liniji, a mi nećemo osuđivati vojnike koji stoje u prvoj liniji, u prvom redu, čak i ako su slabi i loše obučeni. Neka mnogi od njih budu grešni i poročni, ali mi ćemo im oprostiti radi bitke u koju su bačeni, radi onog rizika kojem se podvrgavaju.
26 Jun 2012
ARHIMANDRIT RAFAIL KARELIN
Sveštenikova odgovornost
Greh je univerzalna pojava, to je bolest koja je zadesila čitav rod ljudski; ovde nema izuzetaka, postoji samo razlika u stepenu greha i odnosu između dobra i zla u duši svakog čoveka. Makarije Veliki piše: “Čak i u dušama Svetih ostaju neke tamne mrlje, zbog toga je i za Svete spasenje dar Božanskog milosrđa.” Hrišćanstvo ne zna za mehaničko osvećenje: čovek koji dobija čin sveštenika kao ličnost ostaje sa istim onim potenicijalom dobra i zla, i on, isto kao i svako iz redova njegove pastve treba da se bori sa sobom, da iskorenjuje, kao da s krvlju čupa iz svog srca strasti i poroke; njemu nije olakšan put duhovnog usavršavanja, naprotiv, on postaje odgovoran za blagodat, vlast i pravo koje je dobio u tajni hirotonije, odnosno on se podvrgava strožijem Božanskom i ljudskom sudu.
25 Jun 2012
ARHIMANDRIT RAFAIL KARELIN
O PRELESTI
Slovenska reč "prelest" se etimološki sastoji od korena "lest", odnosno laž, obmana i zabluda, i prefiksa "pre" koji značenjski pojačava i povećava dejstvo ili osobinu. Dakle, prelest je naročito opasna, naročito strašna duhovna zabluda ili obmana, koja čoveku dolazi od demona.
Prelest je gubitak ispravnih duhovnih orijentira. Prelest je ponavljanje greha Adama i satane, kada čovek izvan pravilnog duhovnog razvoja, van askeze i učenja o spasenju Pravoslavne Crkve želi da dostigne duhovne visine; kada on bez upodobljenja Bogu kroz život po jevAnđeljskim zapovestima i borbu sa grehom želi da bude jednak Bogu. Naravno, mnogi ljudi koji se nalaze u prelesti će odricati da žele da budu jednaki Bogu; međutim, u njihovoj podsvesti postoji pogubna ideja o sopstvenom duhovnom značaju, misao o visini sopstvenog unutrašnjeg života.
Kako se rađa prelest? Kako se ispoljava? Prelest počinje od neposlušnosti Crkvi, od traženja nekakvih naročitih puteva spasenja i usavršavanja, odnosno od nekakvog samovoljnog duhovnog eksperimentisanja.
Početak prelesti je uvek preterano poverenje u sebe. Na primer, poverenje prema svojim subjektivnim doživljajima i njihovo kultivisanje; usled toga kod čoveka mogu da se pojave izvesne vizuelne i auditivne slike. Slike svoje fantazije i demonske pojave takvi ljudi često doživljavaju kao Božansko otkrivenje ili posetu Anđela.
Osnova prelesti, kao i osnova svakog greha, jeste gordost i nadmenost. A sama gordost ima nekoliko aspekata, nekoliko oblika. Gordost pred ljudima - svetovna gordost - jeste ono što nazivamo ohološću. Drugi oblik gordosti jeste gordost duhovna, gordost pred Bogom, kada čoveku izgleda da ima punotu vrlina i sve što mu je potrebno za spasenje, da mu niko i ništa nije potrebno. Gordi čovek u prelesti je uveren da mu nije potrebna čak ni pomoć blagodati Božije, već da sve sam može da postigne, svojim umom i podvigom svoje lične volje. Ovde započinje premeštanje centra duhovnog života od Boga na samog sebe, ovde započinje duhovni egocentrizam. Čovek želi da crpi duhovne snage u sebi samom, u svojim mističkim doživljajima i svojim ličnim otkrivenjima. Slično se sličnim privlači, to je zakon duhovne simpatije. Zbog toga gordost dovodi čoveka u vezu, odnosno u naročitu bliskost sa duhom gordosti - satanom. Duša gordog počinje da prima informacije od demona, informacije od sveta palih, odbačenih, tamnih duhova; informacije u vidu blistavih ideja, koje on doživljava kao duhovna otkrića i smatra da još nijedan podvižnik nije imao takva poznanja kakvih se on udostojio.
U oblasti osećanja i emocija satana mu daje nekakve čudne ekstaze. One mu izgledaju kao blagodat Duha Svetoga, kao najviše duhovno stanje, raj njegove duše. A u stvari ove ekstaze predstavljaju samo lukava dejstva strasti koje raća i preobražava demonska sila. Dakle, sličnu nervnu uzbućenost, uzbućenost ploti i krvi on doživljava kao duhovna, Bogom data stanja. Međutim, treba reći da ova satanska nadahnuća i ekstaze u dubini svoje duše on ipak oseća kao nešto strašno i tuđe. Zbog toga se kod duhovno obmanutih, tj. prelešćenih ljudi prilivi "radosti" smenjuju padom raspoloženja i očajanjem. Gotovo kod svih obmanutih ljudi periodično nastupaju stanja paklene teskobe kada oni žele da završe život samoubistvom.
Prelašćeni čovek dobija informacije i na nivou osećanja. On može da ima nekakve čudne vizije koje liče na vizije narkomana: ponekad su to haotične slike, a ponekad - čitave scene koje pred njim prikazuje demon. I za vreme molitve on, takođe, često zamišlja na vizualnom planu ono za šta se moli, zamišlja slike raja i pakla. (Fantazija i vizualne predstave za vreme molitve već predstavljaju patologiju molitve, a često, premda ne i uvek - jedan od simptoma prelesti). Ponekad on čuje glasove koje doživljava kao glasove Anđela-čuvara ili kao Heruvimsko pojanje. I na kraju dolazi do zaključka da mu više niko nije potreban: ni učitelj, ni knjige, ni iskustvo Crkve, da ga je Bog izabrao za proroka, za Svog sabesednika, i da on dobija sve svoje sugestije i misli neposredno od Njega. Tada ovaj čovek potpuno prestaje da prihvata ono što mu drugi govore. Ukoliko ga uveravaju da on protivreči Svetim Ocima, to za njega nije argument, jer on u dubini duše smatra da su Sveti Oci možda i dostigli izvesnu visinu, ali da se on uzneo iznad njih i da vidi više nego oni. Ako ga ubeđuju da je to od demona, on smatra da sa njim govore neprosvećeni ljudi, koji jednostavno ne shvataju njegovu duhovnu visinu, jer govore s pozicija svog neznanja i ništavnosti. Zbog toga prelašćeni u svom srcu duboko prezire one koji pokušavaju da mu otvore oči i da ga izvedu iz ovog pogubnog stanja.
Često su u prelest padali ljudi koji su brzo napredovali u duhovnom životu i zatim "se oduševili" sami sobom. Do ovog stanja obično ne dolazi odmah; ono započinje, po pravilu, od protivrečenja, a zatim - neposlušanja onim licima koja su postavljena iznad nas; za mirjanina je to crkvena jerarhija, za monaha - iguman i duhovni otac. Zatim neposlušanje prelazi u potpuno preziranje svih saveta i mržnju prema onome ko razobličava čoveka. Čovek sam postaje sebi idol, ne može istinski da se moli Bogu, makar i veoma dugo molitvoslovio. Jer prava molitva podrazumeva osećanje sopstvene nemoći, a on obraćajući se Bogu, podsvesno smatra da već ima sve što mu je potrebno za spasenje. I Bog za njega postaje suvišan i nepotreban. Prelešćeni čovek u molitvi stalno traži nova "zapanjujuća" otkrivenja, "snažna" duhovna osećanja. On kao da postaje gurman svojih sopstvenih strasti koje mu đavo pokazuje u vidu visokih duhovnih osećanja. Mračni duhovi idu u susret njegovoj duši koja je za njih otvorena, idu ka njegovom unutrašnjem zovu, i čoveku izgleda da on ovde, na zemlji doživljava isto što i Anđeli na nebu; ovde na zemlji on zna i vidi ono što u raju sozercavaju horovi Svetih.
Ovakav čovek sebe postepeno bogotvori, postepeno počinje da oseća da je on nekakav centar celog sveta. On ne može da voli druge ljude, jer voli samo sebi i to i te kako sebe voli. On voli sebe sa nekakvim religioznim strahopoštovanjem i zato ga nerviraju oni koji se ne odnose prema njemu isto tako. Često čovek koji se nalazi u prelesti kao da je u neprijateljstvu i ratu sa svim ostalim ljudima; on može da prizna samo onoga ko poveruje u njegove umišljene vrline i njegovu navodnu svetost. Ovi ljudi degradiraju i umno, i duhovno; za okolinu oni često postaju predmet smeha. Kod njih ponekad za vreme molitve u nervnom, strasnom uzbuđenju počinju konvulzije, grčevi, curi im pena iz ustiju; oni prekidaju molitvu nekim stranim usklicima i kricima. Međutim, bez obzira na ovako teško stanje oni se ipak ne otrezvljuju. Čini im se da je svet nepravedan prema njima, progoni ih i muči kao sve proroke.
U žitijima Svetih čitamo o slučajevima prelesti, o vizijama koje su duhovno obmanuti, prelešćeni ljudi smatrali za pojavu Spasitelja, Majke Božije i Anđela; o zahtevanju okoline da ih poštuje. Obično oni koji padnu u prelest, kao oni koji upadnu u vučiju zamku, ostaju u njoj, ne mogu da se iščupaju; čoveka od prelesti može da spasi samo naročita blagodat Božija. Samo neki snažan i strašan potres može da vrati čoveku izgubljeno smirenje i da vaspostavi usmerenost njegove duše ka Bogu. Upravo zato, ako se i dešavaju slučajevi isceljenja, ono se odvija kroz ogromne patnje, dugotrajne bolesti ili neki očigledan upliv Božanske sile. Zbog toga na duhovnom putu gordost predstavlja najveću opasnost. Da, svi gresi udaljavaju čoveka od Boga, svaki greh je tajni savez sa demonom, ali je gordost najstrašnija od svega. Ona čoveka čini svojim među palim duhovima; čini ga jedinstvenim duhom sa satanom.
22 Jun 2012
ARHIMANDRIT RAFAIL KARELIN
Jaz među generacijama
Svet je postao ludnica. Mala deca odlaze na spavanje u ponoć, iako bi trebalo da legnu sa zalaskom sunca. Zatvorena su u mnogospratnim zgradama u betonu i uklapaju se u dnevni raspored odraslih. Šta da rade ta deca, šta da rade njihovi roditelji? Deca dolaze i kažu mi: "Roditelji nas ne razumeju". Dolaze roditelji i kažu mi: "Deca nas ne razumeju". Stvorio se jaz između dece i roditelja. Da bi se to prevazišlo, potrebno je da roditelji sagledaju stvari iz ugla dece i deca iz ugla roditelja. I ako sada deca ne poštuju roditelje i njihova deca kasnije neće njih da poštuju. Jer ako oni danas ne slušaju i ne poštuju svoje roditelje, i njih će kasnije mučiti njihova sopstvena deca, jer će delovati duhovni zakoni.
21 Jun 2012
STARAC PAJSIJE
BORBA PROTIV POMISLI
- Da bi dobio pomoć, treba da ima duhovnika, da ima u njega poverenja i da ga sluša. Da mu poveri pomisao i on će mu reći: "Nemoj da obraćaš pažnju na ovo, vodi računa o onome" i tako dalje. Ako nema poverenja i ako ga ne posluša, ne može da ode pomisao. Znaš li kako je to kada traže pomoć od tebe, a sami neće ništa da čine? Jedan mladić, koji neuredno živi, ima duševnih problema, zlopati se, dolazi očiju crvenih od pušenja i traži da mu pomognem. Ima i nekakvu lažnu pobožnost, traži da mu dam sliku ikonostasa za blagoslov, a ulazi u moju keliju sa cigaretom! "Bre", kažem mu, "oči su ti od cigareta postale potpuno crvene kao u besnog psa. Ovde ni stari ljudi ne puše. Ja ovde kadim tamjanom." A on opet po svome. Dolazi, traži pomoć, ne ostavlja svoju pomisao. "Zašto me ne isceliš?" kaže. Hoće da ozdravi nekom čarolijom, a da se on sam ništa ne potrudi. "Ti nisi za čudo", kažem mu. "Tebi ništa ne fali. Veruješ svojoj pomisli." Da me je poslušao, dobio bi pomoć. Zapazio sam da onaj ko sluša odmah vidi napredak i pođe pravim putem. I on sam i njegova porodica posle su mirni.
Jednom neki sveštenik pođe u jedan manastir i tamo mu rekoše da poje, ali on je odbio. "Zašto", upitaše ga, "ne poješ?" "Zato što u psalmu kaže: "Slava je Božija u ustima njihovijem, i mač s obje strane oštar u ruci njihovoj." (Psal. 149, 6) Plašio se mača ako uznese svoj glas i ostao uporno pri svome da ne bi bilo dobro da poje. "Ama, dobri moj, zlatni moj, nije tako", govorili su mu drugi, a on ništa, tera po svome. E, kako da se sporazumeš sa takvim čovekom? Šta da radiš s njim? Čak i da je to što je govorio bilo tačno, a da mu je drugi rekao: "Ne, nije tako, nego je ovako" trebalo je da posluša, makar onaj drugi ne bio u pravu, opet bi njega pohodila blagodat Božija, štaviše, velika blagodat, zato što je smeran.
Toliki ljudi se tako godinama muče, samo zato što veruju svojoj pomisli, a neće da poslušaju! Sve što im kažeš, sve što činiš za njih, sve primaju naopako. I nije stvar u tome da neko poveruje u svoju pomisao i da je zlo tu stalo, nego je stvar u tome što zlo raste. Gaji se, gaji se i može da.dovede do ludila. Gradi, na primer, neko kuću, pa mu kažu: "Kako to gradiš? Srušiće se i pašće ti na glavu." Pošto je na početku, ako posluša, može lako da sruši to što je započeo i da popravi. Ako, međutim, završi kuću, kako da je sruši posle? Kažu mu: "Srušiće ti se na glavu", on vidi i sam da će da se sruši, svestan je opasnosti, ali misli na to da je potrošio novac, da se mnogo namučio da kuću sagradi, pa je ne ruši, i, naposletku, kuća mu padne na glavu.
20 Jun 2012
O pomisli, pažnji i padu
Vidite li kako je Gospod milosrdan! On Vam je dao da osetite šta bi trebalo da tražite i šta bi neprestano trebalo da nam bude na srcu. To je toplota, plamsanje srca pri pomisli na svudaprisutnog i svevidećeg Gospoda, plamsanje koje prati strah. Postarajte se da ovo zadobijete. Međutim, nemojte maštati da ćete to odmah i zadobiti. Sveti starci kažu: što se brzo stekne, brzo se i izgubi. Ono što dostignete trudom, znojem i čestim lišavanjima, to ćete više ceniti i usrdnije čuvati. Samo ne strahujte, nego se držite svojega. Dolaziće vam najrazličitije misli. Ne prihvatajte ih, nego ih odagnajte imenom Gospodnjim. Upravo onako kao što ste činili kad ste se Gospodu obraćali kao deca. Ne zaustavljajte se na njima i nemojte poželeti da sa njima besedite. Čini se da je kod Isihija sve objašnjeno - prilog [nasrtaj] - to je pomisao u svom prvom stupnju; obraćanje pažnje, drugi stupanj, tj. zadržavanje pomisli u duši i razgovor sa njom. To je već rđavo, jer tu postoji i razgovor sa onim koji podmeće pomisao. Zatim sledi naslađivanje pomišlju. To je još gore, jer onda dolazi priklanjanje volje. To već nije daleko od dela, kojim se neko odlučuje na pad. Ko odseče pomisao i ovo će okončati, a ko se pozabavi njom, postoji opasnost da će ići sve dalje i dalje. I zašto o tome da Vam pišem? Čitajte u Dobrotoljublju. Pročitali ste Isihija? Čitajte Filoteja, Teolipta, Nikifora. Nemojte, međutim, čitati sve iz Dobrotoljublja. Dovoljno je i ovo na šta vam je ukazano. Pogledao sam na zid, a odatle gleda starac Serafim. Zato sam se uzgred podsetio. Čitate li Vi njegove pouke? Čitajte, i videćete da i on govori o tom istom. Evo i portreta preosvećenog Inokentija Pezenskog. Pročitajte njegova pisma i videćete da i ona govore o istom. Ma kome da se obratite, sve je to isto.
Tako, dakle, nemate od čega da odustanete, nego bi trebalo da se jednostavno latite dela i da se do kraja trudite na njemu. Neka Vam naš Gospod pošalje Svoj mir!
19 Jun 2012
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
DUHOVNI OTAC - DUHOVNIK
Kako se boriti protiv mračne sile, kako se osloboditi od njenog strašnog uticaja, kako se iščupati od "hipnoze" đavola?
Prvo sredstvo je iskrena ispovest svih svojih grehova. Kada je optinski starac Ilarion čitao molitve onima koji su dolazšš kod njega po duhovnu pomoć zahtevao je potpunu ispovest počev od šestogodišnjeg uzrasta.
Zatim, potrebno je često pričešćivanje Svetim Tajnama. Neki starac je jednom pitao demona: "Šta je tebi najstrašnije?" Ovaj odgovori: "Pričešće. Kad se čovek pričešćuje to je za mene najstrašnije."
Osim toga, potrebna je Isusova molitva. Sveti Jovan Zlatoust govori: "I mi imamo zaklinjanje protiv demona - to je ime Isusa Hrista. Neprestano, od ujutru do uveče, a ako možeš i od večeri do jutra govori: Gospode, Isuse Hriste, Sine Božji, smiluj se meni, grešnom!" - ova molitva nije samo u stanju da istera demona, već će zalečiti i rane koje su njegovi otrovni zubi ostavili u tvojoj duši.
Moćno oružje protiv demona je smirenje. Demon je Makariju Velikom govorio: "Ti postiš, a ja uopšte ne jedem, ti malo spavaš, a ja uopšte ne spavam, ali ti možeš da budeš smiren pred drugima, a ja ne mogu da se smirim ni pred kim, čak ni pred Bogom. Pobeđuješ me smirenjem!"
Zatim, veliko oružje protiv nevidljivih neprijatelja je poslušanje, poslušanje svom duhovnom ocu, ali potpuno poslušanje. Poslušnik se u svom podvigu upodobljava Samome Hristu, Koji je razapet na Krstu radi poslušanja Nebeskome Ocu. Mećutim, mnogi će reći: "Mi imamo duhovnog oca, ali nam zbog toga nije lakše." Braćo i sestre, čovek može da umre pored bunara punog vode ako nema čime da zahvati iz njega. Očigledno je da u vašem odnosu prema duhovnom ocu postoji nešto nepravilno.
Kao prvo, čovek koji nosi poslušanje mora da bude svestan svoje krajnje nemoći i slabosti. On treba da kaže sebi: "Ja sam ništa, ništavilo. He mogu sam da se spasem." Čovek mora duboko da se razočara u svoje sopstvene snage. Ujedno treba potpuno da se prepusti volji svog duhovnika, da se upodobi kamenu u rukama vajara, skulptora, ili glini u rukama grnčara. (Naravno, pod uslovom da zapovesti duhovnika ne protivreče zapovestima Jevanćeljskim, koje su večne!). Idući duhovnom rukovoditelju čovek treba da bude čvrsto rešen da ispunjava sve što mu on kaže.
Treba imati na umu da nas neispunjeni blagoslov duhovnog oca (kada nama izgleda da je korisnije da ga narušimo rasudivši svojim umom) nikako neće približiti Bogu, već će nas udaljiti od Njega, da će ovo neizvršenje leći kao kamen na našem putu. Poslušnik u letu treba da uhvati svaku reč svog duhovnog oca kao neku dragocenost i da je čuva u svom srcu kao mnogoceni dar.
Ali, evo kakva greška postoji na tom duhovnom putu: čovek ide kod svog duhovnika sa već ranije donetom odlukom, ne uzima blagoslov za neki postupak, već pre sam nagovara duhovnika da mu ovaj da blagoslov da postupa onako kako on hoće. Ponekad ga, čak, tako vatreno ubećuje u to da je u pravu da, misleći da se nalazi u poslušanju, on sam poučava svoga duhovnog oca.
Ponekad se, braćo i sestre, nepravilnost potkrada i u ispovesti i ona biva veoma hladna, čovek po nekoliko puta ponavlja jedno te isto, govori ono što se uopšte ne tiče greha, i na kraju, u samoj ispovesti traži lepe i izražajne reči umesto da kao dete obnaži svoju dušu i da zamoli za oproštaj. Takva ispovest je plod taštine i težak jaram za duhovnika.
Naravno, duhovna deca treba da se viđaju sa svojim duhovnim ocem, ali samo da bi rešavala svoja duhovna pitanja. Ovo se može učiniti brzo; mećutim, neki dolaze kod svog duhovnika kao što svetovnjaci idu u goste jedni kod drugih. Ovi ljudi su lopovi: oni duhovniku oduzimaju vreme koje je neophodno za molitvu.
Braćo i sestre! Neki ljudi osećaju kako im je lepo sa duhovnikom pa provode kod njega mnogo vremena ne zato što žele nečemu da se nauče, već upravo radi toga da bi upili neku silu, blagodat. Ovi ljudi liče na vampire: oni kao da piju krv duhovniku; ne slušajući ga, ne ispunjavajući ono što im on govori, oni istog trenutka gube sve što su stekli u opštenju sa njim. I onda ih opet nešto vuče da idu kod njega kako bi ih on putem unutrašnjeg napora, po cenu ogromnog unutrašnjeg umora izveo iz ovog praznog, teškog stanja, i opet uzaludno, beskorisno. Čovek koji ide kod svog duhovnika mora da zna da je dužan da izvrši ono što mu duhovni otac kaže. Ako sveštenik govori sa čovekom koji je u dubini bića raspoložen da izvršava ono što mu on kaže manje se umara, a ako govori sa čovekom koji je pre-okupiran i zadojen svetovnim duhom i duhom uzdanja u sebe, vidi pred sobom neprobojni zid.
Ima ljudi koji dobivši odgovor od duhovnog rukovoditelja, ukoliko ih ovaj odgovor nije zadovoljio idu kod drugog, trećeg, sa istim pitanjem. Ovo već znači iskušavati Samog Boga. Čovek treba da pita i da primi prve reči kao volju Božiju, u protivnom on vara Gospoda.
Neki se hvale svojim duhovnim ocem pred drugima. U Pateriku je napisano kako je neki monah govorio da je njegov otac veliki starac, a dobio je odgovor: "Kako je dobro drvo moglo da da tako kiseo plod kao što si ti?"
Braćo i sestre! Ovo se naročito odnosi na žene koje treba da imaju duboko poštovanje i čak izvestan strah od duhovnog oca, jer inače ne može biti pravilnih duhovnih odnosa.
A neka duhovna čeda idu kod svojih duhovnika kao da idu da se razonode, kao da idu u pozorište ili bioskop; umesto da idu u pozorište, ona idu kod svog duhovnika i satima sede kod njega. Zato ih Bog i kažnjava: pojavljuje se pristrasnost, pojavljuju se nečiste misli u njihovim srcima, i umesto da se očiste, ona se prljaju. To je zbog toga što su izgubili strah pred svojim duhovnim ocem, strah ne pred čovekom, već strah pred Bogom, čiji je posrednik sveštenik.
He zaboravite: susret sa duhovnim ocem treba da bude kratak, tek tada će čovek shvatiti reči svog oca i osmisliti ih! U protivnom, one će nestati i rastvoriti se u moru nepotrebnih reči.
Braćo i sestre! Današnje Jevanćelje nam priča o tome kako je Isus Hristos iscelio gadarinskog besomučnika. Demoni su, izašavši iz njega, ušli u svinje (Mk. 5, 1-13). Svinje su oni ljudi koji ne vide duhovno, ne vide nebo, svinje ne mogu da gledaju uvis. Sveti Atanasije Veliki govori: "Svinja je slika grešnika koji se kaje, a zatim opet ide i čini svoj greh." I još: "Ako se svinja očisti, opere, obuče u svilenu odeću i ako joj se obesi na grudi zlatan lanac, ona će svejedno zbaciti sa sebe svu ovu odeću i grokćući ponovo poleteti u blato." Dakle, svinje su oni ljudi koji se posle neiskrenog pokajanja ponovo vraćaju svojim ranijim gresima. Amin.
18 Jun 2012
ARHIMANDRIT RAFAIL KARELIN
U svemu nalazim Boga
- Da, u svemu nalazim Boga! I u biljkama, i u životinjama, i u svemu! Pa kako da se ne zadiviš! Pogledaj jednu, na, toliku malešnu ptičicu kako putuje, kako odlazi u Afriku i vraća se bez kompasa, ponovno nalazeći svoje gnezdo! A ljudi sve sa mapama i putokazima, pa se izgube! I nije da ptice hodaju po suvom i bacaju za sobom kamenčiće! One lete nebom, iznad mora! Gde bi mogle da bace kamenčiće? Neke sasvim malene ptice penju se na rode, na svoje... "vazduhoplove"! One putuju... avionom! Ptice, dok preletaju mora, prave stanke na ostrvima, ne bi li se malo odmorile. Jednom, kada sam bio u skitu Časnoga Krsta, video sam kako sa istočne strane dolaze neke ptice kao vrapci, ali malo veće i lepše od njih. Bilo ih je čitavo jato. No, njih četiri-pet izgleda se bilo zamorilo i nisu više mogle da lete. Tada se izdvoji od jata njih još otprilike petnaest druge behu nastavile - i sedoše na, malo na jedno drvo da predahnu. Potom uzleteše i otidoše sve zajedno. Vinuše se veoma visoko, kako bi se orijentisale.i ponovo našle svoju sabraću. Ma mene je ostavilo utisak to što onih petnaest nije bilo ostavilo četiri-pet ptičica što se behu bile zamorile, već su napustile sopstveno jato zbog njih, kako bi im pravile društvo!
Koliko li je samo Bog sve prelepo načinio! Posmatraj samo šarene mačiće! Kako su im divni ti maleni kaputi! Pa to ti je da mi ljudi zavidimo životinjama na njihovoj nošnji! Ma nijedna carica nije se zaodela takvim ogrtačem!... Gde god da se okreneš videćeš mudrost Božiju. Ranije, kada je sve bilo prirodno, kako li je samo bilo divno! Evo ti petla - on kad kukuriče ne kukuriče zbog vremena. Stoji na jednoj nozi i, čim počne da mu trne, viče: "Kukuriku!" Odnosno, kaže ti da je prošlo toliko i toliko sati. Tada menja nogu, utrne mu i ova, i opet čuješ: "Kukuriku!" I onda ti vidiš kako viče u dvanaest, u tri, u šest sati. To dođe tačno na svaka tri sata. A nema ni časovnika, ni baterije, niti treba da se navija!
Sve što vidite, sve što čujete, koristite kao svoja prevozna sredstva za nebesa. Neka vas sve uspinje ka gore. Tako se čovek neprimetno uspinje od svega stvorenog ka Tvorcu! Amerikanci su otišli na Mesec, postavili su tamo barem jedan putokaz sa natpisom: "Nebesa pripovedaju slavu Božju" (Ps. 18,2). I Rusi su se otisnuli u vasionu, samo što je Gagarin rekao da nije našao Boga. Eh, pa kako da ga nađe, kad se otisnuo uvis s nogama napred, a ne rukama? Tako ljudi posle i govore: "Priroda je stvorila svemir"! Molim te lepo, sad i čitav svemir!... Ovde kada se pokvari neka stara mašina, skupi se čitava gomila majstora, tehničara itd., ne bi li je popravili. Gledaju, razmišljaju šta i kako... A to je samo jedna stara mašina! A čitavu zemaljsku kuglu Bog vrti i okreće bez struje, i niti se baterija prazni, niti motor crkava! Ma kakvom li se samo brzinom okreće, a čovek to ni ne primeti! Strašno! Da se zemlja obrtala manjom brzinom, ljudi bi se prevrtali i pravili kolutove samo tako! I još pogledajte - more ima tolike vode i kreće se takvom brzinom, a voda nikako da se rastoči! I zvezde, koje su prave gromade, vrtoglavo kruže a jedna ni da dotakne drugu, nego se drže na međusobno velikom rastojanju! A čovek - napravi kakvo avionče i samo se divi i ponosi! I još ako malo skrene pameću, posle priča koješta - ništa ti on ne razume.
15 Jun 2012
STARAC PAJSIJE
DUH TUGE
Naša glavna borba se vodi protiv demona tuge, koji pomračuje sposobnost duše za duhovno sozercanje i udaljava je od svake dobrodetelji. Kada ovaj zli demon ovlada dušom i potpuno je pomrači, odvraća nas od vatrene molitve, dušekorisnog i istrajnog čitanja sveštenih knjiga, blagosti i saosećanja sa bližnjim. On uliva svaku vrstu mržnje prema obaveznim delima poslušanja, čak i prema samom monaštvu. Lišavajući dušu svakog zdravog rasuđivanja, raslabivši njenu istrajnost i postojanost, čini je bezosećajnom i paralizovanom, svezanom i okovanom očajničkim mislima.
Ukoliko nam je cilj da vodimo duhovnu borbu i da, uz Božiju pomoć, porazimo demone zla, trebalo bi da na svaki način čuvamo srce od demona čamotinje. Kao što moljac nagriza odeću, a crv drvo, tako i tuga izjeda čovekovu dušu. Ona čoveku pomaže da izbegne svaki koristan susret, da prihvati savet od istinskih prijatelja i sprečava čoveka da ljubazno i mirno govori. Obuzimajući vascelu dušu, tuga je ispunjava gorčinom i nemarnošću. Zatim joj demon tuge predlaže da bi trebalo da se odvoji od ostalih ljudi, jer su oni uzrok njene uznemirenosti. On ne dopušta duši da shvati da njena bolest ne dolazi spolja, već leži unutra, skrivena, i projavljuje se samo onda kada iskušenja napadaju dušu zbog njenih asketskih trudova.
Čoveka povređuju samo uzroci strasti koje leže u njemu samom. Iz tog razloga Bog, Tvorac i Lekar naših duša, Koji jedini poznaje sve naše duševne rane, ne govori nam da napustimo društvo bližnjih, već nam kazuje da u sebi iskorenimo uzroke zla i priznamo da se duševno zdravlje ne postiže odvajanjem od bližnjih, već vlastitim asketskim podvigom u društvu svetih ljudi. Napuštajući bližnje iz nekog, naizgled korisnog razloga, mi ne iskorenjujemo motive čamotinje, već ih samo zamenjujemo nekim drugim. To znači da će se bolest, koja je skrivena u nama, ponovo projaviti u nekom drugom obliku i u drugim prilikama.
Dakle, jasno je da se vascela borba vodi protiv sopstvenih strasti. Kada se uz pomoć i blagodat Božiju, one iskorene iz srca, ubrzo ćemo biti spremni da živimo ne samo sa drugim ljudima, već i sa divljim zverima. Trpeljivi Jov to potvrđuje rečima: i zvijerje će poljsko biti u miru s tobom (Jov. 5, 23). Međutim, najpre se moramo izboriti sa demonom tuge koji dušu dovodi do očajanja. Prosto ga moramo iščupati iz svoga srca. Upravo demon tuge nije Kainu dopustio da se pokaje posle bratoubistva, ni Judi posle izdajstva svoga Učitelja. Tuga za nas može biti korisna samo ukoliko donosi pokajanje zbog sopstvenih grehova, praćeno uzdanjem u Boga. Zato blaženi apostol i kaže: Jer žalost koja je po Bogu donosi pokajanje za spasenje, za koje se ne kaje (2. Kor. 7, 10). Ova "žalost koja je po Bogu" je pomešana sa radošću, jer hrani dušu nadom, proisteklom iz pokajanja. To znači da nas ona čini poslušnim, brzim na svako dobro delo, pristupačnim, skrušenim, blagim, uzdržljivim i trpeljivim u svakoj muci ili potresu koji Bog dopušta na nas. Posedovanje ovakvih kvaliteta pokazuje da čovek nosi u sebi plodove Duha Svetoga: ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, dobrotu, veru, uzdržanje (Gal. 5, 22). Nasuprot tome, tugom, koja nije po Bogu, spoznajemo samo plodove zlog duha: ravnodušnost, netrpeljivost, gnev, mržnju, svadljivost, očajanje, lenjost u molitvi. Stoga, treba se kloniti ovog oblika tuge, isto kao i bluda, srebroljublja, gneva i ostalih strasti. One se mogu isceliti molitvom, uzdanjem u Boga, bogomislijem i životom sa blagočestivim ljudima.
13 Jun 2012
sveti Jovan Kasijan
Poštuj oca i mater svoju
Dokle su stigla današnja deca! Ne mogu da podnesu ni jednu reč a kamo li da podnesu po koji udarac. Nemaju poštovanja, nego su egoisti i nervozni. Zloupotrebljavaju slobodu. Dete kaže svojim roditeljima: "Prijaviću vas policiji". Nedavno je dete, koje ima petnaest godina i koje je napravilo veliki prekršaj, kada ga je otac ošamario, napisalo tužbu i tužilo oca sudu. A otac na suđenju kaže. "Nepravedno mi sudite, jer da ga nisam tada ošamario, zatvorili bi moje Dete u zatvor. Tada ne biste patili vi, nego bih ja patio". Priđe dečaku, udari mu dva šamara i reče: "Zbog ova dva šamara me osudite, a ne za onaj. Sada me stavite u zatvor, jer sam ga ni zbog čega udario",
Želim da kažem, dokle su stigla deca. Na ovaj način danas razmišljaju. Nekada su nas roditelji grdili, udarali nam šamare, ali nam nije došla nikakva zla pomisao. Primali smo i batine kao milovanje, a da se i ne suprotstavljamo i da ne ispitujemo da li smo pogrešili mnogo ili malo. Verovali smo da su i batine za naše dobro. Znali smo da nas roditelji vole i kada nas miluju i kada nas ljube i kada nas ošamare. Jer i šamar i milovanje i poljubac roditeljski, sve - kako bi se reklo - je iz ljubavi. Kad roditelji udare svoju decu, srce im uzdrhti. A dete, kada dobije šamar, zaboli ga obraz. Veći je bol u srcu roditelja, od bola na obrazu. Majka, šta god da radi deci, bilo da ih kažnjava ili da ih bije ili da ih miluje, sve to čini iz ljubavi, i sve to dolazi iz istog materinskog srca. Kada, međutim, deca to ne razumeju i kada govore bestidno; suprotstavljaju se i tvrdoglave, tada izgone iz sebe. blagodat Božiju, i tada podležu odgovarajućim demonskim uticajima.
12 Jun 2012
STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
Praštanje je srž Hrišćanstva
Ono što me jako mnogo žalosti jeste nehrišćansko srce, zlo srce, koje ne želi da oprosti. Srce koje se protivi Bogu, jer neće da oprosti i nema nameru da oprosti, sa jedne strane ima drskosti da i dalje izgovara molitvu Gospodnju; ”I oprosti nam dugove naše, kao što i mi opraštamo dužnicima svojim…”, a sa druge i srcem i umom ratuje sa bližnjim.
Kada to vidim kod vas, toliko postanem utučen, da mi se ništa ne mili, jer spoljašnja forma ne treba nikome, a kamo li Bogu.
Tada mi uvek dođe ova misao na um; ”Dakle, još nisu shvatili da je SVA TAJNA, SVA SRŽ HRIŠĆANSTVA – OPROSTITI, OPRAVDATI, NE ZNATI ZA ZLO I NE PAMTITI GA. Ne greh, već zlo!
Pijanica, bludnik, gordeljivac, steći će milost Božiju, ali onaj koji ne želi da oprosti, sasvim svesno potire sebe pred Bogom u vekove vekova, a o sadašnjem trenutku da ni ne govorimo! On biva odbačen i neuslišen…
Gord čovek je nesposoban da prašta. On ne želi da oprosti, pa pita; ”Zašto drugi mogu da ne opraštaju, pa ipak se mole i primaju Sveto Pričešće? Zašto insistirate da baš JA oprostim, pa tek onda da se ispovedim i pričestim?”
To je gordo, nehrišćansko samoljublje, kada neko ne želi i ne namerava da oprosti i da voli…"
11 Jun 2012
STARAC SAMPSON SIVERS
Vera je osnova svih dobara (blagodati)
Prema učenju naše Crkve, vera je osnova svih dobara (blagodati), kako u ovdašnjem životu tako i za sticanje dobara (blagodati) u budućoj beskonačnoj večnosti. Gospod nas je naučio: Koji uzvjeruje i krsti se, biće spašen; a ko ne vjeruje osudiće se (Mar.16,16). Izgovarajući Simvol vere, ispovedamo da verujemo u vaskrsenje mrtvih i u život večni, budući... Ko ne veruje u večni život, uopšte ne može biti vernik i nikada nema mira; vera pak i u velikim nevoljama, jadima i bolestima pruža bolnima utehu; vera nas učvršćuje u Promisli Božijoj da bez Njegove volje i vlas sa naše glave neće nestati i da se svakojaki jadi i bolesti pripuštaju na nas prema nepoznatim nam promislima Božijim, a na našu korist, što mi umom ne možemo dokučiti no samo verom snažimo se... I u vašem bolesnom stanju valja da se snažite verom i nadom u budući život, tim više što vam je to osećanje već poznato. Doživeli ste ga imajući potporu u svom duhovniku; sećajte se toga i priklanjajte se riznicama vere i svim srcem odbacujte razum, koji vas navodi da sumnjate u budući život. Učenje Spasitelja i svetih Apostola ukrepljuje nas da ne sumnjamo u vaskrsenje mrtvih i život budući. Veoma mi je žao što nemate čoveka koji bi vas krepio u verovanju bez sumnjanja, štaviše, možda se sastajete s onima koji veri protivureče; pa kako da se u veri ukrepite? I kako da se prepustite volji Božijoj ako nemate bolje nade no što je ovaj život? Kada pati telo, strada i duša; a ako bi duša bila ukrepljena verom onda bi i telo moglo dobiti ukrepljenje uz spokojstvo duha; uzmućen pak duh ima uticaja i na telesni sastav i pogoršava bolest.
Valja uvek izbegavati ona društva i ljude koji su zaraženi bezverjem (ili drugim porocima), da se ne bismo zarazili njihovom bolešću i postradali, jer Sveto Pismo kaže:" S prepodobnim ćeš prepodoban biti... i s neposlušnim ćeš se razvratiti".
8 Jun 2012
SVETI MAKARIJE OPTINSKI
BLAGODAT
Ko sebe posebno i svim silama primorava na molitvu, ali se ne trudi oko zadobijanja smirenja, ljubavi, krotosti i svih ostalih dobrodetelji i ne muči sebe kako bi ih usvojio, taj može da postigne samo to, da ga se ponekad po njegovom moljenju dotakne Božanska blagodat, jer Bog po Svojoj prirodnoj blagosti čovekoljubivo daruje onima koji mole to što oni hoće. Ako pak onaj ko ovo dobije ne nauči sebe i na druge pomenute dobrodetelji i ne navikne se na njih, onda se ili lišava dobijene blagodati, ili se uznese i pada u gordost, ili ostaje na nižem stepenu na kome je, i više ne napreduje i ne uzrasta. Duhu Svetom kao prestol i odaja, da tako kažemo, služe smirenje, ljubav, krotost i dalje sve svete zapovesti Hristove. 1.287
•... Ako potajno očekuješ blagodat pazi se: nalaziš se u opasnom položaju! Takvo očekivanje svedoči kako za sebe skriveno smatraš da zaslužuješ počasti, a to opet pokazuje da u tebi tinja umišljenost u kojoj je - gordost. Za gordošću lako sledi i za nju se lako hvata prelest. Prelest je udaljavanje od Istine i Duha Svetoga Koji Istini sadejstvuje, i to udaljavanje prema laži i odbačenim Duhovima koji laž podržavaju. Prelest postoji već i u umišljenosti, u ukazivanju počasti samome sebi i u očekivanju blagodati. To su njeni početni oblici, kao što su pupoljak, cvet i klica početni oblici zrelog ploda. 2. 321 (v. KRŠTENjE, POUČAVANjE, ZA POVESTI, ISKUŠENjA, SVETOST, STRASTI, ČOVEK - NAZNAČENjE)
7 Jun 2012
SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
Iskušenja i uvrede
Ako je u nemogućnosti da te iznutra zavede, đavo počinje da te muči spolja - preko ljudi koji su mu se predali. Stoga budi spreman za ovo stradanje i očekuj neprijatnosti kao goste.
Čas ti se približuju pohvale, čas ukori, klevete i teškoće svake vrste. Vrlo je važno prozrijeti ko izaziva buru, i sve mirno podnositi: neprijateljstvo protiv određenih ljudi obraća se u neprijateljstvo protiv zloga koji iza njih stoji i na neprijateljstvo podstiče. Naiđu li stvari koje te žaloste i ljute, obrati se Bogu i ne dozvoli zlome da ti priđe. Ne uspiješ li u tome, onda bar ćuti dok se ne savladaš. Tada govori mirno i ljubazno sa drugima.
Ne čini im nikakve zamjerke i ne podsjećaj ih na učinjenu ti nepravdu. Moli se samo Bogu da se rđavi utisci u srcu izglade što je moguće prije. Tako ćeš biti čist pred Bogom, koji čovjeka vodi, korak po korak, preko nevolja koje očišćavaju. Teško je da bez nevolja pobijedimo svoje farisejsko samoopravdanje.
Snaga kojom podnosiš iskušenja jeste mjera tvoje unutrašnje zrelosti. Preko nje lako možeš da poznaš na kojoj stepenici zrelosti stojiš. Ako onome koji te je uvrijedio ne oprastaš cijelog svog života, budi siguran da unutrašnji put uopšte nisi ni počeo. Ako si bio uvrijeđen, pa si uvredu tek poslije godinu dana uspio da zaboraviš, znači da stojiš na najnižoj stepenici unutrašnjeg truda. Ukoliko dalje budeš napredovao u duhovnom trudu, utoliko ćeš brze moći da opraštaš nanesene ti uvrede: poslije jednog mjeseca, jedne nedelje ili jednog dana.
A kako se u takvim slučajevima ponaša onaj ko je Bogom prosvećen? On gleda strijelu uvrede koja leti prema njemu i pokriva se imenom Božijiim kao oklopom. Uvreda se odbija od njega i ne ostavlja ne najmanju ogrebotinu. Ako si dotle stigao, možeš smatrati da si uznapredovao u duhovnom životu.
Međutim, nikad ne gubi najvažnije iz vida: Bog dopušta iskušenje ili da bi te probao, ili da bi sazrele tvoje duhovne snage. Stoga, primi iskušenje mirno i podnesi ga spokojno, bez mržnje prema tvojim uvrediocima. Sjećaj se da metal dolazi u topionicu da bi se odvojio od šljake. Tako se i ti pretapaš da bi dospio do više čistote. Podnesi sve čuvajući unutrašnji mir i ljubav Božiju, prizivajući Gospoda u pomoć kako bi kušača udaljio od sebe.
6 Jun 2012
PREPODOBNI NIL SORSKI
Kako nas vide svetitelji?
Kako nas vide svetitelji? Kako vide naše potrebe i čuju naše molitve? Napravićemo upoređenje. Recimo da ste se preselili na sunce i sjedipili se sa njim. Sunce svojim zracima obasjava svu zemlju i svako zrnce peska na njoj. Pomoću tih zrakova vi takođe vidite zemlju. Međutim, vi ste mali u odnosu na sunce da predstavljate samo jedan zračak, kojih je u njemu beskrajno mnogo. Međutim, pošto je deo sunca, i zračak učestvuje u obasjavanju celog sveta. Bog je duhovno Sunce koje obasjava svu vaseljenu. Sjedinivši se sa Njime, i sveta duša vidi sve ljude i potrebe onih koji se mole.
5 Jun 2012
SVETI JOVAN KRONŠTATSKI
O uzanom putu koj vodi ka večnom blaženstvu
Okončale su se službe Strasne sedmice! Bio je neophodan Krst Gospodnji da bi zauzdao sve naše slabosti, grehove i bezakonja. Gospode, pomiluj i privuci nas Krstu Tvome! Ponekad nas Gospod ostavlja da privremeno koračamo po volji svoga srca. Bančite, samo Vi bančite. Ali, Gospode, podari i blagodat skrušenosti. Udari me po glavi, da bih se opomenuo i makar malo otreznio. I šta ja to govorim? Tesan put se nikome ne dopada? Dolaze ograničenja spolja? Roptanje. A sami sebe neće da ograniče. Tražimo prostranstvo. Koliko je Gospod stradao, i šta je u Njemu ostalo a da nije stradalo i da nije nas radi predato - u potpunosti je Sebe unizio i nas radi osiromašio - neograničena ljubav - tako je trebalo. Evo tačne usklaćenosti sa voljom Triipostasnog Božanstva, i nama zapovesti, koja nam je i na delu data. Za sve se mora govoriti: tako i dolikuje. To je kraj svim pomislima i svim prigovorima. Rečeno je: Odreci se sebe (Mt. 16; 24), tako i dolikuje. Rečeno je: Boga se bojte (1.Petr.2;17), tako i dolikuje. Rečeno je: Naš je život sakriven sa Hristom u Bogu (Kol.3;3), tako i dolikuje. Rečeno je: Opašite bedra razuma svojega, budite trezveni, bdite (v. l. Petr. l; 13 i l. Petr. 5; 8), tako i dolikuje. A šta najviše dolikuje? Kad se latite dela, latite ga se, a sa prekidima se ništa neće postići. Kada pregrađuju veštačko jezero, kako to čine? Odmah žure da zatrpaju prolaz; ako pak neko postavi grumen zemlje pa odbaci posao, voda će je razneti. I ako opet počne da nanosi zemlju pa ostavi, voda će je opet razneti. I tako - beskrajan trud, a jezero ipak nije načinjeno. Primenite ovo i na dušu. Tok pomisli se, kao reka, brzo izliva iz glave i srca. Odmah bi trebalo zatvoriti prolaze; ako se pak malo zadrže, pa se zatim propuste, nikakve koristi od toga neće biti. To je isto što i gradIti pa rušiti. Setite se onoga o čemu sam Vam, čini mi se, već pisao, a to je da, čim primetite nešto slično, što ruši Vaš dobar poduhvat, nikako ne dopuštajte sebi da se tome prepustite. Takav je zakon. Gospoda radi, u mnogo čemu nadvladajte sebe. Klonite se razgovorljivosti, slušanja šala i smeha: u njima je najveće zlo. Vi to i sami vidite. Zar se pred licem Gospodnjim možemo smejati i praznosloviti? Zaboravili ste da ste pred Njim i sve je pošlo kako ne treba. Baciti se pred noge Gospodnje - to je suštinska stvar. Čuvajte ovo dobro osećanje ili dobro delanje. Verujem da Gospod radi toga neće dopustiti da Vas pokoleba svaki vetar pomisli i da izlije svoju silu u Vas - i tako će se zaustaviti bujica pomisli. Tada ćete i svetlost videti. Sve će postati jasno, kao u svetlom Hristovom Vaskrsenju. To zapravo i jeste vaskrsenje duše ili bar klica ovog vaskrsenja. Svuda je potrebno trpljenje jer, šta ćemo bez njega učiniti? Njega zahteva svaka sitnica. Međutim, i mnogomilostivi Gospod će trpeljivom i postojano savesnom trudu dati Svoj blagoslov, dok će od lenjosti i nemara odvratiti Svoje oči. Čak je i malo naprezanje snaga u slavu Božije plodotvorno i stvaralačko ili bar postavlja tragove navike, a navikavanje na dobro već je velika stvar. Kao da Vam predajem reči Gospoda sa Krsta. On kaže: "Ja Se toliko unizujem, a vi spavate!" Neka i nas obuzme revnost koja će nam probadati utrobu. Molite se Bogu za mene. Želim Vam svako dobro!
4 Jun 2012
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
Skrušenost srca
Znati svoje grehove još ne znači kajati se za njih. Tuga zbog počinjenih zlih dela, plač zbog grehova - evo šta je najvažnije u delima pokajanja. A ako nema suza? Šta onda da se radi?
Ne treba očajavati! I u tom slučaju se svejedno treba kajati, kajati, kajati, ma kako da smo hladni i bezosećajni, nadajući se samo u milost Božju. Do hladnoće i bezosećajnosti obično dolazi kada u srcu nema straha Božijeg, zbog maloverja ili skrivenog neverja.
Ponekad čovek na ispovesti krije da ne veruje u život posle telesne smrti ili da sumnja u njegovo postojanje, i zbog toga ga Gospod kažnjava hladnoćom. Gospod kao da čoveku u duši govori: "Ti nisi hrišćanin, ti si neznabožac. Postani svestan da nemaš vere, pokaj se i tada ću te utešiti, oprostiću ti grehove i poslaću ti radost."
Zaista, kakvi smo mi to hrišćani ako ne verujemo u besmrtnost duše? Ako ne verujemo da ćemo večno slaviti Gospoda kada nas udostoji takve milosti? U tom slučaju se gubi sav smisao vere u Boga! A kako mnogo ima takvih hrišćana-neznabožaca. Jaoj, nama! Proveri sebe, D.! Da nisi možda i ti takav neznabožac?
1 Jun 2012
SHIIGUMAN SAVA PSKOVSKO-PEČERSKI
Molitva se temelji na veri
Molitva se temelji na veri: ja verujem da je Bog, pred kojim izgovaram svoju molitvu; Svedržitelj, koji drži na dlanu svu tvorevinu i koji je dao razne vrste glasova stvorenjima radi njihovog unutrašnjeg uzajamnog opštenja, a Sam nema potrebu ni za kakvim glasom; ja se nadam da moja molitva dolazi do Njega, ili bolje reći, pravo od srca prelazi u Njegove uši. Tako se i prepiska sina sa ocem ili majkom, braćom i sestrama, oca sa decom, prijatelja sa prijateljem, koji su udaljeni jedni od drugih, zasniva takođe na veri. Oni su uvereni da kada pišu pisma postoje i žive ta lica, kojima oni pišu; nadaju se da će pisana reč dospeti do njih, da će da proizvede u njihovoj duši, odgovarajuće pismu predstave, misli, osećanja i oni će da odgovore na pismo shodno njegovom sadržaju. Tako se mi i u životu rukovodimo, u mnogo čemu, verom i nadom: tim više, mi u odnosu na duhovni svet, treba da idemo, do kraja vremena, verom, a ne gledanjem (2. Kor. 5, 7).
Razgovarajući sa bilo kojim čovekom, mi smo uvereni da nas on čuje bez obzira na rastojanje, koje nas deli, a nekada je ono vrlo značajno; uvereni smo zato što dobijamo od njega odgovarajuće odgovore, i naše reči izazivaju u njegovom srcu ista shvatanja i raspoloženja kao i kod nas. Ili, mi govorimo na brojnom skupu i uvereni smo da nas ceo skup odjednom čuje, i ako naše reči idu od srca, onda one padaju takođe na srca slušalaca i izazivaju u njima dobre misli i duševna raspoloženja. Tako, razgovarajući u molitvi sa Bogom ili sa Svetima, mi treba da budemo, bez najmanje sumnje, uvereni da će se naše reči, koje su od srca izrečene, čuti (ne govorim o Bogu, Koji je svuda i sve zna, i samo srce naše), ne samo onako kako živi ljudi čuju naše reči, nego i mnogo bolje, radi jednostavnosti svojstvenoj svetu duhovnom, i na naše molitve dobiće se odgovori sa većom lakoćom, mudriji i korisniji, nego odgovori zemaljskih lica na naše molbe, po toj istoj jednostavnosti i bogoprosvećenosti nebesnih žitelja. To treba smatrati za istinu, kojoj nisu potrebni dokazi, za najobičniju stvarnost. Kao što smo u prvom slučaju svi uvereni iz iskustva, da su drugi čuli naše reči, tako je i ovde..
Moleći se Bogu, treba sticati tako čvrstu i nepokolebljivu veru, da bi posumnjati u bilo šta, predstavljalo teškoću, čak nemogućnost, a za to treba imati u srcu kao napisane reči: jer je sve moguće Bogu (Mk. 10,27); još treba imati i živo ubeđenje da Gospod sve ispunjava, da je Njegova suština ljubav i dobrota; da je Njegovo delo a i suština: da stvara, da daje, ukazuje milost, štedro nagrađuje, ispunjava naše molbe. I sve što uzištete u molitvi vjerujući, dobićete (Mt. 21, 22; Mk. 11,24). Još treba biti jako pažljiv prema svom srcu, da ono ne bi lagalo, da bi svaka reč izlazila iz njegove dubine, kako je kazano: iz dubine vičem k Tebi, Gospode (Ps. 129,1)! tj. treba se u najvećoj meri starati o istinitosti molitve, o takvoj iskrenosti, koja čini tvojima sve reči molitve, koje je sastavio neko drugi, smatrati istinskom svaku reč molitve.
Veruj čvrsto u ostvarivost svake reči, posebno one koja je izgovorena za vreme molitve, pamteći da je Uzročnik reči Bog-Reč, da se sam Bog naš, kome se klanjamo u Trojici, izražava u tri reči ili imena: Otac, Reč i Sveti Duh; da svakoj reči odgovara biće, ili svaka reč može da bude biće ili delo. Sa strahopoštovanjem se služi rečima i poštuj ih. Zapamti da je kao ipostasna Reč Božija Sin Božiji svagda sjedinjen sa Ocem i Duhom Svetim, tako i u rečima Svetog Pisma, ili u molitvi, ili u pisanjima bogomudrih otaca učestvuje, po svojoj svudaprisutnosti, Otac kao vrhovni Razum, Njegova stvaralačka Reč i Izvršitelj Duh Sveti. Zato ni jedna reč nije prazna, no ima, ili treba da ima, u sebi svoju silu, i teško onima koji praznoslove, jer oni će dati odgovor za praznoslovlje. Jer u Boga sve je moguće što reče (Lk. 1, 37), to je uopšte svojstvo reči sila i njena izvršivost. Takva ona treba da bude u ustima čoveka.
31 Maj 2012
SVETI JOVAN KRONŠTATSKI
Zašto sudimo nepravilno?
Mi ne sudimo pravilno zato što ne gledamo dubinu stvari nego se od prvog pogleda, sudeći po spoljašnosti, ispunjavamo ljubavlju ili mržnjom prema njima. Ljubav ili mržnja ovladaju umom i zamračuju ga, te ne može pravilno da sudi.
Zato, kad posmatraš nešto ili misliš o čemu, obuzdaj što više možeš svoje želje i ne dozvoli da se prema tome što ocenjuješ odmah zaneseš ljubalju ili ga odmah omrzneš, nego ga nezainteresovano posmatraj samim umom. Kad je um u svom prirodnom stanju i nije pomračen strašću, on je slobodan i čist, te može da saznaje istinu, da proniče u dubinu stvari u kojima se pod lažnom privlačnom spoljašnošću često skriva zlo, a pod ružnim spoljnim izgledom dobro.
No, ako se povedeš za svojom naklonošću, te od prvog pogleda nešto zavoliš ili omrzneš, tvoj um već ne može pravilno da sudi. Jer to raspoloženje ili, bolje reći, ta strast koja ide ispred suđenja, postavlja se kao zid između uma i stvari, zaklanja um i utiče da čovek misli po strasti, to jest, ne onako kakav je taj predmet ustvari. To opet čini da se prvo raspoloženje (ljubav ili mržnja) još više povećava. A ukoliko ono jača, ukoliko čovek više voli ili mrzi nešto, utoliko se um u odnosu prema tome više zamračuje, dok se sasvim ne pomrači. I događa se da strast prema izvesnoj stvari raste do krajnjih granica, te se čoveku čini da bi je trebalo voleti ili mrzeti više od svega na svetu. Tako, eto, biva kada čovek ne zauzdava sebe, nego dopusti sebi da zavoli ili omrzne nešto pre nego što o tome promisli. Um ili volja u tome slučaju rđavo funkcionišu i sve dublje padaju iz tame u tamu, iz pogreške u pogrešku.
Zato, čuvaj se od ljubavi ili mržnje prema bilo čemu pre no što uspeš da to temeljno upoznaš pri svetlosti razuma, Svetog Pisma, blagodatima molitve i uz pomoć svog duhovnog oca, kako ne bi pogrešio i smatrao dobro za zlo, a zlo za dobro, kao što u većini slučajeva biva.
30 Maj 2012
SVETI NIKODIM AGIORIT
Značenje i suština molitve
Kakva je neizmerno velika čast čovečanstvu, što može da otvara svoja usta pred Bogom, da stupa s Njim u razgovor, da moli Njega za svoje potrebe, da mu blagodari za dobročinstva, da mu slavoslovi za neizrecivu velelepotu Njegovu i da bude uvereno da je ta žrtva blagodarnosti i slavoslovlja ugodna Bogu, da se najbolje, duhovne, molbe naše za spas naših duša uvek ispune. Kako je i u ovom odnosu čovek neizmerno uzdignut iznad svih stvorenja, i čulstvenih i onih koji imaju dušu. Nijedno stvorenje nije dobilo od Boga takvu čast, mada i ona imaju svoj jezik, kojim izražavaju potrebe svoje prirode, jer rečeno je da i ptići gavranova prizivaju Gospoda (Ps. 146, 9). Koristićemo tu visoku čast radi toga da bi smo zaslužili od Gospoda još veće počasti višnjega zvanja. Tamo na nebu je naša puna slava, a ovde su samo njeni početci, koji se javljaju kod vernih hrišćana.
Molitva je uznošenje uma i srca Bogu, sozercanje Boga, odvažan razgovor stvorenja sa Tvorcem, stajanje duše pred Njim sa strahopoštovanjem kao pred Carem i Samo-Životom, koji svima daje život; zaboravljanje radi Njega svega što nas okružuje, hrana duše, vazduh i svetlost, njena životvorna toplota, očišćenje grehova, blagi jaram Hristov, lako breme Njegovo. Molitva to je stalno osećanje (saznanje) svoje nemoći ili duhovnog siromaštva, osvećenje duše, predokušaj budućeg blaženstva, anđelsko blaženstvo, nebesni dažd, koji osvežava, napaja i zemlju duše čini plodonosnijom, sila i moć duše i tela, osveženje i očišćenje misaonog vazduha, prosvetljenje lica, veselje duha, zlatna veza, koja sjedinjuje stvorenje sa Tvorcem, bodrost i hrabrost u svim nevoljama i iskušenjima života, svetiljka života, uspeh u delima, ravnoangelsko dostojanstvo, utvrđenje vere, nade i ljubavi. Molitva to je zajednica sa Anđelima i Svetima, od pamtiveka Bogu ugodivših. Molitva je ispravljenje života, mati skrušenog srca i suza, snažni podsticaj na dela milosrđa; sigurnost života; uništenje straha od smrti; prenebregavanje zemaljskog bogatstva, željenje nebeskih blaga, očekivanje Sudije celoga sveta, opšteg vaskrsenja i života budućeg veka; pojačano staranje za izbavljenje od večnih muka; neprestano iskanje milosti (pomilovanja) od Vladike; hođenje pred očima Božijim; blaženo iščeznuće pred presazdavajućim i sveispunjavajućim Tvorcem, živa voda duše; molitva je smeštanje u srce svih ljudi ljubavlju, nizvođenje neba u dušu; useljenje u srce Presvete Trojice, po rečenom: u njemu ćemo doći, iu njemu ćemo se nastaniti (Jn. 14, 23).
Molitva je dokaz moje razumne ličnosti, moje bogolikosti, zalog mog budućeg oboženja i blaženstva. Ja sam sazdan ni iz čega, ja nisam ništa pred Bogom, kao onaj koji ništa svoje nema; ali ja sam po Njegovoj milosti ličnost, imam razum, srce, slobodnu volju i pri svom razumu i slobodi mogu srdačnim obraćanjem Njemu da postepeno uvećavam u sebi Njegovo beskonačno Carstvo, da postepeno sve više i više umnožavam u sebi Njegove darove, crpim iz Njega kao iz stalnotekućeg neiscrpnog Izvora raznovrsne duhovne i telesne darove, posebno duhovne. Molitva izaziva u meni ubeđenje da sam ja ikona Božija, da sa smirenim i blagodarnim raspoloženjem svoje duše pred Bogom, svojom slobodnom voljom, ja, beskonačno umnožavajući duhovne darove Božije, mogu isto tako u beskonačnost da se usavršavam i do beskonačnosti uvećavam moje bogopodobije, moje nebesko blaženstvo, za koje sam opredeljen. O! molitva je znak mog velikog dostojanstva, kojim me je počastvovao Sazdatelj. Ali, ona me istovremeno podseća na moju ništavnost (ja sam ni od čega i ništa svoje nemam zato i molim Boga za sve), kao i za svoje najviše dostojanstvo (ja sam obraz Božiji, ja sam obožen, ja mogu da se nazovem Božijim prijateljem kao Avraam, otac verujućih, čim bih nesumnjivo verovao u biće, dobrotu i svemoć moga Boga i upodobljavao bi se Njemu celim životom delima ljubavi i milosrđa).
Treba se moliti radi nepokolebljive i čvrste uverenosti srca, da sve, i naše duše, i naša tela, sa njihovim blagostanjem i neblagostanjem, i sva imovina naša, i sve okolnosti života, imamo od Boga, od moći Njegove, a ne od prirode, ne od slučaja, ne od sebe. Ako se ne moliš Bogu uskoro ćeš srcem zaboraviti Dobrotvora, Tvorca i Gospoda svega, a sa zaboravljanjem Njega upašćeš u svako zlo. Tako vidiš da ti molitva uvek donosi suštinsku korist.
Gospod je tako milosrdan da se nikada ne gnuša naše molitve, već svaku milostivo prihvata, i ono što nije savršeno u njoj Sam ispravlja, samo da bi smo se Njemu obraćali iskreno i da Ga ne bismo sasvim zaboravili.
Bog zato traži od nas svagdašnje obraćanje Njemu u molitvi, da bi nas, koji smo podivljali od grehova, i udaljili se od Njega, čeda Svoja, privukao Sebi, očistio i privio u zagrljaj Svoje ljubavi, da bi nam pokazao, kako je nama s Njim svagda dobro. Tako i dobri roditelji postupaju sa svojom zlonaravnom decom.
Svagdašnja topla molitva privodi nas do najiskrenijeg i najčvršćeg uverenja o besmrtnosti naše duše i o blaženstvu onog neveštastvenog[1] veka: jer svu sladost molitve čovek crpe od BogaDuha; svu snagu prima od Njega, isto kao, po blagodati Njegovoj, od Majke Božije (Ona izbavlja naše duše od beda, uspokojava, raduje, oživljava), od Anđela i Svetih.
29 Maj 2012
SVETI JOVAN KRONŠTATSKI
O trudu samoprisiljavanja
Neka nam Gospod pomogne da se snažno ukrepimo duhom Njegovim - trebalo bi da stalno o tome brinemo, da bolujemo ukoliko ne postoji unutrašnja sabranost i da u toj bolesti pripadamo ka Gospodu. Svojim snagama ne možemo ovo dostići, mada nam se to ni bez truda ne daje. Bog je na početku stvorio svetlost, a kasnije ju je sabrao u svetila. Tako je i sa nama. Postoji dobro, ali je ono rasejano i razliveno. A trebalo bi sve svesti na jedno. I čini se da duša preklinje za to... a mi se ne dosećamo! Što je najvažnije - postoji samosažaljenje. Gospode, pomiluj nas! Bez truda i samoprisiljavanja ni u čemu nećemo uspeti. Makar malo, makar za dlaku, ali je potrebno da se primoramo. Kada postoji usrdnost i revnost, onda sve krene na dobro. Međutim, istinska revnost je nemilosrdna prema samoj sebi. Ako je, pored toga, i temelj dobar? Temelj je pak duboko osećanje sopstvene sopstvene grešnosti i neodgovornosti pred Bogom. Sva nada nam je tada Spasitelj, a otuda i neprestano: Gospode, pomiluj!
28 Maj 2012
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
SAVRŠENSTVO
Čovek od prirode želi da bude savršen, a to mu je i stavljeno u zadatak. Budite savršeni, rekao je Spasitelj, kao što je savršen otac vaš nebesni (Mt. 5,48). U čemu se sastoji to savršenstvo? Ima ljudi koji misle da se ono sastoji u postu, bdenju, poklonima, spavanju na goloj zemlji, u svršavanju mnogih molitava u domu i u dugom stajanju na bogosluženjima u crkvi. Drugi opet drže da se ono sastoji u takozvanoj umnoj molitvi, usamljeništvu, pustinjaštvu i monaštvu.
U stvari, sve te vrline i svi ti podvizi sami po sebi ne predstavljaju savršenstvo nego su samo sredstva za njegovo dostizanje.
Savršenstvo se sastoji u približavanju Bogu i životu u jedinstvu s njim.
A da su podvizi i vrline samo sredstva, i to stvarna sredstva, to je nesumnjivo. Sveti ljudi se njima koriste da bi pomoću njih savladali svoju grešnu prirodu i odoleli svojim glavnim neprijateljima: telu, svetu i zlom duhu. Poste da bi ukrotili telo, bde da bi izoštrili duhovni vid, spavaju na goloj zemlji da se ne bi raznežili snom, provode vreme u ćutanju i odaju se usamljeničkom životu da bi izbegli i najmanji povod da učine nešto čime bi uvredili Boga, mole se, stoje dugo na bogosluženju i čine druga pobožna dela da im se pažnja nikako ne bi odvajala od misli na nebo.
25 Maj 2012
NIKODIM AGIORIT
Plodovi pokajanja
Jednom prilikom dolazi kod mene jedno duhovno čedo i kaže: "Oče, da li mogu da molim Boga da mi da smrt?" " Šta se desilo?" pitam.
"Strašno mi je teško da živim... Za sve ću morati da odgovaram, za svaki korak, za svaki pogled, za svaku reč. Bolje mi je da sad umrem, jer ću do starosti nakupiti mnogo grehova."
"A ti nemoj da ih slažeš u kofer. Korak, pogled, prazna reč - nisu smrtni grehovi. Oni su strašni samo za one koji na njih ne obraćaju pažnju, koji ih ne priznaju za grehove, ne kaju se i ne popravljaju se, a ti odmah moli Boga za oproštaj pred krstićem koji nosiš oko vrata, kao što je činila Prep. Marija Egipatska, a zatim se pokaj pred duhovnim ocem i potrudi se da se popraviš, pa od ovih grehova neće ostati ni traga. Sad bi za tebe strašnije bilo da umreš nego da živiš zato što si došla do pokajanja, ali u tebi još nema plodova pokajanja. A da se čovek ne bi plašio da umre treba da stekne plodove pokajanja.
Lako je umreti. Malodušni ljudi, čak, život završavaju samoubistvom. To su oni koji ne žele da se bore s teškoćama, ali ovakvi su dostojni sažaljenja, pa, čak, i prezira. Za takve se Sveta Crkva ne moli. Ko nam je dao pravo da raspolažemo svojom sudbinom? Nismo se rodili po svojoj volji, i ne treba ni da umremo po svojoj volji! Drskost je moliti Boga za smrt! To je očigledan dokaz da ne želimo da živimo po volji Božijoj. Je li ti jasno?"
"Jasno mi je, oče, a šta su to plodovi dostojni pokajanja."
"Plodovi dostojni pokajanja jesu hrišćanske vrline i dobra dela. U Jevanđelju se mnogo piše o plodovima pokajanja. Evo, na primer, apostol i jevanđelista Luka piše: Rodite, dakle, plodove dostojne pokajanja (Lk. 3, 8), a zatim objašnjava: Koji ima dvije haljine peka dade onome koji nema; i koji ima hrane neka čini isto tako (Mk. 3,11).
A evo još duhovnih plodova: Obucite se, dakle, kao izabranici Božiji, sveti i ljubljeni, u milosrđe, dobrotu, smirenoumlje, krotost, dugotrpeljivost (Kol. 3, 12-14). Osnovni plod pokajanja je ljubav (Jn. 15,216).
Apostol Pavle kaže: Ako razdam sve imanje svoje, i ako predam tijelo svoje da se sažeže, a ljubavi nemam, bišta mi ne koristi (1. Kor. 13, 38).
Tako činite (t.j. donosite dostojne plodove pokajanja) tim prije što znate vrijeme, da je već čas da ustanemo od sna (Rimlj. 13,11).
Plodovi pokajanja proističu iz istinskog pokajanja. A istinsko pokajanje znači iskrenu nelicemernu skrušenost zbog grehova. U Svetom Pismu se navode konkretni primeri istinskog pokajanja koje donosi dostojne plodove. Evo na primer, kakav je plod pokajanja doneo Zakhej, nepravedni skupljač poreza? Razdao je polovinu imanja i još je više vratio onima kojima je uzeo suviše.
Prep. Marija Egipatska je u mladosti vodila poročan život. Kakav plod pokajanja je donela? Otišla je u pustinju i počela da živi celomudreno.
Tako i mi treba da činimo. Na primer, obuzima nas gordost i taština. Molimo Boga da nam podari smirenje. A kako praktično da preradimo svoju grehovnu prirodu? Treba da budemo pretopljeni u ognju klevete, spletki, podsmeha, raznoraznih poniženja i uvreda od strane svih ljudi, pa čak i od najbližih rođaka - Gospod nam šalje ono za šta Ga molimo, zato što kada molimo od Boga smirenje to znači da molimo da nam pošalje ljude koji bi nas smirili. I ako dobrodušno, bez roptanja, bez ozlojeđenosti i razdražljivosti to primamo i ako radosno blagodarimo Bogu za sve to, molimo se za one koji su nas uvredili i ne menjamo svoje dobro raspoloženje prema njima to znači da donosimo plodove istinskog pokajanja.
24 Maj 2012
SHIIGUMAN SAVA PSKOVSKO-PEČERSKI
Velika udobnost duhovno onesposobljava čoveka
Danas svet gleda na lepotu i tako sam sebe obmanjuje. Evropljanima[1] to pomaže: čekićima i testerama večito prave neke nove, lepe stvari, navodno praktičnije, kako ljudi ne bi morali ni za.čim iole da potegnu. Ranije uz pomoć različitog alata koji se koristio za rad, ljudi su bivali jači, krepKiji. Sa današnjim raznoraznim pomagalima, posle rada moraju da idu na fizioterapije i masaže. Lekari se danas specijalizuju u masaži! Vidiš danas stolara sa ovolikim stomakom! Gde si na takvog drvodelju mogao da naiđeš ranije! Da li bi, deljući hoblicom levo-desno, mogao da pusti stomak?
Mnoge udobnosti, kada pređu granice, onesposobljavaju čoveka i on se ulenji. Iako bi mogao rukom nešto da okrene, misli: "E ne, bolje da pritisnem dugme pa nek' se samo okreće"! Kad čovek navikne na lako, posle hoće sve da ide tako. Danas ljudi hoće malo da rade, a mnogo da budu plaćeni. Kad bi moglo da uopšte ne rade, bilo bi još bolje! Ovakav duh zapatio se i u duhovnom životu - hoćemo da budemo sveti bez truda.
Isto tako, većina njih koji su osetljivog zdravlja, trpe upravo zbog lagodnog života. Ako dođe do rata, kako će to da podnesu ovakvi ljudi,; navikli samo na udobnost? Ranije je narod bio u najmanju ruku prekaljen, čak i deca, i sve se dalo izdržati. Danas im trebaju vitamini B, C, D i ... mercedesi, kako bi preživeli! Vidiš, i dete sa nekom atrofijom, ako krene da se bavi bilo kojim poslom, polako dobija mišice. Dolazi mi mnogo roditelja i govore mi: "Moje dete je paralizovano", dok su mu u stvari noge samo malo više oslabele. Oni ga nahrane - ono sedne; oni ga opet nahrane - ono opet sedne. I tako, kako samo sedi, noge mu se uopšte ne ukrepljuju hranom, i tako završava u kolicima: "Pročitaj mu molitvu, kažu mi, dete mi je paralizovano". A ja se pitam, ko je tu paralizovan, dete ili roditelji? Ja im kažem da mu daju hranu koja ne goji, da ga vode da šeta. Tako, s vremenom tope se kilogrami, polako se kreću sve prirodnije, a na kraju neki igraju i fudbal! Bog će pomoći zaista paralizovanoj deci kojoj ne mogu pomoći ljudi. Jedno dete iz mesta Konice, izuzetno nemirno, bomba beše spržila. Noga mu se bila zgrčila i nije mogao da je ispruži. No, pošto ga mesto nije držalo i nije se nikako dalo umiriti, od te njegove nestašnosti stalno je pokretalo nogu, i - protegnuše se nervi i dečačić prohoda. Posle je išao i u ustanike!
I mene je, kad mi se noga beše ukočila od išijasa, kada sam s brojanicom u rukama hodao, popustio bol. Kretanje mnogo puta pomaže. Ja ako se razbolim dva do tri dana, pa ne mogu da se krećem, kažem sebi: "Brže, pomozi mi, samo malo da ustanem, da se mogu pokrenuti, a posle ću ja za sve da pobrinem... Ići ću da nasečem drva". Jer, ako ostanem u krevetu, biće mi još gore. Zato, čim se malo osmelim, makar bio i prehlađen, stisnem zube i ustajem da nasečem drva. Dobro se obučem, preznojim, i prehlada iščezava. Naravno, znam da je ležanje mnogo prijatnije, ali nateram sebe i ustajem, i sve nestaje. Evo, vidim kako mi, kad mi dođu ljudi i sedim sa njima na panju, trnu noge. Mogao bih uzeti kakvu podlogu i sesti na nju, ali gde posle da nađem jastučiće za sve. Zato, kada gosti odu, ja po noći šetam jedan sat sa brojanicom. A pošto imam neki mali problem sa cirkulacijom u nogama, kad se vratim u sobu, protegnem malo noge. Naime, ako zapustim sebe, posle treba drugi da brinu o meni. A sada sam ja taj koji brine o drugima. Jesti li razumeli? I zato čovek ne treba da se raduje ležanju, jer to ne pomaže.
23 Maj 2012
STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
Oskudica u mnogome pomaže
- Zato što izbegavaju trud. Upravo je ovaj komoditet zaslužan za to što se čovek razboli i što trpi. Sve te olakšice učinile su da svet u naše doba siđe sa uma. Ovo mekuštvo u današnje dane donelo je sobom mnoge bolesti. Ranije kroz šta sve ljudi nisu prolazili, dok ne bi uzorali jednu oranicu! Kakav je to bio napor, ali i kako je sladak bio taj hleb! U to vreme ni slučajno ne bi mogao da naiđeš na bačeni komad hleba! Ako bi i naišao na putu na poneki komadić, podizao bi ga i ljubio. Oni koji su pretrpeli okupaciju, i dan danas kad spaze komad hleba, ostavljaju ga u stranu, dok ga ostali bacaju; ne razumeju njegovu vrednost. Danas se hleb baca u đubre, čovek ga ne ceni. Ma većina njih ne zna da kaže ni jedno "slava Bogu" za blagoslove koje dobijaju. Danas se život odvija po principu "lako ćemo".
Oskudica u mnogome pomaže. Ljudi tek kada budu nečeg lišeni, shvataju vrednost toga. Oni koji oskudevaju svesno, uz rasuđivanje, sa smirenjem, iz ljubavi prema Hristu, osećaju duhovnu radost. Ako neko npr. kaže: "Danas neću piti vode zato što je taj i taj bolestan. Bože moj, ne mogu ništa drugo da učinim", i tako uradi, Bog će ga orositi, ne vodom, već duhovnom limunadom, božanskom utehom. NaMučenom čoveku pruži sasvim malu pomoć, i biće ti veoma zahvalan.. Jedno lepo vaspitano i iz bogate kuće dete, kakve god želje roditelji mu ispunjavali, ništa više ne može obradovati. Može da ima sve živo a da pati. I sve pred sobom da rastura. Dok neka dečica, sirota, za sasvim malu pomoć osećaju veliku zahvalnost. Ako im se nađe prijatelj koji će im obezbediti putne troškove do Svete Gore, koliko li samo znaju da zahvaljuju i njemu, i Hristu! Mogu se čuti mnoga deca iz bogatih kuća kako govore: "Imamo sve; zašto da imamo sve?" Čangrizavi su, zato što im je isuviše dobro, umesto da zahvaljuju Bogu i da pomognu i ponekom siromahu. To je najveća nezahvalnost! Osećaju se praznima, zato što im od materijalnih blaga ništa ne nedostaje. Dolaze u sukob sa roditeljima, jer im ovi daju sve na izvol'te; odlaze i idu naokolo sa jednim rancem na leđima. Roditelji im daju novac, zovu ih telefonom kako ne bi brinuli, a deca potpuno ravnodušna. I na kraju dolazi do toga da ih roditelji traže. Jedan momak je imao sve što bi se moglo poželeti, ali ni u čemu nije nalazio zadovoljstva. Krišom je otišao od kuće i spavao po vozovima, kako bi malo osetio kako izgleda mučiti se. A bio je iz dobre porodice! A da je imao neki posao, i da je živeo od svoga znoja, imao bi smisla njegov trud, i osećao bi olakšanje i slavio bi Boga.
Danas većina ne oskudeva ni u čemu, i zato ljudi nisu usrdni. Ako ce čovek ne izlaže trudu i naporu, ne može da ceni ni tuđi trud. Kakav je smisao u tome da se npr. traži lak posao, da ce na lak način zarađuje novac, pa da se posle priziva nevolja? Šveđani na primer, za sve živo primaju dodatke od države bez da zasuču rukave, pa zato i tumaraju ulicama. Ono za šta se oni brinu je magla, a opet imaju stres, zato što su na duhovnom polju ispali iz koloseka, kao točkovi koji se besciljno kotrljaju po putu i završavaju u provaliji, kad se otkače sa osovine.
22 Maj 2012
STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
I srca otvrdneše...
Pošto su udobnosti, koje je opšti razvoj doneo ljudima, prevazišle granice, postale su poteškoće. Namnožile su se raznorazne mašine, i uvećalo se rastrojstvo. Od čoveka su napravili mašinu, dok sada mašine i svakojaka gvožđurija zapovedaju čoveku. Zato su i srca ljudi postala "gvozdena". Sa svim tim pomagalima što postoje, ljudska savest ne može da se razvija. Ranije su ljudi radili sa životinjama i bili su milosrdni. Ako bi malo pretovario životinju, a ona jadna pokleknula, čovek bi se sažalio. Ako bi bila gladna i gledala te tužnim pogledom, srce bi ti se cepalo. Sećam se, kada se naša krava bila razbolela, i nama je bilo teško, zato što smo je smatrali članom porodice. Danas ljude služi gvožđurija, te su im i srca gvozdena. Ako se slomi neka šipka - nose je na zavarivanje. Pokvario se automobil - odmah kod majstora sa njim. Ako se ne može ništa učiniti, bacaju ga. Ne boluju za njim. Čovek ovako razmišlja: "Ma to je gvožđurija!" Srce nikako ne učestvuje. Ali tako se razvija samoljublje, egoizam.
Danas čovek ne razmišlja o drugome. Ranije, ako bi preteklo od ručka, pošto bi se do sutrašnjeg dana jelo pokvarilo, ljudi su razmišljali i o ponekom siromahu. "Umesto da se pokvari, govorili su, bolje da dam nekom, siromahu". Onaj koji je bio duhovno napredniji govorio je: "Neka prvo jede siromah, pa posle ja". Danas sve stavljaju u frižidere i niti se sećaju drugoga koji ima potrebu. Sećam se, kada bismo imali dobar urod povrća i voća, davali bismo svojim komšijama - delili smo. Pa i šta bismo sa tolikim količinama. Vremenom bi se svakako pokvarilo. Danas imaju frižidere. "A zašto da damo drugima?", kažu, "ostavimo u frižider i biće za nas". Da ne pominjem to što čitave tone [povrća i voća] bacaju na đubrivo ili odlažu po deponijama, dok na milione ljudi negde drugde gladuje.
21Maj 2012
STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
Molitva se temelji na veri
Molitva se temelji na veri: ja verujem da je Bog, pred kojim izgovaram svoju molitvu; Svedržitelj, koji drži na dlanu svu tvorevinu i koji je dao razne vrste glasova stvorenjima radi njihovog unutrašnjeg uzajamnog opštenja, a Sam nema potrebu ni za kakvim glasom; ja se nadam da moja molitva dolazi do Njega, ili bolje reći, pravo od srca prelazi u Njegove uši. Tako se i prepiska sina sa ocem ili majkom, braćom i sestrama, oca sa decom, prijatelja sa prijateljem, koji su udaljeni jedni od drugih, zasniva takođe na veri. Oni su uvereni da kada pišu pisma postoje i žive ta lica, kojima oni pišu; nadaju se da će pisana reč dospeti do njih, da će da proizvede u njihovoj duši, odgovarajuće pismu predstave, misli, osećanja i oni će da odgovore na pismo shodno njegovom sadržaju. Tako se mi i u životu rukovodimo, u mnogo čemu, verom i nadom: tim više, mi u odnosu na duhovni svet, treba da idemo, do kraja vremena, verom, a ne gledanjem (2. Kor. 5, 7).
Razgovarajući sa bilo kojim čovekom, mi smo uvereni da nas on čuje bez obzira na rastojanje, koje nas deli, a nekada je ono vrlo značajno; uvereni smo zato što dobijamo od njega odgovarajuće odgovore, i naše reči izazivaju u njegovom srcu ista shvatanja i raspoloženja kao i kod nas. Ili, mi govorimo na brojnom skupu i uvereni smo da nas ceo skup odjednom čuje, i ako naše reči idu od srca, onda one padaju takođe na srca slušalaca i izazivaju u njima dobre misli i duševna raspoloženja. Tako, razgovarajući u molitvi sa Bogom ili sa Svetima, mi treba da budemo, bez najmanje sumnje, uvereni da će se naše reči, koje su od srca izrečene, čuti (ne govorim o Bogu, Koji je svuda i sve zna, i samo srce naše), ne samo onako kako živi ljudi čuju naše reči, nego i mnogo bolje, radi jednostavnosti svojstvenoj svetu duhovnom, i na naše molitve dobiće se odgovori sa većom lakoćom, mudriji i korisniji, nego odgovori zemaljskih lica na naše molbe, po toj istoj jednostavnosti i bogoprosvećenosti nebesnih žitelja. To treba smatrati za istinu, kojoj nisu potrebni dokazi, za najobičniju stvarnost. Kao što smo u prvom slučaju svi uvereni iz iskustva, da su drugi čuli naše reči, tako je i ovde..
Moleći se Bogu, treba sticati tako čvrstu i nepokolebljivu veru, da bi posumnjati u bilo šta, predstavljalo teškoću, čak nemogućnost, a za to treba imati u srcu kao napisane reči: jer je sve moguće Bogu (Mk. 10,27); još treba imati i živo ubeđenje da Gospod sve ispunjava, da je Njegova suština ljubav i dobrota; da je Njegovo delo a i suština: da stvara, da daje, ukazuje milost, štedro nagrađuje, ispunjava naše molbe. I sve što uzištete u molitvi vjerujući, dobićete (Mt. 21, 22; Mk. 11,24). Još treba biti jako pažljiv prema svom srcu, da ono ne bi lagalo, da bi svaka reč izlazila iz njegove dubine, kako je kazano: iz dubine vičem k Tebi, Gospode (Ps. 129,1)! tj. treba se u najvećoj meri starati o istinitosti molitve, o takvoj iskrenosti, koja čini tvojima sve reči molitve, koje je sastavio neko drugi, smatrati istinskom svaku reč molitve.
Veruj čvrsto u ostvarivost svake reči, posebno one koja je izgovorena za vreme molitve, pamteći da je Uzročnik reči Bog-Reč, da se sam Bog naš, kome se klanjamo u Trojici, izražava u tri reči ili imena: Otac, Reč i Sveti Duh; da svakoj reči odgovara biće, ili svaka reč može da bude biće ili delo. Sa strahopoštovanjem se služi rečima i poštuj ih. Zapamti da je kao ipostasna Reč Božija Sin Božiji svagda sjedinjen sa Ocem i Duhom Svetim, tako i u rečima Svetog Pisma, ili u molitvi, ili u pisanjima bogomudrih otaca učestvuje, po svojoj svudaprisutnosti, Otac kao vrhovni Razum, Njegova stvaralačka Reč i Izvršitelj Duh Sveti. Zato ni jedna reč nije prazna, no ima, ili treba da ima, u sebi svoju silu, i teško onima koji praznoslove, jer oni će dati odgovor za praznoslovlje. Jer u Boga sve je moguće što reče (Lk. 1, 37), to je uopšte svojstvo reči sila i njena izvršivost. Takva ona treba da bude u ustima čoveka.
18 Maj 2012
SVETI JOVAN KRONŠTATSKI
O blagodati Svetog Duha
Blagosloven jesi Hriste, Bože naš i ostalo. Pedesetnicu praznujemo. Dah Duha Božijeg i Njegovo osenjivanje neka Vam podari Svedarovatelj. Neka Njegova toplota sve više i više zagreva Vaše srce, dok se ne pojavi oganj koji spaljuje i proždire. Neka bude! I biće ukoliko uložite usrdan trud i ako sa bolom pripadnete ka Bogu. Darežljiv je i milostiv Gospod.
Evo, pojavili su se i poklonici. Svi traže, i dobro je što traže. Samo neka ne pomisle da je Gospod bliži Kijevu ili Moskvi, Atosu ili Jerusalimu, nego nekom drugom mestu! Njegovo mesto je naše srce! I kada uđe tu, i kada večera - eto Jerusalima pa i više od Jerusalima. Za to ćemo se pobrinuti. Mi imamo srce, ali postoji i put do srca, i on je ponekad veoma dugačak. Ovo putovanje je i mnogo teže, i u očima Gospodnjim dragocenije, i mnogo više plodova donosi. Ko njega izvrši, ne želi ni da putuje, nego želi da sam samcit sedi kod kuće. Ne želi ni da gleda, ni da sluša, ni da govori, ni da se kreće. U njemu postoji krasno i prekrasno viđenje, koje obuzima svu njegovu pažnju, svu ljubav i svu brigu. Neka nam Gospod, izvor svih blagodati, podari i ovu blagodat!
17 Maj 2012
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
Naš prijatelj i naš neprijatelj
Zamislite dete koje svojom rukom želi da uhvati zrak svetlosti. Ono skuplja prstiće, čini mu se da je sunčev zrak uhvaćen među njima, ali zatim širi dlan i vidi da u njemu nema ničega. Tako čovek ne može da zadrži trenutak. Vreme teče kao široka bešumna reka. Ma šta čovek da radi: da li da spava ili je budan, da li radi ili se moli, da li da razmišlja o smislu života ili je uronjen u ispraznost svojih strasti, - čas za časom, dan za danom, talasi ove reke u neumornom trku streme jedan za drugim i kao što se ne može zaustaviti tok reke, isto tako se ne može zaustaviti vreme. Junaci istorije činili su velika dela, osvajali pobede nad neprijateljima, osnivali ogromne imperije, podizali neosvojive tvrđave, pravili bašte i cvećnjake koji su visili na lancima, podizali zgrade koje su se nazivale svetskim čudima, ali... niko od njih nije mogao da vrati nijedan minuli trenutak, nijedan od najvećih umova čovečanstva nije mogao da vrati unazad reku vremena. Ova reka ih je odnela kao zrno peska u okean večnosti. Probudili su se iz nebića i ponovo utonuli u san.
Zamislite drugi primer: dete trči za sopstvenom senkom i želi da je stigne. Ono ubrzava korake, ali svejedno ne može da je stigne: što brže čovek trči za senkom, tim brže senka beži od njega. Nemoguće je stići krilato vreme.
Vreme je u stalnom samouništenju. Drevni su ga prikazivali u obliku zmije koja guta sopstveni rep. Vreme je atribut relativnog bitija. U vremenu nema prošlosti: ona je nepovratno nestala; u vremenu nema budućnosti: ona se samo pretpostavlja; u vremenu nema sadašnjosti: to je zrak koji nema ni dužinu, ni širinu, koji neprekidno klizi od već izgubljene prošlosti ka još nepostojećoj budućnosti. Dok se naši organi čula trude da fiksiraju vreme kao sadašnjost ono je već prošlo, pretvorilo se u prošlost, taj talas je projurio pored nas. Znači, sadašnjost je samo sećanje na nedavnu prošlost, tromost organa naših čula koja do nas donose trenutak kojeg već nema. Dakle, sadašnjost je samo trag prošlosti i očekivanje budućnosti.
Sama smrt nije izlazak iz vremena. Jednostavno, čovekova duša prelazi u stanje novog doživljaja vremena koji je nama nepoznat. Vreme će nestati kad nebo i zemlja izgore u kosmičkom plamenu koji neće uništiti svet već će ga preobraziti. Do Strašnog Suda vreme ne caruje samo na zemlji, već i na nebu i u preispodnjoj. Duše svetaca čekaju vaskrsenje tela, duše grešnika - milost Božiju po molitvama Crkve i onih koji za njih na zemlji daju milostinju. Izmena pretpostavlja vreme, to je kretanje po horizontali. Večnost je kretanje po vertikali, u njoj nema izmena kao prelaza iz jednog stanja u drugo, u njoj je prisutno otkrivanje sadržaja ljudske duše.
U večnosti nema onog gubitka bitija koji filosofi nazivaju asimetrijom vremena, tamo nema perioda koji se smenjuju. Večnost nije nepokretnost, nije statika, već je kretanje, dinamika, samo drugačijeg karaktera nego što je to dinamika vremena.
Vreme je jednodimenzionalno, a večnost je polidimenzionalna. To je teško shvatljivo. Pretpostavimo da je površina koja je bila dvodimenzionalna dobila treću dimenziju, da je postala voluminozna. Tako je, slikovito govoreći, i u večnosti: ono što je bilo jednodimenzionalno postaje polidimenzionalno, i čovek ne gubeći prošlost širi sadašnjost, i u ovoj sadašnjosti se kroz pričešćivanje blagodaću stalno otkriva nešto novo: nove dimenzije bića, nove dimenzije doživljavanja. U večnosti je novo bez gubitaka. Večnost je istinsko bitije. Vreme je etapa. Vreme ne prelazi u večnost i večnost ne prelazi u vreme. Vreme protiče na pozadini večnosti. To je period nastanka, prenatalni period večnosti. U Apokalipsi se kaže da posle Strašnog Suda vremena više neće biti.
Postoje dve vrste besmrtnosti. Prva je besmrtnost svetih, večno približavanje Bogu, stalno kretanje ka Božanstvu, stalno nova ozarenja Božanske blagodati kad prošlost ne nestaje, već postaje podobije sadašnjosti, a sadašnjost se ne pretvara u prošlost, već postaje podobije budućnosti. Međutim, večni život nije samo samootvaranje, to je opštenje u kojem postoje dva pola: za spasene je to Bog, za poginule - satana. Opštenje s Bogom je istinski život, opštenje sa satanom - bitije kao antiživot, bitije kao večno umiranje. Kad govorimo o dva pola nipošto ne stavljamo između njih znak jednakosti. Opštenje s Bogom je prednaznačenje, cilj, sadržaj samog ljudskog života. Opštenje s demonom je večni raspad gde nema nestajanja kao razlaganja na elemente proste i jedinstvene prirode duše, ovde je kretanje od centra ka periferiji, koje takođe nema granica; zato je ovde smrt - u najstrašnijem i najzloslutnijem smislu ove reči - besmrtna smrt.
Neki ljudi se pitaju kako će za grehove koji su učinjeni u vremenu duša biti osuđena na lišavanje večnog života. Međutim, tajna ovoga je u opštenju: udeo grešnika je večno opštenje sa satanom, večno upodobljenje satani, večno udaljavanje od Boga, večiti gubitak. Ovde na zemlji se određuje s kim je duša - s Bogom ili s đavolom. Tamo, u večnosti, više nema određivanja, već je prisutno ostvarivanje, zato je zemaljski život tako dragocen, tako je dragocen svaki trenutak koji može biti stepenik na lestvici koja vodi naviše, ka duhovnom nebu, ili naniže, u bezdan, koji zaista nema dna. Zato je vreme - naš prijatelj i naš neprijatelj; i jedno i drugo zavisi od usmerenosti naše volje.
16 Maj 2012
ARHIMANDRIT RAFAIL KARELIN
STRAST
Strašću se naziva ona sklonost i ono dejstvo koje se dugo vremena gnezde u duši putem navike, pa deluju kao druga priroda. Čovek dolazi u to stanje dobrovoljno i onda pomisao, učvrstivši se zbog česte saradnje sa njom, odnegovana i pripremljena, ulazi u srce, pretvara se u naviku, neprestano ga smućuje i uznemirava strasnim nagovorima, nalaganim od demona. To se događa kada demon učestano predstavlja čoveku neku stvar ili lice, podstičući strast, i rasplamsava u njemu želju da isključivo voli samo te stvari, tako da - voljno ili nevoljno - čovek misleno biva porobljen njima. Iz tog razloga, kako je rečeno, zbog neopreznosti i samovolje, dolazi do dugotrajnog bavljenja tim stvarima. Strast, u svim svojim oblicima neizostavno podleže ili pokajanju, srazmernom učinjenom grehu, - ili budućoj patnji. Prema tome, potrebno je kajati se i moliti se za izbavljenje od svake strasti; jer svaka strast rađa patnju, ne zato što se izlažemo borbi sa njom, nego zbog nekajanja. Jer, kada bi ta patnja bila samo borba s demonom, onda neki, ne dostignuvši još savršeno bestrašće, ne bi mogli da dobiju spasenje, kako kaže Petar Damaskin. Bilo kakva strast da nas je obuzela, treba joj se svim silama protiviti - rekli su Oci. Uzmimo, na primer, strast bluda: ako neko gaji tu strast prema bilo kojoj osobi, neka na svaki način izbegava i razgovore sa njom i njenu blizinu i neka beži i od mirisa odeće njene. Ko ne čuva sebe od svega ovoga, taj će podhraniti strast i učiniti mislenu preljubu u srcu svome, rekli su Oci: On će sam u sebi zapaliti plamen strasti i, kao zveri, uvesti zle pomisli u dušu svoju.
Tako nam sveti podvižnici svedoče da se svaki čovečiji pad u greh odvija postepeno. Prvi stepen je Predlog, kada nehotice, i protiv volje, ulaze u dušu grehovne predstave i podsticaji, kroz spoljašnja ili unutrašnja osećanja ili preko mašte. Ovo je bezgrešno i samo je povod i mogućnost za greh; i najveći svetitelji u najsvetija vremena često su podvrgavani demonskim nagovorima i bili prinuđeni da se bore sa njima. Pristajanje predstavlja pristanak na predlog, dobrovoljno razmišljanje o njemu: to stanje nije uvek bezgrešno. Saglasje je nasleđivanje duše nailazećom pomisli ili predstavom, tj. kada neko prihvatajući đavolom predstavljene pomisli i slike, vodi sa njima razgovor u mislima, pripremajući se da uskoro prihvati predlog koji nalaže pomisao. Tu je potrebno pokajanje bez oklevanja i prizivanje Boga u pomoć. Zarobljenje je takvo stanje duše kada um skreće na rđave pomisln nasilno i protiv volje, narušavajući spokojno ustrojstvo duše, i duša se s naporom, samo uz Božiju pomoć, vraća sebi. Strast je dugotrajno, pretvoreno u naviku, uživanje u strasnim pomislima, nalaganim od demona, ukorenjeno zbog čestog razmišljanja, maštanja i razgovora sa njima. To je već ropstvo grehu, i ko se ne pokaje, izbacivši iz sebe strast, podleže večnim mukama. Ovde je potrebna velika i naporna borba i posebna blagodatna pomoć da bi se greh uklonio (v. Lestvica 15, 75).
Eto gde je početak i koren naše grehovnosti! U dušu ulazi pomisao, zamišlja se predmet, - grešan ili bezgrešan, to je svejedno, po mišljenju prepodobnog Nila, - mi obraćamo pažnju na njega, posvećujemo mu misli, ushićujemo se njime, počinjemo da ga želimo, a ovoj glavni cilj - cilj spasenja ili prebivanja u Bogu i svemu božanskom, zaboravljamo. I sve se to često događa bez našeg znanja. Mi smo toliko slabi, rasejani, lakomisleni, nebrižni, da nas zanjiše i najmanji lahor tih pomisli, a one nas neprekidno, kao kakav vihor, saleću od jutra do večeri, od večeri do jutra; i otud stalno grešimo. I svemu tome često se izlažemo ne znajući. Utoliko gore! Šta da činimo kako bismo se izbavili od takvog, bez sumnje, pogibeljnog stanja? Neophodno je da znamo i za svagda upamtimo da sve što se sa nama događa ne proističe ni zbog naše slabosti, niti rasejanosti, nebrige ili lakomislenosti, već - najčešće - iz neznanja na koji nas način pomisli dovode do strasti, zbog neukosti i nedovoljne želje da se borimo sa njima i da ih pobeđujemo, zbog zaboravljanja na svoje naznačenje, zbog nepripremljenosti da im se suprotstavljamo. O, kako je važno izučavati te mnogobrojne kretnje pomisli u duhovnoj borbi! Kako je neophodno uvek se setiti i upotrebiti u borbi ona sredstva koja će nas izbaviti od poraza i osigurati nam pobedu! Inače, kako bismo se spasili?!
15 Maj 2012
SVETI NIL SORSKI
UNUTRAŠNJI ŽIVOT
Unutrašnji život je temelj nad temeljima pravoslavne vere i on mora biti sastavni deo života pravoslavnog Hrišćanina. Ukoliko ne budemo bdili nad sobom, nad svojim srcem, nad svojim razumom i pomislima nećemo se spasti. Moramo da pazimo da sve naklonosti našeg srca budu usmerene na proslavljanje Gospoda i da naše misli budu usmerene samo prema Njemu.
Kroz samopoznanje i bdenje nad sobom dobijamo blagodat i silu za sticanje besmrtnog života.
Ponekad gledaš čoveka - naizgled se ni po čemu ne razlikuje od drugih, a po unutrašnjem životu je velik pred Bogom i često čini velika dela dobrodetelji.
Bez unutrašnjeg života, bez bdenja nad sobom čovek lako pada u greške i bezakonja, zato treba da se trudimo da našim spoljašnjim, spoljašnjim ponašanjem upravlja unutrašnje raspoloženje srca. Ukoliko čovekov spoljašnji život preovladava nad unutrašnjim, ukoliko je on zaokupljen samo zemaljskim stvarima i ne stara se o duhovnim, t.j. o svom spasenju, pre ili kasnije osetiće nezadovoljstvo životom, prazninu, mrak, i to će ga neizbežno odvesti u čamotinju, pa čak i u očajanje.
Da, strašno je živeti bez Boga, drugim rečima, bez unutrašnjeg života ovakav čovek se nikada neće nasladiti mirom i duhovnom radošću, radošću po Bogu u ovdašnjem zemaljskom životu, a još manje u životu budućeg veka.
Trudi se, prijatelju moj, da unutrašnjem životu daš prvostepeni značaj. Nemoj misliti da je on moguć samo za pojedine izabrane. On je prihvatljiv za sve ljude bilo kog zvanja, bilo kog stanja, koji žive u bilo koje vreme, koji obavljaju bilo koju dužnost, bilo koji posao, pa čak i najteži. Nema razloga zbog kojeg čovek ne bi mogao da uće u sebe i da prati svaki pokret srca, svaku pomisao. Ne može samo onaj ko ne želi da se bavi unutrašnjim životom, ko više želi da se bavi sobom nego Gospodom. Međutim, u duši koja je zaokupljena samo sobom, samo spoljašnjim životom ne može da prebiva blagodat.
Moli, prijatelju moj, Gospoda našeg Isusa Hrista, da ti daruje onu čistu svetlost samopoznanja koja bi te naučila da se nikad ne odvajaš od Gospoda. Kad okusiš sladost unutrašnjeg života više niko i ništa neće moći da te spreči u pobožnosti. Gospod onome ko se bavi samosazrcanjem daruje takvu sposobnost da može istovremeno i da se moli i da obavlja najkomplikovaniji i najteži posao. Evo, na primer, umetnik, muzičar, skulptor, pa čak i pisac mogu istovremeno unutrašnje da se mole i da se bave svojim poslom, i još da učestvuju u razgovoru.
Mnogima to izgleda nedostižno, nemoguće, ali u stvarnosti tako jeste. Ovi ljudi stalno okušaju sladost besede s Gospodom, nasićeni su i obiluju duhovnom radošću. I ti teži ka tome.
14 Maj 2012
SHIIGUMAN SAVA PSKOVSKO-PEČERSKI
Bog sve vidi
Budi uveren da Bog prisustvuje na svakom mestu.
On vidi svako delo, plan i pomisli tvoje, čuje svaku reč tvoju.
On upisuje tačno i podrobno u svoju knjigu sve vladanje tvoje i objaviće ti to u dan suda i platiće ti po vladanju tvome.
On govori kroz proroke: “Obličiću te i staviću ti pred oči grehove tvoje” (Ps. 50,21).
Ureži to dobro u svesti tvojoj i obnavljaj svakodnevno.
Mi smo otrovani grehom i nalazimo se u stanju pogubne samoobmane, otuđili smo se od spasonosne istine i zato treba nju silom da urežemo u svest našu…
13 Maj 2012
SVETI TIHON ZADONSKIHrabro ispovedanje vere
Boj se Gospoda, sine moj! Da ne izgubiš pripremljeni ti venac, da ne budeš odbačen od Hrista u tamu najkrajnju i muku večnu. Hrabro stoj u veri i, ako je neophodno, s radošću trpi progone i druge nevolje, jer će sa tobom biti Gospod... i Sveti Mučenici i Ispovednici sa radošću će gledati na tvoj podvig.
12 Maj 2012
SVETI ANTONIJE OPTINSKIHristovi ljudi
Svet je nešto što treba savladati. Čime? - Gornjim svetom. Duh vremena našeg je nešto što treba savladati. Čime? - Duhom Hristovim. Čovek je nešto što treba savladati. Čime? - Bogočovekom. Hristovi ljudi su od Boga, i pobeđuju svet, jer je veći onaj koji je u njima negoli koji je u svetu (sr. 1. Jn. 4,4).
11 Maj 2012
SVETI JUSTIN ĆELIJSKIDva puta i dva carstva
Dva se carstva zadobiti ne mogu. Dva suprotna carstva. Ili Nebo ili zemlja. Ili telo ili duša. Dva se gospodara ne mogu služiti. Ili Hristos ili Hristov supostat (protivnik). Ne može se putovati na dva suprotna puta. Ili niz vodu ili uz vodu. Ili tesnim putem u Nebesko Carstvo ili širokim u propast.
10 Maj 2012
VLADIKA NIKOLAJOsuđivanje
Trebalo bi da nam je teže da osuđujemo ljude, nego da ih gledamo mirno, kao što gledamo kako vetar ljulja drveće, ili kako teče reka; međutim, očigledno je da je čoveku teško da gleda bez osude. Šta da se radi? Treba se postepeno učiti tome da najprije osudimo sebe zbog toga što osuđujemo bližnje, zatim da se uzdržavamo od osude rečima onda kada se misao pokrene na to, a zatim da zaustavljamo i samu misao. Onaj ko dovoljno poznaje i osuđuje sebe, taj nema vremena da osuđuje druge.
Onaj koji gleda sa podozrenjem taj lako može doći do mržnje prema čoveku; onaj koji želi da ima ljubav prema bližnjem, trebalo bi da gleda čisto i jednostavno.
Ne sudite, da vam se ne sudi, pa makar vam se i činilo da ima razloga za osudu, zato što onaj ko je blizak svome Gospodu može da stoji, ili da pada. Još je gore ako sudite kao zlonamerni sudija. Mislite da ljudi pričaju besmislice, a oni govore o onome što je duši na korist i o tome kako da se čini dobro.
Kada osuđujemo svoje bližnje mi sami sebi nanosimo veliku štetu. Ovoga se treba čuvati i iskupljivati se tako što ćemo osuđivati i koriti sebe i moliti se da Bog bude milostiv i onima koje smo mi osudili, i nama koji smo ih osudili.
Trudite se da srce i namere bližnjih tumačite pozitivno, a ne negativno; u tom slučaju ćete ređe biti u prilici da pogrešite, a vašem bližnjem će biti lakše da se popravi.
09 Maj 2012
SVETI FILARET MOSKOVSKILjudsko srce
Po prirodi ljudsko srce je čisto, meko, toplo; ali kada strasti (grešne navike) prodru unutra, ono postaje hladnije, tvrđe i tamnije. Kao mleko kada se ukiseli te postaje, gušće, manje tečno, laži (prevare) otvrndnjavaju srce, njegov normalni protok smirenja je oštećen pokvarenošću i zlobom.
Sa grehom unutar sebe i lažama (prevarama) oko sebe, vernik je još više ubeđen u držanje Božijih zapovesti, jer u njima on nalazi podršku protiv njegovih sopstvenih grehova i odmor od napada zlih ljudi.
08 Maj 2012
SVETI TEOFAN ZATVORNIKTvoj izbor
Ko ne veruje Apostolima taj veruje Judi, Kajafi, Irodu i Neronu - goniteljima Apostola i izdajnicima istine. Ko ne poveruje pravednicima, tome ne ostaje drugo nego poverovati nepravednicima. Ko ne veruje čistima taj mora poverovati nečistima. Ko ne veruje stradalnicima za istinu, taj mora poverovati mučiteljima i razvratnicima.
Dan svaki ne sviće nizašta drugo nego da se ljudi opredele za jedne ili za druge.
07 Maj 2012
VLADIKA NIKOLAJO nezlobivosti
Nezlobivost je čistota srca i pravilno nastrojenje razuma. Nezlobivost izražava dobrotu duše koja je primila svaku vrlinu. Nezlobivost je protivna lukavstvu. Vasilije Veliki nezlobivost naziva izbavljenjem od greha koje se postiže razumom i kaže da naziv nezlobivog dobijamo dugotrajnom molitvom i ispitivanjem dobra i kada je kao kakav koren zla iščupamo u potpunosti. Nezlobivost je dobrota duše koja se nikada lukavstvom ne menja, nego uvek ostaje nepromenjena i dejstvuje zarad dobra. Zlatoust kaže: "Dobra je nezlobivost, gospodsko ugledanje i božansko upodobljenje, jer nezlobiv i svet je Gospod." Ta nezlobivost je čuvar duše, očišćenje razuma, umirenje ćudi, mir pomisli, blagost lica, krotost očiju, učitelj prijateljstva, majka ljubavi, sažitelj vere, usavršenje pravednosti i istinski koren svake vrline i temelj svakoga dobra. Ona ne zna za mržnju, nepoznata joj je surovost gneva, ne zna za dejstvo zlobe, nego je kao carica svim vrlinama doprinosila.
06 Maj 2012
SVETI NEKTARIJE EGINSKIU hramu
Kada ste u hramu, opominjite se da se nalazite u živom prisustvu Gospoda Boga, da stojite pred licem Njegovim, pred očima Njegovim, u živom prisustvu Božje Majke, svetih Anđela i crkve prvorodnih, to jest praotaca, proroka, apostola, jeraraha, mučenika, prepodobnih i pravednih, i svih svetih. Sećanje i svest o tome imajte uvek kada ste u hramu, i stojte sa strahopoštovanjem, drage volje, srcem učestvujući u Bogosluženju. Koliko praznih i neprestanih izgovora nudi nenavidnik roda ljudskog za mržnju prema bližnjima našim, tako da se ili neprestano ljutiš na ljude, ili neprestano osećaš zlobu, živiš po paklenoj sverazrušujućoj volji demonskoj. Ne juri za njegovim utvarama, ostavi svako neprijateljstvo i voli svakog, jer je ljubav od Boga.
05 Maj 2012
SVETI JOVAN KONŠTATSKIDemonski napadi
Zbog pet razloga, govore, Bog dopušta da budemo napadani od demona. Prvi razlog je, kažu, da budući napadani i braneći se, dođemo u rasuđivanje vrline i zla; drugi - da bi stekavši vrlinu borbom i trudom imali je čvrstom i neizmenljivom; treći - da, napredujući u vrlini, ne mislimo visoko o sebi, nego da se naučimo smirenoumlju; četvrti - da bi, upoznavši iz iskustva kakvo je zlo, omrzli ga savršenom mržnjom (Ps 139,22); i peti povrh svih - da ne bi, postavši bestrasni, zaboravili svoje slabosti, niti silu Onoga koji nam je pomogao."
04 Maj 2012
SVETI MAKSIM ISPOVEDNIKO čitanju Svetog Pisma kao neophodnoj duševnoj hrani
Mi možemo, i doma ostajući, i pre i posle obeda, uzeti u ruke božanske knjige, i dobiti od njih korist dajući duši duhovnu hranu. Jer kao što se telo nuždava u materijalnoj hrani tako i duša potrebuje svakodnevno poučenje i duhovnu hranu, da bi, okrepljena njome, mogla protiviti se telesnoj tiraniji i izdržati stalne napade, koji nam groze i čine dušu našu robinjom, ako se mi htednemo ma i za kratko vreme predati bezbrižnosti. Zbog toga je i prorok David nazvao blaženim onoga, ko se zakonu Gospodnjem poučava dan i noć (Ps. 1, 2). I blaženi Mojsej, poučavajući narod judejski, govori: kada budeš jeo i pio, i nasitio se, opomeni se Gospoda Boga tvojega (V Mojs. 8, 10). Vidiš li, kako naročito tada, po prijemu hrane, mi smo dužni davati sebi duhovno jelo, kako se duša, posle zasićenja tela hranom, ne bi olenila, posrnula u pogibao, te dala mesta spletkama đavola, koji se trudi u svako vreme naneti nam smrtni udar. Taj isti prorok rekao je na drugom mestu: legajući i ustajući, spominjite Gospoda Boga našega (6, 7). Vidiš li, kako ni u kakvo vreme ne smemo izgoniti iz svoje duše to sećanje (na Boga), no čvrsto ga držati u savesti, biti u neprestanoj budnoći i nikad ne davati sebi pokoja; nego znajući jarost našega neprijatelja, trezviti se i bditi, zagrađujući mu sve ulaze, i nikad ne zaboravljati duhovnu hranu. Jer u tome je naše spasenje, u tom duhovno bogatstvo, u tom bezopasnost. Ako tako budemo svakodnevno ograđivali sebe: i čitanjem, i slušanjem, i duhovnim razgovorom, to ćemo učiniti i sami sebe neodoljivim i spletke lukavoga demona bezuspešnim — i zadobićemo carstvo nebesko.
03 Maj 2012
SVETI JOVAN ZLATOUSTI
O suštini greha
Šta je greh po hrišćanskom shvatanju? Greh je, pre svega, duhovna i metfizička pojava. Koren mu je u mističnoj dubini duhovne prirode čoveka. Suština greha nije u narušavanju etičkih normi, već u odstupanju od večnog božanskog života, za koji je čovek i stvoren, na koji je, po rirodi svojoj, pozvan.
Greh se vrši, pre svega, u tajanstvenim dubinama čovečijeg duha, a njegove posledice pogađaju celog čoveka. Učinjeni greh odražava se na duševno i fizičko stanje čoveka, na njegovu spoljašnjost, čitavu njegovu sudbinu. Greh neminovno prelazi granicu čovekovog individualnog života i opterećuje zlom život celog čovečanstva.
Odražava se, dakle, na sudbinu celog sveta. Ne samo greh praoca Adama, već i svaki greh svakoga od nas (tajni ili javni) ima posledice od kosmičkog značaja. Telesni čovek, pak, ne doživljava posledice greha kao duhovani čovek. On ne zapaža neke naročite promene svoga duševnog stanja po učinjenom grehu, budući da ase stalno nalazi u duhovnoj smrti, dok duhovni čovek zapaža promenu svog duševnog stanja zbog umanjene blagodati.
02 Maj 2012
ARHIMANDRIT SOFRONIJE
O neprekidnom molitvenom obraćanju Bogu
Neophodno je tokom celoga dana prizivati Boga, iz srca, kratkim rečima, u zavisnosti od potrebe duše i tekućih poslova. Bilo šta da počinješ, govori na primer: blagoslovi Gospode! Završavaš li posao - govori: slava Tebi, Gospode, - i to ne samo jezikom već i osećanjem srca. Ako se neka strast pojavljuje - govori: spasi, Gospode, pogiboh....
Ali, da bi duša počela da tako priziva Gospoda, potrebno ju je unapred primorati da sve čini u slavu Božiju - svako svoje delo, veliko i malo... Pri svakom delu treba da se sećamo Boga, i to ne tek tako već sa strahom da ne učinimo kakvu nepravdu i time ne ožalostimo Boga.
No da bi i to, delanje svega u slavu Božju, duša ispunjavala kako treba, potrebno ju je ustrojiti od ranog jutra, pre nego što čovek izađe na posao svoj, na svoje delanje do večeri.
01 Maj 2012
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
Nevidljivo Bogosluženje
Samo jedan osećaj od svih osećaja srca u njegovom palom stanju može da bude upotrebljen u nevidljivom Bogosluženju; tuga zbog grehova, grešnosti, zbog pada i svoje pogibelji, koja se naziva plačem, pokajanjem, skrušenošću duhu, kao što je i rečeno: žrtva je Bogu duh skrušen, srce skrušeno i smireno Bog neće prezreti. (Ps. 50, 19)
30 April 2012
SVETI IGNЈATIJE BRJANČANINOV
Briga i rad
Mnogobrižnost je bolest palog čoveka koji pokušava da isključivo sam odredi i oformi svoju sudbinu pa zato neprestano planira i žuri, levo-desno, da to ostvari... Izbegavaj BRIGU. Radi svoj posao revnosno, posveti Bogu ceo svoj trud i predaj se Njegovom rukovodstvu. Neumeren RAD zamagljuje um, hladi srce, a to udaljuje od Boga, izvora svakog dobra.
29 April 2012
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
Lenjost i gordost
Ako se žalimo na lenjost i ohladnelost duše, trebalo bi da pogledamo da nije ušla u dušu jedna od onih pomisli koje vuku čoveka na dole, a ne uzdižu ga uvis. Takve misli su one u kojima nešto prisvajamo ili priprisujemo sebi: uspeh u nekom poslu, pohvala, primećivanje nedostataka bližnjih i naša nadmoć nad njima. Iskušaj me, Gospode, i isprobaj me, pogledaj da li je u meni put bezakonja i uputi me na put večni.
28 April 2012
SVETI FILARET MOSKOVSKI
Učenost i vera
Jedno je učenost, a drugo je vera. Učenost se odnosi na prirodu i stvari, a vera na dušu i Boga i Sud Božji i vaskrsenje i život u carstvu nebeskom. sveti Arsenije bio je najpre senator carski i vaspitač sinova carevih. Bio je najčuveniji čovek u carevini. I kao takav, ostavi sav sujetan svet, ode u manastir i zamonaši se. Kao monah on se često obraćao jednom preprostom monahu za savet u duhovnim stvarima. Neko to opazi pa začuđen upita:
- Kako ti, Arsenije, koji znaš i grčku i latinsku učenost, da se obraćaš ovome prostaku za savet?
Odgovori na to Arsenije:
- Grčku i latinsku učenost ja znam, no u oblasti duhovnoj još ni azbuku nisam naučio.
27 April 2012
VLADIKA NIKOLAJ
O putu ka spasenju
Cilj našeg života je da postanemo savršeni i sveti. Da se pokažemo djeca Božija i naslednici Carstva Nebeskoga. Pazimo da ne bismo, možda, zarad ovoga života bili lišeni budućeg. Da ne bi, možda, zbog životnih briga i nespokojstva zanemarili cilj našeg života. Post, bdenje, i molitva same od sebe ne donose željene plodove, zato što nisu cilj našeg života; predstavljaju samo sredstva za postizanje cilja.
Ukrasite vaše svjetiljke vrlinama. Borite se da odbacite strasti duše. Očistite srce vaše od svake nečistote i držite ga čisto, da bi došao i uselio se u vas Gospod; da bi vas ispunio Sveti Duh svojim božanskim darovima.Tražite svakodnevno Gospoda; ali unutra, u srcu vašem, a ne negdje izvan njega. I kad Ga nađete, stanite sa strahom i trepetom kao Heruvimi i Serafimi, jer je srce vaše postalo presto Božiji. Ali da biste pronašli Gospoda, smirite sebe do praha, jer se Gospod gnuša gordih, dok ljubi i posjećuje smirene srcem. Zato i govori: "Ali na koga ću pogledati? Na onoga ko je smirena duha i ko drhće od mojih riječi" (Is. 66,2).
Bori se u dobroj borbi i Bog će te osnažiti. U borbi susrećemo slabosti, nedostatke i greške naše. Borba je ogledalo našeg duhovnog stanja. Ko se nije borio, nije upoznao sebe samog.
26 April 2012
SVETI NEKTARIJE EGINSKI
O ljubavi i bližnjim
Ali ostati u tijelu potrebnije je vas radi (Filipljanima 1, 24)
Ozaren ljubavlju Hristovom apostol Pavle priznaje u poslanici Filipljanima, da je za njega s m r t d o b i t a k, pošto je njegov ž i v o t H r i s t o s. Ljubav njegova prema Hristu vuče ga u smrt, da bi što pre stao uz Hrista, a ljubav prema vernim ljudima opet goni ga da još ostane u telu. Pa ipak to nisu dve ljubavi, koje rastržu apostola i vuku ga na dve strane, nego jedna ista, koja otvara pred njim dve riznice blaga: jedna riznica blaženi svet na nebu, a druga duše verujućih na zemlji. Ono nebesno blago uveličava se ovim blagom sa zemlje; ova riznica preliva se u onu. Da ide na nebo – na to vuče apostola ljubav i nagrada; da ostane na zemlju – na to ga vuče ljubav i dužnost.
Pa kad jedan smrtan čovek, braćo moja, nalazi da je potrebnije biti u telu iz ljubavi prema braći svojoj, kakvo je onda čudo da je besmrtan Bog uvideo pre apostola da je potrebnije biti u telu radi spasenja roda ljudskog nego li van tela u carstvu duhovnom? Ova ispovest Pavlova pred Filibljanima – ne objašnjava li nam ona sasvim jasno pobude vaploćenja Sina Božjega? Tamo, na nebesima je pravo Hristovo carstvo, i pravi Hristov život, bez primese greha i smrti. Ali ljubav Sina Božjega prema ljudima našla je, da je potrebnije biti u telu, na zemlju, među ljudima. Vaistinumoramo biti blagodarni apostolu Pavlu, što nam je objašnjavajući sebe objasnio tajnu Hristova dolaska i prebivanja u telu.
Gospode, divan si u svetim Svojim. Tebi slava i hvala vavek. Amin.
25 April 2012
VLADIKA NIKOLAJ
Smirenost – majka vrlina
Smirenost je dakle, braćo i sestre, majka sviju evanđelskih vrlina, jer se Bog gordima protivi, a smirenim daje blagodat. Onaj kome se Bog protivi, jer se ustvari taj grešnik protivi Bogu, taj ne može imati nikakvu blagodat, nikakav napredak ni u čemu. On će zadobiti večnu propast, ako se ne pokaje. Smirenost je dakle temelj i osnova sviju evanđelskih vrlina. To ne znači biti pasivan, nije to mrtvilo duhovno. Naprotiv, smirenost zahteva jednu ogromnu snagu da u sebi savladamo gordost, onaj greh koji je anđela pretvorio u đavola. I tu smirenost imala je Sveta Bogorodica, i one odlike koje su Nju udostojile da bude majka Sina Božijega to su evo, te duhovne odlike, duhovne vrednosti koje je Ona, uz pomoć blagodati Božije, ali lično ostvarila.
Zato Sveti Jovan Zlatousti opominje roditelje hrišćane na tu važnost, da se trude da u svojim kćerima i sinovima te vrednosti razviju. "Ti se", veli, "trudiš da svojoj kćeri spremiš bogate darove, da je odeneš u svilu i kadifu, da je ukrasiš zlatnim ukrasima, a pogledaj Onu koja je izabrana da bude majka Sina Božijega!" "Sva lepota kćeri careve je unutra", veli prorok David (Psl. 45, 13). U tome se treba truditi: da kći i sin tu lepotu unutrašnju zadobiju i da je održavaju. To da bude osnovna i glavna dužnost roditelja, majki osobito! Ne znači, dabome, da se roditelji ne brinu i za materijalne potrebe svoje dece, da im pripreme mogućnost da mogu samostalno da život počnu i da ga vode. Ali iznad svega je: da se trude da svojim životom i svojom verom pravoslavnom doprinesu da ta deca zadobiju ove vrline unutrašnje, počevši sa smirenošću pa redom do ljubavi koja je sveza savršenstva, najsavršenija od svih vrlina.
24 April 2012
PATRIJARH SRPSKI PAVLE
Večna dobra
Ljubljena moja čeda, održite svoju reč! Vaša je ljubav ogromna. Ja sam sasvim nedostojan i ništavan.
Uprkos svoj svojoj nedostojnosti, molim se da vas zaštiti blagodat Boga i Presvetog Duha i da vas rukovodi ka svakom dobrom delu, sve dok ne udovoljite našem blagom Bogu i ne udostojite se da budete domaći, dok se ne nastanite na mestu Božijem, u drugom životu, tamo gde stoje angeli i neprekidno slavoslove u nepristupačnom primraku božanske svetlosti nadbožanske Presvete Trojice.
Svi veliki svetitelji čeznuli su za ovom nebeskom slavom, zbog nje su se podvizavali i nju su zadobili. Ovo zemno (donje), u poređenju s onim nebeskim (višnjim), jeste tama. Ovo je isprazno, prolazno, privremeno, promenljivo, prevrtljivo, ništa. Ono je nebeska večnost, neprolazna, nepromenljiva, proslavljena, ozarena, zamirisana božanskom blagodaću.
Zbog toga će onaj, koji prezre ispraznost ovozemaljskih stvari i ne poželi ono što je ostrašćeno, postati pričasnik večnih dobara!
23 April 2012
STARAC JEFREM (FILOTEJSKI I ARIZONSKI)
Vaskrsnućeš
Sveti oci su za neke ljude, slavne po svom hrišćanskom životu, pohvalno govorili da vaskrsoše još pre opšteg vaskrsenja. U čemu je tajna takvog života? U tome što su oni usvojili karakteristične crte života posle vaskrsenja, opisane u reči Božijoj, učinivši ih svojim osobinama. Budući život se predstavlja kao slobodan od svega telesnog: nema ženidbe ni udadbe, nema hranjenja truležnom hranom, a samo telo postaje duhovno. I tako, ko živi kao odrešen od svega telesnog, u sebe prima elemente života posle vaskrsenja. Potrudi se da u tebi zamre sve telesno, i vaskrsnućeš pre opšteg vaskrsenja. Put ka tome ukazuje i apostol kada govori: Po Duhu hodite i pohotu telesnu nećete činiti (Gal.5,16). On uverava da se tim putem zaista može dostignuti očekivano: Ko seje, govori on, u duh, od duha će požnjeti život večni (Gal.6,8).
20 April 2012
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
Drži se istine
Zaista je pun vrline trud onih koji zdravim razlozima pobijaju laž koja se sa naporom diže protiv istine Vaskrsenja. I ti čitaj i naoružavaj se tim razlozima. No, pri svemu tome ne lenji se da u sebi sve više i više načiniš prostora za ulazak sile Vaskrsenja Hristovog. Što se više budeš trudio, sve ćeš više disati vazduhom Vaskrsenja, te će bezopasnije postati sve strele vražje koje se odapinju protiv te istine. Pitaš: "Šta treba da se radi u vezi sa tim?" Ništa posebno! Budi samo ono što si dužan da budeš po zavetu u koji si stupio svetim krštenjem, koje i jeste naše vaskrsenje. Pljunuo si na satanu i na sva dela njegova: produži da se tako prema njemu odnosiš. Sjedinio si se sa Hristom: ostani sa NJim. Dela tame i svetlosti su poznata. Beži od prvih i trudi se oko drugih. No, čini to bez ikakvih ustupaka, čak i najmanjih, kako bi se u životu držao pravila: nema zajednice svetlosti sa tamom, niti Hrista sa Velijarom.
19 April 2012
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
Svetlost Vaskrsenja
Istinu Vaskrsenja razum može dokazivati svojim razlozima na osnovu Pisma, i silu njegovih izvođenja ne može da ne prizna ni neverujući, ukoliko mu nije zaglušeno osećanje za istinu. Vernici, međutim, nemaju potrebu za dokazima, budući da je Crkva Božija prepuna svetlosti Vaskrsenja. I jedan i drugi ukazatelj na istinu je dobar i ubedljiv. Protiv razloga razuma, ipak, mogu da se izrode i istaknu protivrazlozi, a i vera može da se napada i uzdrmava nedoumicama i sumnjama koje dolaze i spolja i iznutra. Zar nema, dakle, tvrde ograde za istinu Vaskrsenja? Ima! Ona će se ispoljiti u procesu istrebljivanja izopačenosti duše i tela, i uspostavljanju početaka novog života putem sile Vaskrsenja, preuzete još u svetom krštenju. Takav čovek će hoditi u svetlosti Vaskrsenja. NJemu će izgledati bezuman svako ko govori protiv Vaskrsenja, kao što će onome koji ide po danu izgledati bez pameti onaj koji govori da je noćno vreme.
18 April 2012
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
Istina pobedjuje
Judejci su pokušali da svetlost Hristovog Vaskrsenja zamagle maglom laži: "Ukrali su ga učenici". Međutim, tu niskost je bilo lako savladati, i istina je pobedila. Ipak, ni posle toga vremena vrag ne prestaje sa pokušajima da zamagli sunce Vaskrsenja. Ni to ne treba da nas smućuje! Od oca laži šta bi se moglo očekivati osim laži? On je mnoge od svojih saradnika naučio te su napisali čitave knjige protiv Vaskrsenja. Ta magla je knjigama i rasejana. Vi, pak, ne uzimajte loše knjige pa se nećete pomračiti. Ako se i desi da slučajno naiđeš na takvu knjigu, uzmi kao protivotrovno sredstvo dobru knjigu da bi osvežio glavu i prsa. Postoji, međutim, i druga magla od neprijatelja - u pomislima. Ali, i ona će se odmah razvejati kao dim od vetra putem zdravog hrišćanskog rasuđivanja. Prohodi sa rasuđivanjem sve što se desilo i lako ćeš, kao na svetlosti dana, uvideti da se sve to nije moglo ostvariti ničim drugim do silom Hristovog Vaskrsenja. To ubeđenje će za tebe biti tvrđava sa koje ćeš, utvrdivši se, lako odbijati i pobeđivati neprijatelje istine.
17 April 2012
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
Radujte se
Blagovesteći Ovaploćenje Gospodnje, anđeo govori: "Raduj se blagodatna"! Objavljujući pastirima rođenje Hrista Spasitelja, on takođe govori: Evo javljam vam radost veliku! Međutim, obaveštavajući žene o Vaskrsenju Gospoda, anđeo izgovara samo: "Ustade, nije ovde"! On ne dodaje: "Radujte se", jer će radost sama sobom ispuniti njihova srca čim se uvere da je Gospod zaista ustao. Tada je to uverenje bilo opipljivo: anđeo ga je pripremio, a Gospod ga je svojim javljanjem upotpunio. I radost je kod svih bila neiscrpna! Sada je kod nas sve ukrašeno - i Crkva, i kuće i trgovi. Sve je u odeći radosti, i svi su obuzeti opštom bujicom radovanja. No, ti se potrudi da svoju misao odvojiš od spoljašnjeg i da, sabravši se u srcu, primiš istinu Vaskrsenja u svoj širini, dubini i visini njenoj, kako bi se pokazao radostan ne samo po spoljašnosti, nego kako bi i u sebi samom nosio duh radosti, koji iznutra izvire kao izvor svetle vode koja izbija iz nedra zemlje.
16 April 2012
STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
SVETLO HRISTOVO VASKRSENjE
Pasha, Gospodnja Pasha! Gospod nas je svojim Vaskrsenjem od smrti priveo životu. I gle, ovo Vaskrsenje anđeli pevaju na nebesima, videvši u licu Gospoda Iskupitelja svetlost ugotovljene slave obožene ljudske prirode, u koju će se, silom Njegovog Vaskrsenja, obući svi oni koji istinski veruju u Njega i koji mu se iz sve duše prilepljuju. Slava, Gospode, preslavnom Vaskrsenju Tvome! Anđeli pevaju i raduju se sa nama, predviđajući ispunjenje svoga hora. I nas Gospode udostoj da Te vaskrslog slavimo čistim srcem, videći u Tvome Vaskrsenju prekid truležnosti koja nas je izjedala, sejanje novog presvetlog života i zrak buduće večne slave, u koju si Ti kao preteča već ušao Vaskrsenjem nas radi. Ne samo ljudski, nego ni anđelski jezik nije u stanju da objasni neizrecivu milost Tvoju prema nama, preslavno vaskrsli Gospode!
15 April 2012
STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
Subota
Gospod telom u grobu spava. Dušom je, pak, sišao u ad, propovedajući spasenje duhovima koji obitavaju u njemu. Starozavetni sveti nisu bili u raju, premda su imali utešnu veru da će u njega biti uvedeni čim na zemlju dođe Obećani, tj. Onaj čijom verom oni življahu. Njegov dolazak predskazao je Preteča. I kad je Gospod sišao, svi verujući su se prilepili uz Njega i Njime bili uzvedeni u raj. No, i taj raj je samo predvorje pravoga raja, koji treba da se otkrije posle sveopšteg vaskrsenja i Suda. U tom privremenom raju blaženstvuju i svi novozavetni sveti, i čekaju još veće i savršenije blaženstvo u budućem veku, u novom nebu i novoj zemlji, kada će Bog biti sve u svima.
14 April 2012
STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
Veliki petak - Raspeće
Raspeće Hrista Gospoda i sabor arhangela Gavrila! Novo utešno poklapanje! Gavril predskazuje rođenje Preteče; Gavril blagovesti Djevi; on verovatno objavljuje i radost o rođenju Spasitelja (pastirima); niko drugi nije ni ženama javio o Vaskrsenju Hrista Gospoda. Na taj način Gavril je donosilac i vesnik svake radosti. I raspeće Hristovo je radost i uteha svih grešnika. Grešnik koji je došao do osećanja svoje grešnosti i saznanja o svepravednosti Božijoj, nema gde da se sakrije osim pod senkom Krsta. Tu on postaje svestan da mu nema oproštaja sve dok sam ne stane pred Gospoda sa svojim gresima i sa suzama zbog njih. Jedino spasenje za njega nalazi se u krsnoj smrti Gospodnjoj. Jer, na Krstu je pocepana obveznica svih grehova. I svako ko to primi sa punom verom, postaje učesnik tajne pomilovanja. Sa sazrevanjem te vere sazreva i uverenost u pomilovanje i, ujedno, uteha od osećanja stupanja u stanje pomilovanja na sve vekove. Krst je izvor radosti, jer grešnik verom iz njega pije utehu pomilovanja. Tako je on svojevrsni arhangel koji blagovesti radost.
13 April 2012
STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
Veliki četvrtak
Blagovesti i ustanovljenje Tajne Tela i Krvi. Kakvo sjedinjenje! Mi se pričešćujemo istinitim Telom i istinitom Krvlju Hristovom - onim istim koje je u Ovaploćenju primio od prečiste krvi Prečiste Djeve Bogorodice. U Ovaploćenju koje se dogodilo u trenutku Blagovesti, položena je osnova Tajne Tela i Krvi. Ovim poklapanjem praznika Blagovesti sa Velikim Četvrtkom, Hrišćani se podsećaju da treba da poštuju Presvetu Bogorodicu kao istinitu Majku svoju - ne samo kao zastupnicu i molitvenicu nego i kao hraniteljku. Deca se hrane majčinim mlekom, a mi se hranimo Telom i Krvlju, koji su od Presvete Djeve Bogorodice. Hraneći se tako, mi pijemo istinsko mleko iz njenih grudi
12 April 2012
STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
Sreda
Gospod je ćutao u sredu i četvrtak do večeri, da bi se tada obratio učenicima rečju kojoj nema ravne ni u ljudskim ni u Božanskim pismima. Po ukazanju Crkve, sada iz usta Gospodnjih slušamo ukazanje da ne ometaju pomazivanje mirom, budući da se time [Njegovo telo] priprema za smrt. Pred Njegovim očima je još samo smrt - tj. završna tajna Njegovog dolaska na zemlju radi našeg spasenja. Udubimo se i mi u sagledavanje te tajanstvene smrti da bismo izvukli blagu nadu za spasenje duša naših, obremenjenim mnogim gresima. Udubimo se, kako bismo stekli nadu, jer inače ne znamo gde bismo našli mira od mučenja razbuđene savesti i kako bismo se odbranili od svesti o pravednosti Suda Božijeg nad nama, tako strašnog i neizbežnog.
11 April 2012
STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
Utorak
Sada narod, sveštenici i judejski vlastodršci poslednji put slušaju Gospodnju reč u hramu. A ona je bila sveobuhvatna: obuhvatala je sve prošlo, sve sadašnje i buduće. Pitanjem o Jovanu Gospod nagoveštava da je On istiniti Mesija; pričom o dva sina ukazuje da će Judejci biti odbačeni i na njihovo mesto biti prizvani neznabožački narodi; pričom o vinogradarima govori da odbačene očekuje pogibao; pričom o svadbi sina carevog uči da neće svi koji mu priđu biti dostojni, zbog čega će sa pravom biti bačeni u tamu najkranju; odgovorima na pitanja o danku kesarevom i o prvoj zapovesti, kao i izobličavajućom rečju, određuje karakteristične crte spasonosnog života; najzad, predskazanjima o bedama koje će zadesiti Jerusalim učenicima otkriva tajnu svog Drugog dolaska. Dovoljno bi bilo samo čuti sve to sa pažnjom pa se uveriti da je On istiniti Spasitelj sveta - Hristos, i pokoriti se NJegovim zapovestima i učenju. I do danas čitanje glava Jevanđelja o svemu što se desilo na taj dan jeste najdelotvornije sredstvo za oživljavanje vere u Gospoda. Pomoću njih Hrišćanin može, dolazeći do pravog saznanja, podgrevati revnost i pokazati da veruje u Gospoda ne samo rečima nego i na delu.
10 April 2012
STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
"Blagočastiva pomisao ne iskorenjuje strasti, nego se bori protiv njih." Mak 3:5
- Pazi: strasti su duboko ukorenjene u nama, ali blagočastiva, dobra pomisao nam pomaže da ne postanemo njihovi robovi. Kada čovek ima samo dobre pomisli i ostvari stabilno duhovno stanje, onda strasti prestaju da deluju, a to je onda kao i da ne postoje. Znači, blagočastiva pomisao ne iskorenjuje strasti, već se bori protiv njih i može da ih potisne. Mislim da pisac opisuje šta su mogli da podnesu svetih Sedam Sinova i njihova majka, sveta Solomonija i njihov učitelj Eleazar, imajući blagoverne pomisli (Vidi 4 Mak. 5 i dalje), da bi pokazao kolika je moć dobre pomisli.
Jedna dobra pomisao ima istu moć kao jedno mnogočasovno bdenje! Ima veliku moć. Kao šta sada neko novo oružje laserskim zracima može da zaustavi raketu još u bazi i Da je spreči da bude ispaljena, tako i dobre pomisli predupređuju i prizemljuju rđave pomisli još na đavolovim "aerodromima", odakle inače "poleću". Zato se potrudite da, koliko god možete, pre nego što kušač stigne da vam zasadi rđave pomisli, vi sami zasadite dobre pomisli, kako bi vaše srce postalo cvetna bašta i kako bi vašu molitvu uvek pratio božanski miomiris vašega srca.
Kada čovek zadrži, makar i na kratko, pomisao sleva, a to znači zlu pomisao o nekome, kakav god podvig, post ili bdenje posle činio, sve je uzalud. U čemu da mu pomogne podvizavanje, ako se uporedo ne bori da ne prihvata zle pomisli? Zašto da se prvo ne isprazni iz ćupa talog od ulja, koji je samo za sapun, pa da se posle u njega sipa dobro ulje, nego da se dobro ulje sipa na ono neupotrebljivo da se tako zaprlja?
Jedna čista, dobra pomisao ima veću moć od bilo kog podviga. Nekog mladića, na primer, savlada đavo i ima nečiste pomisli, pa tri dana bdi i posti da bi se oslobodio tih pomisli. Jedna čista pomisao bi, međutim, imala veću moć od tih bdenja i posta i više bi pomogla.
09 April 2012
STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
Znаnje bez božаnskog prosvetljenjа je propаst
Ako se ljudi u brzini svogа rаzmišljаnjа nа trenutаk zаustаve, njihov um će se ne sаmo odmoriti, nego će im se i božаnskа blаgodаt lаko približiti. Znаnje bez prosvetljenjа je propаst. Ako se neko trudi nа duhovnom plаnu, аko se podvizаvа, tаdа gа Bog i prosvetljаvа. Tаdа on imа božаnsko prosvetljenje, božаnskа iskustvа, i nemа svoje sopstvene misli, pа zаto i vidi dаleko. Onаj ko je krаtkovid, izblizа dobro vidi stvаri, аli nа dаljinu ne vidi. A onаj ko nije krаtkovid, videće mаlo dаlje, аli i ovo još ništа ne govori. Jer telesnih očiju je jedаn pаr, а duhovnih imа mnogo.
Oni koji su udаljeni od Hristа, lišeni su božаnskog prosvetljenjа, jer odbаcuju sunce kаo nešto bezumno, i odlаze tаmo gde suncа nemа. Kаo posledicа togа jаvljа se duhovnа prehlаdа i bolest. Ako se čovek ne osveštа, аkO ne dođe božаnsko prosvetljenje, аko je ostаlo znаnje i isprаvno to često viđаm to je ondа sаmo rаcionаlizаm i ništа više od togа. Ako nedostаje božаnsko prosvetljenje, i ono što će ljudi reći, i ono što će nаpisаti, neće im pomoći. Pogledаjte kаko Psаltir, koji je ispisаn božаnskim prosvetljenjem, imа veliku dubinu! Sаkupi, аko želiš, sve teologe i sve filologe, i videćeš dа jedаn psаlаm sа tаkvom dubinom ne mogu dа sаstаve! Dаvid je bio nepismen, аli možeš jаsno dа vidiš kаko gа je vodio Duh Božji. '
I Crkvа je dаnаs u teskobi, jer nedostаje božаnsko prosvetljenje, i svаko rаdi kаko hoće. Ulаze i ljudski elementi od kojih nаstаju strаsti koje kаsnije koristi đаvo. Zbog togа ne bi trebаlo dа vlаst trаže ljudi kojimа vlаdаju njihove strаsti.
06 April 2012
STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
Obazrivost u ponašanju
- To zavisi od toga kakav je čovek. U naše vreme potrebno je mnogo rasuđivanja i još više božanskog prosvetljenja. Nije lako odgovoriti na to pitanje. Svaka situacija, kako sam uvideo, u sebi sadrži petsto raznih preduslova. Postoje ljudi koji se mogu ispraviti kao i ljudi koje je nemoguće ispraviti. Ovim drugima je bolje ništa ne govoriti jer se opiru. Naročito ako je neko samoljubiv, a ti ga povrediš; onda se žestoko opire. Egoista mnogo puta zna da greši ali ne popušta zbog svog egoizma. Kad naša pobuda nije čista, tj. Kad pored naklonosti postoji i tordost, to znači da ljubav nije čista, a to onda izaziva kod drugoga veliki otpor.
Kad prekorevamo nekog iz ljubavi, saosećajno, bilo da on shvati našu ljubav, ili ne, dolazi do promene u njegovom srcu jer nas pokreće čista ljubav. Dok ostrašćeno prekorevanje bez ljubavi, može onog drugog pretvoriti u zver, jer se naša zloba sukobljava sa njegovim samoljubljem, pa vrcaju varnice, i bukne vatra kao što se upali trud kada kresneš kresivom. Kad trpimo drugog iz ljubavi on to razume. I kad ne ispoljavamo našu zlobu nego je zadržavamo u sebi, on opet razume, jer mu to izaziva nemir. Kao što đavo, iako se pretvara u anđela svetlosti, ipak donosi nespokoj; pravi anđeo, međutim, donosi nežnu, neizrecivu radost.
05 April 2012
STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
Početak Hrišćanstva
Razumevanje vremena i načina začinjanja istinskog hrišćanskog života neophodno je radi sagledavanja postojanja ili nepostojanja temelja toga života u nama, i, u slučaju njegovog nepostojanja, radi sticanja znanja o tome kako se taj temelj može postaviti, u onoj meri u kojoj to od nas zavisi.
Činjenica da se neko naziva Hrišćaninom i da je član Crkve Hristove još nije pouzdan znak istinskog življenja u Hristu: "Neće svaki koji Mi govori: Gospode, Gospode, ući u Carstvo Nebesko" (Mt. 7, 21), i: "Nisu svi Izrailjci koji su od Izrailja" (Rimlj. 9, 6). Može se čovek ubrajati u Hrišćane, a ne biti Hrišćanin. To je svakome poznato.
Postoji jedan trenutak, uz to veoma primetan, jasno izdvojen i uočljiv u proticanju našega života, a to je momenat kada neko počinje da živi po Hristu, momenat u kome se počinju ispoljavati u čoveku suštinske odlike hrišćanskog življenja. Hrišćansko življenje jeste revnost i snaga delatnog prebivanja u opštenju (zajedničenju) sa Bogom, verom u Gospoda našega Isusa Hrista, pomoću blagodati Božije, ispunjavanjem svete volje Njegove, u slavu presvetog imena Njegovog. Suština življenja hrišćanskoga sastoji se u bogoopštenju (bogozajedničenju) u Hristu Isusu Gospodu našem, bogoopštenju (bogozajedničenju) koje je u početku skriveno ne samo od očiju okoline, nego i od samoga čoveka. Svedočanstvo o njemu, vidljivo drugima ili jasno nama samima, jeste žar delatne revnosti za jedno jedino - za hrišćansko bogougađanje, sa punim samopregorom i prezirom prema svemu što je bogougodnom životu protivno. Dakle, kada se u duši zapali ovaj plamen revnosti, postavlja se temelj hrišćanskog življenja; i u kome se taj plamen ne gasi, on živi po Hristu.
04 April 2012
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
O molitvi
Uvek je isticao poslušanje. I na pitanje: "Starče, kako da pronađemo molitvu, kako da pronađemo blagodat?" odgovarao bi: "Kada je čist sasud prirode, tada će sama po sebi da ga ispuni blagodat Božija". "Iz poslušanja se rađa molitva i iz molitve teologija" govorio bi.
- Starče, da li da izgovaramo celu molitvu: "Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, spasi mene grešnog"?
- Ne, ne, zamorno je. Dovoljno je pet reči "Gospode Isuse Hriste, pomiluj me". Ako uznapreduješ u molitvi, sam ćeš od sebe da prestaneš sa drugim zbog želje svoje duše. Izgovaraćeš "Isuse moj, pomiluj me" ili "Preslatki Isuse, pomiluj me". Možeš da dođeš dotle da samo zazivaš ime "Isuse, Isuse...", i ako se udostojiš da se uspneš još malo, tada ćeš ostati nem kao u ekstazi od vreline blagodati koju ćeš da osetiš.
- U kakvom raspoloženju da se molimo, Starče? Slavoslovnom, radosnom, umilnom, zahvalnom, tužnom, pokajničkom, kako?
- U raspoloženju u kome je duša u tom trenutku. Radostan si, moli se sa radošću, u pokajanju si, pomoli se u pokajanju.
- A ako nema nikakvo raspoloženje duša ili se um ne sabira u molitvi?
- Um uvek tako čini. Odlazi. Naš je posao da ga uvek i iznova vraćamo. Počinjemo molitvu šapatom ili glasno, dok se ne sabere um i počne da pazi na molitvu, a onda se molimo umno bez šapata. Uostalom, iskustvo svakoga pouči.
Što se tiče raspoloženja, ako ga nemamo, stvorimo ga. U um prizovemo neku duhovnu sliku koja može da dirne našu dušu. Recimo, raspeće Gospoda koje nas navodi da razmišljamo koliko je sam Bogočovek stradao telesno zbog nas ništavnih. Ja često koristim sledeću sliku: kao desio se Drugi Dolazak i Hristos sa Svojima odlazi. Udaljuju se od mene i u opasnosti sam da ostanem doveka odvojen od Hrista i Njegovog Carstva. Tada, čedo moje, reci mi da li stičeš raspoloženje za molitvu? Vičeš tada u duhu "Hriste moj, spasi me", i suze ti teku kao reka.
- Dakle, Starče, moleći se imamo u umu i jednu takvu sliku?
- Ne, ne. Ove misli upotrebljavamo samo u početku, da izazovemo dobro raspoloženje duše. Kada izgovaramo molitvu, izgovaramo je polako i sa razumevanjem. Ne sagledavamo umno ništa, niti reči, niti l ica, niti slike.
- I kako onda shvatamo, Starče, da napredujemo u molitvi?
- Prvo što donosi molitva je radost. Misliš da si princ. Nakon toga postaješ bogatiji u suzama. Želiš da zagrliš ceo svet, i živ i neživ. Ljudi ti se čine poput anđela. Takođe, Apostol Petar kaže koji je plod Duha: ljubav, radost, mir, trpljenje, dobrota, vera, milost, uzdržanje (Gal. 5, 22).
03 April 2012
STARAC JEFREM KATUNAKIJSKI
Da li je svet, starče, nekada bi bolji?
Nije bio bolji, ali su ljudi nekada imali prbstodušnost i dobru pomisao. Danas ljudi na sve gledaju sa lukavstvom, jer sve mere razumom. Evropski duh je doneo mnogo zla. Taj duh je ono što sakati ljude. Ljudi bi danas bili u mnogo boljem duhovnom stanju, jer su školovaniji i mogli bi da se sporazumeju. Međutim, naučili su ih ateizmu, i svemu satanskom, tako su ih onesposobili da ne mogu da se sporazumeju. Nekada, nisi mogao da se sa nekim razumeš, ako nije bio blagočestiv,[1] jer tada nije bio ni obrazovan. Sećam se, jedan kaluđer se jednom prilikom, Kada je čuo da se na Liturgiji Pređeosvećenih darova pominje "Grigorije, Papa rimski"[2], sablaznio. 'Nisam to očekivao', reče, 'zar ste postali papisti?' i pobegao je iz Crkve, jer je pomislio da pominju rimskog Papu! Vidiš li šta čini neznanje! Neznanje je strašna stvar. Najgore zlo čine oni koji u isto vreme imaju u sebi i blagočestivosti i onoga što je škodljivo. Takvi, bez da ispitaju stvari, stvaraju probleme.
STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
02 April 2012
Zavoli molitvu
Ti si došla u manastir da se učiš - i uči se trpljenju, smirenju i drugim vrlinama, koje krase venac monaštva. Ko se uči nekom zanatu, da li će uzeti šilo, konac, sekiru ili kičicu i odmah napraviti čizmu, ormar, sliku? Ako to ne može da bude u stvarnosti - onda, kako možeš ti odmah da se naučiš nauci nad naukama - koja uči nebesnom angelskom životu.
Budi spremna da prihvatiš patnje. Jer, svima, koji zavole Isusovu molitvu, neprijatelj nikada neće da ostane bez osvete: već će neizostavno da obmanjuje i stare i mlade, želeći da im napakosti.
Molitvu umno držati može se i u nemoći i kad ima naroda i na službi. Od toga,'ponekad, boli glava, ali, šta se tu može? Zato, zavoli molitvu. Hiljadu puta je zavoli. Staraj se da držiš misao sa Isusom ne samo u glavi, već je usmeravaj prema prsima. Tada će prsa zaboleti, ali, bez toga je nemoguće. Bog naš je otac... A gde je nečisto, tamo je i bolno. Takav bol se šalje za našu nedostojnost, ali, sa vremenom - prolazi.
PREPODOBNI ANATOLIJE (ZERCALOV)
30 Mart 2012
kad imate neki problem, šta radite?
- Razmišljam o tome šta je u tome od čoveka, a šta nije. Ispitujem sa svih strana. "Učiniću ovo: kakve će posledice to imati ovde, a tamo?... Kakvo zlo može da nanese, ili čemu može da bude na korist?" U svakom slučaju, uvek pokušavam da sagledam problem sa svih strana kako bi rešenje koje iznađem bilo što je moguće bolje, ispravnije. Jer može da se pogreši, ako čovek ne pazi. Ako tek kasnije shvati šta je trebalo da učini, od toga nema koristi, jer je gotovo, kao što kažu, "ptičica je odletela"! Recimo, neko nije pazio, pa je spalio kuću. Dobro, u redu, niko ga neće obesiti, ali zlo se dogodilo.
Negde su imali jedan problem. Dolazi mi čovek koji je bio odgovoran za to i kaže: "E, sada smo rešili taj problem. Otišao sam tamo, našao sam tog i tog i ovog i ovog, rekao sam im to i to i problem je rešen!" "Sada tek imate problem", rekoh mu, "ono ranije i nije bio problem, Sada je tek vatra planula. Prvobitno su bila samo dva ugarka, a bni bi se i sami ugasili." On je mislio da je svojim delovanjem već bio rešio problem, pa je hteo da ga zbog toga još i ga pohvalimo. Međutim, time što je učinio, napravio je veliku zbrku i problem je postao još veći.
Potrebna je velika pažnja, blagorazumnost i rasuđivanje da bi se dobro ostvarilo na dobar način, da bi bilo od koristi, jer inače, umesto da bude na duhovnu korist, odvodi drugoga u propast. A onda, ukoliko čovek namerava da nešto uradi najbolje je da to malo odloži kako bi sazrelo. Jer ako "ubere zeleno" to jest donese odluku na brzinu, možda će kasnije imati problema i mučiće se, Kada ozbiljne stvari malo i zakasne posle krenu napred brzo i kako valja. Bez obzira što je neko bistar čovek, on je možda uz to i sujetan i samoljubiv, pa te njegove osobine mogu da budu na prvom mestu pri njegovom delovanju i da ne pazi. Jedan pas, na primer, iako nije od neke dobre rase, ako ide u lov i pažljivo prati zečje tragove imaće više uspehanego neki rasni lovački pas i ima sve dobre osobine, kada žuri, trči levo^desno, ali bez rezultata. Delovanje pre razmišljanja sadrži u sebi mnogo gordosti. Zato čovek ne treba da žuri da stupi u dejstvo, nego treba prethodno da razmisli i da se pomoli. Ako delovanju prethodi molitva, onda više ne deluje zapenjeni mozak, lakoumnost.
I mi, duhovni ljudi, ponekad postupamo kao da Boga nema; ne ostavljamo mesta delovanju Božijem. Bog zna šta i kako radi. Drugim rečima, postoje duhovna sredstva kojima se na duhovni način dovode u red teške situacije, a mi hoćemo da dejstvujemo svetovno. Kad sam bio na Sinaju jedan hodža je svakog petka dolazio u manastir, peo se na jednu kulu, kao da je minaret neke džamije, i dozivao. A imao je takav glas!... Čuo se sve do gore, do isposnice Svete Epistimije. Onda je manastir, da bi ga sprečio u tome, odlučio da petkom zaključava vrata kroz koja je hodža ulazio. Ja to nisam znao i kad sam jednom sišao do manastira nađem ga razbesnelog pred zatvorenim vratima. "Sada ću im ja pokazati" reče mi, "što su mi zaključali vrata, da ne bih ulazio unutra... " "Možda su je zatvorili" - kažem mu, "da ne ulaze kamile. Ne verujem da su to učinili zbog tebe." Posle sam popričao sa ocima u manastiru o tome. Jedan sekretar mi reče: "Ja ću njemu pokazati. Potkresaću ga ja. Tužiću ga vladi da nas uznemirava." Usprotivim se i kažem mu: "Gledaj, hrišćanstvo nije "potkresivanje". Nego da mi savršimo svenoćno bdenije sa službom Sinajskih otaca i sv. Ekaterine da ostavimo Bogu da i On kaže svoje. I ja ću otići gore [u isposnicu] da se pomolim." Rekao sam još nekolicini otaca da se pomole i tako je hodža dobio šamar: ustade, ode i ne pojavi se više! Jer i da su vrata zaključavali, posle bi vlada utvrdila da nije istina da ih hodža uznemirava i imali bi komplikacije. Hodža bi rekao da su zaključali vrata, zato što je on dolazio svakog petka, naneo bi manastiru zlo. Isto tako se nekom čoveku, još ranije, prohtelo da gradi vikendicu na vrhu sv. Ekaterine!,.. Razboleo se i umro. Još jedan je u skorije vreme pokušao to isto, pa se i on razboleo i umro. Zato je bolje ne oslanjati se samo na naša ljudska nastojanja. Neophodno je pomoliti se i pustiti Boga da dejstvuje.
STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
29 Mart 2012
Carstvo Božije unutra je u vama " (Lk 17, 21)?
- Dušo moja, kada se u nama nalazi deo radosti rajske, onda je Carstvo Božije u nama. Nasuprot tome, kada imamo u sebi teskobu i grižu savesti, onda u sebi imamo deo pakla. Velika je stvar da čovek. bude kadar da na ovome svetu oseti deo rajske radosti. A to nije teško postići; ali nažalost, egoizam nas sprečava od te duhovne veličanstvenosti.
Čovek sam može svoj život da učini rajskim, ako prepusti da njime upravlja Bog, kao dobri Otac. Treba da se uzda u Boga i da ima nadu u Njega za sve što preduzme da učini i da Ga zbog svega slavi. Ne treba da gaji teskobu. Teskoba cepa dušu, parališe je. KaDa ište Carstvo Nebesko, dolazi i sve ostalo. Jevanđelje kaže: "Ištite najprije Carstvo Božije" (Mt 6, 33), ali i "Carstvo nebesko s naporom se osvaja, i podvižnici ga zadobijaju" (Mt 11,12).
Ljudima je danas postalo teško u životu, jer im nije dovoljno malo, nego stalno jure za materijalnim dobrima. Ali svi oni koji žele da žive pravim, čistim duhovnim životom, pre svega treba da budu zadovoljni malim, Kada im je život pojednostavljen, bez mnogo glavobolja oko ovoga, ili onoga, biće oslobođeni ovosvetskog duha i ostaće im vremena za duhovnost. Inače će se umarati pokušavajući da prate modu, izgubiće svoj unutrašnji mir i steći će samo veliku teskobu.
A vidim da ljudi često od svog života naprave mučenje! Kada sam danas sa jednim čovekom dolazio iz Uranopolisa, zamolio me da svratimo na kratko do njegove kuće. Pošto je insistirao nisam želeo da mu pokvarim zadovoljstvo. Čim smo stigli do vrata, vidim kako skida cipele i ulazi u kuću na vrhovima prstiju. "Šta ti je, zašto tako hodaš?" upitah ga. "Ništa, starče", kaže, "hodam pažljivo, da ne pokvarim parket." I šta da mu kažeš? Muče se ljudi bez razloga.
STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
28 Mart 2012
Kroz podvig čovek gubi vezu sa tvarnošću"
- Starče, jedanput ste nam rekli: "U duhovnoj borbi je neophodna "opsada"." Šta ste time hteli da kažete:
- U ratu se trude da izvrše opsadu neprijatelja. Opkoljavaju ga, zatvaraju u zidine, ostavljaju ga da gladuje. Posle mu prekinu i vodu. Zato što će neprijatelj bez neophodne opreme i oružja biti primoran da se preda. Hteo sam da kažem da se isto tako kroz post i bdenje razoružava đavo i odlazi. "Postom, bdenjem, molitvom, nebeske darove pribavljajući[1]...", kaže himnopojac
Kroz podvig čovek gubi vezu sa tvarnošću i potrebu za njom. Naravno, čovek treba da se uzdržava imajući pred sobom uzvišeni duhovni cilj. Ako se uzdržava, kako bi se oslobodio otrova i suvišne masnoće, opet se stara samo za svoju telesnu dobrobit. Tada podvig liči na jogu. Nažalost, pitanje podvizavanja gurnuli su ustranu čak i ljudi Crkve. "Treba da pojedem", kažu, "svoje obroke, da uživam i u ovome i u onome, jer Bog je sve to za nas stvorio." Znate li šta mi je jednom prilikom, za nekom trpezom, rekao jedan arhimandrit? Nisam mogao da se prisilim da jedem više nego što sam navikao, a on je toprimetio, pa mi reče: "Ko uništava hram Božiji, razoriće nješBog" (1 KorZ, 17). "Da nisi to možda naopako razumeo?" kažem. "Da li se to odnosi na bludničenje, ili na podvizavanje? Taj citat se odnosi na one koji bludničenjem i zloupotrebama razaraju hram
Božiji. To se ne odnosi na one koji se podvizavaju iz ljubavi prema Hristu." Ali vidiš, on je i dalje povlađivao svojoj pomisli i nastavio da govori: "Treba da jedemo, kako ne bismo razorili hram Božiji." Drugi mi opet, posle svoje posete jednom manastiru, reče: "Bio sam u jednom manastiru i monasi su se razboleli od prevelikog posta. Jeli su isključivo bob i pasulj sa uljem. Eto, to rade, moj oče, post i bdenje." Šta da kažeš? Takvi ljudi ne žele da se bilo čega liše. Jedu svoje obroke, voće, slatkiše, a posle, kako bi sebi našli opravdanje, optužuju druge koji se podvizavaju. Nikada nisu okusili duhovnu radost podviga. Drugi ti opet kaže: "Treba da popijem toliko i toliko šolja mleka. Postiću na Četrdesetnicu, a posle ću da nadoknadim, jer moram da uzmem toliko i toliko bele hrane," Nije u pitanju potreba njegovog organizma, nego to kaže samo da bi povlađivao svojoj pomisli, da je to na mestu i da nije greh. Ma greh je i pomisliti tako nešto. Dokle ide čovekov razum? Da je u redu da nadoknadi ono što mu je nedostajalo tokom posta, koji je odredila Crkva. Kako onda Sveti Duh u njemu da ostane?
A da vidiš samo, koliko usrdnosti poseduju neki očevi porodica! Pođe jednom da se ispovedi jedan od njih, izuzetno prostodušan, koji je imao devetoro dece, a duhovnik mu reče da pristupi pričešću. "Ali, kako da se pričestim?" kaže. "Stavljamo malo ulja u jelo, jer radimo i ja i deca." "Koliko dece imaš?" upita ga duhovnik. "Devetoro." "Koliko ulja stavljate u jelo?" "Dve kašike." "Pa koliko onda ulja stigne tebi, moj nesrećniče?", reče mu duhovnik, "idi ti samo da se pričestiš!" Bilo ih je jedanaestoro i jeli su dve kašike ulja svi zajedno, a njega je mučila pomisao!
Upoznao sam mirjane koji su kroz podvig dospeli do svetosti. Eto, nema tome mnogo godina, kako su na Svetoj Gori neko vreme radili jedan mirjanin i njegov sin. Posle toga je iskrsao dobar posao u njihovom rodnom mestu i otac beše odlučio da ode, da povede sa sobom i sina, kako bi cela porodica bila na okupu. Međutim, njegovog sina beše privukao monaški podvižnički život i, pošto je sa podvižničkim životom uporedio život u svetu sa svom njegovom teskobom, nije hteo da pođe za ocem i da se vrati u svet. "A ti, oče, pošto imaš i druge dece" reče mu, "ostavi jedno u Gradini Presvete Bogorodice." Pošto je on ostajao pri svome, otac je bio prinuđen da ga ostavi. Momak je bio nepismen, ali veoma osećajan, usrdan i prostodušan. Sebe je smatrao nedostojnim monaškog postriga, pošto je mislio da ne bi bio u stanju da odgovori na sve monaške dužnosti.
Pronađe neku malu kolibu, koju su nekada koristili za stoku, zatvori kamenjem vrata i prozore, a ostavi samo jedan okrugli otvor kroz koji je mogao jedva da se provuče i koji je iznutra zatvarao nekakvim prastarim kaputom, koji beše pronašao. Ni vatru nije palio. Čak su i ptičja gnezda i životinjske jazbine bile bolje od tog njegovog prebivališta. Ali toliko radosti koliko je ta duša posedovala ne poseduju zajedno svi oni koji žive u bogatim palatama, jer on se borio za Hrista i Hristos je bio pored njega, ne samo u njegovoj kolibi, nego i u njegovoj duhovnoj kući, u njegovom telu, u njegovom srcu. Zato je živeo u raju. Iz svog boravišta bi povremeno izlazio i svraćao u ovu, ili onu keliju, gde su oci imali bašte i potrebu da im neko pomogne oko nje. Pomagao im je u poslu, a oni su mu davali po malo dvopeka i po koju maslinu. Ako mu nisu dali da radi, nije uzimao blagoslove. Blagoslove koje je uzimao, trebalo je da plati dvostrukim radom. Naravno, njegov duhovni život poznavao je samo Bog, jer je svoj život provodio tiho i jednostavno. Na osnovu jednog događaja, o kome se pričalo, moglo se mnogo razumeti. Jednom je svratio u neki manastir da upita kada je Velika Četrdesetnica - iako je za njega gotovo cela godina bila Velika Četrdesetnica - a potom je otišao da se zatvori u svoje gnezdo. Beše prošlo gotovo tri meseca, a on nije ni opazio. Jednoga dana iziđe i ode da pita u manastir kada je Vaskrs. Prisustvovao je službi, pričestio se na božanstvenoj Liturgiji, a zatim pođe sa ocima za trpezu. Na trpezi ugleda crvena jaja. Začudi se i upita jednog od bratije: "Je li to već Vaskrs?" "Kakav Vaskrs?" odgovori mu brat, "Sutra je Vaznesenje!" On je dakle, proveo u postu čitavu Veliku Četrdesetnicu i još četrdeset dana do Vaznesenja! Tako se podvizavao sve dok mu nije kucnuo smrtni čas. Mrtvog ga je pronašao jedan lovac dva meseca pošto je umro, obavestio je policiju i lekara. Taj lekar mi je rekao: "Ne samo da nije zaudarao, nego je, naprotiv, odisao mirom."
STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
27 Mart 2012
KRST HRISTOV, POBEDA NAD ĐAVOLOM
Krst Gospoda našeg Isusa Hrista je nepobedivo oružje protiv đavola.
U čemu je izražena pobeda Krsta nad đavolom? Šta je osnovna suština te pobede?
Đavo, proklet od Boga, hteo je da postigne to da Bog takođe izloži prokletstvu i čoveka. Radi postizanja tog cilja on izaziva neprijateljstvo stvorenja Božijeg - čoveka, protiv svoga Tvorca - Boga.
U ljude, podvrgnute strastima: zavisti, gordosti, srebroljublju itd., đavo uliva još i svoju, nečovečnu zlobu, i oni, poremećena uma, viču: "Raspni Ga, raspni!" i "Krv Njegova na nas i na decu našu!"
Prevazišavši svaku zversku jarost, nesvojstvenu čoveku, judejski učitelji i njihovi saradnici zlostavljaju svoga Spasitelja od glave do pete, propraćajući to zlobnim (zajedljivim, pakosnim) zmijskim podsmevanjem i, najzad, raspinju Ga na Krstu.
Đavo trijumfuje! Cilj je blizu... Nastupa vrhunac trpljenja Stradalnika... Već se otvaraju usta... Evo - dugo očekivanog prokletstva!.. Avaj, evo šta on (đavo) čuje: "Oče oprosti im, jer ne znaju šta čine..." (Lk. 23,34).
U Bezgraničnog nema granica ni trpljenju, ni Ljubavi! Eto čime je bio poražen đavo! Eto zašto je njemu strašan Krst Hristov i on beži od njega!
STARAC SAVA PSKOVO-PEČERSKI
26 Mart 2012
Zagonetka vremena
Zagonetka vremena se ne može razrešiti. Ipak, drevni mudraci su pokušavali da na izvestan način bar malo podignu krajičak zavese nad njom uz pomoć simbola i alegorija, da predstave vreme u izvesnim opipljivim obrazima. Jedna od takvih slika jeste Kronos - svirepo i nemilosrdno božanstvo koje proždire sopstvenu decu. Vreme rađa dane i noći: dane - kao svoje sinove, noći - kao kćeri i odmah ih proždire bez ostatka. Vekovi i milenijumi nestaju u utrobi nezasitog vremena.
Kod Persijanaca i Miđana analog grčkog Kronosa predstavlja božanstvo vremena Zervan. On se prikazuje u obličju čoveka s glavom zveri i sa dva krila. Zervan stoji na lopti, u njegovim rukama je žezal. Lopta koja se kotrlja označava kretanje vremena koje se nikada ne zaustavlja, ne prekida, ne vraća. Osim toga, lopta označava kosmos pošto su drevni upravo loptu smatrali najsavršenijim geometrijskim telom. Vreme vlada kosmosom, ono ga šutira svojom nogom. Žezal u rukama Zervana je simbol vrhovne vlasti, ništa ne može da se suprotstavi vremenu, niko ne može da mu se odupre.
Glava Zervana je glava čudovišta: vreme nije car već tiranin, ono vlada s neumoljivom surovošću, ono nema ni predaka, ni potomaka, ono je rođeno samo iz sebe, ubija svakoga koga sretne na svom putu. Zervan ima krila: vreme je sveprisutno, od njega čovek ne može da se sakrije ni u zemaljskim provalijama, ni na vrhovima planina, ni u bezdanu neba, ispunjenom zvezdama. Svojim žezlom Zervan ruši stene i zbacuje zvezde s neba. Zervan je uvek sam. On je vlastelin sveta. Niko ne sme da mu se približi i da stane pored njega. Samo božanstvo smrti izlazi u susret Zervanu kako bi iz njegovih ruku preuzelo svoj plen.
Druga slika vremena jeste egipatska sfinga, koja leži u podnožju piramida u pustinji i kao da čuva carstvo smrti. Sfinga delimično liči na Zervana, samo što je kod nje suprotno: ona ima trup lava, a glavu i grudi čoveka. Ovo je božanstvo filosofa, koje stupa u dijalog s ljudima postavlja im pitanja, nudi zagonetke, a zatim ih ubija. Filosofi i mudraci pokušavaju da odgonetnu tajne koje sfinga čuva, da odgovore na njena pitanja, ali se ispostavlja da su bespomoćni kao deca. I sfinga se s njima poigrava kao s decom, a zatim ih davi svojom lavovskom šapom. Mudraci i filosofi ne mogu da se iščupaju iz vlasti vremena, ne mogu da odgonetnu zagonetke sfinge, ne mogu da se odbrane silom svoje dijalektike kojom su zapanjivali i osvajali svet, i zato dele zajedničku sudbinu s neznalicama i umiru ne saznavši: odakle, kuda i zbog čega, jer to ljudima može da otkrije samo Onaj Ko je iznad vremena.
Sfinga ima glavu i grudi žene. Glava žene je simbol zemaljske lepote. Vreme očarava ljude, vezuje, privlači kao zmija svoju žrtvu pogledom. Jedna strana grudi sfinge označava život, a druga smrt. U vremenu počinje čovekov život, u vremenu se završava njegovo zemaljsko bitovanje. Jedna dojka je puna mleka, a druga otrova. Sfinga je izabrala svoje mesto u pustinji kao na granici s večnošću. Oni koji su podizali piramide mislili su da će pobediti samo vreme, ali njima sad vlada sfinga. Ove rukotvorene planine, četvorokraki simboli ognja - samo su iluzija besmrtnosti.
Vavilonjani su u oltarima svojih hramova - zigurata imali čudno izobraženje u obliku spirale, koje je takođe predstavljalo simbol vremena. To je ujedno i krug i prava linija: vreme je pravolinijsko, ali ujedno sadrži izvesne cikluse, koji ne zatvarajući se u ceo krug prelaze jedan u drugi. Ove cikluse drevni su uočavali svuda: od kosmičkih pojava (kretanja svetila) do događaja ljudske istorije. To je projekcija vremena u kosmosu ili kosmosa u vremenu.
Drevna indijska plemena Maja i Inka većinu svojih hramova posvećivala su strašnom božanstvu vremena. Gradili su ih na visokoj osnovi poput brda, a svaka stranica je predstavljala stepenište s kamenim stepenicima. Sam hram koji se nalazio na vrhu imao je izgled zasečene piramide. Stepenice su simbolično označavale dane ljudskog života. Na prostoru hrama svake godine su prinošene ljudske žrtve kao znak toga da nezasito vreme zahteva žrtve, da su ljudi njegovi zarobljenici i taoci i da je smrt - apoteoza vremena.
Stari Grci su smislili još jednu sliku vremena: ćelav čovek trči po oštrici sečiva. Nemoguće ga je stići i uhvatiti za kosu - tako se ni vreme ne može stići i vratiti. Oštrica britve označava nepovratnost vremena, njegovu jednodimenzionalnost: čovek koji trči po njoj ne može da skrene u stranu. Međutim, ovde postoji još jedan smisao: uslovnost samog vremena. Prošlosti nema zato što je već minula. Od realnosti se pretvorila u nešto o čemu može samo da se razmišlja. Budućnost objektivno takođe ne postoji, ona još nije nastupila, sva je u oblasti pretpostavki, u izvesnoj potenciji bitija, opet - u oblasti onoga o čemu može da se razmišlja. Realna je samo sadašnjost, ali ni ona nije ništa više osim granica između prošlosti i budućnosti, tanka kao oštrica britve.
Drevni ljudi nisu mogli da otkriju tajnu vremena. Oni nisu mogli da otkriju tajnu večnosti koja im je izgledala kao neka statika ili pauza između ciklusa kosmičke istorije. Zbog toga je za drevne vreme bilo znak osuđenosti, bilo je slično strašnoj zmiji, koja do smrti steže plen u svom zagrljaju.
Tajnom vremena vlada Crkva, ali ova tajna nije jednostavna. Bog je stvorio vreme kao pripremu za večnost. Vreme nije bespočetno i nije beskonačno, ono protiče na pozadini večnosti. Vreme je stanje pripreme i izbora, raskrsnica puteva, gde se rešava glavno pitanje ljudskog postojanja: s kim je čovek - s Bogom ili bez Boga. Vreme je mogućnost promene, nastanka ljudske ličnosti, ispoljavanja ili gubitka bogosličnosti, sticanja onoga što će se otkriti u večnosti.
Ovde, na zemlji je prebivanje, u večnosti je istinsko bitije. Vreme je polje ispitivanja čoveka, a večnost je prinadležnost Samog Božanstva, zato se za hrišćanina večnost otkriva u vremenu, kroz pridruživanje duše predvečnoj blagodati. Slikovito govoreći, večnost je kao dah Božanstva koji duša može da oseti za vreme molitve. Za neverujućeg, kao i za drevnog paganina vreme je samo predvorje smrti, negativ bitija, rušenje ljudskih nada. Zato neverujući ima samo jedan način da se bori protiv vremena i smrti - da zaboravi na njih.
ARHIMANDRIT RAFAIL KARELIN
23 Mart 2012
Unutrašnja svrha posta
Šta ćemo pronaći u ovoj knjizi pripreme koju imenujemo kao Posni Triod? Ona se najsažetije može opisati kao knjiga posta. I kao što su čeda Izrailjeva jela "hleb nevoljnički" pripremajući se za Pashu (Prelazak), tako se i hrišćani pridržavanjem posta pripremaju za proslavljanje Nove Pashe. Šta, međutim, znači reč "post" ili, na grčkom, "nisteia?" Ovde je potrebno da budemo krajnje brižljivi, kako bi se sačuvala odgovarajuća ravnoteža između spoljašnjeg i unutrašnjeg. Na spoljašnjem nivou, post uključuje fizičko uzdržavanje od hrane i pića i bez ovakvog, spoljašnjeg uzdržavanja, ne možemo se pridržavati potpunog i istinskog posta; međutim, pravila koja se odnose na hranu i piće nikada ne bi trebalo da se smatraju za nešto što je samo sebi cilj, budući da podvižnički post uvek ima unutrašnju i nevidljivu svrhu. Čovek predstavlja jedinstvo tela i duše i on je živo biće koje ima vidljivu i nevidljivu prirodu - da se poslužimo rečima iz Trioda.[3] Zbog toga bi trebalo da i naš podvižnički post istovremeno uključi i jednu i drugu prirodu. Težnja da se prenaglase spoljašnja pravila koja se tiču hrane ili, pak, suprotna težnja da se ova pravila nipodaštavaju kao zastarela i nepotrebna, neprihvatljiva je i znači izdaju istinskog Pravoslavlja. U oba slučaja narušava se odgovarajuća ravnoteža između spoljašnjeg i unutrašnjeg.
Nesumnjivo je da u našem vremenu, a posebno na Zapadu, preovlađuje ova druga težnja. Sve do XIV veka, većina zapadnih hrišćana se, zajedno sa njihovom braćom na pravoslavnom Istoku, tokom posta nije uzdržavala samo od mesa, nego i od svih namirnica životinjskog porekla, kao što su jaja, mleko, buter i sir. Post je, i na Istoku i na Zapadu, podrazumevao značajan fizički napor. Međutim, tokom poslednjih pet stotina godina u zapadnom hrišćanstvu su fizički zahtevi posta neprestano smanjivani da bi danas bili tek nešto više nego simbolični. Pitamo se koliko je onih koji jedu palačinke tokom Siropusne nedelje uistinu svesno istinskog razloga za ovaj običaj da se upotrebe sva preostala jaja i buter pre nego što počne period Vaskršnjeg posta? Budući izložen zapadnjačkom sekularizmu, pravoslavni svet u naše vreme takođe počinje da se kreće istim putem slabosti.
Jedan od razloga za ovo slabljenje posta svakako je i jeretički stav prema ljudskoj prirodi, lažna "duhovnost" koja poriče ili zapostavlja telo, posmatrajući čoveka isključivo kao rezultat razumskih funkcija mozga. Kao rezultat, mnogi savremeni hrišćani izgubili su istinito viđenje čoveka kao celovitog jedinstva vidljivog i nevidljivog; oni pri tom zapostavljaju pozitivnu ulogu koju telo igra u duhovnom životu i zaboravljaju na reči sv. apostola Pavla koji kaže: Vaša tela su hram Duha Svetoga... proslavite Boga telom svojim (1Kor. 6,19-20). Drugi razlog za slabljenje posta među pravoslavnima jeste argument koji se u naše vreme često iznosi, a prema kojem danas više nije moguće ispoštovati tradicionalna pravila posta. Ova pravila, kako oni naglašavaju, podrazumevaju tesno povezano, nepluralističko, hrišćansko društvo, gde vlada ruralni načina života, koji danas sve više postaje prošlost. U tome ima izvesne istine. Mora se, međutim, takođe reći da je post, kakav se tradicionalno upražnjava u Crkvi, uvek bio težak i da je uvek uključivao napore. Mnogi od naših savremenika žele da poste zbog zdravlja ili zbog lepote i vitke linije; zar onda mi, hrišćani, ne bismo mogli da učinimo isto toliko - radi Carstva nebeskog? Zašto ono samopožrtvovanje, koje su s radošću prihvatale prethodne generacije hrišćana, predstavlja tako nepodnošljivo breme za njihove potomke? Jednom su sv. Serafima Sarovskog upitali zašto čudo blagodati, koje se tako izobilno projavljivalo u prošlosti, u njegovo vreme više nije primetno, na šta je on odgovorio: "Nedostaje samo jedna stvar - čvrsta rešenost".[4]
Prevashodni cilj posta jeste da nas učini svesnima naše zavisnosti od Boga. Ukoliko se ozbiljno upražnjava, uzdržavanje od hrane tokom posta - a posebno tokom prvih dana - podrazumeva istinsko osećanje gladi, a takođe i osećanje zamora i fizičke iscrpljenosti. Svrha ovakvog stanja je da nas dovede do osećanja unutrašnje slabosti i pokajanja, da nas dovede do trenutka kada ćemo moći da u potpunosti razumemo silu Hristovih reči: Bez Mene ne možete činiti ništa (Jn 15,5). Ukoliko uvek hranu i piće uzimamo koliko nam je volja, lako ćemo steći prekomerno poverenje u svoje sopstvene sposobnosti i zadobiti pogrešno osećanje samostalnosti i samodovoljnosti. Pridržavanje telesnog posta potkopava ovo grešno osećanje zadovoljstva samim sobom. Post nas lišava samopouzdanja onog fariseja koji je, istina, postio, ali ne kako je dolikovalo. Uzdržavanje tokom posta stvara u nama spasonosno osećanje nezadovoljstva samima sobom, slično osećanju kakvo je imao carinik (v. Lk. 18, 10-13). Takva je uloga gladovanja i iscrpljenosti: da nas učini "siromašnima duhom", potpomažući osećanje naše bespomoćnosti i zavisnosti od Boga.
MATI MARIJA I EPISKOP KALIST
22 Mart 2012
Božji plan
Ako budete stalno čitali Sveto Pismo, umiriće vam se um i srce, i sve ćete u životu videti jasno. Gospod će Vas u potrebnom trenutku izvestiti gde ćete živeti.
I u gradu, i u selu, i u Rusiji, i u inostranstvu, Bog je Jedan.
Promisao Božiji ustrojava sudbinu naroda i svakoga pojedinačno. Ispratite svoju decu, a Vi sami živite sa T. kod kuće. Oni će Vam se vratiti i Vi ćete im pomoći.
Poganih i babskih priča kloni se, tako kaže Sveto Pismo (1. Tim. 4; 7).
Svakoga dana živite sa Bogom, On će nas kroz životne bure provesti do spokoja i spokojnog srca.
Sve je Njime, sve je od Njega, i sve ide ka Njemu. Gospod neka je sa Vama! Neka Vas Bog umudri i ukrepi!
ARHIMANDRIT JOVAN (KRESTJANKIN)
21 Mart 2012
Rad na samome sebi
Ako hoćeš da pomogneš Crkvi onda je bolje da gledaš da popraviš samoga sebe, nego da gledaš kako da popraviš druge. Ako ispraviš sebe odmah se ispravlja jedan delić Crkve. Kad bi, razume se, svi tako činili Crkva bi blistala. Ali danas se ljudi bave svim i svačim osim samima sobom, jer bavljenje sobom zahteva mukotrpan trud a bavljenje drugima je vrlo lako.
Ako bismo se pozabavili ispravljanjem samih sebe i više se okretali unutrašnjem nego spoljašnjem delovanju, dajući prvenstvo božanskoj pomoći, više i bolje bismo pomogli drugima. Povrh svega zadobili bismo unutrašnji sklad koji nečujno pomaže dušama koje susrećemo, jer unutrašnje duhovno stanje nevidljivo pokazuje vrlinu duše i menja druge duše. Kad se neko predaje spoljašnjem delovanju, pre no što dospe do pročišćenog unutrašnjeg duhovnog stanja, može duhovno da se podvizava, ali je potišten i zabrinut, u teskobi, nedostaje mu uzdanja u Boga i često gubi spokojstvo. Ako ne poboljša sebe ne može tvrditi da je njegovo zanimanje za opšte dobro čisto. Kad se oslobodi starog čoveka i svega što je od ovoga sveta, tek onda dobija božansku blagodat i tek onda biva spokojan i pruža spokojstvo svakom drugom čoveku. Ali ako nema božansku blagodat ne može ovladati sobom ni pomoći drugima na način koji bi doveo do Bogu ugodnog rezultata. Treba da se utopi u božansku blagodat i potom da se počne služiti svojim, sad već osvećenim, silama zarad spasenja drugih.
STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
20 Mart 2012
Značenje i suština molitve
Kakva je neizmerno velika čast čovečanstvu, što može da otvara svoja usta pred Bogom, da stupa s Njim u razgovor, da moli Njega za svoje potrebe, da mu blagodari za dobročinstva, da mu slavoslovi za neizrecivu velelepotu Njegovu i da bude uvereno da je ta žrtva blagodarnosti i slavoslovlja ugodna Bogu, da se najbolje, duhovne, molbe naše za spas naših duša uvek ispune. Kako je i u ovom odnosu čovek neizmerno uzdignut iznad svih stvorenja, i čulstvenih i onih koji imaju dušu. Nijedno stvorenje nije dobilo od Boga takvu čast, mada i ona imaju svoj jezik, kojim izražavaju potrebe svoje prirode, jer rečeno je da i ptići gavranova prizivaju Gospoda (Ps. 146, 9). Koristićemo tu visoku čast radi toga da bi smo zaslužili od Gospoda još veće počasti višnjega zvanja. Tamo na nebu je naša puna slava, a ovde su samo njeni početci, koji se javljaju kod vernih hrišćana.
Molitva je uznošenje uma i srca Bogu, sozercanje Boga, odvažan razgovor stvorenja sa Tvorcem, stajanje duše pred Njim sa strahopoštovanjem kao pred Carem i Samo-Životom, koji svima daje život; zaboravljanje radi Njega svega što nas okružuje, hrana duše, vazduh i svetlost, njena životvorna toplota, očišćenje grehova, blagi jaram Hristov, lako breme Njegovo. Molitva to je stalno osećanje (saznanje) svoje nemoći ili duhovnog siromaštva, osvećenje duše, predokušaj budućeg blaženstva, anđelsko blaženstvo, nebesni dažd, koji osvežava, napaja i zemlju duše čini plodonosnijom, sila i moć duše i tela, osveženje i očišćenje misaonog vazduha, prosvetljenje lica, veselje duha, zlatna veza, koja sjedinjuje stvorenje sa Tvorcem, bodrost i hrabrost u svim nevoljama i iskušenjima života, svetiljka života, uspeh u delima, ravnoangelsko dostojanstvo, utvrđenje vere, nade i ljubavi. Molitva to je zajednica sa Anđelima i Svetima, od pamtiveka Bogu ugodivših. Molitva je ispravljenje života, mati skrušenog srca i suza, snažni podsticaj na dela milosrđa; sigurnost života; uništenje straha od smrti; prenebregavanje zemaljskog bogatstva, željenje nebeskih blaga, očekivanje Sudije celoga sveta, opšteg vaskrsenja i života budućeg veka; pojačano staranje za izbavljenje od večnih muka; neprestano iskanje milosti (pomilovanja) od Vladike; hođenje pred očima Božijim; blaženo iščeznuće pred presazdavajućim i sveispunjavajućim Tvorcem, živa voda duše; molitva je smeštanje u srce svih ljudi ljubavlju, nizvođenje neba u dušu; useljenje u srce Presvete Trojice, po rečenom: u njemu ćemo doći, iu njemu ćemo se nastaniti (Jn. 14, 23).
Molitva je dokaz moje razumne ličnosti, moje bogolikosti, zalog mog budućeg oboženja i blaženstva. Ja sam sazdan ni iz čega, ja nisam ništa pred Bogom, kao onaj koji ništa svoje nema; ali ja sam po Njegovoj milosti ličnost, imam razum, srce, slobodnu volju i pri svom razumu i slobodi mogu srdačnim obraćanjem Njemu da postepeno uvećavam u sebi Njegovo beskonačno Carstvo, da postepeno sve više i više umnožavam u sebi Njegove darove, crpim iz Njega kao iz stalnotekućeg neiscrpnog Izvora raznovrsne duhovne i telesne darove, posebno duhovne. Molitva izaziva u meni ubeđenje da sam ja ikona Božija, da sa smirenim i blagodarnim raspoloženjem svoje duše pred Bogom, svojom slobodnom voljom, ja, beskonačno umnožavajući duhovne darove Božije, mogu isto tako u beskonačnost da se usavršavam i do beskonačnosti uvećavam moje bogopodobije, moje nebesko blaženstvo, za koje sam opredeljen. O! molitva je znak mog velikog dostojanstva, kojim me je počastvovao Sazdatelj. Ali, ona me istovremeno podseća na moju ništavnost (ja sam ni od čega i ništa svoje nemam zato i molim Boga za sve), kao i za svoje najviše dostojanstvo (ja sam obraz Božiji, ja sam obožen, ja mogu da se nazovem Božijim prijateljem kao Avraam, otac verujućih, čim bih nesumnjivo verovao u biće, dobrotu i svemoć moga Boga i upodobljavao bi se Njemu celim životom delima ljubavi i milosrđa).
Treba se moliti radi nepokolebljive i čvrste uverenosti srca, da sve, i naše duše, i naša tela, sa njihovim blagostanjem i neblagostanjem, i sva imovina naša, i sve okolnosti života, imamo od Boga, od moći Njegove, a ne od prirode, ne od slučaja, ne od sebe. Ako se ne moliš Bogu uskoro ćeš srcem zaboraviti Dobrotvora, Tvorca i Gospoda svega, a sa zaboravljanjem Njega upašćeš u svako zlo. Tako vidiš da ti molitva uvek donosi suštinsku korist.
Gospod je tako milosrdan da se nikada ne gnuša naše molitve, već svaku milostivo prihvata, i ono što nije savršeno u njoj Sam ispravlja, samo da bi smo se Njemu obraćali iskreno i da Ga ne bismo sasvim zaboravili.
Bog zato traži od nas svagdašnje obraćanje Njemu u molitvi, da bi nas, koji smo podivljali od grehova, i udaljili se od Njega, čeda Svoja, privukao Sebi, očistio i privio u zagrljaj Svoje ljubavi, da bi nam pokazao, kako je nama s Njim svagda dobro. Tako i dobri roditelji postupaju sa svojom zlonaravnom decom.
Svagdašnja topla molitva privodi nas do najiskrenijeg i najčvršćeg uverenja o besmrtnosti naše duše i o blaženstvu onog neveštastvenog[1] veka: jer svu sladost molitve čovek crpe od BogaDuha; svu snagu prima od Njega, isto kao, po blagodati Njegovoj, od Majke Božije (Ona izbavlja naše duše od beda, uspokojava, raduje, oživljava), od Anđela i Svetih.
SVETI JOVAN KRONŠTATSKI
19 Mart 2012
Hristos naša uteha
Ukoliko ti srce skrene u lukave pomisli i ukoliko lukavi počne da ti podriva srce kako bi se sasvim pokrenulo sa kamena vere, ti reci u sebi: "Poznajem ja svoje duhovno siromaštvo i svoje ništavilo bez vere". I opet reci: "Ja sam mnogo nemoćan. Ja samo imenom Hristovim i živim, i stičem spokojstvo, i veselim se i širim se srcem. Bez Njega ja sam mrtav duševno, uznemiravam se i srce mi se steže. Bez Krsta Hristovog ja bih davno bio žrtva najljuće tuge i očajanja. Hristos me održava u životu, a Krst mi je pokoj i uteha moja".
SVETI JOVAN KRONŠTATSKI
17 Mart 2012
Kako đavo obmanjuje čoveka
Veliki pustinjak iz okoline Aleksandrije ava Ilarion, molio se Bogu nekoliko godina da mu otkrije lukavstvo đavola, kako to oni uspevaju da odvedu ljude od dobrog puta, te ih čine robovima greha, i odvode ih u pakao. I jedne noći, pozove ga Anđeo da izađe na obližnji proplanak, da uzme sa sobom krst, i da se ničega ne boji.
Ugledao je kako se nasred proplanka pojavljuje presto, i kako dolazi satana i seda na njega.. Pljesnuo je dlanom od dlan, i vazduh i sva okolina se ispunila đavolima. Tada im reče: Sakupio sam vas ovde da mi kažete najbolju majstoriju, kojom obmanjujete ljude i zaglupljujete ih, i dovodite u moje carstvo, u večnu muku. Ko bude najbolji, daću mu da tri minuta upravlja paklom, i postaviću ga generalom nad ostalima.
I izađe jedan iz mnoštva đavola i reče:" Živ bio, tvoja mračnosti! Evo kako ja obmanjujem ljude! Kažem čoveku ovako: More čoveče, idi ti i u crkvu, i posti, i moli se, i čini čak i milostinju, i druga dobra dela. Ali ni sa đavolom nemoj kvariti odnose! Idi i u restoran, idi i u krčmu, na igranke, provode, na igre na sreću, da bi se i s ovim svetom proveselio! Pošto mi nemamo vlast da nateramo čoveka na zlo, ja mu ubacujem takve pomisli, da čini zlo, i mnogi, koji su glupi, slušaju te naše misli. Idu i u crkvu, ali posle idu u kafane, kod prijatelja, popiju, čak im i muzika svira; i onda im je džaba što su ujutro bili u crkvi, kada su se uveče vratili sa naše službe." "I jesi li mnoge tako; bmanuo" - upita ga satana? "Mnoge" reče! Obmanuo si gluplje od sebe, ali nisi učinio ništa naročito - reče satana. Zašto - upita ovaj? Ti kažeš čoveku; i u crkvu, da ide i u krčmu, da ide i na zabave, da ide i na sveta mesta, da čini i dobro i zlo, ali i Gospod Hristos mu kaže u Evanđelju: "Niko ne može dva gospodara služiti (up.Mt.6,24)," tj. meni i Bogu. Ti si ga podstakao da greši, jer možda nije znao, ali posle dolazi Anđeo Božji i kaže mu: "Čoveče, ne možeš hoditi dvema stazama, ili s đavolom, ili s Bogom. Drži se Boga, jer se nećeš spasiti." "I jesu li te posle napustili mnogi" - upita satana ovog đavola? Pa, jesu – reče. Eto vidiš, rekao sam ti ja da si obmanuo gluplje od sebe. Zbog toga znaj da nisi dobro radio. Vodite ga i udarite mu deset batina, i pošaljite ga na dno pakla, jer je glup.
Tada izađe druti đavo i reče: "Živ bio, tvoja mračnosti!" Ako te ja ne zadovoljim, drugi te neće zadovoljiti! "Da te vidim, junače" - reče satana. Ja kažem: "More čoveče, nema Boga, nema đavola, nema Anđela, nema pakla, nema raja, nema večne muke, nema večne slave, sve je ovde, na ovom svetu ! Ako imaš šta da jedeš i šta da piješ i imaš žena i novca mnogo, ako imaš poštovanje od ljudi, kuću i mnoga bogatstva, ovde je raj. A ako nemaš, ovde je pakao. Sve ti je na ovom svetu, posle smrti nema ničega." I jesi li obmanuo mnoge? "Mnoge" - reče! "I ti si obmanuo gluplje od sebe" - reče satana. Obmanuo si one koji ne poznaju Sveto Pismo. A tamo piše da ima Boga, da ima đavola, da ima Anđela, ima pakla, ima raja, ima večne muke, ima večne slave, ima kazne za greh, ima na nebu nagrade za dobro delo. Sveto Pismo je puno takvih učenja, i koji ga čitaju, ne veruju tebi. Čak i više od toga. Bog je čoveku dao savest. I čim pogreši, nešto, ga iznutra grize i kaže: Zašto si tako učinio? Može niko da ga ne kori. Može niko da ne vidi taj greh, ali savest čovekova radi u njemu, grize ga kao crv u drvetu: Zašto si to učinio i zašto si razgnevio Boga takvim gresima? Dakle, uzalud mu ti kazuješ da nema Boga, jer mu savest kazuje, a i Sveto pismo govori - da Ga ima. I ti si glup, i ne donosiš veliki doprinos carstvu pakla."
I dobi ovaj đavo batina kao i prvi. Satana pozva sledećeg. Ali niko više nije smeo da izađe, jer se bojao batina i poruge.
Ipak, posle nekog vremena izađe jedan grbavi, sa četiri reda rogova, jedna mu noga pačija, jedna konjska, i rep dugačak nekoliko metara. Živ bio, tvoja mračnosti - reče. Kako se zoveš - upita satana? Kusi se zovem. Vidim te starog i grbavog, čini mi se da ti znaš razne majstorije da obmanjuješ duše, i da ih dovodiš u moje carstvo. Kusi reče: Ni tvoja mračnost ne zna što znam ja! Da te vidim. Ja sam omatorio u borbi sa,- ljudskim dušama toliko hiljada godina, i mojom majstorijom mnoge duše odvodim u pakao. Kao što u zimu padaju pahulje snega, tako ja spuštam u pakao duše svakog dana. Ja ne kažem kao onaj prvi đavo, jer čovek zna da ne može služiti dva gospodara, i Anđeo ga lako privodi Gospodu. Ali ne kažem ni kao, drugi glupan, da nema Boga, nema đavola, nema Anđela, nema pakla, nema raja. Ne! Jer Sveto Pismo kaže da ima i Boga i đavola i Anđela i pakla. Ja kažem: More čoveče, ima Boga, ima đavola, ima Anđela, ima večne muke za greh i večne slave za dobro delo, ali imaš još vremena! Zar si glup? Baš od danas da započneš dobro delo? Ako je dete, kažem mu: More dete, ti od sada imaš da živiš! Dolazi mladost, treba da se oženiš, treba da se provodiš na svetu! A ako je mladić, kažem mu: Nakon što se budeš oženio i zasnovao domaćinstvo, posle toga ćeš otpočeti dobro dedo. Sada jedi, pij, provodi se, čin sva zla, ta mlad si. Orostiće Bog, jer On poznaje čovekovu nemoć. Pokajanje ostavi za sutra, prekosutra, ostavi za dogodine, kasnije. Hoćeš da daješ milostinju, ne žuri! Pokaješ se pred smrt. Hoćeš da postiš, nemoj, istrošićeš zdravlje. Posti kad ostariš, post je za stare. Hoćeš da se moliš. Ne sada, izgubićeš mnogo sati moleći se Bogu. Pa sada imaš posla. Treba da gajiš decu, da stičeš kuću, da spremaš miraz. I zabunim ga životnim brigama, i stalno mu kazujem: Ostavi za drugi put. Ako mu Anđeo kaže: Podaj podušje za mrtve, ja kažem. Sada imaš da odevaš decu, da praviš svadbu, posle ćeš. Anđeo kaže: More čoveče ispovedaj se i ostavi greh, ostavi razvrat, ostavi pijanstvo, duvan, psovke. A ja mu šapnem: Eh, zar još od sada? Kasnije, pred smrt, ispovedićeš se svešteniku, razrešiće te i gotovo. S tim me svi slušaju – reče đavo - i stalno odlažu dobro delo od danas do sugra. A greh je u čoveku, kao kad bi uzeo veliki ekser i čekićom počeo da ga ukivaš u drvo. Ako udariš par puta, lako se može izvaditi. Ako ga ukucaš do polovine, teže je, a ako ga sasvim ukucaš, treba da rascepiš drvo. Tako se i greh ukiva u ljudsku prirodu navikom. I ako čovek ne ostavi danas greh, kada je svež, što više stari, tim ga se teže može odvići. I tako mnoge ja odvodim u pakao s jednim jedinim savetom: Dobri ljudi, ima još vremena za dobro delo, ne budite glupi da ga otpočnete baš od danas ili baš od ovog časa! I uspeo sam i uspevam. Idi i vidi u paklu kolike sam gurnuo i guram ovim savetom.
Tad mu satana reče: Bravo! Najbolji je savet da učiš čoveka da odlaže pokajanje i dobra dela, od danas do sutra. Zato ti dajem svoju krunu i štap da vladaš paklom tri minuta, i svi da naučite od njega to lukavstvo, da biste doveli što više duša u moje carstvo, da bi se s nama mučile u vekove vekova. - Nakon toga satana pljesnu rukama i sve nestade. A ava Ilarion ostade začuđen onim što je video. Tada mu Anđeo Gospodnji reče da ode u svoju keliju i zapiše što je video, da bi kasniji naraštaji znali kako je đavo lukav, i kako vara ljude da odlažu pokajanje od danas do sutra, od mladosti do starosti, do smrtne postelje, i tako ih odvodi u pakao.
(Iz knjige starca Kleope, Put Neba - str.145-153.)
15 Mart 2012
Borba protiv strasti
- Otac Avramov, bio je idolopoklonik, poštovao je idole. Avram vide svemir, i zapita se zašto se poštuju bezdušni idoli, i njegova pamet stade da dela: "Nije moguće da su ovi idoli, da su ova drva, bogovi, i da su oni stvorili sav svet. Ko je načinio nebo, zvezde, sunce, itd.? Treba da pronađem istinitog Boga, u Njega da verujem i Njemu da se poklonim". Tada se Bog otkri njemu i reče mu. "Iziđi iz zemlje svoje i od rođaka svojih" (Post. 12,1). I Avram otide u Hevron, i postade ljubljeno čedo Božije. Obrazovani, ako i nije mnogo pobožan, lako može da razume, i sa malo smirenja i malo borbe napredovaće. Evo mog primera, dok sam bio u vojnoj službi veze. Kada su me tamo postavili, bilo je nekoliko engleskih šifrovanih znakova. Oni koji su bili obrazovani i koji su znali engleski, odmah su ih popamtili, a nama ostalima bilo je teško. Ali i u pogledu onoga što smo učili, drugi su to razumeli, jer su znali razne stvari, a nama je opet bilo teško.
Svi treba da znaju dobročinstva Božija. Svako Treba da razume šta mu je dato. zašto nam je, inače, Bog dao pamet? Da ispitujemo, da izučavamo, da sledujemo sebi samima, itd? Bog nije čoveku dao pamet, zato da bi pronašao kako da sa jednog mesta brže pređe na drugo, već zbog nečega što je mnogo važnije: da poznamo kako da krenemo putem nateg naznačenja, kako da priđemo Bogu, kako da uđemo u zemlju istinitu, u Raj.
Kakva je dobročinstva učinio Bog Izrailjskom narodu! Kakve znake! Kakva dela! Kada je, međutim, Mojsije, sa tablicama deset Božjih zapovesti, zakasnio da siđe sa gore Sinaja, narod već beše, dao svoje zlato, da se napravi zlatno tele, da mu se poklone (vidi Iz. 32,16). U naše vreme nema ni jednog čoveka sa... telećim umom. Zbog toga za onoga ko je obrazovan, nema opravdanja ako ne razume šta je ispravno. Bog je dao čoveku pamet, da bi čovek pronašao svoga Tvorca. Evropljanima se pamet pomutila. Oni pate od smućenosti i padaju sa litice, jer su izbacili Boga iz svog života.
Ima i onih, koji, iako su dobili sve predispozicije - pamet, inteligenciju, itd, samo da bi napredovali, ipak ne paze šta im govoriš. Ako im daš samo neki nagoveštaj, oni kažu "razumeo sam", i odmah žure da to ispune. Na Svetu Goru dolaze pametni momci. Oni izgledaju kao da odmah uhvate smisao onoga što im govoriš, ali uhvate vazduh jer ne paze. Dok drugi, sa manje pameti, paze, savesno čekaju da čuju sve do kraja što im se govori i u njima ostaje ono što čuju. Drugi razumeju mnogo. Odavde i odande uzimaju, pune se znanjem a ne čine ništa. Obezvređuju pamet koju im je Bog dao, zaglupljuju se. Imaju u sebi gordosti, i ne dozvoljavaju da ih oseni božanska blagodat. A oni koji nisu mnogo pametni, veoma su smireni. Kažu. "Nisam razumeo", i ponovo pitaju: "Kako si to rekao?" i pokušavaju da to ispune. Takvi su ispunjeni radošću i napreduju. Smireni čovek obično ima veliku želju da uči, a egoista, pošto nema smirenje ne želi da pita, pa ni ne zna. Arsenije Veliki[1] je bio najobrazovaniji u čitavoj vizantijskoj imperiji. Teodosije Veliki ga je držao kao učitelja svoje dece, Arkadija i Onorija. Kada je, pak, Arsenije kao monah otišao u pustinju on sede pokraj avve Makarija, koji je bio nepismen, i reče: "Ni azbuku njegovu ne znam"!
14 Mart 2012
STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
Greh silno gnevi Gospoda
Ukoliko vam predstoji iskušenje na neki greh, živo predstavite sebi da [svaki] greh silno gnevi Gospoda, koji mrzi bezakonje. Jer ti nisi Bog koji hoće bezakonje (Ps.5,5). Da biste bolje shvatili rečeno, predstavite sebi pravednog i strogog oca, koji voli svoju porodicu i koji svim sredstvima nastoji da decu svoju učini naravstvenom i čestitom. Za njihovu dobru narav on namerava da ih nagradi velikim bogatstvom, koje im je pribavio svojim trudom. Na žalost, međutim, on vidi da ga deca, i pored njegove velike ljubavi, ne vole i ne obraćaju pažnju na nasleđe koje im je pribavio svojom ljubavlju, nego žive neuredno i nezadrživo jure u propast. Imajte u vidu da je svaki greh smrt za dušu (Jak.1,15). On, naime, ubija dušu, budući da nas čini robovima đavola čovekoubice. Ukoliko više robujemo grehu, utoliko je teže naše obraćenje i izvesnija naša pogibao. Bojte se, stoga, svim srcem svakoga greha.
13 Mart 2012
SVETI JOVAN KRONŠTATSKI
Strah Božiji
Strah Božiji nenavidi nepravdu (Prič.3,13). Nenavideći je, on je i progoni. Progoneći je, duša postaje čista i prava pred Gospodom. A to i jeste ono što sada sa tolikim trudom tražimo. Znači, vaspostavi u sebi strah Božiji i podržavaj ga u sebi, te ćeš ovladati najsnažnijim sredstvom za isceljenje samoga sebe. Strah Božiji ti neće dozvoliti da grešiš, nego će te terati da činiš svako dobro u svakom slučaju. I na tebi će se ispuniti zapovest: Ukloni se od zla i čini dobro (Ps.33,15), koju prorok daje onima koji žele istinski život. No, kako doći do straha Božijeg? Traži i naći ćeš. Tu se ne može reći: "Uradi to i to". Strah Božiji je duhovno osećanje koje se na sakriven način začinje u srcu od njegovog obraćenja Bogu. Tu pomaže razmišljanje, pomaže i prinuđavanje sebe na sticanje [spasonosnog] osećanja. Ipak, na samom delu, on je dar Božiji. Zbog toga ga traži kao dar i daće ti se. I kada ti bude dat, samo slušaj bez pogovora šta ti nalaže, pa će on ispraviti sve tvoje nepravde.
12 Mart 2012
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
Svetitelji Božiji žive i po smrti
Svetitelji Božiji žive i po smrti. Često u crkvi čujem kako Majka Božija peva svoju divnu pesmu, koja prodire u srce i koju je sastavila u domu svoje tetke Jelisavete, posle radosne vesti arhanđelove. Slušam i pesmu Mojsija, i pesmu Zaharije, oca Pretečinog, i pesmu Ane, majke proroka Samuila, i pesmu tri mladića i pesmu Marijam. Koliko je, opet, novozavetnih svetih pesnika, koji do sada naslađuju sluh čitave Crkve Božije? A bogosluženje? A tajinstva? A obredi? Čiji se duh u njima kreće i umiljuje naša srca? Duh Gospoda Boga i Njegovih svetitelja. Eto vam dokaza o besmrtnosti čovekove duše. Kako su ljudi umrli kad i po smrti upravljaju našim životom? Ono su umrli, ali do sada govore, poučavaju, izgrađuju i uzbuđuju nas!
09 Mart 2012
SVETI JOVAN KRONŠTATSKI
Kad se molimo
Kada se molimo, neizostavno smo dužni da zavladamo nad svojim srcem i da ga okrenemo Gospodu. Neophodno je da ono ne bude hladno, lukavo, neverno, dvojedušno. Inače, kakva nam je korist od molitve i pobožnosti? Da li je dobro da od Gospoda čujemo gnevni glas: Približava mi se narod ovaj ustima svojim, i usnama me poštuje, a srce im je daleko od mene (Mt.15,8)? Prema tome, nemojmo stojati u crkvi sa duševnom raslabljenošću, nego neka svako gori duhom svojim, služeći Gospodu. Ni narod ne ceni mnogo usluge koje obavljamo hladno, samo po navici. I Bog zapravo traži srce naše. Daj mi, sine, srce svoje (Prič.23,26). Jer, srce je glavno u čoveku, tj. njegov život. I više od toga: srce naše je sam čovek. Prema tome, onaj ko se Bogu ne moli srcem u stvari se uopšte i ne moli, budući da se moli samo telo njegovo, koje samo po sebi, bez duše, jeste isto što i zemlja. Setite se da stojeći na molitvi stojite pred Bogom koji sve zna. Stoga vaša molitva treba da bude, takoreći, sva duh, sva razum.
08 Mart 2012
SVETI JOVAN KRONŠTATSKI
Čemu vode post i pokajanje?
Čemu vode post i pokajanje? Zbog čega trud? Oni vode očišćenju od grehova, duševnom spokojstvu, sjedinjenju s Bogom, usinovljenju, smelosti pred Gospodom. Ima, dakle, razloga za post i za svesrdno ispovedanje. I nagrada za savesni trud će biti neprocenjiva. Da li mnogi od nas imaju osećanje sinovske ljubavi prema Bogu? Da li mnogi od nas mogu smelo i bez osude da prizivaju nebeskog Boga Oca i da govore: "Oče naš"? Nije li u stvari obratio, tj. da se u našim srcima uopšte ne čuje sinovski glas, s obzirom da je ugušen sujetom ovoga sveta ili privezanošću za njegove stvari i zadovoljstva? Nije li Otac nebeski daleko od naših srca? Zar ne treba da ga i predstavljamo kao Boga osvetnika, s obzirom da smo se od Njega udaljili u daleku zemlju? Da, po gresima svojim svi mi zaslužujemo Njegov pravedni gnev i kaznu. I zaista je čudno da je dugotrpeljiv i da nas ne seče kao neplodne smokve? Požurimo da ga umolimo pokajanjem i suzama. Uđimo u sebe i sa svom strogošću razmotrimo svoje nečisto srce. Na taj način ćemo ugledati mnogo nečistote koja ometa da u njega dođe Božanstvena blagodat. Osim toga, shvatićemo da smo duhovno mrtvi.
07 Mart 2012
SVETI JOVAN KRONŠTATSKI
Slovo i Duh
Da li si se naučio da uvek vidiš pred sobom Gospoda kao svudaprisutni Um, kao živo i dejstveno Slovo i kao životvorni Duh? Sveto Pismo je oblast Uma, Slova i Duha, Boga Trojice. U njemu se On projavljuje jasno. Reči koje vam ja govorim duh su i život su (Jn.6,63), rekao je Gospod. Spisi svetih otaca su takođe izraz ipostasne Misli, Slova i Duha, uz veće učešće samog ljudskog duha. Spisi, pak, običnih svetovnih ljudi su projava palog ljudskog duha, sa njegovim grešnim privezanostima, navikama i strastima. U Reči Božijoj mi licem u lice vidimo Boga. Mi vidimo i sebe, tj. kakvi smo. Ljudi, upoznajte u njemu sebe i svagda hodite u prisustvu Božijem.
06 Mart 2012
SVETI JOVAN KRONŠTATSKI
Nerazumna ljubav čini decu nesposobnom
Gledam ovu današnju decu, naročito ove koji studiraju, i vidim da od svoje kuće imaju mnogo štete. Iako su to dobra deca, nesposobni su. Ne misle, neosetljivi su. Roditelji su ti koji ih kvare. Roditelji su prošli kroz teške godine i ne žele da njihova deca oskudevaju, ne žele da oskudevaju ni u čemu. Ne razvijaju kod dece usrdnost, kako bi bila srećna i kada oskudevaju. Naravno, to rade sa dobrom pomišlju. Lišavati sebe nečega tako da to deca ne primete, to je neprimereno. Ali pomoći im da izgrade monašku svest, i da se sama raduju kada su za nešto uskraćena, to je veoma dobro. Međutim, tom svojom dobrotom, tom nerazumnom dobrotom, roditelji od njih prave nesposobnjakoviće. Sve im daju u ruke, čak i vodu, kako bi učili i kako ne bi gubili vreme. Tako i mladići i devojke postaju nesposobni. Tako ta deca, i onda kada ne uče, žele da sve dobiju na ruke. Zlo počinje. od majki. "Ti dete moje samo da učiš. Ja ću čarape da ti donesem, noge ću da ti perem. Uzmi kolač, uzmi kafu"! I deca ne razumeju koliko je umorna majka koja im sve to donosi, jer se sami ne trude. I onda počinje - tanjir za jednokratnu upotrebu, odelo za jednokratnu upotrebu - jedu pice, a ne znaju ni da ih stave na papir!... Tako postaju sasvim nesposobni ljudi. Umaraju se od života: Ako im se pertla odveže, kažu: "Mama, veži mi pertle!" Takva deca da kasnije postanu; vredna? Oni kasnije nisu ni za brak ni za monaštvo.
Zato kažem majkama: "Ne dajte deci da stalno uče. Čitaju, čitaju pa im dotuži. Neka naprave petnaest minuta ili pola sata pauze, da obave i neki poslić u kući, da se malo pomuče".
Ove zle navike savremene omladine prenose se i na monaštvo. Tako vidite u manastirima da ima po sedam pisara, i svi mladi i obrazovani, zajedno sa starijima. Nekada je bio jedan pisar, a i taj nije imao dva razreda gimnazije, a sam je završavao čitav posao. A sada i da ih je sedmorica i da vredno rade, ne mogu da savrše ni svoje duhovno poslušanje, nego neko stariji mora da im pomogne!
05 Mart 2012
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
Kako nas vide svetitelji?
Kako nas vide svetitelji? Kako vide naše potrebe i čuju naše molitve? Napravićemo upoređenje. Recimo da ste se preselili na sunce i sjedipili se sa njim. Sunce svojim zracima obasjava svu zemlju i svako zrnce peska na njoj. Pomoću tih zrakova vi takođe vidite zemlju. Međutim, vi ste mali u odnosu na sunce da predstavljate samo jedan zračak, kojih je u njemu beskrajno mnogo. Međutim, pošto je deo sunca, i zračak učestvuje u obasjavanju celog sveta. Bog je duhovno Sunce koje obasjava svu vaseljenu. Sjedinivši se sa Njime, i sveta duša vidi sve ljude i potrebe onih koji se mole.
02 Mart 2012
SVETI JOVAN KRONŠTATSKI
Žedan
Gospode, ti si mi obilno otkrio istinu svoju i pravdu svoju. Naučnim obrazovanjem ti si mi otkrio sve bogatstvo vere, prirode i ljudskog razuma. Ja sam poznao reč tvoju, reč ljubavi, što prodire sve do razdiobe duše i duha našeg (Jev.4,12). Ja sam izučio zakone uma ljudskog i njegovo mudroljublje, ustrojstvo i lepotu reči, delimično pronikavši u tajne prirode, njene zakone, bezdane stvaranja sveta i zakone njegovog kruženja. Ja poznajem naseljenost zemaljskog šara. Doznao sam i za pojedine narode, za znamenite ličnosti koji su svojim redom prošli svetom i za njihova dela. Delimično sam upoznao veliku nauku samopoznanja i približavanja tebi. Jednom rečju, mnogo, mnogo sam doznao: Ogromnost ljudskog razuma meni je pokazana (Sir.3,23). Sve do sada ja još mnogo upoznajem. Imam mnogo knjiga raznovrsnog sadržaja. Ja ih čitam i ponovo iščitavam, i još se nisam zasitio. Moj duh je još žedan znanja. Moje srce ne može da se zadovolji: od sveg saznanja zadobijenog umom ono ne može da stekne puno blaženstvo. Kada će se ono zasititi? Nasitiće se kada ugledam slavu tvoju (up. Ps.16,15). Sve dotle ja se neću nasititi. Svaki koji pije od ove vode (tj. od svetskog znanja) opet će ožedneti, a koji pije od vode koju ću mu ja dati neće ožedneti doveka, nego voda što ću mu dati postaće u njemu izvor vode koja tečeu život večni (Jn.4,13-14), rekao je Spasitelj.
01 Mart 2012
SVETI JOVAN KRONŠTATSKI
Jedan Hristos
Tada ako vam ko reče: Evo ovde je Hristos ili onde, ne verujte. Ustrojivši na zemlji svetu Crkvu, Hristos Gospod, Spasitelj naš, želi da u njoj prebiva kao njena glava, kao njen oživitelj i upravitelj. Hristos je u Pravoslavnoj Crkvi našoj, i ni u kojoj drugoj. Stoga ga drugde ni ne traži, jer ga nećeš naći. Ako neko iz nepravoslavnih krugova dođe i počne da te ubeđuje: "Hristos je kod nas" - ne veruj mu. Ako čuješ od nekoga: "Kod nas je apostolska opština, kod nas je Hristos" - ne veruj. Crkva osnovana od apostola postoji na zemlji. To i jeste Pravoslavna Crkva. I tu je Hristos. A ta, juče osnovana opština, ne može da bude apostolska, i u njoj nema Hrista. Nemoj verovati onome koji govori: "U meni je Hristos", a tuđi se od Crkve, njene pastire neće da prizna i ne osvećuje se tajnama. U njemu nije Hristos, nego drugi duh koji sebi prisvaja ime Hrista da bi te odvukao od Hrista Gospoda i od Njegove svete Crkve. I ne veruj nikome ko ti bude predlagao nešto što je i najmanje strano Crkvi. Sve takve poznaj kao oruđe lažljivih duhova i kao propovednike laži.
29 Februar 2012
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
Krštenje - greh i blagodat
Ha koji način se greh širi na sledeća pokolenja? Stvaranje ljudske duše predstavlja akt tvoračke sile Boga, ali se istovremeno dešava uz učestvovanje roditeljskih duša. Zbog toga je čovek unikalna i neponovljiva pojava, a ne kopija svojih roditelja i istovremeno je genetski povezan sa njima, o čemu svedoči ne samo telesna već i duševna sličnost. U ovom saučestvovanju roditeljskih duša dolazi do prenošenja prvorodnog greha, kao što iz zaprljanog izvora teku mutne vode. Ha koji način se prenosi nasledno oštećenje? Kroz materijalni supstrat ili drugim nama nepoznatim putevima? Mi to ne znamo, to je tajna. Ali, za nas je važna činjenica da je greh u svojoj bezgraničnoj univerzalnosti progutao, kao vode svetskog potopa, čitav rod ljudski, i zbog toga pečat greha leži na još nerođenom detetu. Sa uzrastom se u greh uključuje volja deteta i tada on postaje proizvoljan, ličnosni greh. Zbog toga je detinja neporočnost jako uslovan izraz. Ovo je pre detinje neispoljavanje poročnosti na nivou svesti i volje.
Greh je raskid između Boga i čoveka, i samo blagodat Božija može ponovo da uspostavi izgubljenu vezu i savez. Da li je uticaj blagodati na dete moguć? Sveto Pismo potvrdno odgovara na ovo pitanje. Prorok Jeremija bio je osvećen blagodaću još pre svoga rođenja. Prorok i Preteča Jovan se uzradovao u utrobi pravedne Jelisavete kada je ona dočekala Djevu Mariju. Dakle, deca su podložna uticaju blagodati. Lišiti dete Krštenja znači nasilno ga odvojiti od uticaja blagodati, odnosno ometati cilj i zadatak njegovog života.
28 Februar 2012
ARHIMANDRIT RAFAIL KARELIN
Strah Božiji
Strah Božiji privodi početku svetog i bogougodnog života. On je, takođe, i njegov verni čuvar, ukoliko čovek, sledeći njegovom nagovoru, položi početak. Tome nas uči današnji Apostol, podsećajući nas na strašne presude i kazne Božije, koje su se javile na onima koji se ne pokoravaju Njegovoj volji. Ne poštedi anđele, govori, koji sagrešiše (2.Pt.2,4). A bili su čisti i obitavali su na presvetlom mestu. No, čim su sagrešili, svrgnuti su u preispodnji mrak. Zar će nas poštedeti, ako pođemo protiv Njegove volje?! Bezakonje se namnožilo u vreme Noja. Bog je na njih naveo potop i sve pogubio, izuzev osam duša Nojeve porodice. I nije pogledao na to što ih je bilo mnogo. Zar će On nad tobom jednim da se premišlja da li da te pogubi ili ne, ukoliko ne budeš slušao Njegov glas?! Dugo je Gospod popuštao Sodomu i Gomoru. No, oni su, umesto da se urazume, žurili do samog vrha zloće i zbog toga su, neočekivano, bili poraženi ognjem, koji je praobraz večnog ognja koji očekuje nečastive. Ni ti ne možeš zaobići taj oganj ako pođeš istim putem. Sećajući se svega toga, sedi usamljen, i to naročito u noćnoj tišini i tami, razgorevajući strah Božiji i bojeći se greha, budući da ti se kroz njega prikrada plamen večnoga ognja.
27 Februar 2012
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
O molitvi Isusovoj
Sveti Oci su molitvom zapravo nazivali molitvu Isusovu koja se proiznosi ovako: "Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog". Sveti Jovan Lestvičnik, govoreći o onima koji život provode u molitvenom tihovanju, kaže da "jedni od njih pevaju i veći deo svoga vremena provode tako (pevajući), dok drugi istrajavaju u molitvi" (Lestv.27). Pod pevanjem ovde se podrazumeva molitveno čitanje psalama (tada još nije bilo drugih molitava koje se danas upotrebljavaju), a pod molitvom se podrazumeva - molitva Isusova. Takvo značenje imaju i sledeće reči istog svetitelja: "Veći deo noći posveti molitvi, a manji pojanju psalma" (Lestv.27). Ovako značenje reči molitva i pevanje psalama u delu svetog Jovana Lestvičnika objašnjavaju kasniji veliki podvižnici i učitelji monaštva, prepodobni Simeon Novi Bogoslov i Grigorije Sinait.
Molitva Isusova ima dva vida: usnu i umnu. Podvižnik sam po sebi prelazi sa usne na umnu molitvu onda kada je molitva - pažljiva. Isprva se treba naučiti usnoj molitvi Isusovoj. Molitva Isusova se obavlja stojeći, a kada ponestane snage sedeći pa čak i ležeći. Najbitnije osobine te molitve jesu: pažnja, zatvaranje uma u reči molitve, proiznošenje molitve bez ikakve žurbe i skrušenje duha. Iako su ovi uslovi neophodni za svaku molitvu, lakše ih je ispuniti i više se zahtevaju prilikom savršavanja molitve Isusove. Prilikom pojanja psalama različite misli u koje je odevena molitva nevoljno privlače pažnju uma i na izvestan način ga rasejavaju. Ali kod molitve Isusove um se usredsređuje na jednu misao: na misao o Isusovom pomilovanju grešnika. Spolja gledano ovo delanje je sasvim skromno, ali opit pokazuje da je ono najplodnije od svih duševnih delanja. Silu i ugled daje mu svesilno i svesveto ime Gospoda Isusa Hrista. Prorok je, prorokujući o Bogočoveku, najavio: Svaki koji prizove Ime Gospodnje biće spasen (Joil 2,32). Proročke reči ponavlja apostol Pavle (Rim. 10,13) - jer ako ispovedaš ustima svojim da je Isus Gospod, i veruješ u srcu svome da ga Bog podiže iz mrtvih, bićeš spasen (Rim. 10,9). Sveti apostol Petar je, po isceljenju hromoga od rođenja, pred judejskim Sinedrionom zasvedočio sledeće: Knezovi narodni i starešine Izrailjeve! Ako nas (svete apostole Petra i Pavla) danas ispitujete zbog dobročinstva bolesnom čoveku, kako on ozdravi, neka je na znanje svima vama, i svemu narodu Izrailjevu, da u ime Isusa Hrista Nazarećanina, kojega vi raspeste, kojega Bog podiže iz mrtvih, njime stoji ovaj pred vama zdrav. Jer nema drugoga Imena pod nebom danoga ljudima kojim bi smo se mogli spasiti (Dap. 4,8-10,12). Korišćenje svesvetog Božanskog imena Isus u molitvi i moljenje u ovom imenu ustanovio je Sam Gospod naš Isus Hristos. U ovo je moguće uveriti se iz one najuzvišenije i najdublje besede koja se nalazi u Evanđelju od Jovana (Jn. 13,31 14,15, 16) i koju je Gospod vodio sa svetim Apostolima posle Tajne Večere, u onaj znameniti čas koji prethodi dobrovoljnom izlasku Gospoda na mesto izdaje i stradanja, spasonosnih za ljudski rod. Učenje koje je Gospod tada izložio nosi obeležja zaključnog, predsmrtnog zaveštanja, u kome je On sabrao i pred Svojim učenicima, a kroz njih i pred čitavim rodom hrišćanskim, izložio one za dušu najspasonosnije, ključne zapovesti, pouzdane i nepogrešive zaloge večnog života. Između ostalih dokaza i duhovnih darova dato je i potvrđeno dopuštanje i zapovesti za moljenje imenom Isusovim. I što god zaištete (od Oca) u ime Moje - rekao je Gospod učenicima Svojim - to ću učiniti, da se proslavi Otac i Sin. I ako išta zaištete u ime Moje, Ja ću učiniti (Jn. 14,13-14). Zaista, zaista vam kažem da što god zaištete od Oca u ime Moje, daće vam. Do sada ne iskate ništa u ime Moje; ištite i dobićete, da radost vaša bude ispunjena (Jn. 16,23-24). Šta je to što je u stanju da ispuni radošću onoga ko prima i što će biti darovano onima koji se mole imenom Gospoda Isusa? Biće darovani - odgovaram rečima Gospodnjim - Duh Sveti, koga će Otac poslati u ime Moje (Jn. 14,26). Ovo opitno priznanje pripada svetim Ocima i predstavlja njihovo predanje.
24 Februar 2012
SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
Kako ljudi umiru
Na bolnicu je Solomon takođe ukazao kao na dom plača i školu sećanja na smrt.[1] Da li ste imali prilike da vidite kako ljudi umiru? U bolnici ih smeštaju u odvojene sobe kako drugi bolesnici ne bi videli smrt koja svakom od njih može da se desi. Ipak, kod ljudi na umoru puštaju u znak milosti rođake i prijatelje, kao kod sužnja koji je zatočen u samicu za osuđene na smrt, radi poslednjeg oproštaja.
Vidljivi svet je od nevidljivog odvojen neprobojnim zidom, ali za samrtnika ova pregrada postaje sve tanja, providnija, probojna, umirući, on kao da se nalazi u dva sveta. On čuje glasove koje naš sluh ne prima, izgleda kao da do postelje čoveka umoru dolaze ljudi koji su ga prestigli na putu ka večnosti, naročito oni s kojima je bio sjedinjen vezama prijateljstva i ljubavi. Umirući tihim šapatom izgovara imena preminulih, naročito često izgovara reč "mama". Verovatno je da majka i posle smrti ostaje najbliže biće za svoje dete, čak i ako je ono već starac u veoma dubokoj starosti.
Često oči umirućeg čoveka postaju začuđujuće duboke i jasne, kao da s njih pada koprena vidljivog sveta - slike njegovih stvari i predmeta. Njegov pogled je uperen nekuda u daljinu, on ne vidi ljude koji su oko njega, ali počinje da vidi ono što mi još ne vidimo, pred njim se otkriva nešto veliko i neobično. Zapanjile su me oči čoveka na umoru kojeg sam video u detinjstvu. One su ličile na dva plava bezdana ili na dva kristala u kojima se ogledala večnost. Video sam smrt neverujućeg, on je osećao da umire i preklinjao je lekare da mu produže život kao da sami lekari ne umiru, kao da je besmrtnost na zemlji u čovekovoj vlasti. "Ubrzo će doći proleće," govorio je, "procvetaće drveće, a ja ću u to vreme ležati u zemlji. Kakvi ste vi lekari ako ja umirem? Šta ćete mi ako ne možete da me spasite?" Jedna od njegovih komšinica, verujuća žena počela je da ga nagovara da se ispovedi i pričesti, aludirajući na to da Pričešće može da ga isceli. Neočekivano je pristao, ali je umro iste noći. Očigledno da je u duši bio isti kakav je i bio i pre i Gospod mu, ne našavši u njemu pokajanje nije dopustio da se pričesti.
Video sam drugu sliku mučne smrti: samrtnik je činio pokrete kao da gura nekog od sebe, kao da odbacuje neke nevidljive neprijatelje koji su se okupili oko njega. Video sam na njegovom licu pečat straha, kao kod životinje uhvaćene u klopku.
Kažu da se za vreme pričešća naročito dobro vidi unutrašnje stanje čoveka, ali ono se pomalo otkriva i u vreme smrti. Lice jedne monahinje koja je dugo godina patila od tuberkuloze kostiju i koja je umrla u bolnici posle končine postalo je tako svetlo i predivno da su se lekari okupili da vide ovaj preobražaj posle smrti kao čudo (monahinja Ljubov je umrla u Suhumskoj bolnici sedamdesetih godina minulog stoleća). I nasuprot tome, postoje ljudi, čija lica nakon smrti tamne poprimajući težak, mračan izraz.
Oni koji čitaju Psaltir za mrtve znaju kako čoveku lako biva da se moli za neke ljude kao da se zajedno s njima moli duša preminulog, pored nekih mrtvačkih sanduka oseća se mir i radost, tamo nema doživljaja smrti kao gubitka, već postoji radost što se duša vratila u svoj dom nakon zemaljskog tuđinovanja. Postoji naročit osećaj, koji objavljuje da je duša spasena, kao da je srce od nje dobilo vest iz zagrobnog sveta. Međutim, ima pokojnika pored kojih duša oseća teskobu, težinu i gluv, nesvestan strah, kao da njihov sanduk okružuju neka tamna bića. Teško je čitati Psaltir u takvoj kući, čoveku se čini da mu je jezik otežao i da svaku reč izgovara s velikim naporom, kao da onaj ko čita okreće i podiže teško kamenje. Od nekih grobova oseća se miomiris, a od nekih - teški smrad smrti koji ne liči na običan smrad leša koji se raspada: njega ne oseća njuh već neki unutrašnji osećaj duše. Ponekad se kod sanduka događaju čudne stvari, čas se gase sveće i padaju same od sebe, nikako ne može da se razgori kadionica, kao da neka nevidljiva bića viču: "Šta tražite ovde, on je naš!"
Jednom sam pred smrt pričešćivao profesora univerziteta, koji je jedno vreme predavao na Tbiliskom Bogoslovskom fakultetu i u srednjoj bogoslovskoj školi. Studenti su ga voleli ne samo zbog znanja, već i zbog čistote duše, koju je sačuvao u ovom razvratnom svetu: činilo se da je išao kroz močvaru i nije se isprljao u blatu. Ovaj čovek mi je pred smrt rekao: "Nemojte misliti da sam odlučio da se pričestim u nadi da će mi to dati isceljenje, u ovim trenucima ne molim Boga za zdravlje i za to da mi produži život, osećam da umirem iako od mene kriju moju bolest, želim samo jedno: oproštaj od Boga u Kojeg sam verovao celog svog života."
U Gudautima je živela iskušenica po imenu Klavdija, duhovna kći shiigumana Save iz Pskovo-Pečerskog manastira, koja je prisluživala pri crkvi. Ona se razbolela od neizlečive bolesti, dani su joj već bili odbrojani. I više od toga, lekari su rekli da može da umre u svakom trenutku i da je čudo što još živi. Pitao sam je:
"Da li želiš da primiš monaštvo?"
Odgovorila je:
"Ja sam duhovna kći shiigumana Save i plašim se da bilo šta činim bez njegovog blagoslova. Jednom mi je otac Sava poklonio košulju koja liči na vlasenicu i upitao je: "Hoćeš li je promeniti za drugu?" Odgovorila sam: "Ne." I sada je kod mene.
Rekao sam:
"Posle monaškog postriga inok se uručuje starcu, a ja ću izvršivši postrig reći: "Uručujem te ocu Savi". Košulja koju ti je poklonio biće ti potrebna za postrig, tako da ćeš ostati njegova duhovna kći."
Pristala je.
Otišao sam u Suhumi da uzmem blagoslov od mitropolita Ilije. Saslušavši me rekao je:
"Nemoj da joj daš inočestvo, nego mantiju."
Za vreme postriga Klavdija je ustala iz kreveta i sama je držala krst i sveću. Kad sam se vratio kući javili su mi da je posle mog odlaska klekla na kolena, zablagodarila Gospodu za milost koja joj je darovana i da je tako klečeći, umrla. Kao da je Anđeo smrti koji je poslan po Klavdijinu dušu čekao da bude obučena u monašku odeću da je povede kao nevestu Hristovu...
U Knjizi Premudrosti Isusa, sina Sirahova, napisano je: i umrle ne lišavaj milosti[2]. Ova milost je molitva za njih, naročito pominjanje na Liturgiji. Često kad nam umre blizak čovek ostaje u nama ne samo osećaj nenadoknadivog gubitka ili bol rastanka, već se u našem srcu budi i osećaj krivice prema njemu, osećaj neotplativog duga. Sećamo se dobra koje nam je učinio i nezahvalnosti kojom smo mu odgovarali. Koliko boli smo pričinili našim bližnjima, kakvu surovost smo pokazali u odnosu na njih, koliko puta se njihovo srce stezalo od naših reči kao od udaraca i kako je teško misliti da su ovu bol i našu nepravednost odneli sa sobom u zemlju smrti, ostavivši nam zakasnelo raskajanje, ostavivši u našem srcu nezaceljivu ranu.
Međutim, možemo da popravimo grehove i greške molitvom za umrle - još u većoj meri nego da su s nama na zemlji. I mrtvoga možemo da zamolimo za oproštaj kao živoga, naročito na njegovom grobu. Bilo je mnogo slučajeva kad su duše umrlih zahvaljivale za molitve za njih ili se javljale onima s kojima su ranije bili u svađi kako bi međusobno oprostili jedni drugima. Živi i mrtvi su odvojeni jedni od drugih kao pregradom, materijom, ali u Crkvi Hristovoj naše duše se nalaze u jedinstvu s njima. Svetlost crkvenih molitava obasjava ne samo zemlju, već i dubine pakla; ona donosi olakšanje i utehu onima koji mogu da prime njene zrake ili čak njihove mutne odsjaje. U ovim molitvama je uteha za mrtve i pouka za žive, to je plač zbog truležnosti i grehovnosti našeg života, ali u njoj zvuči i nada. Mrtvi od nas očekuju milost. I kako će se oni zahvaljivati onima koji su se molili za njih kad se sretnu s njima u zagrobnom svetu!
23 Februar 2012
ARHIMANDRIT RAFAIL KARELIN
TUGA
Nije mali naš podvig u borbi sa duhom tuge, jer on baca dušu u pogibelj i očajanje. Ako nam ko od ljudi nanese žalost, treba je pretrpeti dobrodušno i moliti se za onoga ko je to učinio, kako je rečeno malopre, nasigurno znajući da sve što nam se događa ne biva bez Promisla Božijeg, i da sve što nam šalje Bog, šalje nam na korist i na spasenje duša naših. A nama, ako to i ne izgleda korisno u sadašnje vreme, onda će se kasnije jasno pokazati da nam je uistinu korisno ne ono što sami želimo, već ono što Bog uređuje. Zato ne treba da se ushićujemo ljudskim htenjima, već da svom dušom verujemo da oko Gospodnje sve vidi - da bez Njegove volje ništa ne može da nam se dogodi, i da nam On šalje iskušenja po svojoj dobroti, da bismo, pošto ih pretrpimo, primili vence od njega.
Bez iskušenja niko nikada ne može da dobije vence; zato, budući iskušavani, zahvaljujmo za sve Bogu - Blagodatelju i Spasitelju našem. "Usta uvek blagodarna", kaže Sveti Isak, "udostojavaju se Božijeg blagoslova i u blagodarno srce ulazi blagodat".
Na svaki način treba da se uzdržavamo od roptanja na one koji su nas uvredili; jer ovaj Sveti Otac kaže da Bog trpi sve čovekove nemoći, ali onoga koji uvek ropće, neće ostaviti nekažnjenog.
A tugu zbog grehova, korisnu nam u pokajanju, neophodno je imati, ali samo sa istinskom nadom na Boga i potpunim uverenjem da nema greha koji bi pobedio milosrđe Božije, koje sve prašta onima što se kaju i mole se. Ta tuga je pomešana s radošću, čini čoveka usrdnim u svakom dobru i trpeljivim u svakoj bolesti: jer žalost koja je po Bogu, rekao je Apostol, donosi pokajanje za spasenje, za koje se ne kaje (2. Kor. 7, 10). A tugu suprotnu ovoj žalosti - tugu koja se rađa od demona, treba na svaki način izgoniti iz srca, kao i ostale zle strasti, izgoniti je molitvom i čitanjem, kao i razgovorima sa duhovnim ljudima. Jer tuga koja nije po Bogu, postaje koren svakog zla; i ako duže bude u nama, da skoro poprimi vid beznađa, preobrativši se u očajanje, čini dušu opustošenom i sumornom, slabom i netrpeljivom, lenjom za molitvu i čitanje.
22 Februar 2012
SVETI NIL SORSKI
GNEV
Ako nas muči gnevna pomisao, primoravajući nas na zlopamćenje i podstičući nas na jarost, nagovarajući nas da nanesemo zlo onome koji nas je ožalostio, onda treba da se setimo reči Gospoda: Tako će i otac moj nebeski učiniti vama, ako ne oprostite svaki bratu svojemu od srca svojih sagrješenja njihova (Mt. 18, 35; Mk. 11, 26). Tako, svaki koji želi da dobije oproštaj svojih sagrešenja, sam je dužan da najpre u srcu svome oprosti bratu svome; jer Gospod je zapovedio da se molimo za oproštaj dugova kao što i mi opraštamo. Jasno je, ako mi sami ne oprostimo, ni nama neće biti oprošteno (Mt. 6, 12; 15); zato treba da razumemo, makar mi i mislili da činimo dobro, ali gnev ne odlažemo, to Bogu nije ugodno. Oci su govorili: "Ako bi gnevljiv i mrtvoga vaskrsao, molitva njegova nije ugodna", a to su rekli ne da bi pokazali kako bi gnevljiv motao da vaskrsava, već koliko je mrska njegova molitva.
Zato mi nipošto ne smemo da se gnevimo, niti da nanosimo zlo bratu, ne samo delom ili rečju, već ni okom, jer neko može jednim pogledom da uvredi brata svoga, a gnevne pomisli treba brzo otklanjati. Velika je pobeda nad njima kada se molimo za brata koji nas je uvredio, kako savetuje Ava Dorotej, onim rečima: "Pomozi, Gospode, bratu mome, n radi njegove molitve, pomiluj i mene grešnoga".
Molitva za brata je ljubav i oproštaj, a prizivanje njegove molitve u pomoć je smirenje; i tako se ispunjava zakon Gospodnji: Ljubite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu, činite dobro onima koji vas mrze i molite se za one koji vas vrijeđaju i gone (Mt. 5, 44). Onome koji ovo ispunjava Gospod je obećao takvu nagradu koja je iznad svih ostalih zaveta - obećao je ne samo carstvo nebesko ne samo utehu i radost, kao ostalima, već usinovljenje: da budete, rekao je On, sinovi oca svojega koji je na nebesima (Mt. 5, 45). Sam Gospod, koji nam dade ovu zapovest, poučava nas i Svojim primerom, da bi mu podražavali po sili. Kolika je zla pretrpeo On od Judejaca, nas radi grešnih, i ne samo da se nije gnevio ka njih, već se za njih molio Ocu: Oče, oprosti im, jer ne znaju šta čine (Lk. 23, 34). I svi sveti koji iđahu putem ovim, obretoše blagodat; jer ne samo da nisu nanosili zla uvrediteljima, već su se molili za njih, pokrivajući njihove nedostatke, i radovali se njihovom ispravljenju, kada bi došli u poznanje, poučavajući ih sa milošću i ljubavlju.
21 Februar 2012
SVETI NIL SORSKI
Duhovni padovi i nada
Sveti Isak kaže da se duhovni padovi ne događaju samo nama strasnima i nemoćnima, već i onima koji stoje na visokoj lestvici čistote i koji, naoružani štitom Gospodnjeg razuma, provode svoj život u blaženom bezmolviju; ali posle sveta, nakon iskušenja, u njih se nastanjuju mir i uteha, i pomisli zdravoumne i spokojne. O, kako često čovek biva nemoćan, i u svojoj slabosti pokoren i sravnjen sa zemljom! No, kada on istrgne plen iz ruke snažnog protivnika, onda se njegovo ime pronosi svuda, njega proslavljaju i njegovi sapodvižnici i ostali koji se ističu u borbi i prima vence i dragocene darove, naročito među svojim sastradalnicima. Eto kako nas Sveti ohrabruju i uklanjaju iz našeg uma svaku sumnju, da ne bismo u duhovnom ratu, u vreme pometnje koju nam stvaraju nepristojne pomisli, oslabili i pali u očajanje!
A kada se udostojiš da te blagodat poseti - ne smatraj se bezbednim, tj. ne prepuštaj se sigurnosti i ne preuznosi se; nego se smireno obrati Bogu, zahvali mu, i dozovi u sećanje sagrešenja koja si učinio, po dopuštenju - seti se kako si se nisko ti spustio tada i kako je um tvoj u to vreme bio prljav i bolestan. Razmisli o nečistoti svoje prirode; prebroj sve rđave pomisli i ružne plodove kojima si hranio dušu svoju, a ona se hladila zbog gubljenja blagodatne topline; predstavi u tom trenutku smutnje i nebrojene pokrete koji su te razarali ne tako davno, u stanju tvoga pomračenja; seti se kako si se brzo i neočekivano priklonio na stranu strasti i naslađivao se njima, zagnjurivši um svoj u tamu. I, pamteći sve to, kaj se i ukorevaj sebe.
Shvati i to, da Promisao Božiji dopušta da nas sve ovo zadesi radi našeg smirenja. Evo šta je i blaženi Grigorije Sinait rekao o toj nameri: "Ako čovek ne bude pobeđivan i poražavan, odolevajući svakoj strasti i pomisli, ako on ne primi udarce od duha zlobe, ne nalazeći pomoć ni u onome što radi, ni od Boga, niti od bilo koga drugog, tako da pritisnut sa svih strana dođe u skoro beznadežno stanje, onda on ne može da postigne skrušenost i smirenje do te mere da bi se osećao nižim od svih, smatrao sebe najgorim robom pred svima, čak gorim i od samih demona koji uspevaju da ga zavedu i prevare".
To je cilj Promisli Božije u svom spasonosnom ustrojstvu, da dovede čoveka u smirenje, za kojim uvek sledi nagrada od Boga, božanstvena sila koju dobija smireni a ona u njemu dejstvuje i čini sve, postajući sredstvo koje koristi za stvaranje Božijih čudesa.
20 Februar 2012
SVETI NIL SORSKI
Dobro treba ostvarivati na dobar način
- Starče, kad imate neki problem, šta radite?
- Razmišljam o tome šta je u tome od čoveka, a šta nije. Ispitujem sa svih strana. "Učiniću ovo: kakve će posledice to imati ovde, a tamo?... Kakvo zlo može da nanese, ili čemu može da bude na korist?" U svakom slučaju, uvek pokušavam da sagledam problem sa svih strana kako bi rešenje koje iznađem bilo što je moguće bolje, ispravnije. Jer može da se pogreši, ako čovek ne pazi. Ako tek kasnije shvati šta je trebalo da učini, od toga nema koristi, jer je gotovo, kao što kažu, "ptičica je odletela"! Recimo, neko nije pazio, pa je spalio kuću. Dobro, u redu, niko ga neće obesiti, ali zlo se dogodilo.
Negde su imali jedan problem. Dolazi mi čovek koji je bio odgovoran za to i kaže: "E, sada smo rešili taj problem. Otišao sam tamo, našao sam tog i tog i ovog i ovog, rekao sam im to i to i problem je rešen!" "Sada tek imate problem", rekoh mu, "ono ranije i nije bio problem, Sada je tek vatra planula. Prvobitno su bila samo dva ugarka, a bni bi se i sami ugasili." On je mislio da je svojim delovanjem već bio rešio problem, pa je hteo da ga zbog toga još i ga pohvalimo. Međutim, time što je učinio, napravio je veliku zbrku i problem je postao još veći.
Potrebna je velika pažnja, blagorazumnost i rasuđivanje da bi se dobro ostvarilo na dobar način, da bi bilo od koristi, jer inače, umesto da bude na duhovnu korist, odvodi drugoga u propast. A onda, ukoliko čovek namerava da nešto uradi najbolje je da to malo odloži kako bi sazrelo. Jer ako "ubere zeleno" to jest donese odluku na brzinu, možda će kasnije imati problema i mučiće se, Kada ozbiljne stvari malo i zakasne posle krenu napred brzo i kako valja. Bez obzira što je neko bistar čovek, on je možda uz to i sujetan i samoljubiv, pa te njegove osobine mogu da budu na prvom mestu pri njegovom delovanju i da ne pazi. Jedan pas, na primer, iako nije od neke dobre rase, ako ide u lov i pažljivo prati zečje tragove imaće više uspehanego neki rasni lovački pas i ima sve dobre osobine, kada žuri, trči levo^desno, ali bez rezultata. Delovanje pre razmišljanja sadrži u sebi mnogo gordosti. Zato čovek ne treba da žuri da stupi u dejstvo, nego treba prethodno da razmisli i da se pomoli. Ako delovanju prethodi molitva, onda više ne deluje zapenjeni mozak, lakoumnost.
I mi, duhovni ljudi, ponekad postupamo kao da Boga nema; ne ostavljamo mesta delovanju Božijem. Bog zna šta i kako radi. Drugim rečima, postoje duhovna sredstva kojima se na duhovni način dovode u red teške situacije, a mi hoćemo da dejstvujemo svetovno. Kad sam bio na Sinaju jedan hodža je svakog petka dolazio u manastir, peo se na jednu kulu, kao da je minaret neke džamije, i dozivao. A imao je takav glas!... Čuo se sve do gore, do isposnice Svete Epistimije. Onda je manastir, da bi ga sprečio u tome, odlučio da petkom zaključava vrata kroz koja je hodža ulazio. Ja to nisam znao i kad sam jednom sišao do manastira nađem ga razbesnelog pred zatvorenim vratima. "Sada ću im ja pokazati" reče mi, "što su mi zaključali vrata, da ne bih ulazio unutra... " "Možda su je zatvorili" - kažem mu, "da ne ulaze kamile. Ne verujem da su to učinili zbog tebe." Posle sam popričao sa ocima u manastiru o tome. Jedan sekretar mi reče: "Ja ću njemu pokazati. Potkresaću ga ja. Tužiću ga vladi da nas uznemirava." Usprotivim se i kažem mu: "Gledaj, hrišćanstvo nije "potkresivanje". Nego da mi savršimo svenoćno bdenije sa službom Sinajskih otaca i sv. Ekaterine da ostavimo Bogu da i On kaže svoje. I ja ću otići gore [u isposnicu] da se pomolim." Rekao sam još nekolicini otaca da se pomole i tako je hodža dobio šamar: ustade, ode i ne pojavi se više! Jer i da su vrata zaključavali, posle bi vlada utvrdila da nije istina da ih hodža uznemirava i imali bi komplikacije. Hodža bi rekao da su zaključali vrata, zato što je on dolazio svakog petka, naneo bi manastiru zlo. Isto tako se nekom čoveku, još ranije, prohtelo da gradi vikendicu na vrhu sv. Ekaterine!,.. Razboleo se i umro. Još jedan je u skorije vreme pokušao to isto, pa se i on razboleo i umro. Zato je bolje ne oslanjati se samo na naša ljudska nastojanja. Neophodno je pomoliti se i pustiti Boga da dejstvuje.
17 Februar 2012
STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
BEZGREŠNOST
Sablažnjavanje sopstvenom svetošću gore je od pregrešenja s pokajanjem
Ti u pismu opisuješ svoja nastojanja i samoposmatranja i to kako, odolevajući mnogim strastima i slabostima, zapadaš u sumnju. Iz ovoga se vidi da išteš u sebi bezgrešnost i njome hoćeš da se tešiš i tu polažeš nadu za spas. Veoma je mogućno da te i napuste svi poroci, ali da ostane jedan koji može sve ostale da zameni, a to je - gordost. Mi i ne primetimo kad se ona prikrade, a sama je dovoljna za pogibiju duše, mimo drugih poroka i strasti kroz koje nas besi neprestano otimaju upornim nasrtanjem i svim što je materijalno . U ovoj bici nekad bivamo pobednici, nekad pobeđeni. U zavisnosti od stepena gordosti ili smernosti dolazi od Boga pomoć ili napuštanje. - Ali kako ćemo postići smirenje ako sebe ne prekorevamo i ne kajemo se zbog nečistih pobuda i ne smatramo sebe najgorima u pomisli i osećanju? I stoga, ako nam se oduzme to delanje, to jest borba sa strastima, te nas one savladavaju a mi i dalje umišljamo da smo bezgrešni - do čega smo došli? Do sablažnjenja sopstvenom bezgrešnošću, koje je gore od pregrešenja uz pokajanje. I kada budeš u obitelji, budi sigurna da će se borba još više pojačati, vodeći prema spoznaji naše slabosti i prema smirenoumlju.
16 Februar 2012
SVETI MAKARIJE OPTINSKI
ŠTA JE TO VEPA - II
Ispostavlja se da mnogi, spolja gledano, veoma pošteni i vaspitani ljudi, koji pritom naizgled nisu lišeni ni drugih vrlina ne veruju u Boga. I ponovo se pitamo: zašto? Kada bi ovi ljudi živeli radi grubih čulnih strasti vera bi im smetala da zadovoljavaju svoje niske požude. Ali, ponekad vidimo ljude u izvesnom smislu moralne i istovremeno ravnodušne prema veri. Kako to objasniti? Stvar je u tome što njihovoj duši nedostaje glavno - realno viđenje sebe, svoje tvarne ograničenosti i svog unutrašnjeg pada. Oni nemaju potrebe za drugom, višom silom, koja može da ih preobrazi, da ih preporodi i spasi; oni jednostavno ne osećaju, ne vide svoju bolest. I zbog toga je tim ljudima Bog potpuno stran. Neki od njih toliko šire sferu svog egocentrizma da na izvestan način uključuju u nju društvo drugih ljudi. Oni govore: "Za nas je religija - ljubav prema čovečanstvu, za nas je samo čovečanstvo bog." Nosilac takve čudne religije je bio Fojerbah, kojim se široko koristio Marks (iako je on i kritikovao Fojerbaha). Ali, šta je to "čovečanstvo"? Rod ljudski, na kraju krajeva, predstavlja zbir istih takvih nesavršenih stvorenja kao što je jedan čovek. Zbir nesavršenog ne može biti savršen. Zbir ograničenog ne može biti bezgraničan. Zato je "religija čovečanstva", u stvari ista ona religija egocentrizma...
Dakle, prva prepreka koja čoveku smeta da čuje glas Božiji jeste duhovna gordost, koja se kao ogroman bedem isprečila između duše i Boga. Međutim, patnje i potresi često ruše ovaj bedem. Za vreme tragedija i katastrofa kod mnogih ljudi se budi religijsko osećanje. Padaju i razbijaju se idoli koje su oni sami stvorili i kojima su hteli da zamene Boga. Uostalom, ovo se ni iz daleka ne dešava uvek i sa svima. Neke ljude patnje i potresi, baš obrnuto, čine ozlojeđenima i surovima.
Druga prepreka koja stoji između duše i Boga jeste pogruženost u svetovni život, njegova apsolutizacija, odnosno potpuno, bez ostatka, prepuštanje sebe svetovnoj kulturi, pogružavanje u sve njegove veoma složene probleme. Čovek kao da nema vremena da pogleda u nebo, on ili liči na večno zauzetog mrava ili se potpuno zadovoljava onim vrstama duševnih naslada koje mogu da mu obezbede umetnost, nauka i sl. Drugim rečima, čovek je potpuno okrenut ka duševnim vrednostima ovog sveta i ne pomišlja da postoje druge - duhovne.
U suštini, pravo govoreći, ljudska umetnost, književnost i poezija u znatnoj svojoj meri predstavljaju stihiju ljudskih strasti, samo veoma istančanih, gde se zlo pojavljuje pod maskom dobra, a grubi poroci bivaju opevani i izgledaju privlačno. Zbog toga su retki pisci i pesnici bili zaista religiozni ljudi. Zanimanje za svetovnu umetnost, potpuno uključivanje u svetovnu problematiku otkida, odseca čoveka od večnosti. U zemaljskoj huci on više ne čuje tihi glas duha. Zatim, sama po sebi umetnost uzbućuje i razvija ljudsku imaginaciju i fantaziju. A imaginacija i fantazija nam kao debela zavesa pokrivaju naše srce. Čovek koji se nalazi u zarobljeništvu svojih snova i maštanja živi u lažnom svetu, koji je sam stvorio i u kojem su prisutne sile demonske. NJemu se čini da živi duhovnim životom, a taj život je u stvari spoljašnji; njegovo srce ostaje neočišćeno, nepreporođeno.
Bog se otkriva čoveku kao do sada nepoznati unutrašnji duhovni život. Čista duša ne oceha Boga kao silu koja dolazi spolja, i ne kao silu koja je potencijalno postojala u njoj samoj, već kao uključivanje u potpuno drugačije, novo bitovanje. Kod ljudi sa zarobljenim srcem, koji su postali zarobljenici ovoga sveta postepeno se zaglušuje, kao da atrofira sposobnost da prihvate talase koji dolaze iz večnosti. U Bibliji postoje reči: Utolite i poznajte da sam Ja Bog (crkvenoslovenski tekst: uprazdnitesja i razumjejte...) (Ps. 46, 10). To znači da čovek mora umeti da se isključi iz svega svetovnog, da se mišlju uzdigne iznad zemaljskog, da traži drugo bitovanje van granica materijalnog i duševnog sveta. On mora da se očisti od njegovih predstava i strasti da bi osetio dah Božiji. U čoveku koji je pogružen u čulnost Božiji zov ponekad izaziva ozlojećenost. NJemu se čini da vera želi da ga liši onih radosti koje daje samo ovdašnje postojanje, da vera zauzvrat za realne ocećaje i naslade (ma koliko oni kratko trajali i ma kako lažni bili) neće dati ništa osim obećanja koja se neće ostvariti. I zato se oni svetoljupci, oni ljudi koji su svim svojim srcem vezani za svet obično prema veri odnose ili sa hladnom ravnodušnošću ili sa skrivenom mržnjom u srcu.
I na kraju, treće. To su strasti kojih čovek ne želi da se oslobodi. Vera od njega zahteva asketizam, vera traži promene. Onaj ko je postao zarobljenik svojih sopstvenih strasti mora sebe psihološki da ubedi u to da nema ni večnog života ni odgovornosti za učinjena dela, ni buduće kazne ili nagrade. Zato čovek koji je pogružen u čulne strasti stalno iznutra ubeđuje sebe u to da večnosti nema: ona mu jednostavno ne odgovara; on ubeđuje sebe u to da bi se spokojno prepuštao svojim strastima. To je treći razlog zbog kojeg ljudsko srce odbacuje Boga.
Postoji odbacivanje svojom voljom, ali postoji i odbacivanje zbog neznanja, kada su kod čoveka veštački stvoreni izvesni ateistički kompleksi. Onda on nema posla sa verom, već sa svojom karikaturalnom predstavom o njoj, te ne odbacuje Boga, već karikaturu koja mu se od detinjstva predočava kao model vere. Ova vrsta neverja se najlakše ruši kada se čovek ozbiljno upozna sa hrišćanskom verom kao se pogledom na svet i sa verom kao mističkog pojavom.
Pa, ipak, ponovo se postavlja pitanje: šta je to vera i zašto čovek veruje? Čovek veruje zato što je on obraz i podobije Božije. Između Prvoobraza i obraza postoji veza. Ta veza se zove simpatička veza. Vera se već u samom čoveku potencijalno nalazi kao mogućnost, tako da nam je ona svojstvena; međutim, to nije sposobnost koju čovek sam može da razvije. Vera oživljava samo uz dejstvo Božanske blagodati. Zbog toga je ona sinergija, odnosno sjedinjenje dve volje - Božanske i ljudske. Vera je podvig ljudskog duha i ispoljavanje njegove sposobnosti da veruje i ne veruje, da razvija ili guši ovo osećanje. Ali, sa druge strane, vera za čoveka uvek predstavlja dar Božji, zato što bez blagodati Božije ona ostaje samo mogućnost ljudske duše. Zbog čega čovek veruje i ne veruje? Veruje kada se njegova volja potčinjava Božanskoj blagodati, veruje kada traži Boga (možda, čak, i nesvesno) i u dubinama ljudskog srca dolazi do ovog divnog susreta. He veruje kada se njegovo srce zatvara pred blagodaću. Ima biljaka koje zatvaraju lišće na najlakši dodir. Tako se i srce neverujećeg čoveka zatvara kada oseti dodir blagodati. Ono je ne želi, njemu je blagodat strana.
15 Februar 2012
ARHIMANDRIT RAFAIL KARELIN
ŠTA JE TO VEPA - I
Koren ovog pitanja se krije u hrišćanskoj antropologiji. Šta je to čovek? Po čemu se on razlikuje od drugih bića? Ovde, na zemlji, srećemo raznovrsne oblike i ispoljavanja života, ali između čoveka i bilo kog drugog bića postoji neizmerna provalija.
Čovek - kakva je to tajna? Vidimo da je čovek po svom telesnom sastavu sličan drugim bićima, i da je on istovremeno velika tajna. Čovek ne pripada samo zemlji, on pripada i večnosti. I on sam je svestan te tajne. S jedne strane, čovek je predmet ovog sveta, uslovljen je njegovim zakonima. S druge strane, čovek oseća da je slobodno biće, ličnost koja ima mogućnost samoopredeljenja.
Sveto Pismo nam otkriva ovu tajnu. Gospod stvara čoveka od zemlje i istovremeno udahnjuje u njega nešto drugo, Božansko, nezemaljsko, što se u Bibliji naziva "dahom života". To je čovekova duša. U duši se otiskuje obraz Božiji. On je kao senka Boga na zemlji. U samom stvaranju čoveka, koji se nalazi na granici dva sveta - materijalnog i duhovnog, u samoj duši čoveka, koji je odraz i obraz Boga, krije se tajna njegove unutrašnje slobode.
Zbog čega ljudi različito reaguju na zov Božanske blagodati? Zašto su jedni spremni da čitav svoj život posvete Bogu, drugi ravnodušni prema veri, a treći se prema njoj odnose sa prezirom, pa čak i sa mržnjom? Zašto mnogi ateisti ne samo da odbacuju veru kao filosofski sistem, koji je za njih neprihvatljiv, već i mrze Hrista kao svog ličnog neprijatelja? To je takoće tajna, tajna ljudskoga srca.
Sve što čovek čini i o čemu razmišlja, sve njegove želje, unutrašnje težnje i porivi, sva njegova dela i reči uvek ostavljaju trag. Postoji duhovni zakon: "Sve ostavlja trag." Mi imamo dva sećanja: sećanje uma i sećanje srca. LJudski um, sećanje razuma, ne može da zadrži unutrašnje i spoljašnje informacije koje čovek dobija. Zato razumsko sećanje ima spasonosnu sposobnost - da zaboravlja. Kada čovek ne bi umeo da zaboravlja, on jednostavno ne bi mogao da postoji, ugušila bi ga bujica informacija. Ali, on ima i drugo sećanje. To je sećanje srca, koje sadrži čitav njegov život - i spoljašnji i unutrašnji u kodiranom obliku. Tamo se sve otiskuje. Svi likovi, osećanja, želje, namere, postupci - sve to u šifriranom, kodiranom obliku ostaje u dubinama ljudskog srca.
Srce se kod Svetih Otaca naziva "knjigom savesti". Ha Strašnom Sudu čovek he videti sav svoj život upravo zato što he knjiga sećanja njegovog srca biti otvorena i dešifrovana. On he ugledati sav svoj život, celog sebe od roćenja do smrti, u svoj svojoj nagoti - duhovnoj nagoti. Srce je ona tačka u kojoj se sabira sve što je čovek stigao da učini, kaže, pomisli, ili samo da oseti u ovom životu. Ono može da postane ono tajanstveno polje, gde se čovek cpehe sa Bogom, i istovremeno ljudsko srce svojim unutrašnjim glasom može da kaže Bogu: "He, ne želim da znam za Tebe."
Hristos u Otkrivenju (Jovanovom) Sebe upoređuje sa gostom, koji stoji pred zatvorenim vratima. Gost kuca na ova vrata. Domaćin može da otvori ili da ne otvori - kao odgovor na ovo tajanstveno kucanje Božije, Hristos govori: Ako ko čuje glas Moj i otvori vrata, ući ću k njemu, odnosno "Ućiću u dušu njegovu blagodaću Svojom." I večeraću s njime, i on sa Mnom (Otkr. 3, 20), odnosno "Podeliću radost s njim." Kakva je to radost? To je susret i sjedinjenje čoveka sa Hristom, to je hranjenje čoveka Duhom Svetim. Svako od nas ima pravo da kaže Bogu: "hoću" ili "neću". Gospod je čoveku dao slobodnu volju.
To je veliki i strašan dar, veličina čoveka i ujedno ogromna odgovornost, koje većina ljudi nije svesna.
Pitamo se: zašto ljudske duše na različite načine odgovaraju Bogu? - Zato što sadržina ljudskih srca biva raznorodna. Glavnu prepreku da čovek čuje Hristov glas i da ide za NJim predstavlja duhovna gordost. Duhovna gordost je strašnija od svih ljudskih strasti. Duhovna gordost je potpuno uzdanje samo u sebe samog, u svoje unutrašnje snage. Duhovna gordost jeste odbacivanje pomoći Božije. Čovek kao da govori: "He treba mi niko, ja sam sam izvor svojih sopstvenih snaga, svog spasenja." Zbog toga duhovna gordost primorava čoveka da vidi sebe kao centar svog sopstvenog postojanja: njemu Bog nije potreban. Čak i ako gordi čovek ispoveda neku religiju ona za njega uvek ostaje samo spoljašnja forma. U stvari, on ima drugu religiju - egoizam, odnosno on je sam sebi postao bog.
14 Februar 2012
ARHIMANDRIT RAFAIL KARELIN
Starče, kako se stiže do božanskog prosvetljenja?
- Ako očistimo zarđale kablove, stari čovek može postati dobar provodnik, pa kroz njega lako prolazi blagodat Božija i čovek prima božansku svetlost blagodati. U suprotnom dolazi do kratkog spoja i blagodat ne dejstvuje. Suština je u tome da čovek pazi da ga ne napusti blagodat Božija, kako bi imao božansko prosvetljenje. Jer ako nema božanskog prosvetljenja, sve nam je uzalud.
Šta sve nije doživeo Hristos od Svojih učenika pre nego što ih je osenila blagodat, jer su bili od ovoga sveta! Pre Pedesetnice apostolima je od Boga bilo dato da dejstvuju na neki način i da poMažu svetu. Ipak, nisu još imali božansko prosvetljenje koje su dobili tek na Pedesetnici. Iako im je Hristos govorio da će ići u Jerusalim i da će Sin Čovečiji biti raspet itd., oni su mislili da će se, kada uđe u Jerusalim, zacariti. Razmišljali su čisto ljudski. Zato su se i raspitivali ko će sedeti desno a ko levo od Hrista. Došla je i mati sinova Zevedejevih i zamolila Ga da kada džostane car, jednog njenog sina posadi na Svoju desnu, a drugog na levu stranu (Mt. 20, 1721)! Ali od vremena Pedesetnice, kad im je Hristos poslao Utešitelja, Svetoga Duha, dobili su trajnu božansku blagodat. Pre toga samo su nekoliko puta imali prosvetljenje Božije: to je bilo kao da im ee punila baterija, a onda ponovo praznila. Ponovo je trebalo da je "uključe u struju" da bi se napunila! Ponovo ee praznila, pa ponovo u etruju! Kada im je poslao Utešitelja, više nije bilo potrebe za... "strujom".
Nije da smo mi danas bolji, a da su oni bili gori, nego mi živimo u vreme blagodati i zato nam neće biti blaže suđeno. Kršteni smo, imamo Utešitelja, imamo sve. Pre nego što je Hristos raspet, đavo je, na neki način, imao vlast i lako je zavodio ljude. Posle raspeća svima je od Hrista data moć da prime božansko prosvetljenje. Hristova žrtva nas je oslobodila. Kršteni smo u NJegovo ime. "Struju" stalno drži "uključenom". Sada smo mi postali uzrok što "struja" božanske blagodati ne prolazi, jer dopuštamo da nam "kablovi" zarđaju.
13 Februar 2012
STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
SAMOUGAĐANjE
Na duh čovekov najtešnje naležu uze svestranog samougađanja, koje je svojstveno našem biološko-duševnom biću. Te su uze tačka međusobnog povezivanja i drugih uza, koje dolaze od sveta i đavola. Zato je veoma važno ali i veoma teško raskinuti okove samougađanja. Jer, budući da neobraćeni živi isključivo biološko-duševnim životom, uze se sa te strane rastežu i mnogostruko i raznoliko spliću onoliko koliko daleko seže život kao biološko-duševna stvarnost. Da bismo razumeli kako se raskidaju ti okovi duha, treba uzeti u obzir da ono čemu prianja ovaj život, čime se hrani i u čemu se pretežno izražava, predstavlja za njega čvrst oslonac na kome se utvrđuje i na kome stoji bez straha od poraza, na poraz čak ni ne pomišljajući niti ga očekujući. Kada se čovek, na primer, pristrasti umetnosti, biološkom življenju ili učenosti, i za to stane sav da živi, on u tome nalazi oslonac i prebiva svim snagama, mislima i nadama. Budući da odatle zatim proističe sav samougodljivi život koji sapinje duh, ovaj oslonac samougađanja, prirodno, postaje temelj čvrstine i jačine uza koje ono namiče na duh, i takoreći tačka za koju se uze pričvršćuju. Zato, naprotiv, da bi se čovekov duh oslobodio okova samougodništva, probuđujući božanstvena blagodat obično i ruši oslonce samougodljivog egoizma. Poljuljavši ih iz temelja, blagodat zapravo razlabavljuje uze i omogućava izmučenom i izmoždenom duhu da podigne glavu.
Mnogi su oslonci našeg samougodništva. Svoje uporište ono nalazi i u samom našem biću, tj. u telu i duši čovekovoj, i u stvarima kojima se hrani naš spoljašnji život, i uopšte u svekolikom poretku naše svakidašnjice. Takvo je plotougodništvo u raznim vidovima - slastoljublje, Sklonost ka raskoši, pohotljivost, lenstvovanje, strast za zabavama, žitejeko mnogobrižje, častoljublje, vlastoljublje, vidiva poslovna uspešnost, imućnost, lagodan način života, vrednost društvenih veza, svetovnost spoljašnjih odnosa sa ljudima, pristrašće prema umetnosti i raznim veštinama, strast za poduhvatima svake vrste. Sve to u svojim najrazličnijim vidovima sazdaje čvrst oslonac našem egoizmu, koji uveren u svoju bezbednost i postojanost, spokojno na njemu počiva i, obilno se hraneći, narasta iz dana u dan kod jednoga pretežno na ovom polju, kod drugoga na onom. Spasavajuća Božija blagodat, pak, da bi grešnika probudila iz usnulosti, svoju silu upravlja na razorenje uporišta na kome se utvrdio i na kome počiva svojim egoizmom. Evo šta u tim slučajevima blagodat čini: Onoga ko je sputan ugađanjem telu, baca u bolesti i, raslabljujući mu telo, daje njegovom duhu slobodu i snagu da dođe k sebi i otrezni se. Onoga ko je zaslepljen svojom lepotom i snagom, lišava lepote i održava u stanju iznemoglosti. Onoga ko se uljuljkuje vlašću i moći, podvrgava ropstvu i uniženju. Onome ko mnogo polaže na bogatstvo, ona to bogatstvo oduzima. Onaj, pak, ko visoko mudruje, biva osramoćen kao neko ko malo zna. Čoveku koji se oslanja na postojanost veza, te se veze kidaju. Onaj ko se uzda u to da će uspostavljeno stanje stvari oko njega biti večito, doživljava da smrt ljudi ili gubitak neophodnih stvari to stanje naprosto razore. Kako bi se, uostalom, oni koje u uzama bezbrižja drži spoljašnja sreća, i otreznili ičim drugim do žalostima i nesrećama?! I nije li radi toga sav naš život ispunjen nedaćama - da bi sadejstvovao Božijoj nameri da nas drži u trezvenosti?!
Sva takva rušenja oslonaca bezbrižnog samougađanja predstavljaju životni obrt, koji deluje zapanjujuće i spasonosno zato što je svagda neočekivan. U tom pogledu, najdelotvornije je osećanje životne opasnosti. To čuvstvo svojom silovitošću raslabljuje sve uze i u samom korenu saseca egoizam, i čovek više ne zna gde bi... Takav učinak imaju i teške životne okolnosti i osećanje sveopšte napuštenosti. Tako čovek ostaje najzad nasamo sa sobom i od svoje krajnje ništavnosti smesta se usmerava ili obraća - Bogu.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
10 Februar 2011
O popravljanju grešnog života
Šta znači suziti sferu grehovnih pokreta?
To zapravo znači preustrojavanje poretka svog spoljašnjeg života i svojih aktivnosti po duhu novog života. Kada je čovek odan grehu, tada sve duševne snage i sve telesne funkcije služe upravo grehu, pa je prema tome i način domaćeg života i svih spoljašnjih odnosa prožet tim istim duhom. Međutim, ako nakon obraćenja grešnik ne odstupi od svojih pređašnjih aktivnosti i ranijeg načina života, oni će ga lako povući nazad, na staro. Neophodno je sve iznova ustrojiti i svuda uvesti novi poredak. Tako, recimo, oko je naviklo da gleda ono što je pothranjivalo greh, uho je naviklo da sluša ono što je godilo strastima, i druga osećanja su takođe predstavljala oruđa poročnih naklonosti. Sada je, nasuprot tome, potrebno učiniti ih oruđima pravde i istine. Neka oko umesto svakojakih rđavih slika posmatra predstavu Strašnoga suda ili bilo kakvu drugu ikoničku predstavu; neka uho sluša crkveno pojanje umesto naslađivanja sablažnjujućim pesmama i sličnim. Umesto raznih prijateljskih čavrljanja, zabava, veselja, potrebno je pribeći drugim načinima ustrojavanja uzajamnih odnosa. Na primer: odlaženju u crkvu, razgovorima sa ljudima koji vode duhovni život i slično. Ako smo imali naviku da ležemo i ustajemo u određeno vreme, da imamo takvu i takvu trpezu jer smo u to vreme imali određene potrebe, sada svemu treba pridati drugačiji sadržaj i za sve odvojiti neko drugo vreme. Ranije smo rado čitali takve i takve knjige - sada je potrebno odbaciti ih i uzeti u ruke reč Božiju i svetootačke spise. Na taj način treba preispitati celokupno svoje ponašanje, sve svoje aktivnosti, i svuda staviti za pravilo da činimo ono što od nas zahteva duh novog života. Ovakve nove aktivnosti su za dušu izranavljenu gresima ili dušu kojoj je neophodna pomoć poput melema na ranu. Ko, držeći se pređašnjeg poretka, želi da se očisti od strasti, uzalud obmanjuje sebe nadom. Zašto se Marija Egipćanka nije vratila u Egipat da bi se nastanila u tamošnjim pustinjama, nego se udaljila čak u prekojordansku pustinju? Zato što bi se pre nego bi dospela do egipatske pustinje neizostavno morala sresti sa stvarima koje su joj bile mile i teško da bi našla u sebi snage da se suprotstavi podsticajima grehovnim koji bi svakako od toga proizašli. Tako svako treba da postupa. Kada postavimo dobru nameru da se ispravimo, moramo odbaciti sve pređašnje navike i čvrsto ustanoviti za sebe novi poredak života i nova pravila. Na taj način će se poročne naklonosti i strasti sputati i zauzdati.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
9 Februar 2011
Dobra ravnodušnost
- Dobra ravnodušnost je potrebna isuviše osetljivom čoveku koga muči đavo raznim pomislima, U takvom slučaju je dobro da bude malo neosetljiv, u pozitivnom smislu te reči, da izvesne stvari ne ispituje do najmanjih sitnica. Potrebno je i onome ko je možda prema mnogo čemu ravnodušan, ali mu je kušač samo na nešto stvorio preosetljivost da bi ga onesposobio. U tom slučaju, ta dobra ravnodušnost, samo za izvesno vreme, bila bi mu od pomoći. Međutim, veoma je važno pratiti ga u tome. Treba svoju pomisao da poverava duhovniku i da ga on pažljivo prati. U suprotnom, može malo-pomalo da postane ravnodušan prema svemu, bez razlike, pa da ode u drugu krajnost i da postane potpuno ravnodušan.
8 Februar 2011
STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
Mučiš li se sa pomislima?
- To je od kušača. Umiri se i nemoj da ih slušaš. Ti si osetljiva. Đavo koristi tvoju osetljivost, tera te da se nekim stvarima baviš do najmanjih sitnica, tvoj razum tera da prianja uz njih i da se bez potrebe mučiš. Može da ti nametne ružne pomisli, na primer o tvojoj igumaniji, ili o meni. Na takve pomisli ne obraćaj pažnju. Bogohulna pomisao, ako joj pridaš i najmanji značaj, može da te izmuči, da te slomi. Tebi je potrebno malo dobre ravnodušnosti.
Bogohulnim pomislima muči đavo one koji su veoma pobožni i preosetljivi. Uveličava u njihovim sopstvenim očima njihov pad, kako bi zapali u očajanje i beznađe, a ako ne postigne da zbog toga sami sebe ubiju, nastoji bar da ih izluđuje i da ih liši volje, A ako ne može ni to da postigne, zadovoljava se time što ih učini makar melanholičnim.
Jednom sam sreo nekog koji je neprestano pljuvao. Kažu: "Ima demona." A ja im kažem da ljudi to ne rade kada su posednuti. Kako sam se kasnije uverio, on, jadnik, nije ni u čemu sagrešio tako da bi ga poseo demon. Odrastao je kao siroče i bio je preosetljiv. Pored toga imao je pomisao sleva i nešto mašte, a to je đavo još više razvio i nametao mu bogohulne pomisli. Kada bi mu došle takve pomisli, on se odupirao, pa je pljuvao bogohulne pomisli. Onaj, ko bi to gledao sa strane, mislio je da ima demona. Eto, zamislite, da jadnik bude preosetljiv, da pljuje na bogohulne pomisli, a da mu povrh toga još kažu: "Imaš demona"!
Bogohulne pomisli dolaze još i zbog zavisti đavolove. Ponekad, čak, posle bdenja, kada je čovek mrtav umoran i nije u stanju da se odupre, zlotvor mu nameće bogohulne pomisli, pa potom, da bi ga spleo ili da bi ga gurnuo u očajanje, počinje da mu govori: "Takve pomisli ni sam đavo nema! Sada ti nema spasa..." Još može da mu nametne bogohulne pomisli o Svetome Duhu, a posle da mu kaže da se takav greh ne prašta i tako dalje.
7 Februar 2011
STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
Molite se
Zašto biste tražili ono što je Gospod razbacao po svetu, po životu?
Umesto da se bavite ispraznostima, počnite da se živo i usrdno molite za one koji su otišli u drugi svet, čvrsto se držeći za rizu Gospodnju. I oni se tamo opominju Vas, tako slabe, koja nije od njih nasledila njihovu celovitost i živu i delatnu veru. Tako se i utvrđuje Vaša veza sa rođacima u Bogu.
Ako stric ne zna da li je kršten ili nije, neka požuri da se krsti, uz formulu: "Krštava se sluga Božji A., ako nije kršten. Vama pak ne smeta ono o čemu pišete nego odsustvo žive vere.
Došlo je takvo vreme da bez Božije pomoći nastaje propast.
6 Februar 2011
ARHIMANDRIT JOVAN (KRESTJANKIN)
- Kako se može prići mladima koji su zastranili?
- Ljubavlju. Ako postoji istinita, izvorna (= nepatvorena) ljubav, mladi to odmah primaju i prilaze. Dolaze mladi, "s koca i konopca"[1] u Kolibu, sa različitim problemima. Primim ih, počastim ih, pričam im, i uskoro postajemo prijatelji. Otvaraju svoja srca i primaju moju ljubav. Nekima, zlosrećnicima, toliko je toga uskraćeno! Žedni su ljubavi. Odmah se vidi da nisu osetili ljubav ni od majke ni od oca: ne mogu je se nasititi. Kada sa njima sastradavaš, kada ih voliš, zaboravljaju na probleme, na narkotike, nestaju i bolesti, ostavljaju se i bezakonja, i vraćaju se na Svetu Goru kao blagočestivi poklonici. Jer na neki način su spoznali ljubav Božiju. I vidim da u sebi imaju velikodušnost koja ti slama srce. Ne primaju ekonomsku pomoć, iako im je neophodna, prihvataju se posla, a u školu idu uveče. Ti mladi ljudi zaslužuju da im se pomogne. Na novoj železničkoj stanici u Solunu postoje kuće, gde mnogi mladi, devojke i mladići borave zajedno. U prostoru koji je dovoljan za troje boravi po njih petnaestoro. Oni potiču iz rasturenih porodica: jedni kradu, a drugi imaju usrdnosti i ne mogu da kradu. Godinama sam mnogima govorio da im priđu, da im pomognu. Govorio sam da sagrade nekakav hram, da ih tamo okupljaju. Sada imaju jednu malu crkvicu, posvećenu Apostolu i đakonu Filipu, zaštitniku željezničara.
Oduvek sam znao da ako neko od malena ne iskoristi na dobro prilike koje su mu date, đavo će ih iskoristiti. Zašto kaže poslovica: "gvožđe se kuje dok je vruće"? Kovači, kada žele da prilepe dva komada gvožđa - ne mislim danas kada imaju aparate za zavarivanje - stavljaju gvožđe u vatru, a onda sipaju vrelu vodu i boraks preko njega, i čim ga izvade iz vatre, onako vrelo, još varnice sa njega lete, udare čekićem nekoliko puta i tako ga zalepe. A ako se ohladi, onda neće da se prilepi. Isto hoću da kažem i za mlade. Kada im se pruži prilika, ako je ne iskoriste, kasnije će početi da se bave drugima, da sude, da osuđuju,.jer se blagodat Božija udaljila. Dok, ako imaju božansku revnost i ako paze, napredovaće. Zbog toga roditelji, koliko mogu, treba da pomognu deci dok su mala. Deca su kar prazne kutije. Ako se ispune Hristom, svagda će biti blizu Njega. Ako ne, veoma je lako da, kada odrastu, krenu stranputicom. A ako su kao mali dobili takvu pomoć, ako se kasnije malo i udalje, ponovo se. vraćaju. Drvo koje se pomaže uljem ne truli. Ako se deca malo pomažu blagočešćem i strahom Božjim, kasnije nemaju teskobe.
3 Februar 2011
STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
Ako mlađi prigovaraju starijima, da li je to zlo?
- Ovo je tipično za današnju mladež. Ali Pismo nam govori: "Ako ti zgreši brat tvoj idi i pokaraj ga nasamo" a ne kaže: "Ako ti zgreši otac tvoj" (up.. Mt, 18, 15). Današnja omladina razmišlja sa protivljenjem, ne shvatajući to. I takav način razmišljanja smatraju prirodnim. Govore bestidno i kažu ti: "Rekao sam jednostavno". Oni su pod dejstvom duha ovoga sveta, koji ništa ne poštuje. Nema poštovanja u odnosu mlađih prema starijima, i mladi ne razumeju kakvo je ovo zlo. Kada mlad čovek bez poštovanja govori starijima, da bi tako navodno izrazio svoju ličnost, šta očekuješ? Potrebno je mnogo pažnje. Savremeni duh ovoga sveta, kaže. "Ne slušajte roditelje, ne slušajte učitelje, itd". Zbog toga najmlađa deca danas postaju gora. Još veću štetu trpe naročito ona deca čiji roditelji ne shvataju koliko zlo im čine time što im se dive i smatraju ih izuzetnim, kad govore bestidnosti.
Tako su jednom u Kolibu došla dva dečačića od osam - devet godina, zajedno sa svojim ocem. Uzeo sam ih jednog levom, a drugog desnom rukom. Tamo je bio i jedan moj poznanik,ikonopisac, dobar dečko i dobar umetnik - za jedan minut može da nacrta nekoga. "Dionisije, rekoh mu, nacrtaj decu ovako kako sedimo zajedno". "Da vidimo, reče, da li ću uspeti, pošto su nemirni", Uze list hartije i poče da crta. Kad će jedan od dečaka: "Da vidimo bre budalo, šta ćeš uraditi!" i to pred drugim ljudima. Mladić se uopšte nije uznemirio. "Takva su današnja deca, oče", reče mi i nastavi da slika. A meni krv navre u glavu. A njihov otac sedi, kao da se ništa nije dogodilo! Da tako kaže čoveku od trideset godina, a on ih slika! Bezobrazluk, nepoštovanje, bezbožnost i još mnogo što šta! ...Strašno! A posle će neko od takve dece hteti da postane monah. Koliko je truda potrebno da takvo dete postane dobar monah! Kad majke ne vode računa, uništavaju svoju decu. Majke su tu najodgovornije. U Rusiji, ako se nešto i promenilo, to je zato što su se majke krišom držale vere i blagočestivosti i što su na taj način pomagale deci. Dobro je da još uvek ima malo kvasca među hrišćanskim porodicama inače bismo se skroz iskvarili.
2Februar 2011
STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
O ČUVANjU SRCA
Mi neprestano treba da čuvamo srce svoje od nepristojnih pomisli i utisaka, po reči Solomonovoj: "Svakim čuvanjem kojim se može čuvati, čuvaj srce svoje, jer iz njega izlazi život." (Prič. 4, 23)
Od svagdašnjeg čuvanja srca rađa se u njemu čistota u kojoj se vidi i ogleda Gospod, po tvrđenju večne Istine: "Blaženi čisti srcem, jer će Boga videti." (Mt. 5, 8)
Ono najbolje što nam se u srce utočilo, ne treba iz njega da izlivamo bez potrebe; jer ono što smo sabrali samo onda može biti bezbedno od vidljivih i nevidljivih neprijatelja, kada se čuva u nutrini srca.
Srce samo tada previre, budući razbuktavano božanstvenim ognjem, kada njime teče voda živa. Kada se ono izlije, srce se hladi i čovek se mrzne.
1 Februar 2011
SERAFIM SAROVSKI
O BOGU
Bog je oganj koji zgreva i razbuktava srca i utrobe. Dakle, ako u svojim srcima osećamo hladnoću, stud koja dolazi od đavola, jer je đavo studen, to prizovimo Gospoda i On će doći i zgrejati srce naše ne samo savršenom ljubavlju prema Njemu nego i prema našim bližnjima. Toplina izgoni stud dobromrsca.
Oci su napisali, kada su ih pitali: traži Gospoda, ali ne ispituj gde živi.
Boga ne nazivaj Pravičnom Sudijom, veli Prepodobni Isaak, jer na tvojim delima ne vidi se Njegova pravosudnost. Neka Ga je David i nazivao Pravosudnim i Pravednim, no Sin Njegov pokazao nam je da je Bog više - dobar i milostiv. Gde je pravičnost suda Njegovog, kada smo mi bili grešnici a Hristos je umro za nas (Isaak Sirin, slovo 90).
Gde je Bog, tamo nema zla. Sve što od Boga potiče, odiše mirom i korisno je duši, i privodi čoveka smirenju i
samoosuđivanju.
Bog projavljuje Svoje čovekoljublje prema nama ne samo onda kada činimo dobro, nego i onda kada Ga žalostimo i prognevljujemo - kako dugotrpeljivo snosi On bezakonja naša i, kada kara, kako milostivo kara!
Što je čovek savršeniji pred Bogom, to (vernije) hodi Njegovim tragom, a u svetlosti Istine Bog mu javlja Lice Svoje. Jer, pravednici, u meri u kojoj ulaze u sazrcanje Boga, vide na ovom svetu Lik Njegov kao u ogledalu, a tamo vide javljenje Istine.
Ako ne znaš Boga, nemoguće je da se u tebi probudi i ljubav prema Njemu, i Boga ne možeš ljubiti, ako Ga ne vidiš. A viđenje Boga dolazi od bogopoznanja, jer sazrcanje Boga ne prethodi bogopoznanju.
O delima Božijim ne treba rasuđivati puna stomaka, jer pri punom stomaku nema viđenja tajni Božijih.
31 Januar 2011
SERAFIM SAROVSKI
Osveštavanje posla
Svaki čovek treba svojom molitvom, svojim načinom života da osvešta svoj posao i da se kroz njega osveštava. Ali, ako je gazda, pa ima odgovornost, treba duhovno da pomaže svojim zaposlenima. Ako je on duhovno uznapredovao, osveštava i svoj posao. Kada, na primer, jednom zanatliji dođu mladi da uče zanat, zanatlija treba uporedo da im pomaže da žive duhovnim životom. To će biti na duhovnu korist i njemu i njegovim šegrtima, ali i njegovim mušterijama, jer će Bog blagosloviti njegov posao.
Svaki poziv može da se osvešta. Lekar, na primer, ne treba da zaboravlja da je blagodat Božija ono što u medicini pomaže. Zato neka se trudi da postane preispunjen blagodaću Božijom. Lekar koji je dobar hrišćanin, uporedo pomaže bolesnicima i svojim znanjem i svojom dobrotom i verom, jer ih bodri da se s verom suoče sa svojom bolešću. Ako je ozbiljna bolest u pitanju, može da kaže bolesniku: "Dovde je uznapredovala nauka. Odavde pa nadalje, međutim, postoji samo Bog Koji čini čuda."
Ili učitelj. On treba da se trudi da svoj učiteljski posao radi sa radošću i da pomaže deci u duhovnom preporađanju, jer svi roditelji nemaju za to sposobnosti, ma koliko dobru volju imali. Uporedo sa slovima koja deca uče, treba da se stara da ona postanu ispravni ljudi. Čemu im inače koriste slova? Društvenoj zajednici neophodni su ispravni ljudi, koji će, kojim god poslom se bavili, dobro da rade, Učitelj ne treba da vodi računa samo o tome da li učenici dobro znaju lekciju, nego da ima u vidu i ostale dobre osobine koje deca poseduju, kao što su blagočestivost, dobrota, usrdnost. Božije ocene nisu uvek u skladu da učiteljevim.
30 Januar 2011
STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
Molitva Svetom Savi
Svetitelju oče naš Savo, moli Boga za nas: da se srpski narod oboži, složi i umnoži. Ti koji si angelski živeo, apostolski propovedao i mučenički se borio i stradao, čuj danas usklike male srpske dece u Otadžbini i po celom svetu koja ti s ljubavlju pevaju:
Sveti Savo Srbe voli, Za Srbe se Bogu moli, Srpskom rodu daje krila, Srpsku decu blagosilja.
Pa kad čuješ danas ovakve usklike ljubavi dece srpske na obe hemisfere, isprosi u Hrista Boga milost da se svi Srbe obože, slože i umnože. Tebi, duhovniče, koji si bio prvi ureditelj srpske crkve i ujedinitelj srpskoga naroda, mole Ti se danas sveštenici srpski, izmučeni i napaćeni, po razorenim hramovima i po spaljenim zadužbinama Tvojim, po opustošenim selima i opustelim gradovima: ne ostavi nas, oče naš duhovni, no umoli blagog Hrista, da nam oprosti nemar naš i nemoć našu te nas sve oboži, složi i umnoži.
Tebi koji si blagoslovio i krunisao prve kraljeve srpske u Žiči i koji si na hrišćansk o m temelju utvrdio kraljevinu srpsku. Savo premudri, isprosi oproštaj i milost rodu Tvome, te da se oboži, složi i umnoži.
Tebi koji si se posle mnogotrudnog života upokojio pre 710 godina, mole se bezbrojne matere srpske nad svežim grobovima svojih sinova i kćeri: Savo Sveti, roditelju naš duhovni, moli Hrista milostivoga, da deca naša, pokošena pre vremena kao neuzrelo žito, budu tamo gde si Ti, u Nebesnoj velikoj Srbiji, u raju sladosti, gde se ne zna za bolest, muku i smrt, i da se preostatak Srba na zemlji oboži, složi i umnoži.
Tebi koji si bio neustrašivi pobornik pravde Božije i dobre volje meću ljudima i narodima i borac protiv svake laži i nasilja, mole se danas srpski vojnici i vojenačalnici: pomozi nam, Sveti oče Savo, sa svom Nebesnom Srbijom, pomozi da istrajemo do kraja na putu koji vodi u život večni; kome si nas Ti kao Hristov učenik naučio i pomozi da se svi Srbi obože, slože i umnože.
Tebi, narodoljupče, na današnji Tvoj dan peva Ti pohvale sav srpski narod, potišten, ponižen, ostavljen od ljudi, neopran od krvi svoje, jecajući u ranama po bolnicama i tamnicama, na zgarištima svojih domova, po gorama i zbegovima, po kulačama i pešterama uzdiže Ti molitve: ne zaboravi nas Savo, putevoditelju naš no isprosi milost u Svevišnjeg Boga, da upokoji i proslavi milione novomučenika vere Tvoje i poštenja Tvoga, braće i dece naše, a nas preostale na zemlji da oboži, složi i umnoži.
Tebi, Učitelju učitelja naših, Care careva naših i Nastavniče duhovnika naših, Plemiću Hristov, plemeniti Oče Savo, Ukrase naš i lepoto istorije naše, evo i mi sabrani danas u ovome hramu posvećenom Tebi u ovom velikom svetskom gradu nejaki i grešni, siromašni u svemu osim u gresima našim, Tebi evo uzdižemo srca i molimo Ti se: kao dostojni i uvenčani Svetac naš moli sa prečistom Bogorodicom i svim Svetim
Hrista Boga za nas da se obožimo, složimo i umnožimo. Amin !
Svako mora da učini duhovno korisnom , nadarenost koju poseduje
Nadarenost koju.poseduje, svaki čovek treba da koristi na dobro, jer je Bog, kada mu je određenu nadarenost podario, imao i Svoje zahteve. Posedovanje razuma je,na primer, sposobnost, ali od toga kako čovek koristi svoj razum, može da čini dobro, ili zlo. Ako je neko poseduje izuzetnu inteligenciju (sposobnost saznavanja), ako je pravilno koristi, može da napravi izume koji će pomoći celome svetu. Ali ako je ne koristi na dobro, može da izumi, pretpostavimo, sredstva kako što bolje nekoga da opljačka. Ili, oni koji crtaju stripove u novinama itd., u jednom stripu, na jednom crtežu,naprimer, mogu da izlože ceo događaj. A ako to ima veze sa crkvenim temama, može da izloži celo. bogoslovlje. Neki od njih, pošto imaju gibak um, kad bi studirali bogosloviju, mogli bi da daju veoma duboki duhovni smisao svojim stripovima. Tako bi, dakle, svoju sposobnost učinili duhovno dostojnom (vrednom), osveštali bi je i pomogli bi mnogo i sebi i drugima. Međutim, sada mnogi vrše negativan učinak: bestidan, ako je strip bestidan, ili smešan, ako je strip smešan.
Oni, dakle, koji imaju nekakvu naročitu sposobnost, postaće ili korisni, ili pogubni. Sa druge strane, oni koji nemaju nikakvu naročitu sposobnost, ne mogu, razume se, da učine neko veliko dobro, ali bar ne mogu da nanesu veliko zlo.
26 Januar 2011
STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
Podvrgnuti strastima
O tvojim brigama i prepirkama s Borisom Ivanovičem i ostalima mogu da kažem sledeće: dok naš duševni brodić pliva u ovozemaljskom moru, uvek će biti podvrgnut promenama vremena: čas je kiša, čas je vedro, a ponekad se podiže jaka bura, a može da se desi i da budeš izbačena na podvodnu stenu ili obalu. Drugačije ne može ni da bude u ovoj dolini plača. Tek u budućem životu neće biti promena.
Kad smo podvrgnuti strastima - govorim o uobraženosti, taštini, gnevu, lukavstvu i demonskoj gordosti - pod njihovim uticajem mislimo da su svi ljudi krivi i rđavi. Međutim, nemamo zapovest da tražimo od drugih ljudi ljubav i pravičnost, već smo sami dužni da ispunjavamo zapovest o ljubavi i da budemo pravični. Ipak, ne padaj u uninije; za vreme neprijatnosti udubi se u Sveto Pismo i svete oce i molitvu, tada ćeš u iskustvu osetiti mir i tišinu u svojoj duši. Ma koliko da razmišljamo svojim razumom bez Božije pomoći ne možemo da se umirimo, a ni druge ne možemo da umirimo.
Putovao sam parabrodobom drugom klasom. Kad sam sedeo u trpezariji bilo mi je zanimljivo da posmatram kako ljudi žive i setio sam se reči svetog Jovana Bogoslova: Jer sve što je u svijetu: pohota tjelesna, i pohota očiju, i nadmjenost življenja (1 Jn. 2, 16) i ovo se opravdava na svakom koraku i vidi se samo taština i gordost i u ovom kovitlacu se vrti ceo mnogometežni svet sa svojim prelestima. Sveti Isak Sirin je rekao: "Svet je laskavac i varalica"; i to ćeš shvatiti tek onda kad budeš odlazila u večnost.
25 Januar 2011
SHIIGUMAN JOVAN VALAAMSKI
SREBROLjUBLjE
Strast srebroljublja dolazi spolja, van naše prirode i nastaje kao posledica maloverja i nerazumevanja rekli su Oci. Zato i podvig protiv nje nije težak za one koji sa strahom Božijim paze na sebe i teže istinskom spasenju. Ali, ako se ta strast ukoreni u nama, onda to biva gore od svih drugih strasti; i ako joj se pokorimo - vodi u takvu pagubu da ju je Apostol nazvao ne samo korenom svakoga zla - gneva, očajanja i dr., već i idolosluženjem (1. Tim. 6, 10), (Kol. 3, 5). Mnogi radi srebroljublja otpadoše ne samo od blagočestivog života, već, i zgrešivši u veri, dušom i telom izgiboše, kako se govori u Svetom Pismu. I Oci su rekli da "Koji sabira zlato i srebro i na njih polaže nadu - otkriva time svoje neverje u tu istinu da se Bog brine o njemu".
Sveto Pismo, takođe, kaže, ukoliko je neko porobljen - ili gordošću ili srebroljubljem - bilo kojom od ovih strasti, već tada demon ne mora da ga napada kakvom drugom strašću jer je i ova jedna dovoljna za njegovu pogibelj. Stoga svakako treba da nastojimo da se zaštitimo od te smrtonosne i dušegubne strasti, moleći Gospoda Boga da odagna od nas duh srebroljublja.
Ne treba se rešiti samo zlata, srebra i imanja, već i ovih stvari, osim neophodno potrebnih - odeće, obuće, kelije, posuda i pribora za ručni rad; i sve to da ne bude skupoceno, ukrašeno, lepog izgleda, već lišeno bilo četa što bi nam zadavalo brige i nespokoj, da ne bismo upali u mirske veze. Istinska pobeda nad srebroljubljem i stvarima uopšte sastoji se u tome da nije dovoljno samo da nemamo, već i da ne želimo nikakvo sabiranje. To nas privodi duševnoj čistoti.
24 Januar 2011
SVETI NIL SORSKI
Da li je svet, nekada bio bolji?
Nije bio bolji, ali su ljudi nekada imali prbstodušnost i dobru pomisao. Danas ljudi na sve gledaju sa lukavstvom, jer sve mere razumom. Evropski duh je doneo mnogo zla. Taj duh je ono što sakati ljude. Ljudi bi danas bili u mnogo boljem duhovnom stanju, jer su školovaniji i mogli bi da se sporazumeju. Međutim, naučili su ih ateizmu, i svemu satanskom, tako su ih onesposobili da ne mogu da se sporazumeju. Nekada, nisi mogao da se sa nekim razumeš, ako nije bio blagočestiv,[1] jer tada nije bio ni obrazovan. Sećam se, jedan kaluđer se jednom prilikom, Kada je čuo da se na Liturgiji Pređeosvećenih darova pominje "Grigorije, Papa rimski"[2], sablaznio. 'Nisam to očekivao', reče, 'zar ste postali papisti?' i pobegao je iz Crkve, jer je pomislio da pominju rimskog Papu! Vidiš li šta čini neznanje! Neznanje je strašna stvar. Najgore zlo čine oni koji u isto vreme imaju u sebi i blagočestivosti i onoga što je škodljivo. Takvi, bez da ispitaju stvari, stvaraju probleme.
23 Januar 2011
STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
Sveti Jovan Krstitelj
Zbog toga što je Jovanova glavna uloga u životu odigrana na dan Bojogavljenja, Crkva je od starine posvetila dan po Bogojavljenju spomenu njegovom. Za ovaj dan vezuje je još i događaj sa rukom Pretečinom. Jevanđelist Luka poželeo je da prenese telo Jovanovo iz Sevastije, gde je veliki prorok i posečen bio od Iroda, u Antiohiju, svoje rodno mesto. No uspeo je samo da dobije i prenese jednu ruku koja se u Antiohiji čuvala do desetog veka, pa je posle preneta u Carigrad, odakle je i nestala u vreme Turaka. Sveti Jovan proslavlja se nekoliko puta u godini, no najviše svečara ima ovoga dana, 7. januara. Među ličnostima jevanđelskim, koje okružavaju Spasitelja, ličnost Jovana Krstitelja zauzima sasvim zasebno mesto, kako po načinu svoga dolaska u svet, tako i po načinu života u svetu, i po ulozi krštavanja ljudi za pokajanje i krštenja Mesije, i tako najzad po svome tragičnom izlasku iz ovog života. On je bio takve moralne čistote da se, vaistinu, pre mogao nazvati angelom, kako ga Sveto Pismo i naziva, nego li smrtnim čovekom. Od svih ostalih proroka sveti Jovan se razlikuje naročito time što je on imao tu sreću da je mogao i rukom pokazati svetu Onoga koga je prorokovao. Za ruku svetog Jovana priča se da ju je svake godine na dan svetiteljev arhijerej iznosio pred narod. Ponekad se ta ruka javljala raširena, a ponekad i zgrčena.
Neka bude volja tvoja i na zemlji kao na nebu (Mat. 6, 10)
Blago Jovanu Krstitelju, jer ispuni Jevanđelje pre Jevanđelja! Otišavši u pustinju, on se predao beše potpuno volji Božjoj, i telom i dušom. I volja Božja vršila se i na zemlji njegovog tela kao i na nebu njegove duše. Ni glad. ni zver ne povredi mu telo u pustinji kroz mnoge godine, niti mu dušu povredi očajanje zbog samoće, niti gordost zbog nebesnih viđenja. On ne potraži od ljudi ni hleba ni znanja. Sve mu Bog dade što mu beše od potrebe, jer se beše potpuno predao volji Božjoj.
Niti on upravljaše svoje korake u pustinju ni iz pustinje. Nevidljiva krma sviše krmanila je životom njegovim. Jer kada trebaše da izađe iz pustinje i pođe u susret Gospodu, veli se: "bыstь glagolъ Božїi Іoannγ" (Lk. 3, 2). Kao nevini mladenac tako prosto priča Jovan svoje opštenje sa silama nebeskim: i ja ga ne znadoh (tj. Hrista); nego onaj koji me posla da krstim vodom, on mi reče: na koga vidiš da silazi Duh i stoji na njemu, to je onaj koji će krstiti Duhom svetijem. I ja vidjeh i zasvjedočih da je ovaj sin Božji (Jov. 1, 33—34). Kako nežno i prosto govori on o nebeskim predmetima! A kako je strašan, kao lav, kad govori protiv nepravde ljudi, protiv Iroda i Irodijade! Jagnje i lav u njemu žive zajedno. Njemu je nebo blisko kao detetu majka. I volja Božja njemu je tako pristupačna i jasna kao i angelima na nebu.
Gospode premudri, upravi prema Tvojoj volji život i nas grešnih u pustinji ovog života kao što si upravio život sv. Jovana Krstitelja. Tebi slava i hvala vavek. Amin.
20 Januar 2011
Osveštajmo znanje
Dobro je znanje, dobro je i obrazovanje, ali ako nisu osveštani, štetni su i vode u propast. Dođoše jednom u Kolibu, neki studenti natovareni knjigama i rekoše mi: "Došli smo, starče, da razgovaramo o Starom Zavetu. Zar Bog ne dopušta znanje?" "Koje znanje?" - rekoh im. "Ono koje se stiče umom?" "Da", rekoše. "To znanje, rekoh im, može te odvesti do meseca, ali te neće odvesti Bogu". Dobre su sposobnosti koje poseduje naš mozak i koje mogu čoveka da podignu do meseca, sa velikim troškovima goriva itd... Ali, od ovoga su bolje duhovne sile, koje čoveka uspinju do Boga, što i jeste njegovo predodređenje. Ove sile uzdižu čoveka do Boga sa malo goriva, sa jednim naprstkom. Jednom sam jednog Amerikanca koji je došao u Kolibu, upitao: "Kako ste vi uznapredovali, pošto ste tako veliki narod?" "Išli smo na mesec" odgovori mi. "Koliko je daleko?", upitah ga. "Recimo, pet stotina hiljada kilometara", reče. "Koliko ste stotina miliona potrošili da biste išli na mesec'?' "Od 1950-te do sada potrošili smo ogromne količine dolara". "A do Boga, jeste li došli?", upitah ga. "Koliko daleko je Bog?" "Bog je, reče mi, veoma daleko". "Mi, rekoh mu, sa jednim naprstkom (tj. sa beznačajnim materijalnim troškovima prim. prev.) idemo do Boga!"
Prirodno znanje nam pomaže da steknemo duhovno znanje. Ako, međutim, čovek ostane samo pri prirodnom znanju, ostaje pri onome što je prirodno i ne uspinje se ka Nebeskom. Ostaje dakle, u zemaljskom raju, sazdanom između Tigra i Eufrata[1] i raduje se prirodnim lepotama i životinjama, ali se ne uspinje nebeskom Raju, da se raduje sa Anđelima i sa Svetima. Da bismo se uspeli u nebeski Raj, neophodna je vera u Domoupravitelja Raja, neophodno je da Ga ljubimo, da poznamo svoju grešnost, da se smirimo, da Ga poznamo i da sa Njim molitveno govorimo, da Ga proslavljamo i kada nam pomaže i kada nas kuša.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
19 Januar 2011
O predanosti volji Božijoj
Neka bude volja Božija! Neka se i nad vama izvrši Njegova blaga volja. Verujte i duboko u srcu držite da se ništa ne događa bez Boga, čak ni najmanja sitnica. Sve je kod Njega proračunato. Naša je dužnost da sve okrećemo na spasenje duše i da iz svega za sebe izvlačimo duševnu korist. U tome je sva naša mudrost. A da ustroji samoga sebe - još nikome nije uspelo! Sve je kao paučina. Plete i plete ubogi čovek a vetar dune i sve raznese. Kada pak Gospod izatka, onda je to postojano. Tanko, ali čvrsto kao uže. Blažena je duša koja počiva na rukama Božijim! Ona se pod krovom Gospodnjim umiruje kao dete na majčinim rukama. Teško je ovo razumeti, a još teže osetiti. Neka Vam Gospod pomogne! Onaj što sa bolom pripada ka Bogu ne biva zaboravljen.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
18 Januar 2011
Sablažnjavanje sopstvenom svetošću gore je od pregrešenja s pokajanjem
Ti u pismu opisuješ svoja nastojanja i samoposmatranja i to kako, odolevajući mnogim strastima i slabostima, zapadaš u sumnju. Iz ovoga se vidi da išteš u sebi bezgrešnost i njome hoćeš da se tešiš i tu polažeš nadu za spas. Veoma je mogućno da te i napuste svi poroci, ali da ostane jedan koji može sve ostale da zameni, a to je - gordost. Mi i ne primetimo kad se ona prikrade, a sama je dovoljna za pogibiju duše, mimo drugih poroka i strasti kroz koje nas besi neprestano otimaju upornim nasrtanjem i svim što je materijalno <materijalne sablazni>. U ovoj bici nekad bivamo pobednici, nekad pobeđeni. U zavisnosti od stepena gordosti ili smernosti dolazi od Boga pomoć ili napuštanje. - Ali kako ćemo postići smirenje ako sebe ne prekorevamo i ne kajemo se zbog nečistih pobuda i ne smatramo sebe najgorima u pomisli i osećanju? I stoga, ako nam se oduzme to delanje, to jest borba sa strastima, te nas one savladavaju a mi i dalje umišljamo da smo bezgrešni - do čega smo došli? Do sablažnjenja sopstvenom bezgrešnošću, koje je gore od pregrešenja uz pokajanje. I kada budeš u obitelji, budi sigurna da će se borba još više pojačati, vodeći prema spoznaji naše slabosti i prema smirenoumlju.
SVETI MAKARIJE OPTINSKI
17 Januar 2011
Savle
Kada su ubijali prvomučenika arhiđakona Stefana, tu je bio i Savle, budući apostol Pavle. On je čuvao odeću dželata. A Majka Božija se molila: "Daj trpljenje Stefanu, Sine Moj!" Kad pogleda Savla, bi joj ga žao pa zamoli Svoga Sina: "Sine Moj, spasi toga mladića!" I odmah potom na putu za Damask Gospod ga zaustavi Svojim pozivom: "Savle, Savle, zašto me goniš?" Tako on postade najrevnosniji apostol. Njegova duša bila je spasena po molitvama Majke Božije. I on je bio prisutan na Njenom pogrebenju.
STARAC SAVA PSKOVO-PEČERSKI
13 Januar 2011
Razbojnik
Bekstvo u Egipat. Kada su Svetu Porodicu na putu presreli razbojnici, njihov voća nije bio zaveden neobičnom lepotom Bogomajke, jer je na čistotu Bogomajke čak i razbojnikovo srce odgovorilo čistotom. A kada je pogledao na Bogomladenca, toliko je bio zadivljen Njegovom lepotom da je svojim drugovima zapovedio da ih ne diraju. I Majka Božija mu zahvalna reče:
Tvoja duša svakako neće poginuti!
To je bio upravo onaj blagorazumni razbojnik koji se spasao viseći na krstu pored Hrista.
STARAC SAVA PSKOVO-PEČERSKI
12 Januar 2011
Sila molitve
Trgovački sin se sećao kako ga je majka savetovala: Ne zaboravljaj da čitaš "Bogorodice Djevo, raduj se!"
I zaista se trudio da uvek čita tu molitvu. Bilo je teško vreme. Dogodi se tako da trojica nepoznatih počnu da ga prate i on ču njihov razgovor (jer su jednoga poslali napred da izvidi situaciju i on se vratio da ih izvesti):
Gledajte kako spokojno ide, mora da ima oružje.
Zato nisu smeli da mu priđu, nego pođoše da traže drugu žrtvu. Posle toga slučaja on postade duboko verujući čovek.
STARAC SAVA PSKOVO-PEČERSKI
11 Januar 2011
Dr. Gas
U Moskvi na Nemačkom groblju postoji grob doktora Gasa sa natpisom: "Požurite sa činjenjem dobra!" Taj doktor je mnogima bio poznat po samilosti i spremnosti da pomogne bolesnima. Evo šta se s njim dogodilo. Bilo je teško vreme i stalni napadi razbojnika predstavljali su uobičajenu pojavu. Jednom su napali i doktora Gasa. Doktor zamoli razbojnike da mu ostave pantalone kako bi mogao da pomogne bolesniku koji je stanovao u blizini. Razbojnici tada u njemu prepoznaju uvaženog doktora: "Pa to je doktor Gas!"
A doktor, videvši da su razumni, stade da ih savetuje da ostave taj pocao i da počnu da čine ljudima samo dobro.
I oni dadoše reč da se više neće baviti pljačkom.
STARAC SAVA PSKOVO-PEČERSKI
10 Januar 2011
Razbojink
Dobro nikada ne propada i ne ostaje bez nagrade. Jedan dečak je od drugog dečaka zatražio novac za hleb i ovaj mu je dao. Potom je dobri dečak postao sveštenik.
Jednom toga sveštenika napadnu dvojica razbojnika. Prvi razbojnik veli drugome: "Udri ga! To je pop, oni uvek imaju novca". Drugi međutim okrenu oružje na prvog i ubi ga. Sveštenik tada u drugom razbojniku prepozna onoga kome je pomogao u detinjstvu. I razbojnik istoga časa postane duboko verujući čovek, silno se pokajavši.
STARAC SAVA PSKOVO-PEČERSKI
09 Januar 2011
Hristos se rodi!
Slava Tebi Gospode! Opet smo dočekali svetle dane Hristovog rođenja. Veselimo se sada i radujmo se. Da bi uvećala naše radovanje, sveta Crkva je u ove dane odredila post kao izvesnu vrstu ograničenja. Završavajući post i približavajući se prazniku, mi osećamo kao da izlazimo na slobodu. Pri svemu tome, ona nikako neće da se mi samo predajemo naslađivanju čula i telesnim zadovoljstvima. Iz starine su ovi dani nazvani svetima. Stoga bi trebalo da i naše veselje bude sveto. A da se neko ne bi, veseleći se, zaboravio, ona nam je stavila u usta kratku pesmu u slavu rođenog Hrista, kojom otrežnjava telo i uzvišuje duh, ukazujući mu na misli dostojne praznika: Hristos se rađa, slavite, i ostalo. Slavite Hrista, i slavite ga tako da se slavoslovljem usladi duša i srce, te zaguši privlačnost svakog nebogougodnog dela i posla, koje obećava nekakvu utehu.
Slaviti Hrista ne znači da treba da mu sastavljamo duge pohvalne pesme, nego da, pomišljajući i slušajući o Njegovom Rođenju, jednostavno iz dubine duše uskliknemo: "Slava Tebi Gospode što si se rodio!" I to je dovoljno. To će biti tiha pesma srca koja će proći nebesa i doći do samoga Boga. Razjasnimo sami sebi šta je za nas učinio Gospod i uvidećemo koliko će biti prirodan takav usklik. Da bi nam to bilo lakše, navešćemo sledeće slučajeve. Zaključanome u tamnici i okovanome car je obećao slobodu. Zatočenik čeka dan, čeka i drugi, mesec, godine... i ne vidi da se obećanje ispunjava. Ipak, on ne gubi nadu, verujući carevoj reči. Najzad, pojavljuju se znaci koji nagoveštavaju skoro ispunjenje nade. Njegova pažnja se napreže. On čuje žagor onih koji se približavaju veselo razgovarajući. Evo, najzad, spadaju katanci i ulazi izbavitelj... "Slava Tebi Gospode!", lako se iz usta zatočenika otima uzvik. "Došao je kraj mome zatočeništvu! Uskoro ću videti svetlost Božiju!" Drugi slučaj: bolesnik, pokriven ranama i raslabljen celim telom, beše isprobao sve lekarije i promenio mnoge lekare. Njegovo trpljenje je na izmaku i gotovo je dospeo u očajničku malodušnost. Ipak mu govore: "Postoji još jedan veoma iskusan lekar koji sve leči, čak i tvoju bolest. Mi smo ga zamolili i on je obećao da će doći". Bolesnik poverova, ponada se i poče da čeka obećanog... Prolazi jedan čas, drugi - nespokojstvo ponovo počinje da muči njegovu dušu... Tek predveče neko je došao... dolazi, približava se... otvaraju se vrata i mnogoočekivani ulazi... "Slava Tebi Gospode!", kliče bolesnik. Evo i još jednog slučaja: podigla se strašna oluja, mrak je pokrio lice zemlje, grom iz osnove trese goru i munje cepaju nebo od kraja do kraja. Zbog toga su svi u strahu. Jednom rečju, nastao je kraj sveta. Međutim, kada pretnja prođe i nebo se razvedri, svako sa olakšanjem uzdahuje: "Slava Tebi Gospode!"
Dovedite ove slučajeve u vezu sa sobom i videćete da se u njima sastoji čitava naša istorija. Strašna oluja "gneva" Božijeg nadvila se nad nama. Međutim, došao je Gospod Pomiritelj i razagnao oluju. Mi smo bili pokriveni ranama grehova i strasti. Međutim, došao je Lekar duša i iscelio nas... Bili smo u okovima ropstva, ali je došao Osloboditelj i raskinuo naše uze. Privijte sve to k svome srcu i osetite svim svojim bićem. Tada nećete moći da se uzdržite, već ćete uzviknuti: "Slava Tebi Gospode što si se rodio!"
Ne trudim se da vam rečima objasnim takvu radost: to nije dostupno rečima. Delo koje je izvršio rođeni Gospod tiče se svakog od nas. Oni koji stupaju u opštenje sa Njim, primaju slobodu, isceljenje, mir. Oni stiču sve to i osećaju sladost svega toga. Onima koji su sve to iskusili ne treba govoriti: "Radujte se", zato što oni ne mogu a da se ne raduju. Onima, pak, koji to nisu iskusili, zašto i govoriti: "Radujte se", kad ne mogu da se raduju. Onaj ko je vezan po rukama i nogama neće se obradovati, ma koliko mu govorio: "Raduj se izbavljenju". Odakle će doći isceljenje pokrivenom ranama grehova? Kako će uzdahnuti sa olakšanjem onaj koji je uplašen strahotom "gneva" Božijeg? Takvima je jedino moguće reći: "Dođite ka povitome Mladencu koji leži u jaslama i od Njega tražite izbavljenje od svih zala koja su vas zadesila. Jer, taj Mladenac jeste Hristos, Spasitelj sveta".
Želeli bismo da vidimo da se svi raduju ovom radošću i da ne žele da znaju za druge radosti. Međutim, nisu svi koji vode poreklo od Izrailja Izrailjci. Otpočeće se sada sa pustim uveseljavanjem, ludovanjem koje raspaljuje pohotu. Doći će do pomodarstva, igranki, maskarada. Onima koji to vole ne vredi govoriti: "Ukrotite se", budući da zatvaraju svoje uši i ne slušaju. Oni svetle dane praznika provode tako da milostivog Gospoda dovode dotle da svoje oči odvraća od nas i da kaže: Odvratnost su meni vaši praznici! I zaista, mnoga naša veselja u društvu su mnogobožačka odvratnost: jedna su direktno prihvaćena iz mnogobožačkog sveta, a druga, premda kasnija, obiluju mnogobožačkim duhom. I kao da se ona naročito izmišljaju u većem broju u dane Božića i Pashe. Zanoseći se njima, mi dajemo knezu sveta, svome mučitelju i Božijem protivniku, povod da kaže Bogu: "Šta si mi naškodio svojim Rođenjem i Vaskrsenjem? Eto, svi k meni idu!" Zato, neka se češće ponavljaju u dubinama našeg srca reči 50. Psalma: Da se opravdaš u rečima svojim i pobediš kada ti sude...
Nas zavodi prosvećena Evropa... Da, tamo su prvo obnovljene mnogobožačke odvratnosti koje su već bile izgnane iz sveta. Odatle su one već prešle i još prelaze k nama. Udahnuvši u sebe taj adski zadah, mi se zanosimo kao da smo poremećeni i kao da nismo pri sebi. Međutim, setimo se dvanaeste godine. Zašto su nam tada dolazili Francuzi? Bog ih je poslao da istrebe zlo koje smo od njih preuzeli. Tada se Rusija pokajala i Bog je pomilovao. Sada smo, čini se, već počeli da zaboravljamo pouku. Ako se otreznimo, naravno, neće biti ništa. Ali, ako ne, može biti da će Gospod ponovo da pošalje na nas naše učitelje kako bi nas naučili pameti i upravili na ispravan put. Takav je zakon pravde Božije: lečiti od greha onim čime smo bili zavedeni na greh. To nisu prazne reči, nego delo koje je potvrđeno glasom Crkve. Znajte pravoslavni da se Bog ne da obmanjivati. Znajući to, veselite se i radujte se sa strahom u ove dane. Osvetite svet li praznik svetlim delima, znanjima i veseljima kako bi svi koji nas gledaju, rekli: "Kod njih je svetkovina, a ne nekakvo ludo igralište nečastivaca i razvratnika koji ne znaju za Boga".
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
07 Januar 2011
Jedinstven cilj
Ne možete služiti Bogu i mamonu (Lk.13,16). Podeljena misao i podeljeno srce čine da čovek nije podesan ni za šta: dvojedušan čovek nepostojan je u svim putevima svojim (Jak.1,8). On ili ništa ne čini, ili radi, pa onda popravlja, tj. jednom rukom gradi a drugom ruši. Izvor istinski bogougodnog života je tvrda rešenost da se u svemu ugađa Bogu. Ta rešenost usmerava sve čovekove pomisli, želje i osećanja na jedno i, objedinjujući njegovu unutrašnjost, čini da je spreman za dela. Ona unosi jedinstvo u sveukupnost njegove delatnosti, dajući joj jedinstven karakter. Takva dela su uspešna i plodotvorna zbog toga što su puna istinskog života. A od čega se javljaju mlitavost, sporost i besplodnost? Od unutrašnje beživotnosti, a ona, opet, dolazi od unutrašnje razdvojenosti. Ako jedan jedinstveni cilj nije postavljen za zakon života, sva dela se vrše nemarno. Jedna su usmerena na jednu stranu, a druga na drugu i životno zdanje ne može da se izgradi. Izaberi cilj i posveti mu svoj život. Pravi i glavni cilj ukazan je bogopodobnom prirodom čoveka: živo bogoopštenje. U odnosu na taj glavni cilj usmeravaj i pojedinačne ciljeve: "žitejske", građanske, poslovne, službene, naučne, upravne. Kada bi se svi u društvu toga držali, u zajednicu bi se uselio jedan opšti sklad, i sve bi jedan duh ispunio.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
06 Januar 2011
Blagodat Božja
Čuvši reč Gospodnju da je bogatima teško ući u Carstvo Božije, učenici su pomislili: Pa ko se onda može spasti? Gospod je na to rekao: Ljudima je to nemoguće, ali Bogu nije; jer sve je moguće Bogu (Mk.10,27). Nemoguće je pobediti strast srebroljublja bez dejstva blagodati na srce. Bez blagodati Božije se ne može izaći na kraj niti sa bilo kojom drugom strašću, niti sa bilo kojim grehom koji živi u nama, kao uostalom, ni sa njegovim porodima. Blagodat Božija se daje po veri u Gospoda, u tajnama svete Crkve. Drži se čvršće svete Crkve Božije, i svih njenih običaja, te će sila Božija, koja pomaže svako dobro, uvek biti sa tobom. Pri tome se, međutim, uvek sećaj da su osvećujući životvorni običaji samo sredstva a ne cilj. Zbog toga im prilazi samo radi toga da bi pod njihovim dejstvom oživeo i razvio blagodatne sile koje su u tebi sakrivene, i da bi, zatim, kao silan muž koji je gotov na svako dobro delo, izašao na svoju delatnost. Ako u sebi zadržiš ono što si primio i ne daš mu da se ispolji u dobrim delima, nećeš biti ispravan, isto onako kao što nije ispravan ni onaj koji se otuđuje od svega crkvenog. Zbog revnitelja pobožnosti koji ne revnuje po razumu, sami običaji blagočastivog života se podvrgavaju prekorima. Ipak, to ne oduzima značaj samim običajima i ustrojstvima, i ne opravdava mudrijaše koji se od njih otuđuju samo iz tog razloga.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
05 Januar 2011
Veruj
Neko se obratio Gospodu sa pitanjem: Učitelju blagi, šta mi treba činiti da nasledim život večni? (Mk.10,17). Šta je podstaklo ovo pitanje? Zar nije postojalo Pismo? Zar nisu svake subote čitali zakon za sve? Postojalo je sve - i Pismo, i njegovi tumači. Međutim, u društvu nije postojala jednomislenost. Zbog toga je dolazilo do zabune. Fariseji su govorili jedno, sadukeji drugo, jeseji svoje, Samarjani svoje. U Galileji su se, može biti, čula i mnogobožačka učenja, i svako je isticao svoje učenje sa ubeđenjem. Onaj ko je revnovao za svoje spasenje dolazio je, prirodno, do pitanja: "Šta treba raditi i čemu slediti kako se ne bi pogubila duša?" Naše stanje je vrlo slično tadašnjem. Kakvih samo kod nas nema učenja i u školama i u društvu i u literaturi! Ravnodušni se zbog toga ne brine, ali onaj kome nije svejedno kakvom učenju sledi ne može a da ne traži rešenje. Šta on treba da radi? Kakvo on rešenje može naći? Onakvo kakvo je dao Spasitelj: veruj i živi kao što je zapovedio Bog, a ljudska učenja ne slušaj. Neka oni samo pričaju svoje. I govor naučnika mnogo puta je sličan glasinama i modi: danas jedno a sutra drugo. Ti, pak, pazi jedino na reč Božiju koja ostaje vavek. Ono što je Gospod zapovedio nikakvo mudrovanje ne može da zameni. Sve će se obavezno ispuniti. Jer, Sud će biti po reči Gospodnjoj, a ne po našem umovanju.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
04 Januar 2011
Prvorodni greh
Sa kakvom se samo ljubavlju Gospod odnosi prema deci (Mk. 10,13-16)! Da, i ko se prema njima ne bi odnosio sa ljubavlju? Što duže čovek živi, sve više voli decu. Kod njih se može videti svežina života, čistota i neporočnost naravi - stvari koje ne mogu da se ne vole. Gledajući na nevinost detinjstva, ponekima dolazi misao da ne postoji prvorodni greh i da svaki čovek pada sam, dospevajući u odrasli uzrast i susrećući protivnaravstvena stremljenja kojima je teško suprotstaviti se. Svako pada sam, ali prvorodni greh ipak postoji. Apostol Pavle u nama vidi zakon greha koji je suprotan zakonu uma. Taj zakon se, kao seme, u početku ne vidi, ali se, potom, otkriva i zavodi čoveka. Slično tome, rođeni od gubavih roditelja, do izvesnog uzrasta na sebi ne ispoljavaju gubu. Kasnije, međutim, ona se otkriva i počinje da ih razjeda, isto kao i njihove roditelje. Šta je bilo sa gubom od tog vremena? Sakrivala se unutra. Tako se prvorodni greh do izvesnog vremena sakriva, a zatim izlazi napolje i čini svoje. Sredina u kojoj se živi može mnogo doprineti prigušivanju ili raskrivanju tog greha. Kada uokolo ne bi bilo grehovnih povoda, sakriveni greh ne bi imao čime da se hrani. On bi se, može biti, sam po sebi osušio. Međutim, naša beda je u tome što u okolini uvek biva mnogo onoga što mu služi za hranu. Mnogo je greha i u svakom pojedincu i u društvu. Pa ipak, nas ništa ne primorava na greh. Greh je uvek delo slobode: bori se i nećeš pasti. Pada jedino onaj ko neće da se bori. Zbog čega, pak, nećemo da se borimo? Za htenje ili odsustvo htenja nema pravila: "Hoću zato što hoću, i neću zato što neću!" Samovlasnost je izvorno načelo. Dalje od njega se ne može ići.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
03 Januar 2011
Žrtva
Jer će se svaki ognjem posoliti, i svaka će se žrtva solju posoliti (Mk.9,49). Nešto pre ovoga Gospod je govorio o tome da je neophodno biti spreman na žrtve svake vrste i na svakojaka dela samoodricanja, sa ciljem da se istraje na dobrom putu. Žrtve treba prineti bez razmišljanja, pa makar bile dragocene, kao oko, ili neophodne, kao desna ruka. Jer, ako budeš žalio da prineseš takvu žrtvu, i usled toga skreneš sa pravog puta na krivi, bićeš prinuđen da u budućem životu stradaš večno. I tako, prinosi žrtvu - mučnu i žalosnu ovde, kako bi tamo izbegao mučenje. Bez ovdašnjeg ognjenog očišćenja nije moguće spasti se od večnog ognja. Svako ko želi da se spase dužan je da bude posoljen ognjem, da prođe kroz ognjeno očišćenje. Svi smo mi, po zakonu stvaranja, dužni da sebe prinesemo na žrtvu Bogu. Međutim, svi smo mi nečisti. Zbog toga treba najpre da se očistimo, kako bismo postali žrtva prijatna Bogu. Međutim, onaj ko počne da se čisti, da iz duše odstranjuje strasti, oseća bol kao od žeženja ognjem. Dejstvo unutrašnjeg samoočišćenja je slično dejstvu ognja kojim se čisti metal. Metal nema osećanja. Kad bi ih imao, osećao bi istovremeno i čišćenje i žeženje. Isto to se dešava i sa čovekom koji sam sebe čisti. Čisteći se, on kao da sav biva žežen ognjem. Očišćavajući oganj prolazi kroz sve njegove delove, kao što so prodire u soljeno telo. I samo onaj ko se očišćuje, biva prava bogougodna žrtva. Zbog toga je neophodno da svako bude posoljen ognjem, slično kao što se u Starom Zavetu svaka žrtva solila pre prinošenja na svespaljivanje.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
02 Januar 2011
Prostota vere
Spasitelj kao obraz vere i života postavlja dete (Mk.9, 36). Prostota vere rađa prostotu života: iz jedne i druge proishodi uzorno naravstveno ustrojstvo. Ako se mudrijašenju otvori pristup pod vidom nekakvog poboljšanja, unutra će se proizvesti razdor i čitav život će se rastrojiti. Mudrijaši uvek viču: "To ne treba tako, ovo ne treba ovako. Dajte, ja ću sve da uredim iznova. Staro je neprikladno i dosadno". Međutim, oni još nigde, i nikada, i ništa dobro ne uradiše, već samo sve kvare. Um treba da sluša ono što je Gospod zapovedio. Um se, doduše, naziva carem u glavi, ali mu nije data zakonodavna vlast, već samo izvršna. Čim se prihvati da bude zakonodavac, on odmah izaziva rastrojstvo naravstvenih, verskih, političkih i životnih poredaka. I sve odmah pođe naglavačke. U društvu nastaje velika nesreća kada se umu da sloboda da leti bez obaziranja na Božansku istinu. To je "gnev" Božiji. A o njemu je rečeno: "Prikrij se začas, dokle prođe". U ovom jeku mudrijaške samovolje bolje je od svega sakriti se u prostotu vere. Kao što je za vreme bure bolje sedeti u kući i ne izlaziti sa samouverenošću u borbu sa njom, tako je i u vreme burnog svojeumlja bolje ne izlaziti u borbu i ne hvatati se za oružje mudrijašenja u želji za suprotstavljanjem. Prostota vere je jača od nadmudrivanja. Obuci se u nju, kao u oklop, i odolećeš.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
30 Decembar 2011
O svetlosti Hristovoj
Da bismo primili i u srcu osetili Svetlost Hristovu, potrebno je - koliko je moguće - odvratiti se od vidljivoga. Očistivši prethodno dušu pokajanjem i dobrim delima, pri iskrenoj veri u Raspetoga, pošto zatvorimo oči telesne, treba da um pogruzimo u srce i vapijemo, bez prestanka prizivajući ime Gospoda našega Isusa Hrista. Tada će čovek, po meri usrđa i revnosti pred Ljubljenim, nalaziti naslađenje u prizivanom imenu, a to nasleđenje će mu zatim pobuditi želju da ište i više prosvetljenje.
Kada um kroz takvo vežbanje utone u srce, zasijaće tada u njima Svetlost Hristova, osvetljavajući dom duše naše božanstvenim osijanjem, kako u ime Božije govori Sveti prorok Malahija: "A vama koji se bojite imena Mojega, zasijaće Sunce Pravde!" (4, 2). Ova je Svetlost, ujedno i Život, po reči jevanđelskoj: "U Njemu beše Život i Život beše Svetlost ljudima." (Jn. 1, 4)
Kada čovek unutarnje sagledava Svetlost večnu tada njegov um biva čist i nema u sebi nikakvih čulnih predstava no, sav budući udubljen u sazrcanje (sagledanje) nestvorene Dobrote, zaboravlja sve čulno i ne želi da ga vidi u sebi no želi da se skrije u utrobu zemlje samo da se ne liši tog istinskog dobra -Boga.Savršenstvo u Hristu
Pozivajući nas da ga sledimo sa krstom, Gospod bliže određuje sam put, odstranjujući glavne prepreke na njemu, i to ne spoljašnje, nego unutrašnje, koje se korene u čovekovom srcu. Ako hoćeš da ideš za mnom - kao da govori - prvo, nemoj žaliti sebe. Jer, ko bude žalio sebe - pogubiće sebe. Drugo, ne vezuj se ljubavlju za stvari, jer kakva je korist čoveku ako sav svet zadobije a duši svojoj naudi? Treće, ne ustručavaj se zbog onoga što će reći ili zbog toga kako će na tebe gledati drugi, jer ko se postidi mene i mojih reči u rodu ovom grešnom i preljubotvornom, i Sin će se Čovečji postideti njega kada dođe u slavi Oca svoga sa svetim anđelima. Samožaljenje, ljubav prema imanju i stid pred licem čovečijim jesu tri glavna lanca kojima se čovek drži u okvirima nebogougodnog života, na putu strasti i greha. Oni su glavna prepreka koja ometa obraćenje grešnika. Oni su glavni predmet duhovne borbe u čoveku koji se kaje i koji je već počeo da prinosi plodove pokajanja. Dok se te veze ne pokidaju, nema mnogo izgleda na hrišćanski život. Naime, sve dotle on će biti pun saplitanja i padova, ako i ne uvek spoljašnjih, a ono svakako unutrašnjih. Stoga, neka svako na sebe pogleda pažljivo. Ako u sebi nađe nešto od rečenoga, neka se potrudi da se oslobodi, inače neka se ne nada da će dospeti do savršenstva u Hristu, makar po spoljašnjosti i bio sasvim ispravan.Savršenstvo u Hristu
Pozivajući nas da ga sledimo sa krstom, Gospod bliže određuje sam put, odstranjujući glavne prepreke na njemu, i to ne spoljašnje, nego unutrašnje, koje se korene u čovekovom srcu. Ako hoćeš da ideš za mnom - kao da govori - prvo, nemoj žaliti sebe. Jer, ko bude žalio sebe - pogubiće sebe. Drugo, ne vezuj se ljubavlju za stvari, jer kakva je korist čoveku ako sav svet zadobije a duši svojoj naudi? Treće, ne ustručavaj se zbog onoga što će reći ili zbog toga kako će na tebe gledati drugi, jer ko se postidi mene i mojih reči u rodu ovom grešnom i preljubotvornom, i Sin će se Čovečji postideti njega kada dođe u slavi Oca svoga sa svetim anđelima. Samožaljenje, ljubav prema imanju i stid pred licem čovečijim jesu tri glavna lanca kojima se čovek drži u okvirima nebogougodnog života, na putu strasti i greha. Oni su glavna prepreka koja ometa obraćenje grešnika. Oni su glavni predmet duhovne borbe u čoveku koji se kaje i koji je već počeo da prinosi plodove pokajanja. Dok se te veze ne pokidaju, nema mnogo izgleda na hrišćanski život. Naime, sve dotle on će biti pun saplitanja i padova, ako i ne uvek spoljašnjih, a ono svakako unutrašnjih. Stoga, neka svako na sebe pogleda pažljivo. Ako u sebi nađe nešto od rečenoga, neka se potrudi da se oslobodi, inače neka se ne nada da će dospeti do savršenstva u Hristu, makar po spoljašnjosti i bio sasvim ispravan.
SVETI SERAFIM SAROVSKI
29 Decembar 2011
Postepenost
Slepoga iz Vitsaide Gospod nije iscelio odjednom, već najpre delimično, a zatim u potpunosti. I ovaj poče sve jasno da vidi (Mk.8;22-26). Zbog čega je tako učinio, samo On zna. Mi odatle možemo da zaključimo: kad je za isceljenje telesnog vida bila potrebna postepenost, za prosvećenje očiju našeg uma svakako će biti potrebna još veća postupnost. Tako je i bilo. U periodu patrijaraha, bogootkriveno znanje nije bilo složeno; u podzakonskom periodu ono je postalo složenije i podrobnije; a u naše - hrišćansko vreme, ono je još podrobnije i uzvišenije. Međutim, da li je tu kraj? Na zemlji nešto više ne očekuj. Na onom svetu, pak, biće još toga. Dva sveta apostola nas uveravaju o tome - sveti Jovan i sveti Pavle (Jn.3,2; 1.Kor.13,12). Sada vidimo sve kao u ogledalu, a onda ćemo sve videti jasno. Ali i tamo će postojati različiti stepeni umnog prosvećenja, budući da je oblast znanja Božijeg beskrajna. Na zemlji je Otkrivenje Božije već završeno. O nečem višem ne treba ni misliti, budući da imamo sve što je neophodno. Usvoj dato i živi po njemu. Hrišćansko Otkrivenje unapred ne obećava nova otkrivenja. Ono samo govori o raširenosti Jevanđelja po celom svetu. Ta svudaprisutnost i sveopštost poznavanja Jevanđelja biće znak za kraj postojanja sadašnjeg poretka stvari. Tada će vera oslabiti, i život će postati težak. Tada će blagost Božija učiniti kraj ovome svetu.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
27 Decembar 2011
Nada na Gospoda
Gospod je plovio sa učenicima na drugu stranu mora. Oni su zaboravili da uzmu hleb. Imajući sa sobom samo jedan, počeli su da misle šta će da rade. Znajući njihove pomisli, Gospod ih je podsetio na nasićenje četiri i pet hiljada ljudi. Time je hteo da ih dovede do čvrste nade u to da pored Njega neće umreti od gladi, makar ne imali ni jednog jedinog hleba (Mk.8,13-21). Koliko nemira ponekad.u čoveka unosi pomisao o neizvesnoj budućnosti! Umirenje od tih uznemirenja je samo jedno - nada na Gospoda. Oživljavanje i ukrepljenje te nade crpi se iz razumnog razmatranja onoga što je već bilo sa drugima i sa nama samima. Neće se naći ni jedan čovek koji u svom životu nije iskusio neočekivana izbavljenja od nevolja, odnosno neočekivane obrte svoga života nabolje. Sećanjem na takve slučajeve oživljavaj svoju dušu kada počnu da te muče mračne misli o tome šta će biti. Bog i sada sve ustrojava na dobro kao i ranije. Osloni se na Njega. Još pre izbavljenja od nevolje, On će ti poslati blagodušnost pri kojoj nećeš ni primećivati svoju nevolju. Onoga koji se uzda u Gospoda okružuje milost. Istražuj takve primere u Svetom Pismu, u životima svetitelja, u svom životu i životu svojih poznanika. Tako ćeš kao u ogledalu videti da je Gospod blizu svih koji ga prizivaju. I tada strahovanja za tvoj udeo neće pomutiti tvoju dušu.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
26 Decembar 2011
Koji vidi Mene video je Oca
Evanđelju susrećemo čoveka od krvi i mesa, koji živi u konkretnom vremenu i mestu, koji potiče iz sredine siromašnih zanatlija. Međutim, za Njega su čak i neprijatelji rekli: "Nikada čovjek nije tako govorio kao ovaj čovjek." (Jn. 7:46) Što se više udubljujemo u tekst Evanđelja, što više pokušavamo da ga shvatimo u biblijskom, istorijskom i kulturnom kontekstu, tim više je poražavajuće ono što je Isus govorio o Sebi. On je govorio da je prebivao sa Ocem pre postojanja sveta. On je govorio da ima vlast da prašta grehe. On je govorio da će upravo On, Isus, doći da sudi svim narodima u poslednji dan. Govorio je da će oni koji Mu poveruju i sleduju za Njim dobiti večni život.
Njegove reči nam ne daju mogućnost da se prema Njemu odnosimo kao prema uvaženom drevnom učitelju, koji se može u zgodnoj prilici citirati, na koga se možeš pozvati i - vratiti knjigu na policu. Ako je Isus govorio istinu o Sebi, onda On nije drevni učitelj zatrpan peskom vremena, već živi Gospod i Spasitelj. Pitanje "Vjeruješ li ti u Sina Božijega?" (Jn. 9:35) upućeno Njegovim savremenicima, isto tako je upućeno i nama. Otvarajući Evanđelje susrećemo Ga isto tako realno kao isceljeni sleporođeni čovek, carinik Zakhej ili Samarjanka kod bunara.
Mitropolit Antonije Suroški govori o iskustvu obraćanja koje je doživeo u ranoj mladosti: "Sedeo sam, čitao i između početka prve i početka treće glave Evanđelja od Marka, koja sam polako čitao, jer nisam navikao na taj jezik, iznenada osetio da sa iste strane stola, tu pored mene, stoji Hristos. I to osećanje je bilo toliko poražavajuće da sam se zaustavio, prestao da čitam i počeo da gledam oko sebe. Gledao sam dugo. Ništa nisam video, ništa nisam čuo, ništa nisam osetio. Ali čak i kada sam gledao tačno ispred sebe na to mesto gde nije bilo nikoga. Imao sam snažnu svest da tu nesumnjivo stoji Hristos. Sećam se da sam tada pomislio: ako živi Hristos stoji tu znači da je on vaskrsli Hristos. Znači da pouzdano znam u granicama mog ličnog, sopstvenog iskustva da je Hristos vaskrsao. Znači da je sve što se o Njemu govori - istina".
Hrišćani su ljudi koji primaju Svedočanstvo Isusa o Sebi. Mi verujemo da je ono što On govori - istina. Mi "verujemo Njemu, kao Caru i Bogu", kako se govori u činu Krštenja. Šta to znači u praksi?
SERGEJ HUDIEV
23 Decembar 2011
Bog otkriva Sebe ljudima
Vera u Boga dotiče oba značenja - mi verujemo Bogu kao ličnosti i verujemo tim istinama koje je On otkrio u Svojoj Crkvi. Međutim, svako poverenje se javlja kao odgovor na nečije reči ili dela. Ne možete da odlučite da li verujete rečima jednog ili drugog čoveka, dok ne počne razgovor. Mladi čovek iz Džuzanijevog primera ne može sa poverenjem da uzme hranu dok mu se ne iznese jelo. Vera u Boga je odgovor na Otkrovenje, odgovor Bogu Koji je progovorio, otkrio se ljudima.
Bogoslovi govore o opštem i posebnom Otkrovenju. Opšte otkrovenje se može kratko opisati rečima velikog nemačkog mislioca, Imanuila Kanta -"zvezdano nebo nad nama i moralni zakon unutar nas". Kada podižemo oči prema zvezdanom nebu - posebno kada izlazimo iz grada zagađenog vazduha i noćnih svetila - vidimo to o čemu je govorio veliki pesnik i naučnik:
"Otkrio se bezdan zvezda pun,
Zvezdama broja nema, bezdanu dna".
Zajedno sa njim možemo da uskliknemo
"Tvari, gde ti je kraj?
Kaži koliko je veliki Tvorac?"
Možemo spustiti oči dole, u mikrosvet, prema atomu ugljenika i zadiviti se njegovom predivnom poretku, zahvaljujući kome je moguć život na zemlji. Čitava tvorevina govori o Umetniku i Tvorcu svega, Bogu. Naravno možemo da odbacimo to svedočanstvo, zatvoriti oči i uši. Međutim, to nikako ne menja činjenicu da "nebesa kazuju slavu Božiju, delo ruku Njegovih javlja svod nebeski". (Ps. 18:2)
Bog govori u ljudskom srcu glasom savesti, po rečima apostola Pavla: "Jer kad neznabošci nemajući zakona čine od prirode što je po zakonu, oni nemajući zakon sami su sebi zakon; Oni dokazuju da je u srcima njihovim napisano ono što je po zakonu, pošto svjedoči savjest njihova, i pošto se misli njihove među sobom optužuju ili opravdavaju". (Rim. 2:14-15) Sve dobro i predivno, sve dobro i pravedno u svetu ima za svoj izvor blagog Boga, Koji se brine za svoje stvorenje - posebno za ljude.
Greh je duboko podrio (iako nije uništio do kraja) sposobnost ljudi da primaju prirodno Otkrovenje, tako da nam je potrebno posebno, ili specijalno, Otkrovenje. U početku je Bog otkrio Sebe kroz proroke Starog Zaveta, čija se misija sastojala u pripremi dolaska Gospoda i Spasitelja našega Isusa Hrista.
U Hristu se Bog otkrio ljudskom rodu potpuno i svestrano. Štaviše, u Gospodu Isusu susrećemo ne samo izuzetnog poslanika lica Božijeg, već Samog Boga. Otkud to znamo? On Sam je tako rekao.
SERGEJ HUDIEV
22 Decembar 2011
Vera
Božićni post predstavlja posebne dane za hrišćanina u kojima svoj pogled obraća izvorima svoje vere. To je vreme kada ponovo, sa posebnom dubinom promišljamo ono što se dogodilo pre dve hiljade godina. Tada pokušavamo da još jednom sebi odgovorimo na pitanja koja na prvi pogled izgledaju jednostavno: šta znači reč "vera"? Šta imamo u vidu kada govorimo "verujem"?
U običnom jeziku koristimo reč "vera" u dva značenja. Prvo od njih se odnosi na podatke koje smatramo pouzdanim, podacima koji odgovaraju stvarnosti. Na primer, verujemo da je alkohol štetan za jetru, da je tragediju "Hamlet" napisao Šekspir, i da je drevni Rim zaista postojao. Možda će čitalac reći da je to sve ono što znamo. Međutim, neki ljudi odbijaju da to smatraju znanjem. Neki (na primer, ljudi koji stradaju od poznate pristrasnosti) poriču štetnost alkohola, drugi ozbiljno smatraju da su sva Šekspirova dela napisali drugi ljudi, a neki su uvereni da su svi podaci o drevnom Rimu rezultat grandioznog falsifikovanja. Često ljudi obijaju da priznaju ono što im se ne dopada - za ovo može biti mnogo razloga.
U slaganju da se neko znanje prihvati kao pouzdano uvek postoji trenutak našeg izbora, odluke. Mi možemo i da odbijemo. Dečiji stih Sergeja Mihalkova o tvrdoglavom Tomi (vi shvatate da naša novina nosi ime u čast sasvim drugog Tome[1]) odlično ilustruje tu mogućnost:
Kupati se ne sme,
Aligatora je mnogo,
"Nije tačno",
Odgovara Toma.
Gaće i košulje,
Leže na pesku,
Tvrdoglavac pliva,
Po opasnoj reci.
Neverje se po Tomu loše završava.
Gaće i košulje,
Leže na pesku,
A niko više ne pliva,
Po opasnoj reci...
Često neverje izgleda toliko glupo, da prosto ne razmatramo takvu mogućnost ozbiljno. Tim više što u svakom prihvatanju tuđih reči postoji elemenat vere. U veri postoji i druga nijansa - "poverenje", odnos ne samo prema informaciji, već i prema ličnosti - jer verujemo bliskim prijateljima ili rođacima. Verujemo da nam žele dobro i da nam neće naneti zlo. Bez bojazni možemo da im poverimo svoje imanje, zdravlje i život. Italijanski filosof Luiđi Džuzani navodi potpuno shvatljiv primer:
"Ako bi mi danas nakon povratka kući majka pripremila jelo i ja, ogladnevši, umesto da se bacim na jelo, iznenada se zaustavim i počnem da gledam na jelo, ona bi me zabrinuto upitala: "Pa... šta je sa tobom? Jel si dobro?" A kada bih odgovorio: "Ne. Hoću da ispitam to jelo da bih se uverio da nema cijanida". Moja majka bi rekla: "Kakav si ti šaljivdžija!". Međutim, ako bi videla da se ne šalim, ne bi zvala hemičara, već psihijatra. Uverenost da moja majka nema nameru da me otruje, postoji nezavisno od mogućnosti da se sprovede hemijska analiza pripremljenog jela".
Takva vera, kako vera nekim vestima, tako i ljudima - može biti osnovana ili ne, ali svi shvatamo o čemu govorimo. Svi imamo određeno iskustvo poverenja.
SERGEJ HUDIEV
21 Decembar 2011
Mladi treba da prođu ispit čistote
Dođoše danas dve-tri studentkinje i rekoše mi: "Starče, pomolite se da položimo ispit". A ja im rekoh: "Moliću se da položite ispit čistote. To je mnogo važnije. Sve ostalo dolazi kasnije". Zar im nisam dobro rekao? Da, velika je to stvar da na licima današnje omladine vidiš čestitost i čistotu! Veoma je to velika stvar!
Dolaze neke devojke koje su, jadnice, zaista povređene. Žive sa svojim mladićima a da nisu u braku, i ne razumeju da namere tih momaka nisu časne, i zbog toga bivaju oštećene. "Šta da radim oče", pitaju me. "Vlasnik kafane se druži sa bekrijom, ali sina ne ženi njegovom ćerkom. Prekinite tu vezu. Ako vas zaista vole, oženiće vas. A ako vas odbace, znači da vas nisu ni voleli, i tako ćete uštedeti svoje vreme".
Lukavi iskorišćava mladalačke godine, jer mu kao oružje služi buđenje putenosti, i pokušava da uništi mlade u ovom teškom periodu kroz koji prolaze. Razum je još nezreo, i u njemu postoji veliko neiskustvo, a duhovne osnove nema uopšte. Zato mlad čovek, u ovim kriznim godinama, svagda treba da oseća potrebu za savetima starijih od njega, da se ne bi okliznuo na slatku strminu svetskih provalija, koje bez prestanka ispunjavaju dušu teskobom i za večnost je udaljavaju od Boga.
Shvatio sam da jednom normalnom detetu, u doba mladosti, nije lako da postigne takvo duhovno stanje da ne pravi razliku jer "nema više muško ni žensko" (Gal. 3, 28). Zbog toga duhovni oci i savetuju da mladići ne žive sa devojkama, ma kako duhovni bili, jer je taj uzrast takav da im ne pomaže. Kušač iskorišćava mladost. Zbog toga je uputnije da mlad čovek bude i glup za devojke (ili devojka za mladiće) zbog svog duhovnog staranja i čistote, i da ponese ovaj teški krst. Jer u tom teškom krstu je skrivena sva sila i premudrost Božija, i mlad čovek je tada jači od Samsona (up. Sud, 15,14 i dalje) i mudriji od Solomona (up. 1 Sam. 3, 9-12). Bolje je da pazi dok ide, i da se ne osvrće desno i levo, čak ako su u pitanju i osobe sa kojima je u srodstvu, jer ih navodno prezire i sa njima ne govori, nego da ga zagledaju i naškode mu, pa još da to bude pogrešno shvaćeno od ljudi naklonjenih ovozemnostima koji uvek imaju prljave misli. Hiljadu puta je bolje da beži kao divlja životinja od ljudi nakon Liturgije, kako bi zadržao svoju duhovnu pažnju i da se žurno udalji nakon službe, nego da sedi i bulji u krzna (ili devojka u kravate) i da se duhovno razdražuje zbog ogrebotina koje će mu na srcu napraviti neprijatelj.
Istina je da svet na žalost truli, i da ako kroz njega [takav svet] i prođe neka duša koja želi da očuva čistotu, uprljaće se. S tom razlikom, međutim, što Bog neće tražiti ono isto što je u stara vremena tražio od hrišćanina koji je hteo da očuva čistotu. Neophodno je ostati hladnokrvan i da mlad čovek učini sve što može: da se bori, kako bi izbegao uzrok, a naš Hristos će mu od tog trenutka pa nadalje pomoći. Božanska ljubav, ako se razgori u njegovoj duši, je toliko plamena da ima moć da sažeže svaku drugu želju i svaku ružnu predstavu. Kada se zapali ovaj oganj, tada se osećaju božanska zadovoljstva, koja niko ne može uporediti sa bilo kojim drugim uživanjem. Ko okusi ovu nebesku mannu, na njega više neće ostavljati nikakav utisak različiti divlji plodovi. Zbog toga treba da čvrsto uhvati svoj volan, da se prekrsti i da se ne plaši. Nakon male borbe primiće velika nebeska bogatstva. Jer kada nastupi čas iskušenja potrebna je hrabrost, i Bog čini čuda da bi pomogao.
Meni je pripovedao starac Avgustin[1]: Kao iskušenik je bio u jednom manastiru u Rusiji, u svojoj otadžbini. Tamo su skoro svi bili stari, i njega su poslali da kao poslušanje pomaže u ribolovu nekom čoveku koji je radio u manastiru, jer se manastir izdržavao od ribolova. Jednoga dana dođe ćerka ovog čoveka, i reče ocu da brzo ide kući radi nekog neizbežnog posla, a ona ostade tamo da pomaže. Međutim, kušač beše ovladao tom jadnicom, i ona bez razmišljanja navali na iskušenika grešnim predlozima. U tom momentu zbuni ce Antonije - to mu je bilo svetovno ime - jer se sve dogodilo iznenada. On se oseni krsnim znakom i reče. "Hriste moj, bolje je da se udavim nego da zgrešim" i skoči pravo u duboku reku! Ali Dobri Gospod, gledajući na veliko junaštvo čistog mladića, koji se poneo poput svetog Martiniana[2] kako bi sačuvao čistotu, zadrža ga iznad vode tako da se nije ni okvasio! "Kada sam skočio, reče mi, sa glavom na dole, nisam shvatio kako sam se našao uspravno iznad vode, tako da se ni moje odelo nije pokvasilo!" U tom času osetio je i neki unutrašnje spokojstvo sa neizrecivom sladošću koja je sasvim uništila svaku grehovnu pomisao i svaku telesnu razdraženost, koja je ranije nastala zbog nečistih pokreta devojke. A kada je devojka videla Antonija kako stoji nad vodom, poče, pokajavši se zbog svoga greha, da plače, potresena ovim velikim čudom.
Hristos ne traži velike ctvari, da bi nam pomogao u našoj borbi. Od nas očekuje sitnice. Jedan mladić mi je pričao kako je išao na Patmos[3] radi poklonjenja, ali mu je iskušenje postavilo jednu zamku. Dok je išao, jedna turistkinja se raspali i zagrli ga. On je odgurnu i reče: "Hriste, ja sam ovde došao radi poklonjenja, a ne radi zaljubljivanja". To reče i pobeže. Uveče u hotelu, u vreme kada se molio, vide Hrista u nestvorenoj svetlosti. Vidite šta je zadobio samo jednim odgurivanjem? Neko drugi se godinama bori i čini velike podvige, da bi se kako udostojio nečeg takvog! A ovaj vide Hrista, samo zbog toga što se usprotivio iskušenju. Naravno da ga je ovo duhovno veoma ukrepilo. Kasnije je nekoliko puta viđao svetu Markelu, svetog Rafaila, svetog Georgija. Jednom dođe i reče mi: "Pomoli se oče, da ponovo vidim svetog Georgija. Želim malo utehe, a utehe nemam u ovom svetu!"
A vidiš u kakvo stanje dolaze drugi mladi! Jednom dođe u Kolibu neki mladić sa svojim ujakom koji je bio već zašao u godine i reče mi. "Pomoli se za jednu devojku. Nesrećnim slučajem je slomila kičmu. Njen otac je vozio, i zaspao je za volanom. On je poginuo a devojka je tako nastradala. Daću ti njenu fotografiju". "Nema potrebe", rekoh. On je, međutim, insistirao, ja uzmem fotografiju i imam šta da vidim! Devojka leži dole a dvojica je drže. "Ko su joj ovi" upitah. "Prijatelji" kaže mi. "A ovo šta je? Šta to rade?". "Ništa, kaže, to su joj prijatelji". "Nemoj pogrešno da razumeš decu", reče mi njegov ujak, "takva je današnja omladina". "Pomoliću se, rekoh u sebi, ali ne da joj se popravi kičma nego da joj se popravi um. I njoj i tebi, izgubljeni čoveče". Gde je čestitost? Trebalo je ujak da ga izgrdi. Duhovna čeda... da ima duhovnika i da se nađe u takvom stanju! Čak i da ima nameru da se oženi njome nije bilo razloga da bude tako bliska sa dvojicom, a treći da mi pokazuje fotografiju! I nisu ni pomislili da tako nešto nije u redu, Mene to ne dotiče, ali to nije ispravno. Kakvu porodicu će stvoriti ovakva omladina? Neka ih Bog prosvetli da dođu k sebi.
Sa kakvim su odricanjem nekada, devojke čuvale svoju čistotu! Sećam se da su tokom rata neki seljani bili prinuđeni da u zimu sa svojom stokom odu u brda. Tamo su ostali odsečeni velikim snežnim nanosima. Muškarci su. od smrznutog drveća napravili nekakvu krovinjaru da se zaštite od hladnoće. Žene su, pak, bile primorane da se tu smeste zajedno sa njima, poznatim ljudima iz njihovog sela. Jedna devojka i jedna starica su bile iz nekog udaljenog sela, i one su bile primorane da budu u jednoj od ovih drvenih krovinjara. Tu su, na žalost bili i neki bezbožni strašljivci koji nisu mnogo marili što je rat. Nisu saosećali sa svojim bližnjima koji su ranjavani i ginuli, nego su, kada bi našli zgodnu priliku, gledali kako da sagreše, jer su se plašili da slučajno ne poginu a da se ne ižive dovoljno. A trebalo je, makar u vreme opasnosti, da se pokaju. Jedan takav, koji, kao što rekoh, ni u vreme rata nije mario za pokajanje, već je vrebao priliku da greši, toliko je ružno uznemiravao devojku, da je ona zbog toga bila primorana da beži. Ona je radije odabrala da se smrzava, pa čak i da umre napolju na hladnoći, samo da ne izgubi svoju čednost. Kada je sirota starica videla da je devojka pobegla, pođe i ona za njom da je traži, i nađe je na tridesetak minuta hoda, pod nadstrešnicom crkvice[4] Svetog Preteče Jovana. Preteča se brinuo za čestitu devojku i doveo ju je u svoju crkvicu, za koju devojka uopšte nije ni znala da postoji. I šta dalje učini Sveti Preteča! Probudi jednog vojnika[5] iz sna, i reče mu da ide do njegove crkvice koja je bila u blizini. Ustade, dakle, vojnik i krenu u noć osvetljenu snegom, i dođe do crkvice za koju je otprilike znao gde se nalazi. I šta vidi! Jedna starica i jedna devojka, u snegu do kolena, pocrnele i ukočene od hladnoće. Vojnik odmah otvori crkvicu, i nekako uđoše. Vojnik nije imao ništa da im da osim šala i rukavica, za koje im reče da ih stavljaju naizmenično. One mu ispričaše o iskušenju koje ih je snašlo. "Dobro, reče vojnik devojci, kako si se odlučila da pobegneš usred noći, u zimu i u nepoznatom kraju?" A ona mu odgovori: "Ja sam samo to mogla da uradim, a verovala sam da će me Hristos izbaviti". Tada vojnik, spontano, sa saosećanjem, a ne prosto da bi ih utešio, reče: ''Vašim mukama je došao kraj. Sutra ćete biti kod svoje kuće". One se veoma obradovaše ovim rečima. I zaista, L.O.M.[6] se pokrenuo, put je otvoren, i sledećeg dana ujutru, tamo je već stigao vojni transport i ove jadnice otidoše svojoj kući. Takvim mladim Grkinjama koje su zaodenute blagodaću Božijom a ne razgolićene i bez blagodati Božije - treba se diviti i uznositi pohvale. Nakon ovoga, ona zver[7] - neka mi Bog oprosti - ode i ispriča komandantu, kako je taj i taj vojnik razvalio vrata crkvice i unutra pustio mazge! Komandant mu reče: "Ne verujem da je on tako nešto učinio!" I taj napasnik je na koncu završio u zatvoru.
STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
20 Decembar 2011
Pristav
Priča o pristavu (Lk.12,42-48) pokazuje kako Hrišćanin treba da se odnosi prema onome što sačinjava običan život. Pristav sa staranjem izvršava svoj posao, ali se srcem ni za šta ne vezuje i slobodan je od svih veza: prema svemu se odnosi spoljašnjim reagovanjem. Tako i Hrišćanin treba da se postavi prema svemu ovozemaljskom. Da li je to moguće? Moguće je! Kao što postoji spoljašnja pobožnost, tako je moguće biti unutar ovozemaljskog samo po spoljašnjosti, bez unutrašnjih veza. Zar se neće, u takvom slučaju, sve među nama pretvoriti u beživotnu formu? Zar neće sve odisati hladnoćom, poput mramorne statue? Neće! Tada će se unutar "žitejskog" razviti drugi život, koji će biti privlačniji od "žitejske" sveukupnosti. Ono "žitejsko" će, kao takvo, zaista postati forma. Ono, pak, čime će se zagrevati srce, ishodiće iz drugog izvora. Svako ko bude pio od njega, već neće ožedneti. U takvom slučaju je bolje sve napustiti? Zašto? Jer, i napustivši sve spoljašnje, moguće je ostati vezan u srcu! I opet, ne napustivši ga, moguće je biti slobodan od veza. Naravno, onaj ko se i po spoljašnjosti razveže od svega lakše savlađuje svoje srce. Izaberi šta ti više odgovara, samo se postavi onako kako Gospod zapoveda.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
19 Decembar 2011
Reč Božja
Sa druge strane, silom reči neretko se ruše zidovi duhovne tamnice i duhu daje sloboda. Tako je sv. Antonije čuo reč o ništavnosti zemnih blaga, i - sve ostavio. Jedan mladić je čuo priču o bludnom sinu i - pokajao se... Uopšte, predočavanje božanstvenog poretka, sa jedne strane, i razotkrivanje raznih prelastnih očaranosti, sa druge, ispunjavaju čovekovu dušu spasonosnim znanjem, ili jasnim i ubedljivim poznanjem spasonosnog puta kome se tvrdoglavost srca retko može odupreti. To što vrlo mnogi ne delaju kako bi trebalo, sa naporom, nego ostaju u usnulosti i nemaru, biva stoga što ne poznaju spasonosne istine ili što ih poznaju nepotpuno. Punoća znanja pobedonosna je, jer od nje lukavo srce beži. Na osnovu svoje "opšte sposobnosti" da budi grešnike, reč Božija na zemlji se širi i do našeg sluga dolazi na razne načine. Neućutno se ori po hramovima, na svakom bogosluženju, kao i izvan hramova, na svakom činu crkvenom; damara u pesmopojima i pesmama drkvenim, otačkim propovedima i svakoj dušekorisnoj knjizi; u dušespasnim razgovorima i opšteprihvaćenim poučnim izrekama; u školama, na slikama i u svakom vidljivom predmetu, koji predstavlja duhovne istine. Sudeći po tome, mi smo sa svih strana obuimani rečju Božijom i njome odjekujemo. Odasvud dopiru do nas gromoglasni pozivi na razorenje tvrđave grehova kao zidina jerihonskih. U svim svojim vidovima reč Božija je već pokazala i još uvek pokazuje svoju pobedničku moć nad ljudskim srcem. Trebalo bi samo brinuti da putevi kojima se ona širi budu čuvani i nezagušeni - da ne bi zamukla prostodušna propoved, da bi se bogosluženje vršilo kako dolikuje i radi nazidanja, da bi ikonopisanje bilo zdravo i sveto, i pojanje trezveno, jednostavno i pobožno.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
16 Decembar 2011
So
So je dobra ali ako i so obljutavi, čime će se osoliti? (Lk. 14,34). So su učenici Gospodnji. Oni su, predajući Njegovo učenje, od ljudi otklanjali naravstvenu gnjilost. Ako takvo prenošenje nazovemo prosvećivanjem, i sam će naziv soli dobiti isto značenje. Zbog toga bi čitava izreka mogla da dobije ovakav oblik: "Dobro je prosvećenje! Međutim, ako prosvećenje obljutavi, za šta će biti pogodno? Baci ga!.." Prosvećenje dejstvuje kao so ukoliko je ispunjeno načelima i elementima Gospodnjeg učenja, i ukoliko se samo nalazi u učeničkom položaju u odnosu na Gospoda. Čim, pak, odstupi od svog usmerenja, i umesto pouka Gospodnjih usvaja tuđa učenja, ono postaje bljutavo i nepotrebno, zaražava se gnjilošću zablude i laži, i počinje da deluje zarazno, a ne isceljujuće. Istorija je to potvrdila i potvrđuje mnogim primerima. Zbog čega, međutim, niko ne obraća pažnju na iskustvo? Neprijatelj na sve navlači mrak i svima se čini da postoji svetlost u učenjima koja se drže daleko od učenja Gospodnjeg.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
15 Decembar 2011
Ko se seća smrti nemože da greši
Čoveku su nepoznate tri stvari: kad će umreti, gde će umreti i koja sudbina ga čeka posle groba. Zato čovek uvek treba da očekuje smrt i da stalno ima na umu da može da se ispostavi da je današnji dan poslednji dan. Upravo zato je današnji dan - dan spasenja. Gospod je obećao da će primiti grešnika ukoliko se ovaj pokaje od sveg srca, ali On nije obećao neko tačno određeno vreme za pokajanje, jer je znao lukavstvo ljudske duše.
Znajući dan i čas svoje smrti čovek bi govorio u svom srcu: "To je još daleko, stići ću da uzmem od ovog života sve što on može da mi da, a zatim ću, pred smrt, započeti pokajanje." Međutim, pokajanje je želja da se bude s Bogom, to je početak borbe s ranijim gazdom, demonom, kojem je čovek služio svim svojim grehovnim životom, to je mogućnost sticanja blagodati. Lukavo srce koje želi da obmane Boga pokazaće se nesposobnim za pokajanje, pred smrt će postati kameno, i čovek pada ili u hladnu ravnodušnost ili u očajanje. Zbog toga je Gospod premudro sakrio vreme smrti: ona se ne vidi kao putnik u magli, ona u kuću ulazi bez kucanja, ona kao neočekivani gost ne upozorava na svoj dolazak, odvodi čoveka za sobom kao što stražar odvodi sužnja na sud - u onome u čemu ga zatekne.
Čovek uvek greši, zbog toga osećanje pokajanja za hrišćanina treba da bude stalno osećanje, a neprijatelji sećanja na smrt su briga za mnogo stvari, mnogoslovlje i šale.
ARHIMANDRIT RAFAIL KARELIN
14 Decembar 2011
- Starče, zašto mi Bog ne daje, iako ištem nešto sa verom?
- Veruješ, išteš, ali, ako nemaš smirenja, ili imaš sklonost ka gordosti, ne daje ti Bog. Neko može da ima vere ne kao "zrno gorušično" (Mt. 17,20 i Lk. 17,6), nego kao celo kilo zrnevlja gorutičnog, ako nema isto toliko smirenja, Bog ne posreduje, jer mu ne bi bilo na dobrobit. A ako postoji gordost, vera gubi silu.
Ako Čovek prolazi kroz život sa verom, bez ikakve sumnje, i zaište pomoć Božiju, događaće mu se u početku veoma male, a potom, malo po malo, sve značajnije stvari, i postaće veći vernik. Doživljavajući tajinstvo izbliza, postaje bogoslov zato što svet oko sebe neće poimati razumom, nego će živeti u istinitosti. Njegova vera neprestano raste, zato što se nalazi u jednom drugom prostoru, gde se zbivaju Božanski događaji. Ali, da bi neko doživeo tajinstvo Božije, mora da odbaci starog čoveka, kako bi se na neki način uzneo do stanja pre čovekovog pada. Mora da poseduje bezazlenost i jednostavnost, da vera njegova bude nepokolebiva i da veruje da ne postoji savršeno ništa što Bog nije u stanju da učini. Tada, kada čuje za nekog čoveka koji ne veruje ili sumnja u vezi sa pojedinim stvarima koje imaju dodira sa pomoći Božijom, da li znate koliko pati?
STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
13 Decembar 2011
Tvoji grehovi
Blaženo je tvoje stanje ako osećaš da oskudevaš i da si mladenac među duhovno obrazovanim ljudima; nemoj takvima da zavidiš i nemoj da težiš ka duhovnim zanosima. Mističari teže ka takvim blagodatnim osećanjima i umesto istinskog sozercanja upadaju u đavolju prelest. Gospod daje čoveku blagodatno osećanje ako mu je srce očišćeno od strasti; ovakvo ustrojstvo su imali sveti oci, a mi grešni, treba da se molimo s pokajničkim osećanjima i da molimo Boga za pomoć u borbi protiv strasti. U Otačniku je napisano: "Učenik je rekao starcu: taj i taj vidi Anđele." Starac je odgovorio: "Nije čudno to što vidi Anđele, ali bih se čudio da neko vidi svoje grehove." Iako je ova staračka izreka kratka po duhovnom smislu je vrlo duboka, jer je najteže od svega spoznati samog sebe. Pišete: "Sjedinile su se reči molitve i Gospod, i kao da je nerazdeljivo Sam Gospod." Ovde nema greške, tako i treba da bude.
Da, "zadovoljstvo, bogatstvo, roditeljska ljubav i pohvala okoline" predstavljaju veliku smetnju u duhovnom životu. Sveti oci su se veoma plašili ovih povoda za greh i izbegavali su ih na svaki način; nisu slučajno odlazili u manastire i pustinje, ali ti ne treba nikuda da bežiš, već se trudi da budeš mudra kao zmija i krotka kao glub, a sve ostalo je prolazno, praznina, kao lažni sjaj. Treba imati na umu, čak ubediti sebe da ćemo ako ne danas, sutra ipak umreti, a tamo je večni život, i tamo vreme stoji. Gospodi, pomiluj.
Tvoji grehovi i put su vrlo klizavi. Smiravaj se i ne veruj sebi dok ne legneš u grob. Neka ti Gospod podari mudrosti! Nastavi da se moliš tako kao što se sad moliš. Ako imaš žitija svetaca savetujem ti da ih čitaš: ona vrlo nadahnjuju i mnogome uče.
shiiguman Jovan
12 Decembar 2011
Bogu Božje
Kesarevo kesaru, a Božije Bogu (Lk.20,25). Svakome, znači, svoje. U naše vreme umesto kesarevo treba staviti "žitejsko", i reći: "Žitejsko" na jednoj strani, a Božije na drugoj. Međutim, svi su se bacili jedino na ono "žitejsko", a Božije ostavljaju iza sebe. Zbog toga ono ne samo da ne stoji na svome mestu, tj. u prvom planu, nego se sasvim zaboravlja. Posledica toga, navodno nenamernog zaboravljanja, jeste zamagljivanje u svesti onog Božanskog. Zatim već sledi nejasnoća njegovog sadržaja i njegove osnove. Otuda slabost uverenja i nestalnost vere, a zatim i njeno napuštanje i uticaji svakakvih vetrova raznih učenja. Taj put prohodi svaki ponaosob kada počne da zanemaruje ono što je Božansko; tim putem ide i zajednica kada u svome poretku počne da zanemaruje ono što Bog od nje zahteva. Kada je Božije stavljeno u zadnji plan, u zajednicu počinje da se useljava emancipacija od Božijih zahteva na umnom, naravstvenom i estetičkom planu, i sekularizacija (tj. služenje duhu vremena) politike, običaja, zabava, a zatim i vaspitanja i svih ustanova. U sadašnje vreme ne misle, ne govore i ne pišu o onome što je Božije. To im čak ni na pamet ne pada u njihovim poduhvatima. Zar je onda čudno što, pri takvom nastrojenju, učenja protivna veri nalaze put ka društvu i što se ono priklanja opštem bezverju?
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
9 Decembar 2011
Vinograd
Priča o vinogradu (Lk.20,9-28) izobražava starozavetnu crkvu. Vinogradari su njena tadašnja jerarhija. Pošto nije odgovarala svom naznačenju, izrečena joj je presuda: uzeti od nje vinograd i dati ga drugima. Ti drugi su najpre bili sveti apostoli, a potom njihovi prejemnici - arhijereji sa svim sveštenstvom. Vinograd Božiji je jedan od početka sveta, a zadatak vinogradara je bio, jeste i biće do kraja veka - da Gospodaru prinose plod vinograda, tj. spasenje duša. Taj zadatak hrišćanske jerarhije je, prema tome, i naš posao. U kakvoj meri se on ispunjava - svi mi vidimo. Šta da se kaže na to? Zbog mnogoga - slava Bogu! Ipak, u mnogome nije moguće ne poželeti bolje. To se osobito tiče propovedi i reči Božije. Samo se ponegde čuje propoved, premda i sačinjava jedinstveni vinogradarski nož u rukama delatelja vinograda Božijeg. Samo da se i na nama ne ispuni: Doći će gospodar vinograda i pogubiti ove vinogradare i daće vinograd drugima. Samo da se i ovi drugi ne odbace, i da se ne pogube ne samo vinogradari, nego i sam vinograd...
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
8 Decembar 2011
Bog se javio u telu
Sveštenici, književnici i starešine nisu verovali u Gospoda. Da bi ih prizvao ka veri, On im je postavio pitanje: Krštenje Jovanovo - da li beše sa neba ili od ljudi? (Lk.20,4). Rasudite o tome bespristrasno i rasuđivanje vaše će vas privesti ka veri. Što je rečeno o javljanju Jovana, može se reći i o svakom događaju koji je pratio dolazak Gospoda u telu, o samom dolasku i o svemu što je sa njime povezano. Svako ko rasudi o svemu tome doći će do jednog zaključka: Zaista ovaj beše Sin Božiji. Mogu se javljati razne misli, rađati nedoumice, susretati nesaglasnosti. Pa ipak, na kraju svih ispitivanja proisteći će samo jedno svestrano ubeđenje: ne može se misliti drukčije do onako kako je predstavljeno u Jevanđeljima i Apostolskim poslanicama. Velika je tajna pobožnosti: Bog se javio u telu. Tajna će ostati tajna, premda će, svojom jasnoćom i naravstvenom silinom koja proizilazi iz ispitivanja, uticati na um da ispoveda tako a ne drukčije. Oni koji ne veruju ili uopšte ne ispituju sve kao što treba, ili ispituju površno, sa tuđim umom, ili zauzimaju nesrećno nastrojenje, suprotno zahtevima vere. Da bi opravdali svoje neverje, oni se zadovoljavaju i sitnicama, koje navode kao razlog za odricanje vere. I verujuće mogu da kolebaju njihove reči zbog toga što se ponekad zadovoljavaju prostom verom, ne razjašnjavajući sebi njene osnove. Te reči nevernika ih zatiču nespremne. Zbog toga se i kolebaju.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
7 Decembar 2011
Dom molitve
Dom moj, dom je molitve (Lk.19,46). I zaista, uđi samo u hram i već te sve poziva na molitvu. Sve je u njemu tako uređeno, sve se u njemu vrši tako da bi raspoložilo na molitvu i pomagalo joj. Zbog toga, ako hoćeš da molitvu razgoriš u svome srcu, idi češće u hram Božiji. Kod kuće se nećeš pomoliti kao u hramu. Zar se oni koji se i kod kuće toplo mole, ako ih uopšte ima, neće još toplije moliti u hramu? No, budući u hramu, nemoj biti prisutan samo telom, nego i duhom. Stani tamo gde je tiše i, gledajući umom Gospoda pred sobom, izlivaj svoju dušu. Maštanja razgoni, brigama ne dopuštaj da prilaze, i samo na jedno pazi - na delo molitve. Diži svoju otežalu dušu gore, i njenu težinu razbijaj sagledavanjem Božanstvenih stvari. Ono što imaš na sebi skini pokajanjem i obećanjem popravke. Ako savest još nije izmirena, dodaj dela samoodricanja i ljubavi. Stojeći u hramu, pripremaj se da se i sve vreme, dok si van hrama, mislima ne udaljuješ od Gospoda, nego da ga uvek gledaš pred sobom. Tako se tvoje stope sa pravog puta neće pomeriti na krivi. Kada zatim odeš u hram, biće ti lakše da u njemu odstojiš kako treba. Od dostojnog prebivanja u hramu biće ti lakše da pažljivo hodiš pred Gospodom kada se nađeš van hrama... I tako će tvoje prebivanje u Gospodu rasti sve više i više. A više od toga šta se može poželeti?
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
6 Decembar 2011
Narod uzvikuje osana, a Gospod plače (Lk.19,38-41). Ne dešava li se nešto slično i na našim crkvenim praznicima? Spoljašnjost je u ono vreme bila praznična. Međutim, Gospod je video ono što je nevidljivo bilo prisutno u dušama i narod ocenio dostojnim plača. I kod nas je ono što je vidljivo na praznicima uvek svečano. Ali, da li je kod svih i unutrašnje nastrojenje takvo? Jedan uopšte ne shvata važnost i značenje praznika; drugi jedva nešto zamagljeno oseća, iako ništa jasno ne vidi. I tek poneki vidi i oseća i biva raspoložen dostojno praznika. Naši praznici odnose mnogo ulaganja. Međutim, koliko se od toga udeljuje Gospodu i bratiji? Ili ništa ili najneznatnija sitnica. Gotovo sve odnese stomak i sujeta. Od Gospoda se to ne može sakriti. Nije ni čudno ako On, govoreći po ljudskom, plače dok mi ispuštamo praznične uzvike. Eto kakvi su iskupljeni, opravdani, usinovljeni!.. Dali su zavet, primili su obavezu da hode u duhu i da ne udovoljavaju telesnim pohotama. A, šta je na delu? Sinovi carstva su gori od poslednjih slugu!..
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
5 Decembar 2011
Beži od neverja
Priča o deset kesa srebra izobražava čitavu istoriju čovečanstva do Drugog Hristovog dolaska (Lk.19,12-28). U njoj Gospod govori da kroz stradanja, smrt i Vaskrsenje ide ka Ocu nebeskom da primi carstvo nad čovečanstvom, koje je Njegovo očinsko nasleđe. Oni koji ostaju na zemlji, dele se na dve strane: na sluge koje su se potčinile Gospodu kroz poslušanje u veri, i na one koji, usled svog neverja, nisu hteli da ga imaju za cara i da mu služe. Onima koji Gospodu pristupaju sa verom i sa gotovošću da mu služe, daju se darovi Svetoga Duha u svetim tajnama. To su upravo kese srebra! Svaki verujući ih prima radi služenja u krugu drugih verujućih. Kada mu se pokore svi (voljni) iz roda ljudskog, On će opet doći kao Onaj koji je primio carstvo. Njegovo prvo delo tada će biti da sudi slugama, da vidi šta je ko stekao datom blagodaću. Zatim će da sledi sud i onima koji nisu hteli da ga imaju za cara, koji nisu poverovali, ili koji su otpali od vere. Zapečati te istine u svome umu i ne odvajaj svoju pažnju od njih. Jer, tada će da se donese odluka koja već neće moći da se izmeni. Beži od neverja. Međutim, nemoj ni verovati samo prazno, već prinosi i plodove vere. Našavši te vernim u malom, Gospod će te i nad mnogim postaviti.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
2 Decembar 2011
Gospod razjašnjava
Gospod je učenicima govorio o svome stradanju, ali oni nisu ništa razumeli: I ova reč beše sakrivena od njih (Lk.18,34). Kasnije su, pak, rasuđivali da verujućima ne priliči da znaju išta sem Isusa Hrista, i to raspetoga. Dok nije došlo vreme, oni ništa nisu shvatali o ovoj tajni. Pošto je, pak, došlo, oni su je shvatili i svima je preneli i razjasnili. Tako biva i sa svima, i to ne samo u odnosu na ovu tajnu, nego i na svaku drugu. Nepojmljivo u početku, vremenom postaje shvatljivo. Naime, zrak svetlosti ulazi u svest i razjašnjava ono što je ranije bilo tamno. Ko razjašnjava? Sam Gospod, blagodat Duha koja živi u verujućima, anđeo hranitelj, a nikako sam čovek. On je tu prijemnik, a ne stvaralac. Pri svemu tome, nešto ostaje neshvatljivo čitavog života, i to ne samo za pojedine ljude, nego i za celo čovečanstvo. Čovek je okružen neshvatljivostima. Neke mu se razjašnjavaju u toku života, a druge ostaju za drugi život. Tamo će se shvatiti. Isto biva čak i sa bogoprosvećenim umovima. Zbog čega se to ne otkriva sada? Zbog toga što je jedno neshvatljivo, te o njemu ne vredi govoriti. Drugo se, pak, ne govori radi predostrožnosti, tj. zato što bi bilo štetno znati ga pre vremena. U drugom životu će se mnogo toga razjasniti, pa će se otkriti drugi predmeti i druge tajne. Stvoreni um nikako ne može da izbegne nedostižne tajne. Um buntuje protiv tih uza. Međutim, buntovao ili ne, uze tajanstvenosti se neće prekinuti. Smiri se gordi ume pod krepku ruku Božiju i veruj!
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
1 Decembar 2011
Kao dete
Koji ne primi Carstvo Božije kao dete neće ući u njega (Lk. 18,17). Kako ga, pak, primiti kao dete? Evo kako: u prostoti, punim srcem, bez premišljanja. Razumska analiza je neprimenjiva u oblasti vere. Ona može imati mesta samo u onome što joj prethodi. Kao što onaj koji vrši anatomski pregled razlaže telo do detalja, ali ne vidi život, tako i razum, ma koliko rasuđivao, ne može da shvati silu vere. Sama vera pruža sagledavanja koja je u potpunosti čine sposobnim da u celosti odgovara na sve potrebe naše prirode. Ona obavezuju svest, savest i srce da je prihvate. Oni je i prihvataju, i prihvativši je, neće više da se odvoje od nje. Isto se dešava sa onim ko okusi prijatnu i zdravu hranu: okusivši jednom, on zna da je ona hranljiva i ubraja je u red onih namirnica kojima se hrani. U tom ubeđenju hemija mu ne pomaže ni pre ni posle. Njegovo ubeđenje je zasnovano na ličnom iskustvu, koje je neposredno. Tako i onaj koji veruje istinitost vere poznaje neposredno. Sama vera u njega useljava nepokolebivo ubeđenje da je [reč o istinskoj] veri. Kako posle toga da bude još i razumna? Razumnost vere se i sastoji u tome što se neposredno zna da se radi o veri. Razum samo šteti stvari, hladeći veru i slabeći život po veri. I što je najteže - on se nadima i odbija blagodat Božiju. Time dovodi do najgoreg zla u hrišćanskom smislu.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
30 Novembar 2011
Samožaljenje
Ako koji nastoji da sačuva život svoj izgubiće ga; a koji ga izgubi, oživeće ga (Lk.17,33). Rečeno treba ovako razumeti: sačuvati život svoj znači žaliti sebe, a izgubiti život - ne žaliti sebe. Pri tome treba podrazumevati da se govori o putu zapovesti Gospodnjih ili delanju u Gospodu. Spasava se, dakle, onaj ko dela Gospodu, ispunjavajući Njegove zapovesti ne žaleći sebe. Onaj, pak, ko žali sebe - gine. Ako samo staneš da žališ sebe, neizbežno ćeš se pokazati rušiteljem zapovesti i, prema tome, rđavim slugom. Kakva je presuda rđavom sluzi? Bacite ga u tamu najkrajnju; tamo će biti plač i škrgut zuba. Potrudite se da pazite na sebe makar u toku jednog dana, i uvidećete da samožaljenje smeta svim našim delima, udaljujući spremnost da ih vršimo. Bez truda i napora, međutim, ništa nećeš uraditi. Žaleći sebe zbog napora, uklanjaćemo se od dela. Postoje dela koja, hoćeš-nećeš, moraš učiniti. Takva se dela vrše neodstupno, makar i sa trudom. Tu se samožaljenje pobeđuje samožaljenjem. Ako ne radiš - nećeš ni jesti. Pošto dela zapovesti nisu takve vrste, usled samožaljenja uvek će biti izostavljena. Popuštanje rđavim delima se takođe vrši radi samožaljenja. Žao ti je da se odrekneš onoga što ti se prihtelo - i, želja se ispunjava. Ona je, međutim, ili neposredno grešna, ili vodi ka grehu. Prema tome, onaj ko sebe žali uvek izostavlja ono što je potrebno, dok, sa druge strane, sebi popušta u onome što ne priliči. Tako dolazi do toga da postaje neprikladan za bilo šta. O kakvom se spasenju tu još može govoriti?
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
29 Novembar 2011
Stradanje
Gospod je rekao da će se Sin Čovečiji javiti u svoj dan kao što munja sine sa neba i obasja sve što je pod nebom. Zatim je dodao: Ali mu najpre treba mnogo postradati i odbačenu biti od roda ovoga (Lk.17,24-25). Očigledno je da stradanje treba da prethodi javljanju u slavi. Prema tome, sve vreme do tog dana jeste vreme Njegovog stradanja. On je lično stradao u jedno određeno vreme. Posle toga, Njegova stradanja se produžavaju kroz verujuće - kroz stradanja njihovog rađanja, njihovog vaspitanja u hrišćanskom duhu i čuvanja od neprijateljskih dejstava, bilo unutrašnjih bilo spoljašnjih. Jer, savez Gospoda i Njegovih vernih jeste živ, a ne samo mislen i naravstven. Sve njihovo On prima kao svojom glavom. Sledeći tu misao, može se videti da Gospod mnogo strada. Veoma bolne žalosti za Njega jesu padovi verujućih. Još bolnije na Njega deluje otpadanje od vere. Međutim, to su rane koje dokrajčuju. Postojane, pak, strele su žalosti, sablazni i kolebanja vere neverjem. Reči i pisanja koja odišu neverjem su ognjene strele nečastivog. U sadašnje vreme je lukavi unajmio mnogo kovača za kovanje takvih strela. Srca verujućih boluju, bivajući sama pogođena ili videći druge pogođenim. Sa njima i Gospod trpi. Ipak, javiće se dan slave Gospodnje: tada će se otkriti tajne tame, i stradalnici će se obradovati sa Gospodom. A do toga vremena potrebno je trpeti i moliti se.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
28 Novembar 2011
- Kako, starče, izgleda u očima Božijim prekomerno podvizavanje?
- Ako se čini sa usrdnošću, čovek se tome raduje, raduje se i Bog svome usrdnom čedu. Ako se topi od ljubavi, iz njegovog srca teče med. A ako se susteže od sebeljublja [egoizma], muči se i pati. Jedan čovek, koji se samoljubivo trudio i prepun teskobe i napetosti upinjao dok je čitao molitve, rekao je: "O Hriste moj, mnogo su ti tesna ta vrata! Ne prolazim ja tuda!". A da se trudio sa smirenjem, sigurno mu ne bi bila tako tesna. Svi oni koji svojeljubivo pristupaju postovima, bdenjima itd,, muče se i nemaju nikakve duhovne koristi, zato što mlate vazduh, a ne demone. Umesto da izagnaju iskušenja, primaju još i veća, i logično je da nailaze na mnoge poteškoće u svom borenju, i da osećaju kako se dave od napetosti. Oni pak, koji se mnogo trude, ali uz veliko smirenje i sa velikim nadama u Boga, njihovo srce se raduje a duša dobija krila.
U duhovnom životu potrebna je pažnja. Kada duhovne ljude pokreće sujeta, ostaje im praznina u duši. Nema punote, srca im ne dobijaju krila, i što više raste njihova sujeta, tim više raste i ona praznina u njima, i još više se muče. Tamo gde ima teskobe i očajanja, tamo je duhovni put klizav. Nemojte ni zbog čega biti napeti. Napetost dolazi od nečastivoga. Kada vidite napetost i teskobu, znajte da je tu svoj rep gurnuo "pokvarenjak". Đavo nikada ne udara kontru, nego ako kod čoveka postoji neka težnja, ili sklonost, on ga pogura, kako bi mučio i zavarao čoveka. Na primer, osetljivog čoveka čini još osetljivijim. Kada imaš nastrojenje za metanije, on te tera da ih praviš mnogo više nego što možeš da izdržiš. Tako, ako su ti snage ograničene, osećaš izvesnu nervozu jer ne možeš da ih uradiš do kraja, te ti on tako zatim stvara teskobu koju u početku prati blago očajanje koje se potom produbljuje... Sećam se svojih početaka kao monaha; jedno vreme, čim bih legao da spavam, kušač mi je govorio: "Ti spavaš? Ustaj! Toliko ljudi trpi i u nevoljama je, tolikima je potrebna pomoć...". Ja bih se dizao i pravio metanije, onoliko koliko sam mogao. Čim bih potom iznova legao u krevet, ponovo bi počinjao: "Toliki se muče a ti spavaš? Ustani!" Ja bih se opet dizao. I tako, sve dok nisam dospeo dotle da kažem: "Ah, kako bi bilo dobro kad bi mi se noge odsekle! Imao bih opravdanje da ne mogu da pravim metanije". Tako sam jedan Vaskršnji post na jedvite jade izdržao, upravo zato što sam primoravao sebe više no što sam mogao da izdržim.
Kada prilikom svoje borbe osećamo teskobu, treba da znamo da se ne krećemo u prostoru od Boga blagoslovenom. Bog nije tiranin koji bi nas davio. Svako treba usrdno da se podvizava, u skladu sa svojim mogućnostima, i da neguje u sebi usrdnost, kako bi se u njemu razvila ljubav prema Bogu. Tada će se naprezati iz usrdnosti, i tek će tada njegov trud, to jest metanije, post i ostalo, biti čisti izlivi ljubavi, i samo će tako čovek napredovati duhovno osokoljen.
Dakle, čovek ne treba da se podvizava sa bolesnim cepidlačenjem, pa da ga posle guši teskoba dok se bori sa pomislima, već treba uprostiti borbu i nadati se u Hrista a ne u sebe. Hristos je sav ljubav, dobrota i uteha, i On nikada ne guši, već je u Njega izobilan kiseonik, božanska uteha. Jedno je istančano duhovno delanje, a drugo bolesno cepidlačenje, koje guši dubokom unutrašnjom teskobom, što opet proizilazi iz spoljašnjeg primoravanja bez rasuđivanja i glava tako puca od glavobolje.
STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
25 Novembar 2011
Starče, kakav pristup treba da ima čovek, koji po svojoj prirodi mnogo razmišlja i od svog mozga zahteva mnogo napora, da se ne bi umarao?
- Ako se čovek ponaša prostodušno, onda se ne umara. Ako u njega makar i malčice uđe sebeljublje, on se usteže, kako ne bi načinio kakvu pogrešku, i tako se umara. Nije to tako važno. Neka i učini poneku grešku i neka bude izgrđen. Ovo o čemu govoriš, može se opravdati, na primer, kod jednog sudije, koji se stalno susreće sa teškim predmetima i u strahu je da slučajno ne donese nepravednu presudu i tako postane uzrok kažnjavanja nevinih duša. U duhovnom životu javlja se glavobolja onda kada čovek nosi odgovornost, a nalazi se u bezizlaznoj situaciji, zato što neku odluku treba da donese, a ta odluka će sigurno biti na nečiji teret, a sa druge strane, ako ne donese nikakvu odluku, tada će drugi pretrpeti nepravdu. Znači, kada čoveka neprestano peče savest. Ti, čedo moje, pazi da ne činiš nikakvo duhovno delanje mozgom, već srcem. Isto tako, da ne pristupaš nijednom poslu bez prethodnog smirenog uzdanja u Boga, zato što ćeš se u suprotnom mučiti brigama i neizvesnošću, mozak ćeš zamarati i osećaćeš se duševno veoma loše. U preteranoj zabrinutosti se obično krije bezverje. Ali, isto tako preterana zabrinutost može proizilaziti i od gordosti.
STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
24 Novembar 2011
Iz svetovnih blagodeti proizilazi teskoba ovoga sveta
Koliko se više ljudi udaljavaju od prirodnog, jednostavnog života, i što se više okružuju luksuzom, toliko se uvećava i njihova teskoba, I koliko se više udaljuju od Boga, prirodno je da ni u čemu ne nalaze spokojstva. Zato se i vrte zabrinuti, čak i oko meseca - kao kaiš motora oko ludog trčka[1], zato što na celu našu planetu ne može više da stane sva njihova zabrinutost.
Iz svetovnog lagodnog života, iz blagodeti ovoga sveta proizilazi i teskoba u svetu. Formalno, površno obrazovanje, stečeno uz mnogo teskobe i nervne napetosti, svakodnevno odvodi na stotine ljudi (čak i malu decu to pogađa) na psihoanalize i kod psihijatara, pa tako se gradi sve više duševnih bolnica i ima sve više psihijatara, dok mnogi ti psihijatri niti u Boga veruju niti dušu priznaju. Shodno tome, kako mogu takvi ljudi da pomognu dušama, kada su i sami nervno napeti i puni teskobe? Kako je moguće čoveka istinski utešiti, ako on ne veruje u Boga i u istiniti život, u život posle smrti, u život večni? Kada čovek pronikne u dublji smisao života, onog istinskog, tada nestaJe iz njega sva napetost i teskoba, dolazi božanska uteha i on se isceljuje. Kada bi se našao neko ko bi posećivao duševne bolnice i čitao tamo bolesnicima avvu Isaaka, isceljivali bi se svi oni koji bi poverovali u Boga, zato što bi shvatali dublji smisao života.
Ljudi idu da umire; živce ili pomoću lekova za umirenje ili u "joga meditacijama", dok stvarno spokojstvo, koje dolazi onda kada se čovek smirava, ni ne nastoje da zadobiju, a time ni božansku utehu. Pa i oni strani turisti, što dolaze iz raznih zemalja i šetaju po ulicama, po suncu, po žegi, usred prašine i tolike gužve, zamisli samo šta sve ne trpe! Kakav oni pritisak u sebi imaju, čime oni sve ne guše svoju dušu, samo što. ne prepuknu, kad ovaj spoljašnji ventil smatraju predahom! Koliko li su samo progonjeni od sebe samih, kad misle da će odahnuti u svom tom mučenju.
Kad zapazimo čoveka koji u sebi nosi veliku teskobu, sekiraciju i tugu, iako im.a sve što poželi - ništa mu ne nedostaje - treba da znamo da mu nedostaje Bog, Na kraju krajeva, ljude muči i samo bogatstvo, zato što ih materijalna dobra ne ispunjavaju - t.o je dupla muka. Poznajem ljude bogate, koji sve imaju, a nemaju dece i mnogo trpe. Dosadno im je da spavaju, mrzi ih da šetaju, i sve im je muka. "Dobro, kad već imaš slobodnog vremena na pretek, kažem jednome, zanimaj se duhovnim stvarima. Pročitaj jedan Čas, otvori malo Jevanđelje". "Ne mogu", kaže. "Učini i neko dobro delo, pođi do neke bolnice i poseti nekog bolesnika". "Gde čak tamo da idem, kaže ti, i na šta će to izići?" "Idi pomozi nekom siromahu iz svog susedstva". "Ne, ni to mi, kaže, ne pričinjava zadovoljstvo". Zamisli, ima slobodnog vremena, ima gomilu kuća, ima sva blaga, a muči se! Znate li samo koliko takvih ljudi ima? I tako se muče, dok ne pomere pameću. Strašno! A još ako se desi da ne rade, pošto žive od prihoda koji im donosi njihovo bogatstvo, e ti su najjadniji. Jer ipak je bolje, ako imaju makar nekakav posao.
STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
23 Novembar 2011
O pomisli, pažnji i padu
Vidite li kako je Gospod milosrdan! On Vam je dao da osetite šta bi trebalo da tražite i šta bi neprestano trebalo da nam bude na srcu. To je toplota, plamsanje srca pri pomisli na svudaprisutnog i svevidećeg Gospoda, plamsanje koje prati strah. Postarajte se da ovo zadobijete. Međutim, nemojte maštati da ćete to odmah i zadobiti. Sveti starci kažu: što se brzo stekne, brzo se i izgubi. Ono što dostignete trudom, znojem i čestim lišavanjima, to ćete više ceniti i usrdnije čuvati. Samo ne strahujte, nego se držite svojega. Dolaziće vam najrazličitije misli. Ne prihvatajte ih, nego ih odagnajte imenom Gospodnjim. Upravo onako kao što ste činili kad ste se Gospodu obraćali kao deca. Ne zaustavljajte se na njima i nemojte poželeti da sa njima besedite. Čini se da je kod Isihija sve objašnjeno - prilog [nasrtaj] - to je pomisao u svom prvom stupnju; obraćanje pažnje, drugi stupanj, tj. zadržavanje pomisli u duši i razgovor sa njom. To je već rđavo, jer tu postoji i razgovor sa onim koji podmeće pomisao. Zatim sledi naslađivanje pomišlju. To je još gore, jer onda dolazi priklanjanje volje. To već nije daleko od dela, kojim se neko odlučuje na pad. Ko odseče pomisao i ovo će okončati, a ko se pozabavi njom, postoji opasnost da će ići sve dalje i dalje. I zašto o tome da Vam pišem? Čitajte u Dobrotoljublju. Pročitali ste Isihija? Čitajte Filoteja, Teolipta, Nikifora. Nemojte, međutim, čitati sve iz Dobrotoljublja. Dovoljno je i ovo na šta vam je ukazano. Pogledao sam na zid, a odatle gleda starac Serafim. Zato sam se uzgred podsetio. Čitate li Vi njegove pouke? Čitajte, i videćete da i on govori o tom istom. Evo i portreta preosvećenog Inokentija Pezenskog. Pročitajte njegova pisma i videćete da i ona govore o istom. Ma kome da se obratite, sve je to isto.
Tako, dakle, nemate od čega da odustanete, nego bi trebalo da se jednostavno latite dela i da se do kraja trudite na njemu. Neka Vam naš Gospod pošalje Svoj mir!
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
22 Novembar 2011
Blud II
Pri tome je potrebno prizivati u pomoć one svete koji su se istakli naročitim podvizima i trudom u čuvanju čistote i celomudrenosti, kako je, na primer, Danilo Skitski zapovedio jednom bratu koji se borio s bludom, da se pomoli i prizove na pomoć mučenicu Tomaidu, ubijenu radi celomudrenosti, i da kaže ovako: "Bože, radi molitava mučenice Tomaide, pomozi mi!" I taj brat, pomolivši se tako kod groba Mučenice, istog časa je bio izbavljen od bludne strasti. Imajući takva svedočanstva i mi ćemo se moliti i prizivati u pomoć one, o kojima se u Delima svetih govori kako su se podvizavali u trezvenoumlju i čistoti.
Ako te borba silno davi, onda ustani, i, gledajući na nebo, raširi ruke, pomoli se, kao što je savetovao Grigorije Sinait, i Bog će odagnati pomisli. Moli se i tako, kako kaže Sv. Isak: "Ti si silan, Gospode, i Tvoj je podvig: Ti ratuj i pobedi u ovome, Gospode, za nas!"
I, kako uči Jovan Lestvičnik: "Zavapi ka Svemogućem da te spase, ne na brzinu sačinjenim rečima, već smirenim i prostim izgovaranjem: Pomiluj me Gospode, jer sam nemoćan! I poznaćeš silu Višnjega i nevidljive demone nevidljivo odagnati. Uvek se bori protiv napadača imenom Isusovim; jer jače od ovog oružja nećeš naći ni na nebu ni na zemlji."
Kako Jovan Leetvičnik napominje, demon motri na nas, i, kada vidi da nismo u stanju da se protiv njega naoružamo spoljašnjom molitvom, tj. da se pomolimo i rečima i umom, onda naročito napada na nas. Budno pazi i ne oklevaj da se moliš baš u to vreme kada te smućuju skverne pomisli, kao što smo rekli. Uzdiži telesno oko, ili duševno, kako ti je zgodnije, s obzirom na vreme i na meru tvoje snage. I ako budeš tako činio, opitom ćeš poznati da se silom Višnjega i nevidljivom pomoći oni lako pobeđuju. Ako se, pak, olenjiš, posle ćeš se stideti što su te pobedili i savest će ti biti uprljana.
Potrebno je da znamo i onu đavolsku hitrinu, rekli su Oci, kojom on ubacuje u naš um misli na ženska i mlada privlačna lica, da bi se istog trenutka to preseklo, makar ta lica naizgled bila i bezazlena i delovala kao da nisu u stanju da probude strasti; jer, ako zatajiš, onda će te zli prevarant lako zavesti, i tvoje misli okrenuti u mrsku i skvernu pohotu.
Ponekad se događa da i mi sami gledamo na bludne pomisli sa gorčinom, a razmišljajući o njima, hvatamo sebe u tome da želimo takvu gnusnost koja je svojstvena samo beslovesnima, čak se uzbuđujemo time, što je to, budući protivprirodno i životinji strano... Ali, pri takvim čuvstvima, posebno početnici, treba da se čuvaju da ne bi, pri dugom razmišljanju o tome, podlegli u borbi i strasnu misao sproveli u delo. Zato je za nas bezopasnije da odsečemo predlog - početak pomisla. Svojstvo je snažnih da stupaju s njima u rat, jer su naučili da blagougodno razrešavaju te pomisli.
Napokon, čuvaj sebe od razgovora sa ženama i gledanja na njih; izbegavaj, takođe, i stanovanje sa mladim, ženolikim i lepim licima, i od pogleda na njih se uzdržavaj; jer to je đavolja zamka inocima, kako je rekao neko od Otaca. I, ako je moguće, ne ostaj s njima nasamo, kaže Vasilije Veliki, ni u nužnoj potrebi: jer ništa nije važnije za tebe, osim tvoje duše, za koju je Hristos umro i vaskrsao... I ne želi da slušaš od bilo koga nepristojne razgovore koji pobuđuju strasti.
SVETI NIL SORSKI
18 Novembar 2011
Blud I
Veliki je naš podvig u borbi s duhom bluda i težak kao opaki otrov; jer ta borba zahvata i dušu i telo - ove naše biće; zato moramo da se snažno i neprekidno brinemo o tome, da bismo budno i neumorno čuvali svoje srce od bludnih misli, a najpre u dane svetih praznika, kada se pripremamo za pričešće Svetim Tajnama: u to vreme demoni svom snagom nastoje da okaljaju našu savest.
Kada nas napadaju bludne pomisli, tada treba da u sebi oživljavamo Božiji strah - dozivamo sebi u pamet činjenicu da se od Boga ništa ne može sakriti, čak ni tanani otkucaji srca, i da je Gospod Sudija i Ubiratelj sveta, čak i onog najtajnijeg i najskrovitijeg. Tada treba u svom pamćenju da obnovimo i ono obećanje koje smo izgovorili pred Angelima i ljudima, obećanje da ćemo živeti celomudreno i čisto.
Trezvenoumlje i čistota ne odnosi se samo na spoljašnji život, ono treba da obitava u tajnosti srca čoveka koji čuva sebe od rđavih pomisli: a to je Bogu mnogoceno i ugodno; ko se često predaje bludnim mislima i skrnavi sebe njima, taj čini preljubu u srcu svome, rekli su Oci, - i ako ne čuva sebe, onda sa misli prelazi i na samo delo.
A kako je velika beda - sam taj čin - vidi se po tome, što se nijedan greh ne naziva imenom koje su Oci dali ovom grehu: oni ga nazivaju padom; jer, ko upadne u to, oseća se bespomoćnim i silno ga očajanje obuzima.
U vreme borbe protiv bluda mislim da je korisno razmišljati o sebi samom, o liku i zvanju u kojem se nalazimo - razmišljati da smo obučeni u obraz angelski: kako se usuđujemo da uprljamo našu savest i bludnom gadošću uništimo angelski lik koji nosimo? Opomenimo se i stida i srama pred ljudima; jar i tim zamišljanjem stida i srama možemo da odagnamo prljavu i gnusnu nameru. U samoj stvari, predstavimo sebi da nas je neko zatekao u skrnodejstvu: zar ne bismo tada više voleli da umremo, nego da se nađemo u takvom sramu? Na takve i slične načine postarajmo se da odsečemo nečiste pomisli.
Glavno i silno i pobedonosno oružje protiv duha nečistote sastoji se u prilježnoj molitvi Gospodu Bogu, kako uče Sveti Oci. Sveti Maksim Ispovednik dodaje da se protiv bludnih pomisli treba naoružati molitvom, koristeći se molitvenim rečima Psalmopesnika Davida: Izagnavši me opet su oko mene (Ps. 17, 11); radosti moja, izbavi me od onih koji me okružuju (Ps. 32, 7). I Sveti Jovan Levstičnik, govoreći o tome, poziva se na svedoka koji se ovako moli protiv bludnih pomisli: Bože, priteci mi u pomoć (Ps. 63, 1), i tome slično.
SVETI NIL SORSKI
17 Novembar 2011
Sila Hristovog imena
Ako ne možeš da se moliš u tišini srca i bez pomisli i vidiš kako se one plode u tvom umu, ne budi malodušan zbog toga i, ne obazirući se ni na šta, ostaj u molitvi. Sveti Grigorije Sinait, znajući savršeno la je nama strasnima nemoguće pobediti zle pomisli, rekao je "Niko od početnika neće obuzdati um i saseći pomisli, ako ta Sam Bog ne obuzda i odagna pomisli. Samo čvrsti i veoma uspešni u duhovnom trudu postojano čuvaju um i udaljuju pomisli; a ni oni ih ne odstranjuju svojom snagom, već se s Bogom podvizavaju u borbi protiv njih, odeveni u blagodat i potpuno naoružani Gospodom. A ti, prozrevši nečistotu lukavih pomisli, ne plaši se i ne zbunjuj; i ako bi počeli da ti se predstavljaju kao kakvi, naizgled, dobri predmeti, ne obraćaj na njih nikakve pažnje. Već, koliko je moguće, zadržavajući dah i zatvarajući um u srce, umesto oružja često i prilježno prizivaj Gospoda Isusa Hrista. I sve pomisli, kao ognjem zapaljene, Božanstvenim Imenom Gospoda Isusa Hrista, nevidljivo će pobeći.
SVETI NIL SORSKI
16 Novembar 2011
Neprestana molitva
Pokazavši kako različiti stepeni pomisli uzrastaju do strasti, prepodobni Nil nas dalje poučava kako da se protivimo demonskim iskušenjima, suprotstavljajući im se molitvom i ćutanjem i otkriva one čudesne darove, iznad svake ljudske zamisli, kojima Gospod blagodatno prosvećuje svoje ugodnike.
Oci, kaže on, poučavaju da podvižnik treba da se opire demonskoj strani srazmerno njenoj sili, imajući u vidu da će održati pobedu, ili pretrpeti poraz u svom umu. Jednostavnije rečeno: potrebno je da se protivimo zlim pomislima koliko god možemo. Rezultat borbe su - ili venci, ili - kazne; venci - pobedniku, a muke grešniku koji se ne pokaje u ovom životu. "Greh koji zaslužuje kaznu", po rečima Petra Damaskina, "je kada neko pomisao dovede u ispunjenje; a onima koji se čvrsto bore i ne posustaju usred snažne demonske borbe - isplešće se najsjajniji venci."
Najbolja i sigurna bitka dobija se kada se pomisao odstrani na samom početku, i kada se upražnjava neprestana molitva. Jer, ko se usprotivi prvoj nagoveštenoj misli, tj. predlogu, taj će, da tako kažemo, jednim udarcem preseći sva njena potonja dejstva: blagorazumni podvižnik . usmrćuje samu majku zlog poroda tj. lukavi predlog prvorođene misli - rekli su Oci. A pre svega u vreme molitve treba um ovoj dovesti u takvo stanje da bude i gluv i nem, kako je rekao Nil Sinajski, i iz srca odstraniti svaku pomisao, čak naizgled i dobru, kako je rekao Isihije Jerusalimski; jer iz iskustva je poznato da čim se dopusti pristup bestrasnim - dobrim pomislima, odmah za njima slede i strasne - loše: ulazak prvih otvara vrata i drugima.
Tako na sve moguće načine treba da štitiš sebe i od onih pomisli koje se predstavljaju pravima, da bi istrajno i nesmetano gledao u dubinu srca i dozivao: Gospode Isus Hriste, Sine Božiji, pomiluj me, izgovarajući ponekad celu ovu molitvu, ponekad delimično, skraćujući je ovako: Gospode Isuse Hriste, pomiluj me, ili: Sine Božiji, pomiluj me, kako je lakše početnicima, poučava Sveti Grigorije Sinait. Rečima: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me, Oci dodaju i grešnoga, a to je Gospodu Bogu ugodno i nama grešnima upravo odgovara.
Moli se marljivo i kad stojiš i kad sediš, ili ležiš, - moli se, zatvarajući um u srce i zaustavljajući u unutarnjoj tišini, koliko je moguće, i sam dah, da ne bi često disao, kako uči Simeon Novi Bogoslov. A Grigorije Sinait kaže: "Prizivaj Gospoda Isusa Hrista svesrdno, strpljivo i neprekidno, sa puno nade, odstranivši svaku pomisao."
SVETI NIL SORSKI
15 Novembar 2011
UNUTRAŠNjI ŽIVOT
Unutrašnji život je temelj nad temeljima pravoslavne vere i on mora biti sastavni deo života pravoslavnog Hrišćanina. Ukoliko ne budemo bdili nad sobom, nad svojim srcem, nad svojim razumom i pomislima nećemo se spasti. Moramo da pazimo da sve naklonosti našeg srca budu usmerene na proslavljanje Gospoda i da naše misli budu usmerene samo prema Njemu.
Kroz samopoznanje i bdenje nad sobom dobijamo blagodat i silu za sticanje besmrtnog života.
Ponekad gledaš čoveka - naizgled se ni po čemu ne razlikuje od drugih, a po unutrašnjem životu je velik pred Bogom i često čini velika dela dobrodetelji.
Bez unutrašnjeg života, bez bdenja nad sobom čovek lako pada u greške i bezakonja, zato treba da se trudimo da našim spoljašnjim, spoljašnjim ponašanjem upravlja unutrašnje raspoloženje srca. Ukoliko čovekov spoljašnji život preovladava nad unutrašnjim, ukoliko je on zaokupljen samo zemaljskim stvarima i ne stara se o duhovnim, t.j. o svom spasenju, pre ili kasnije osetiće nezadovoljstvo životom, prazninu, mrak, i to će ga neizbežno odvesti u čamotinju, pa čak i u očajanje.
Da, strašno je živeti bez Boga, drugim rečima, bez unutrašnjeg života ovakav čovek se nikada neće nasladiti mirom i duhovnom radošću, radošću po Bogu u ovdašnjem zemaljskom životu, a još manje u životu budućeg veka.
Trudi se, prijatelju moj, da unutrašnjem životu daš prvostepeni značaj. Nemoj misliti da je on moguć samo za pojedine izabrane. On je prihvatljiv za sve ljude bilo kog zvanja, bilo kog stanja, koji žive u bilo koje vreme, koji obavljaju bilo koju dužnost, bilo koji posao, pa čak i najteži. Nema razloga zbog kojeg čovek ne bi mogao da uće u sebe i da prati svaki pokret srca, svaku pomisao. Ne može samo onaj ko ne želi da se bavi unutrašnjim životom, ko više želi da se bavi sobom nego Gospodom. Međutim, u duši koja je zaokupljena samo sobom, samo spoljašnjim životom ne može da prebiva blagodat.
Moli, prijatelju moj, Gospoda našeg Isusa Hrista, da ti daruje onu čistu svetlost samopoznanja koja bi te naučila da se nikad ne odvajaš od Gospoda. Kad okusiš sladost unutrašnjeg života više niko i ništa neće moći da te spreči u pobožnosti. Gospod onome ko se bavi samosazrcanjem daruje takvu sposobnost da može istovremeno i da se moli i da obavlja najkomplikovaniji i najteži posao. Evo, na primer, umetnik, muzičar, skulptor, pa čak i pisac mogu istovremeno unutrašnje da se mole i da se bave svojim poslom, i još da učestvuju u razgovoru.
Mnogima to izgleda nedostižno, nemoguće, ali u stvarnosti tako jeste. Ovi ljudi stalno okušaju sladost besede s Gospodom, nasićeni su i obiluju duhovnom radošću. I ti teži ka tome.
SHIIGUMAN SAVA PSKOVSKO-PEČERSKI
14 Novembar 2011
Strah Božji iznad straha smrti
Ne bojte se onih koji ubijaju telo i potom ne mogu ništa više učiniti. Nego ću vam ukazati koga da se bojite: Bojte se onoga koji, pošto ubije, ima vlast baciti u pakao; da, kažem vam, njega se bojte (Lk.12,4-5). Najsnažniji strah u nama jeste strah od smrti. Gospod, međutim, govori da strah Božiji treba da bude iznad straha od smrti. U slučaju da javi okolnost koja zahteva ili da se izgubi život ili da postupi protivno strahu Božijem, radije izaberi smrt. Jer, ako postupiš protiv straha Božijeg, po telesnoj smrti (koju svakako nećeš moći izbeći) susrešćeš i drugu smrt, koja je bezmerno strašnija od svake, i najužasnije telesne smrti. Kada bismo to uvek imali u vidu, strah Božiji ne bi slabio u nama i ne bismo imali dela koja bi mu bila protivna. Pretpostavimo da se bude strasti. U vreme kada one ustaju, savest, oživljena strahom Božijim, zahteva da im se suprotstavimo. Otkazivanje zahtevima strasti izgledaće nam kao rastavljanje sa životom, kao ubijanje tela. Zbog toga, kada se rodi uznemirenje čula ovakve vrste, i počne da koleba savest, požuri da podigneš u sebi strah Božiji i strah od Suda Božijeg sa njegovim posledicama. Tada će bojazan od najstrašnije smrti prognati bojazan od slabije smrti, i tebi će biti lako da istraješ u zahtevima dužnosti i savesti. Eto kako se ispunjava ono što je rekao Eklisijast: "Sećaj se svoga kraja i doveka nećeš pogrešiti".
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
11 Novembar 2011
Poklonimo Bogu svoje srce
Vidite kakav nam je život na zemlji. Ako se ne sjedinimo sa izvorom života, nema nam života, ma kakve da imamo utehe ovozemaljske, ma kakve povoljne uslove života, sve je muka duhu. Jedina je ljubav ta koja podmiruje radost ili utehu svima. Mi moramo nekom pokloniti srce, jer bez ljubavi života nema. Ali, kome god da poklonimo život ovde na zemlji, bilo to rođenom ocu, majci, bratu, ženi, mužu, svi nas mogu prezreti i odbaciti. Zašto? Zato što su svi ograničeni u vremenu i prostoru. Ono što je ograničeno vremenom i prostorom ne može da nam pruži beskonačno, samo konačno. A mi tražimo beskonačno – ako je ljubav, neka se ne menja, neka uvek traje, a to od ograničenih bića ne možemo dobiti, jedino od Boga.
Bog je bezgranično biće, sve obuhvata i on jedini je moćan i silan da nam da ono što duša naša potrebuje i zahteva. Mi svi tražimo život, a to znači ljubav, tražimo ljubav, a zemaljska ljubav, ljubav koja je ovde na zemlji je ograničena. Sve što je ograničeno ne može da se podmiri, a mi, iako smo malo biće, tražimo beskonačno, neizmenljivo. Samo Bog, koji podmiruje srce anđela i svetih, podmiruje i osećanja našeg srca. Bez obzira da li ga mi poštujemo ili ne, on se ne odvaja od života, on je pokretač života i živi u centru svakog živog bića, u srcu.
Otac Tadej Vitovnički
10 Novembar 2011
Starče, mnogo me brine što mi se javljaju pomisli nepostojanosti u veri
To što se brineš i ne prihvataš takve pomisli znači da su te pomisli od đavola. Hristos ponekad dopušta da imamo pomisli sumnje i nepostojanosti u veri, kako bi video našu odlučnost i usrdnost. Međutim, naš