Današnja Poruka
Odnosi sa rođacima i prijateljima
Jedna gospođa nas je, starče, pitala šta da čini sa dve svoje rođake koje godinama žive na njen račun.
- Šta bi ona htela? Da sada napišemo novo Jevanđelje? Bog od nje traži da im pomaže i On će učiniti ono što je dobro za njihove duše.
- Kada među rođacima, starče, dođe do nesporazuma, treba li neko nešto da im kaže da bi im pomoglo?
- Da. Svakako treba nešto da im kaže kako bi im pomogao, ali oprezno, jer ako ćuti, može da pogreši. Ako ga pogrešno shvate, treba ponovo da ode da im kaže: "Oprostite što sam vas ražalostio", a onda treba da ih ostavi i da se moli za njih.
Onaj ko želi da živi duhovnim životom treba naročito da vodi računa kada su u pitanju odnosi sa rođacima i prijateljima. Može mu se desiti da ga ismevaju, iako su sa njim ljubazni. Svetovna ljubaznost može da nanese veliko zlo, jer je često licemerna. Po spoljašnjosti čovek može da izgleda kao savršeni svetac, ali, kada se otkrije njegov unutrašnji svet, da bude sasvim suprotno.
- Kada čovek oseti dobrotu onog drugog, da li je dobro, starče, da to i pokaže?
- Ako mu je taj čovek veoma blizak, nije potrebno, jer će kad-tad da mu uzvrati. Ali ako mu nije naročito blizak, onda neka mu izrazi svoju zahvalnost, onako kako može. Nepoznatim ljudima kažemo "hvala". Ako poželi, na primer, dete da izrazi svoju zahvalnost roditeljima, ne treba da čini ništa drugo, osim da lepo kaže "hvala" za sve što mu roditelji čine.
Mnogo pomaže kada je čovek prostodušan u odnosima sa drugima, da prema njima uvek ima dobru pomisao i da ne uzima sve ljude za ozbiljno. Treba da izbegava razgovore koji se vode tobož na duhovnu dobrobit, a od kojih čoveka zaboli glava. Ne treba da traži da njegov duhovni život shvate ljudi koji ne veruju u Boga. Mnogo je bolje da se moli za njih da im Bog oprosti i da ih prosvetli. Sa svakim čovekom treba razgovarati jezikom koji on razume i treba mu otkrivati velike istine u kojima živi onako kako je njemu blisko, jer neće drugačije razumeti, budući da govori na drugoj frekvenciji i drugoj talasnoj dužini.
Neki kažu: "Hteo bih da i drugi poznaju Hrista, kao što sam Ga ja poznao" i onda se prema drugima postavljaju kao učitelji. Treba, međutim, njihov život po svemu da bude u skladu sa onim što uče druge. Kada svojim životom pokušavaju drugoga da uče Hristu, a njihov život nije u skladu sa onim što govore, onda ne mogu da kažu da su poznali Hrista. Ako čovek sam ne živi ono što govori, biće van stvarnosti i pre, ili kasnije, sam će se odati. Kada sa bolom i istinskom ljubavlju priđemo nekome, onda ta istinska Hristova ljubav menja našeg bližnjega. Čovek koji je dospeo do svetosti, gde god da se nađe, na neki način stvara oko sebe duhovno elektromagnetsko polje i,vrši uticaj na sve koji se u tom polju nalaze. Treba, razume se, da se molimo i da svoju ljubav ne rasipamo i svoje srce ne dajemo lako, jer se veoma često dešava da neki iskorišćavaju naše srce i gaze ga, ili drugačije ne mogu da nas prihvate, pa nas pogrešno shvataju.
STARAC PAJSIJE SVETOGORAC 08 Septembar 2010
Deca i duhovni život
- Starče, jedna majka daje svom detetu svetu vodicu i ono je pljuje. Šta da radi?
- Mora da se moli za svoje dete. Možda način na koji mu daje svetu vodicu izaziva kod deteta takvu reakciju. Kako bi deca bila na putu Božijem i roditelji moraju duhovno ispravno da žive. Neki roditelji, koji žive u veri, trude se da pomognu svojoj deci da postanu dobra deca, ne zato što ih brine spasenje njihove duše i ne zato što ih brine spasenje sopstvene duše, nego zato što jednostavno žele da imaju dobru decu. Mnogo ih više, znači, zabrinjava šta će reći svet o njihovoj deci, nego to da će možda otići u pakao. Kako onda Bog da im pomogne? Nije cilj da na silu teraju decu da idu u crkvu, nego je cilj da deca zavole crkvu. Da ne čine dobro preko volje, već da to osećaju kao potrebu. Roditeljski život pun svetosti daje obaveštenja dečijim dušama, pa se prirodno povinuju. Tako rastu u blagočestivosti i dvostrukom zdravlju, bez duševnih povreda. Ako roditelji primoravaju dete iz straha Božijeg, onda Bog pomaže, a i dete dobija pomoć. Ali, ako to čine iz egoizma, onda Bog ne pomaže. Često se deca muče zbog roditeljske gordosti.
- Starče, neke majke nas pitaju koju molitvu da izgovaraju deca od tri-četiri godine?
- Recite im: "Ti si mu majka. Sama proceni koliko tvoje dete može da podnese." Neka od toga ne prave nikakvo pravilo.
- Roditelji često dovode ovamo decu na bdenje. Da li je to, starče, zamorno za malu decu?
- Neka ih, za vreme jutrenja ostave malo da se odmore, a za vreme božanstvene Liturgije neka ih dovedu u hram.
Trebalo bi da majke svoju decu bez prisile od malena uče da se mole. Po selima u Kapadokiji stanovnici su izraženo živeli po podvižničkom predanju. Odlazili su sa decom u isposnice i tamo su pravili metanije i molili se sa suzama, pa su tako i decu učili da se mole. Kada bi Turci noću dolazili da ih pljačkaju, prolazili bi pored crkvica i odande čuli plač, pa bi se čudili. "Dobro, šta se ovde zbiva?" govorili bi, "ovi se danju smeju, a noću plaču?" Nisu mogli da shvate u čemu je stvar.
Zahvaljujući molitvama sasvim male dece, mogu da se dogode velika čuda. Što god ištu od Boga, On im to dariva, jer su sasvim bezazlena i Bog čuje njihovu čistu molitvu. Sećam se, kada su naši roditelji jednom otišli na njivu, ostavili su me samog kod kuće sa još dva mlađa brata. Iznenada se nebo zacrne i poče da pljušti kiša kao iz kabla. "Šta će biti sada sa našim roditeljima?" rekosmo. "Kako će da se vrate kući?" Dvojica mlađih počeše da plaču. "Dođite", rekoh im, "da molimo Hrista da zaustavi kišu." Sva trojica smo klekli pred ikone i pomolili se. Posle nekoliko minuta kiša je prestala.
Roditelji sa rasuđivanjem treba da pomognu deci da od najranijeg detinjstva priđu Hristu i da od malena žive u duhovnim sladostima. Kada pođu u školu treba polako da ih nauče da čitaju poneku duhovnu knjigu i da im pomognu da žive duhovno. Onda će biti anđeli i kroz molitvu će imati veliku smelost pred Bogom. Takva deca su u duhovnom smislu glave porodice. Žitija svetitelja mnogo pomažu maloj deci u duhovnom životu. Ja sam još kao mali uzimao neka žitija koja su u ono vreme postojala i odlazio u šumu: izučavao sam ih i molio se. Lebdeo sam od radosti. Od desete do šesnaeste godine, kada je počeo grčko-italijanski rat, bezbrižno sam živeo duhovnim životom. Dečije radosti su čiste: urezuju se čoveku u dušu i mnogo mu znače kada odraste. Ako deca žive duhovnim životom, proživeće veselo ovaj život, a u onom će se večno radovati pored Hrista.
STARAC PAJSIJE SVETOGORAC 07 Septembar 2010
Ko sam ja-upitao je Gospod
Šta govori narod ko sam ja upitao je Gospod. Odgovarajući, apostoli su izneli mnenja koja su po narodu kružila o Njemu, i koja su se sva izgradila po tadašnjem načinu shvatanja: jedan je govorio da je On Jovan Krstitelj, drugi - da je Ilija, a treći opet, da je neki od drevnih proroka koji je vaskrsao (Lk.9,18). Kako, pak, danas govore? Takođe različito, svaki po svom obrascu mišljenja. Kakav će odgovor dati materijalisti, bezbožnici i bezdušnici iz roda majmuna, kad kod njih nema ni Boga ni duše? Spiritisti se, slično arijancima, izdvajaju odgovorom koji je anatemisan na Prvom vaseljenskom saboru. Deisti vide Boga suviše udaljenog od sveta i, budući u nemogućnosti da u svoj sistem smeste tajne Ovaploćenja, odgovaraju kao evioniti, i socinijani. Slične odgovore naći ćete i u ruskom društvu, budući da navedene tri vrste ljudi postoje i množe se i kod nas. Ipak, neka je slava Gospodu što kod nas preovladava broj onih koji iskreno veruju i koji se strogo drže apostolskog ispovedanja da je Gospod Isus Hristos ovaploćeni jedinorodni Sin Božiji koji je još u raju obećan praroditeljima našim kao Spasitelj i Iskupitelj roda ljudskog. Koja će strana pretegnuti, jedino Bog zna. Mi se molimo za očuvanje svetlosti Hristove kod nas i za odgnanje tame lažnih učenja. Mi smo skloni zlu. Zbog toga neće biti za čuđenje ako laž zauzme prvo mesto. Ona već i sada otkriveno ide po trgovima grada, dok se ranije oprezno čuvala od pogleda verujućih Hrišćana.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK 06 Septembar 2010
Duhovni život supružnika
- Kada muž ne živi duhovnim životom, šta u tom slučaju, starče, treba da čini žena!
- Da ga uputi na Hrista i da se moli da mu On malo omekša srce. Hristos će se polako uvući u njegovo srce i on će početi sebi da postavlja pitanja. Čim malo omekša njegovo srce, onda žena može da traži od njega da je automobilom odveze, na primer, u crkvu. Ali neće mu reći "dođi i ti u crkvu", nego će mu reći: "Možeš li, molim te, da me odvezeš do crkve?" Ako je odveze do crkve, možda će on reći: "Pa pošto sam već došao dovde, ući ću i ja malo da upalim sveću." I tako će, malo, po malo, možda otići i dalje.
- Može li, starče, ženin duhovnik na neki način da pomogne i mužu?
- Ponekad, kako bi muž dobio pomoć, duhovnik mora duhovno da deluje na ženu. Sa žene će se dobro preneti i na muža i ako ima dobro srce, Bog će mu pomoći da se.promeni.
Žena je po svojoj prirodi pobožna. Ali, kada muž, iako je malo ravnodušan prema Crkvi, napravi preokret u duhovnom smislu, a potom ujednačeno napreduje, ni žena ga ne može dostići. Može čak da počne i da mu zavidi, jer ona ne napreduje. Zbog toga, u takvim slučajevima kažem muževima da budu oprezni. Jer šta se dešava? Što muž više napreduje na svom duhovnom putu, to mu žena više "udara kontru", ako ona ne živi duhovnim životom. A ako muž kaže: "Kasno je, ustani da idemo u crkvu", ona mu kaže: '"Ajde, idi sam! Imam danas mnogo posla..." Ili, ako joj muž kaže: "Dobro, zašto ti se ugasilo kandilo?" pa pođe sam da ga upali, povređuje njen egoizam, pa počinje da viče: "Šta ti je, jesi li pop? Hoćeš li da postaneš monah?" Može čak da mu kaže: "Zašto da stalno palimo kandilo? Bolje da ulje damo nekom siromahu." Može dospeti i do protestanskih teorija. Naravno, posle joj je krivo zbog svega što je rekla, ali joj je krivo i zbog napretka koji vidi kod svoga muža. Hiljadu puta je bolje, u takvim slučajevima, da kandilo ostane ugašeno, nego da muž sam pali kandilo.
Dakle, kako bih spasao porodice od raspada, muževima kažem: "Kaži svojoj ženi, kada vidiš da je dobro raspoložena: "Ako odlazim u crkvu, malo se pomolim i napravim poneku metaniju, ili pročitam poneku duhovnu knjigu, ne činim to iz velike blagočestivosti, nego zato što me to zadržava i pomaže da me društvo ne bi odvuklo u kafanu itd." Kada muž tako predstavi situaciju, onda se žena obraduje, pa može da se promeni i da ga duhovno prevaziđe. Ali ako to ne predstavi tako, atmosfera postaje sve zategnutija, pa može da dođe i do razvoda. Ako muž želi duhovno da pomogne ženi, neka se potrudi da je poveže sa nekom porodicom koja duhovno živi. Ako je majka te porodice pritom izuzetno blagočestiva, to će njegovoj ženi dati motiv da se na nju ugleda.
STARAC PAJSIJE SVETOGORAC 03 Septembar 2010
Postepen rast
Priča o postepenom rastu pšenice iz semena (Mk.4,26-29) u odnosu na svakog čoveka simvolizuje postepeni rast skrivenog čoveka srca, blagodaću Božijom posejanog i čuvanog, a u odnosu na čovečanstvo - postepeni rast tela Crkve ili zajednice spasavanih u Gospodu Isusu Hristu, na način koji je On ustanovio. Tom pričom se daje odgovor na pitanje zbog čega ni do našeg vremena Hrišćanstvo nije postalo sveobuhvatno? Seme koje čovek baci na zemlju klija i raste samo po sebi, bez njegovog znanja, dok on spava i ustaje. Položivši na zemlji seme božanstvenog života, i Gospod ostavlja slobodu da se po sebi razrasta, potčinivši ga njegovom prirodnom toku događanja i ne vršeći nasilje nad njim. On ga samo čuva, pomažući mu u nekim slučajevima i dajući mu opšte usmerenje. Uzrok tome je u slobodi čoveka. Gospod traži da mu se sam čovek potčini i čeka priklanjanje njegove slobode. Zbog toga se delo i odužilo. Kad bi sve zavisilo samo od volje Božije, već odavno bi svi bili Hrišćani. Druga misao: telo Crkve koje je u izgradnji, gradi se na nebu. Sa zemlje, međutim, pritiče materijal, koji se takođe oblikuje nebeskim delateljima. Reč dolazi sa neba na zemlju i privlači one koji je hoće. Oni koji je prihvate i slede joj, kao sirovi materijal dolaze u radionicu Božiju, u Crkvu, i tu se prerađuju po obrascima koji su sa neba dati. Po izlasku iz ovog života, prerađeni prelaze na nebo i ulaze u zdanje Božije, svako na odgovarajuće mesto. I tako bez prekida. Prema tome, delo Božije nije u zastoju. Sveopšta raširenost Hrišćanstva i nije neophodan uslov za njega. Zdanje Božije se gradi nevidljivo.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
02 Septembar 2010
Molitva u porodici
- Da li, starče, cela porodica treba da učestvuje na večernjoj molitvi (molitvi pre spavanja)?
- Odrasli treba da se ponašaju dostojanstveno. Oni treba da čitaju molitve pre spavanja, a maloj deci treba da kažu: "Ako želite, ostanite malo." Ako su deca nešto veća, porodica već može da ima svoj tipik: na primer, petnaest minuta veliki, a dva, ili pet minuta deca, a onda koliko sama žele. Ako ih roditelji zadržavaju na celom čitanju molitava pre spavanja, može im dosaditi. Ne treba ih prisiljavati, jer ona još ne razumeju moć i vrednost molitve. Roditelji, pretpostavimo, mogu da jedu i pasulj i meso, ili kakvu god jaku hranu. Ali kada dete još samo pije mleko, hoće li mu roditelji reći da jede meso, jer je dobro za jačanje? Možda i jeste dobro za jačanje, ali jadno dete ne može da ga svari. Zato mu u početku daju samo malo soka od mesa, kako bi poželelo i drugi put da ga jede.
- Starče, ponekad su i stariji uveče toliko umorni, da ne mogu ni molitve pre spavanja da izmole?
- Ako su mnogo umorni, ili bolesni, neka izgovore samo polovinu molitava pre spavanja, ili makar jedan "Oče naš". Neka nikako ne propuste molitvu. To je kao u ratu. Ako se nađeš uveče na nekom uzvišenju okružen neprijateljem, ispališ poneki metak da uplašiš neprijatelja da te ne bi napao. Tako isto i oni neka ispale poneki metak, da bi se "pokvarenjak"[1] uplašio i otišao.
Molitva ima veliku moć u porodici. Poznajem dvojicu braće koji su uspeli molitvom da postignu ne samo da im se ne razvedu roditelji, koji su imali veliki problem u međusobnom odnosu, već i da se ponovo zavole, Nama je naš otac govorio: "Ne znam šta ćete da radite, ali dva puta dnevno ćete morati da dajete "raport" Bogu, kako bi znao gde se nalazite." Molili smo se pred ikonama svakoga jutra i svake večeri, svi zajedno: otac, majka i deca i na kraju smo pravili metanije pred Hristovom ikonom. Kada bismo imali neki problem u porodici, molili smo se da se reši. Sećam se, jednom kada se razboleo naš najmlađi brat, otac nam je rekao: "Dođite da zamolimo Boga za njega, ili da ozdravi, ili da ga uzme, samo da se ne muči." Pomolili smo se svi zajedno i naš brat je ozdravio. Ali i za trpezom smo sedeli svi zajedno. Prvo bismo se pomolili i tek onda počinjali da jedemo. Ako bi neko počeo da jede pre nego što se blagoslovi trpeza, govorili bismo: "On je zabludeo". Nedostatak uzdržavanja smatrali smo bludničenjem. Kada svako dolazi kući kada hoće i jede sam, bez nekog posebnog razloga, to predstavlja raspad porodice.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK 01 Septembar 2010
O postu
Koliko se mnogo govori o postu, koliko se često ustaje protiv njega i govori: čemu post, i to tako strog, kada Gospod Sam govori da ne prlja čoveka ono što ulazi na usta nego ono što izlazi iz srca (Mt. 15,11), a i apostol uči: "Koji ne jede neka ne osuđuje onoga koji jede" (Rim. 14,3), i sveti Zlatoust na dan svete Pashe poziva u radost sve - i one koji su postili i one koji nisu postili.
Čini mi se da posle onoga što sam vam ranije pisao misli koje ću sada izneti neće za vas predstavljati neku osobitu teškoću. Siroti post! Koliko je samo pretrpeo poruga, ismevanja, progona, ali se ipak po milosti Božijoj održao. Pa kako bi drugačije i moglo biti? On ima čvrstu potporu - Gospod je postio, apostoli su postili i pri tome ne malo, kao što svedoči za sebe apostol Pavle, govoreći: "U mnogom pošćenju" (2.Kor. p,27). I svi sveti ugodnici Božiji držali su strog post, tako da, kada bismo bili udostojeni viđenja rajskih obitališta, ne bismo tamo našli ni jednoga kome ne bi bio stran podvig posta. Tako i treba da bude. Naime, kršenjem posta izgubljen je raj, pa je preduzimanje strogog posta moralo da se pojavi kao jedno od sredstava za vraćanje izgubljenog raja. Majka naša, sveta Crkva, milostiva je i žalostiva srca i nikada se ne ponaša kao maćeha prema nama. Zar bi nam ona stavila na pleća toliko teško breme kada ono ne bi bilo potrebno? Ona nam ipak to nalaže - očigledno je da drugačije nije moguće. Moramo se pokoriti. I svi koji žele da se spasu pokoravaju se. Pogledajte oko sebe. Čim neko počne da se više stara za dušu svoju, odmah otpočinje post, i što veće staranje pokazuje, utoliko strože posti. Zašto je to tako? Zato što se uz post ovo delo odvija uspešnije i lakše je ovladati vlastitom dušom. Ko se uklanja od posta, njemu, očigledno, spasenje nije naročito vredno. Naime, tamo gde trbuh piše zakone, tamo je trbuh bog, a kome je bog trbuh, taj je neprijatelj krsta Hristovog. Ko je neprijatelj krsta, taj je neprijatelj Hrista, Spasitelja našega i Boga. Dakle, evo kako ćete ubuduće postupati. Čim neko počne da ustaje protiv raznih podvižničkih ustanova Božijih, pitajte ga: koju ustanovu on prihvata ako ovo odbacuje? Na primer, ako neko odbacuje post, pitajte ga: A da li je potrebno odlaziti u crkvu? Da li je potrebno držati domaće molitveno pravilo? Da li je potrebno ispovedati se i ostalo? I najverovatnije će se ustanoviti da on odbacuje sve to. Biće vam jasno da on uopšte ne cilja na post, nego je protiv bilo kakvih ograničenja. On bi voleo da živi potpuno po svojoj volji. Pa neka ga, neka živi kako želi. Vi mu ipak neizostavno pročitajte reči Božije koje se odnose na široki put. To je dužnost svakoga ko zna reči Božije o ovome putu. Naime, kada za sve ovo pitate, ispostaviće se da je čovek koji na ovaj način mudruje, reklo bi se, sasvim druge vere. Slobodno mu to kažite. Kažite mu: "Brate, ti imaš drugog boga, druge zakone, druga uzdanja, a nama je Bog Gospod Isus Hristos Koji je postio, majka nam je sveta Crkva koja svojim ustavima zahteva post. Pomoćnici su nam sveti apostoli, pastiri i učitelji vaseljene, a svi su oni od reda bili isposnici i zakonopoložnici posta. Prema tome, mi ne možemo drugačije postupati, a ti slobodno idi svojim putem". Šta mislite, hoćete li ubediti takve? Možemo li to postići? Takvima je čelo gvozdeno i vrat nesavitljiv. Šta ćete sa njima učiniti? Nemojte misliti da oni imaju bilo kakve opravdane rezone. Ne, oni se samo jako inate. Recimo: kriva tumačenja koja ste čuli verovatno se u njihovoj sredini smatraju za uzvišene ideale. Mećutim, šta je tu zapravo u pitanju? Oni kažu: "Ne pogani čoveka ono što ulazi u usta". Ko će, međutim, osporiti ovu tvrdnju? Zar oni koji poste praktikuju uzdržavanje od hrane zato što se plaše da će se njome oskvrniti? Bože sačuvaj, niko ništa slično ni ne pomišlja. Međutim, mudraci ovoga veka pletu laži ove vrste da bi na neki način sebe opravdali pobožnim dobrim namerama. Oni koji ne drže post oskvrnjuju se, ali ne hranom nego kršenjem zapovesti Božije, nepokornošću i inaćenjem. I oni koji poste a ne čuvaju srce svoje u čistoti ne mogu se smatrati čistima: neophodno je i jedno i drugo - telesni i duševni post. Tako se u poukama govori, tako se i peva u crkvenim pesmama. Ko to ne ispunjava - za to sam post ne snosi nikakvu krivicu. Zašto se uklanjati od posta pod ovim izgovorom? Trebalo bi pitati one koji ne žele da poste, da li svoje srce čuvaju u čistoti? To je teško verovatno. Ako je i uz post i praktikovanje drugih podviga teško upravljati našim dragim srcem, bez posta o tome ne može biti ni govora. Setite se kako je jedan starac sreo mladog monaha koji je izlazio iz krčme i rekao mu: "Čuj, brate, nije dobro da tu odlaziš", na šta mu ovaj odgovori: "More mani, važno je da srce bude čisto". Tada starac sa čuđenjem reče: "Koliko godina živim u pustinji, i postim, i molim se, i retko kuda odlazim, pa još uvek nisam stekao čisto srce, a ti, mladiću, ideš od krčme do krčme, ali si već stigao da zadobiješ čisto srce! O divnog li čuda!". To isto treba kazati i svakome ko odbija da posti. A ono što se tamo dalje kaže: "Onaj koji jede neka ne osuđuje onoga koji jede" - to ne vodi ničemu. Naime, ovde je reč o pouci. Ukoliko se ubrajamo među one koji poste. zahvalićemo za savet ili podsećanje, ali onaj ko ne posti pozivajući se na ove reči ne oslobađa se od obaveze da posti i od odgovornosti za kršenje posta. Ko osuđuje onoga koji ne posti greši, ali onaj koji ne posti time ne postaje pravedan. I zato nemojmo osuđivati, nego svako neka postupa onako kako želi. Međutim, za pravilo ili zakon posta treba se boriti i ne davati slobodoumnima mogućnost da u svojoj iskvarenosti pletu svakojake laži. Najzad, Zlatoustovo snishođenje prema onima koji nisu postili pokazuje samo dobrotu njegovog srca i želju da se na svetlo Hristovo Vaskrsenje svi raduju i da ne bude ni jednog tužnog lica. Takva je želja svetog Oca, a da li se ona zaista ostvaruje na delu - jedino je Bogu znano. Vi možete govoriti bolesniku: "Ozdravi, ozdravi!", a da li će on od tih reči zaista ozdraviti? To isto odnosi se i na ove reči. Svi su pozvani na radost, ali da li se svi istinski raduju? Gde je tu savest? Bučno veselje i komešanje nije radost. Radost je prisutna u srcu koje se, međutim, ne raduje uvek prilikom spoljašnjih likovanja. Sveti Zlatoust, pretpostavljajući da mnoge grize savest zbog toga što nisu postili, već ovu samu grižu savesti poima kao pokajanje i epitimiju i zato sve razrešava radi radosti i veselja. Dakle, ti malobrojni koji se skrušavaju i tuguju zbog narušavanja posta zaista će okusiti duhovnu utehu i umiljenje srca, a drugi teško da će se toga udostojiti. Uostalom, neka tako bude. Zakonitost i obaveznost posta za sve zbog toga se ni ukoliko neće umanjiti.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK 31 Avgust 2010
Postaraj se o sebi
Gospod govori da smo mi, koji ne slušamo Jevanđelje, slični onima kojima pevaju vesele pesme - a oni ne igraju; ili, kojima pevaju tužne - a oni ne plaču. To znači da smo slični onima sa kojima se ništa ne može uraditi. Nama obećavaju Carstvo nebesko, presvetlo i preradosno, a mi ni da mrdnemo - kao da nam se i ne govori. Prete nam Sudom nezaobilaznim i mukama bez kraja, a mi se ne uznemiravamo - kao da i ne čujemo. Zaboravivši se, izgubili smo svako osećanje istinskog samoočuvanja. Idemo kao vođeni pravo na pogubljenje i ne pokazujemo nikakvu brigu o svome udelu. Opustili smo ruke, predali se nehatu: šta bude neka bude! Eto kakav je naš položaj! Zar nisu zbog toga česta samoubistva? I to je plod sadašnjih učenja, sadašnjih pogleda na čoveka i njegovo značenje! Eto vam progresa! Eto vam i prosvete! Bolje je biti krajnji neznalica i sa strahom Božijim dušu svoju spasti, nego steći ime prosvećenog, a poginuti navek, i čitavog života se ne setiti na ono što će biti posle smrti. Iz reči Božije o Carstvu nebesnom i adu neće se izostaviti ni jedno slovo. Ovu istinu neka svako primi ka srcu kao stvar koja se lično njega tiče, i neka se postara o sebi koliko mu je moguće i koliko mu je još vremena ostalo.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK 30 Avgust 2010
Starče,kako otac porodice može da se vežba [podvizava} u vrlini!
- Bog za to pruža prilike. Ali mnogi, iako od Boga traže da im pruži priliku, kako bi se vežbali [podvizavali] u vrlini, ropću kada naiđu na neku teškoću. Ponekad, na primer, dobri Bog, od svoje beskrajne ljubavi, da bi se muž ogledao u smirenju i trpljenju, oduzima blagodat Svoju od žene i ona počinje da biva sebična i gruba prema njemu. Onda muž treba da se raduje i blagodari Bogu zbog prilike koju mu pruža da dospe do svetosti, a ne da gunđa. Ili majka traži od Boga da joj podari trpeljivosti. Dođe dete i, tek što je postavila sto da ručaju, povuče stolnjak i sve padne na pod. To je kao da je dete reklo majci: "Mama, budi trpeljiva!"...
I uopšte, teškoće koje danas postoje u svetu zahtevaju od svih, koji žele da žive bar malo u skladu sa duhovnošću, da budu na oprezu. Kao što ljudi kad, sačuvaj Bože, izbije rat, moraju da budu na oprezu, isto tako, čini mi se, moraju sada da budu oprezni svi oni koji se trude da žive duhovnim životom. Eto, koliko teškoća imaju ona jadna deca koja su u Crkvi! Međutim, rat koji vode protiv ružne okoline u kojoj žive, pomaže im da budu na neki način budna. I vidiš, u vreme mira, kada ne postoje velike neprilike, većini ljudi popušta oprez, iako bi trebalo baš taj mir da iskoriste za duhovni napredak, da se trude da iskorene svoje mane i da odneguju vrline.
U duhovnom životu mnogo pomaže molitveno tihovanje. Dobro bi bilo kad bi čovek u toku dana imao bar sat vremena za tihovanje. To mu je potrebno kako bi mogao samoga sebe da ispita, kako bi poznao svoje strasti i kako bi se borio da ih odseče, da očisti svoje srce. Bilo bi veoma dobro kada bi u kući postojala neka mirna prostorija u kojoj bi mogla da se napravi atmosfera kelije. Onda bi u njoj "u tajnosti" (Mt 6, 4), mogao da obavlja svoje duhovne dužnosti, da čita, da se moli. Kada molitvi prethodi malo čitanja duhovnih štiva i bogomislije, mnogo pomaže, jer tako se i duša zagreva i um se prenosi na polje duhovnosti. Zato, kad je neko mnogo rastrzan tokom dana, dobro je da.ima deset minuta za molitvu, makar dva minuta neka čita nešto što može da ga dirne, kako bi odagnao osećanje rastrzanosti.
- Zar nije, starče, pomalo teško da se sve to čini u svetu?
- Nije. Ima mirjana koji žive veoma duhovno, kao da su podvižnici. Oni poste, vrše svoje pravilo, mole se uz brojanicu, prave metaniju, iako imaju decu i unuke. Nedeljom odlaze u crkvu, pričešćuju se i ponovo se vraćaju u svoju "keliju", baš kao pustinjaci, koji nedeljom odlaze u središnji hram i posle se ponovo vraćaju u kelije svom molitvenom tihovanju. Slava Bogu, ima mnogo takvih duša u svetu.
Eto, baš poznajem jednog takvog oca porodice, koji se moli umnosrdačnom molitvom, bilo gde da se nađe i neprestano ima suze pri molitvi. Njegova molitva je postala samodelatna, a suze su mu slatke, to su suze božanske sladosti. Sećam se i jednog radnika zvao se Janis - tamo na Svetoj Gori, koji je naporno radio: radio je za dvojicu. Rekao sam mu da izgovara umnu molitvu dok radi i polako je stekao naviku. da se moli. Jednom dođe kod mene i reče mi da oseća veliku radost kada izgovara molitvu. "Osladila ti se", rekoh mu. Ubrzo sam saznao da su ga ubila dvojica pijanaca. Toliko sam se rastužio! Posle nekoliko dana, neki monah je tražio neki alat, ali ga nije mogao naći, jer ga je Janis negde spremio. Te noći mu se u snu javi Janis i reče mu gde je ostavio ono što je monah tražio. On je, dakle, dostigao do takve duhovne visine, da je mogao da, pomaže iz onog života..
Duhovni život je tako jednostavan! Ako čovek zavoli Boga, ako pozna Njegovu veliku žrtvu i Njegovu dobrodeteljnost i ako sa rasuđivanjem pristupi ugledanju na svetitelje, veoma brzo dostiže do svetosti: dovoljno je da se smirava, da postane svestan svoje ništavnosti i svoje velike neblagodarnosti prema Bogu.
STARAC PAJSIJE SVETOGORAC 27 Avgust 2010
Sastradavanje sa bližnjim pomaže porodici
Što čovek ima u današnje vreme više (materijalnih) dobara, to ima više problema. Niti blagodari Bogu za njegova dobročinstva, niti se osvrće na nesreću svojih bližnjih pa da ponekad udeli milostinju. Odaje se sladostrašću i ne misli na drugoga koji nema šta da jede. Kako da ga posle poseti. blagodat Božija? Kada je neko ovde otac porodice, treba nečega da se odrekne, da nekako uštedi da bi mogao povremeno da deli milostinju. Treba da kaže svojoj ženi i deci da na tom i tom mestu ima neko bolestan, napušten, ili neka siromašna porodica koja je u velikoj oskudici. Ako nemaju novaca da daju, neka im kaže:, "Možemo da im damo makar neku hrišćansku knjigu, kad ih već imamo toliko." Dajući onima koji su u nevolji, čini dobro i samome sebi i svojoj porodici.
Koliko oskudevaju jadni verujući u Rusiji! Jednom sam jednom Ruskom svešteniku dao kutiju tamjana i rekao mu: "Eto, ovo je skromni dar." "Zar je to skromni dar?" kaže on. "Naš tamjan je... kašlješ od njega." I ovde u Grčkoj toliko se muče izbeglice! Na Halkidici sam video nekog izbeglicu koji je po kućama lepio pločice i tražio je za to tri stotine drahmi za kvadratni metar[1] i govorio je "Slava Bogu što imamo hleba." Zato kada mi je neki preduzimač rekao kako se čovek u toku posla tovari grehovima, odgovorih mu: "Ako zaposliš one izbeglice i pomogneš im da zarade, skinućeš sa sebe sve svoje grehove. Nemaju gde da žive. U poređenju sa njima, ti si Onazis."
Bog je dopustio da postoje bolesni, siromašni itd., kako bismo okušali svoju vrlinu. Mogao bi i za bolesne i za siromašne, za sve, da se postara, ali onda bismo imali lažno osećanje da smo ukrašeni vrlinom. Rekli bismo, na primer, da smo milosrdni, iako to ne bismo bili, a ovako naša dela otkrivaju naše vrline. Slava Bogu, postoje ljudi koji se žrtvuju za svoje bližnje. Upoznao sam jednoga koji je, čim se demobilisao, pristao da bude nepravedno osuđen na veliku kaznu, kako bi izbavio jednu porodicu. Nije ni pomislio na sramotu, ili svoju karijeru.
Međutim, uviđam da Bog domostroji tako da bar jedan član svake porodice ima vere i blagočestivosti, Kako bi i ostali u porodici dobili pomoć! Poznavao sam u Konici jednu porodicu u kojoj su svi bili ravnodušni prema Crkvi. Izdvajala se samo jedna kći. Čim bi čula crkveno zvono, ostavila bi sve poslove i odlazila u crkvu. Čak i kada su došli Nemci, pa je crkvenjak zvonio da bi ljudi znali da treba da beže, ona je otišla u crkvu na večernju! Bila je meka srca, iako su njeni roditelji bili veoma škrti. Njen otac bi, umesto da ruča, uzimao komad suva hleba koji bi umakao u vodu. A majka joj je bila takva cicija! Iako su njena deca bila na dobrim položajima i raspolagali priličnom imovinom, ona je džarala po kaminu ne bi li našla bar mali grumen užarenog uglja da ga uzme i njime zapali vatru da ne bi potrošila zrno šibice! Umesto ibrika za kafu, koristila je kutiju od konzerve! Kada sam bio u manastiru Stomiju, njena majka me je volela. Ćerka je zato, kad god je za nekog siromaha htela da uzme nešto iz kuće, pa joj majka ne bi dozvolila, uvek govorila majci: "Majko, to je kaluđeru potrebno." "Daj mu, daj mu" govorila bi tada majka. Samo kada je "kaluđer" bio u pitanju, njena se majka ničemu nije protivila. Ali i tada, za vreme okupacije, ćerka je tiho pomagala siromasima. Nalazila bi načina da iznese džak brašna iz ostave, natovarila bi ga na mazgu i delila brašno siromašnim porodicama. Jednom ju je majka uhvatila i šta je tada morala da istrpi! Tada se zavetovala: "Bože moj, pomozi mi da nađem posao, pa ću celu platu davati za milostinju!" Sutradan su je zvali da ode da radi u nekoj ustanovi. O, koliko se obradovala! I održala je svoj zavet: od plate nije kupila za sebe ni par čarapa. Sve je davala za milostinju. Toliki su tada govorili: "Neka dopusti Bog da se posvete kosti tvojih roditelja!" Zbog toga se Bog posle postarao i za njenu majku.
STARAC PAJSIJE SVETOGORAC 26 Avgust 2010
Prepustimo Bogu da upravlja našim životom
- Starče, zašto se Carstvo Božije u Jevanđelju poredi sa zrnom gorušičinim: "Ono je kao zrno gorušičino koje kad se posije u zemlju manje je od sviju sjemena na zemlji; a kad se posije, uzraste i bude veće od svega povrća" (Mk 4, 3132; uporedi Mt 13, 32; Lk 13,19)?
- Gorušica je kao semenka veoma mala, ali kada se poseje, postane ceo žbun. Čak i ptice mogu da slete na njegove grane. Beseda Gospodnja pravi poređenje sa njenom semenkom zato što se jednom jevanđelskom besedom čovek nadahnjuje i počinje da shvata šta je Carstvo Božije.
- Starče, kako treba razumeti ono što kaže Sveto Pismo: "Carstvo Božije unutra je u vama " (Lk 17, 21)?
- Dušo moja, kada se u nama nalazi deo radosti rajske, onda je Carstvo Božije u nama. Nasuprot tome, kada imamo u sebi teskobu i grižu savesti, onda u sebi imamo deo pakla. Velika je stvar da čovek. bude kadar da na ovome svetu oseti deo rajske radosti. A to nije teško postići; ali nažalost, egoizam nas sprečava od te duhovne veličanstvenosti.
Čovek sam može svoj život da učini rajskim, ako prepusti da njime upravlja Bog, kao dobri Otac. Treba da se uzda u Boga i da ima nadu u Njega za sve što preduzme da učini i da Ga zbog svega slavi. Ne treba da gaji teskobu. Teskoba cepa dušu, parališe je. KaDa ište Carstvo Nebesko, dolazi i sve ostalo. Jevanđelje kaže: "Ištite najprije Carstvo Božije" (Mt 6, 33), ali i "Carstvo nebesko s naporom se osvaja, i podvižnici ga zadobijaju" (Mt 11,12).
Ljudima je danas postalo teško u životu, jer im nije dovoljno malo, nego stalno jure za materijalnim dobrima. Ali svi oni koji žele da žive pravim, čistim duhovnim životom, pre svega treba da budu zadovoljni malim, Kada im je život pojednostavljen, bez mnogo glavobolja oko ovoga, ili onoga, biće oslobođeni ovosvetskog duha i ostaće im vremena za duhovnost. Inače će se umarati pokušavajući da prate modu, izgubiće svoj unutrašnji mir i steći će samo veliku teskobu.
A vidim da ljudi često od svog života naprave mučenje! Kada sam danas sa jednim čovekom dolazio iz Uranopolisa, zamolio me da svratimo na kratko do njegove kuće. Pošto je insistirao nisam želeo da mu pokvarim zadovoljstvo. Čim smo stigli do vrata, vidim kako skida cipele i ulazi u kuću na vrhovima prstiju. "Šta ti je, zašto tako hodaš?" upitah ga. "Ništa, starče", kaže, "hodam pažljivo, da ne pokvarim parket." I šta da mu kažeš? Muče se ljudi bez razloga.
STARAC PAJSIJE SVETOGORAC 25 Avgust 2010
Što čovek više ropće, to se više upropaštava
- Starče, čemu koristi roptanje i kako da ga čovek izbegne?
- Koristi samo nesreći, a sa njim se izlazi na kraj samo slavoslovljem. Roptanje rađa roptanje, a slavoslovlje rađa slavoslovlje. Kada čovek ne ropće zbog neke teškoće u kojoj se nađe, nego slavi Boga, onda đavo puca od besa i odlazi kod drugoga koji ropće, kako bi mu prikazao sve naopako. Jer što čovek više ropće, to se više upropaštava.
Ponekad nas "pokvarenjak" pokrade i natera nas da ničim ne budemo zadovoljni, a čovek duhovno može u svakoj prilici da nađe razlog za slavoslovlje i da tako ima blagoslov Božiji. Evo, znam jednoga tamo na Svetoj Gori koji, ako pada kiša pa mu kažeš "opet pada kiša", počinje: "Da, samo pada kiša, istrulećemo od tolike vlage." Ako malo posle stane kiša i ti mu kažeš "e, nije baš mnogo padalo", kaže: "da, zar je to bila neka kiša? Sve će se osušiti..." A niko ne može da kaže da nije normalan, nego je navikao da gunđa. On je razuman, a misli nerazumno!
Gunđanje i roptanje je prokletstvo. To je kao da čovek proklinje samoga sebe, a onda dolazi gnev Božiji. Poznavao sam dvojicu zemljoradnika iz Epira. Jedan je bio otac porodice i imao jednu, ili dve njive i u svemu se uzdavao u Boga. Radio je koliko je mogao, bez teskobe. "Uradiću koliko stignem." Govorio je, Više puta mu se dogodilo da su mu neki snopovi istruleli od kiše, jer nije stigao da ih sakupi, a neke mu je razduvao vetar, ali on je za sve govorio "Slava Tebi Bože" i sve mu je išlo dobro. A onaj drugi je imao mnogo njiva, stoku itd. Ali nije imao dece. Ako si ga upitao "Kako si?" odgovarao je "Ma pusti, ne pitaj". Nikada nije rekao "Slava Tebi Bože", samo je gunđao i roptao. A da vidite, jednom mu ugine krava, drugi put mu se dogodi ovo, ili ono. Imao je sve, ali nije imao napretka.
Zato kažem, slavoslovlje je velika stvar. Od nas zavisi da li ćemo okusiti, ili ne blagoslove kojima nas Bog dariva. Ali kako da ih okusimo, kada nas Bog, na primer, dariva bananom, a mi mislimo šta li to bolje jede taj i taj brodovlasnik? Koliko ljudi jede samo suvi dvopek, ali danju i noću slave Boga i hrane se nebeskom milinom! Ti ljudi stiču duhovnu osetljivost i poznaju milovanje Božije. Mi to ne znamo, jer se naše srce prekrilo lepljivim muljem i ništa nas ne može zadovoljiti. Ne razumemo da se sreća nalazi u večnosti, a ne u ispraznosti.
STARAC PAJSIJE SVETOGORAC 24 Avgust 2010
Sejač i zemlja
Evo iziđe sejač da seje (Mk.4,3). Od vremena kad je izišao na setvu, sejač ne prestaje da seje. U početku je sam sejao, zatim preko apostola, i najzad preko Božanstvenog Pisma i bogomudrih učitelja. I do sada se svagde seje reč istine Božije. Ako si spreman da budeš dobra zemlja, seme će neizostavno pasti: i posejano će Gospod da razraste. Kako se, pak, pokazati dobrom zemljom? Pažnjom i izučavanjem reči Božije, saosećanjem i ljubavlju prema njoj i spremnošću da se odmah u delo sprovede što se sazna. Pri takvom nastrojenju, ni jedna reč ne ostaje na površini duše, nego svaka ulazi unutra. Sjedinivši se sa srodnom građom duha, ona pušta koren i uzrasta. Hraneći se, zatim - odozgo duhovnim nailascima, a odozdo dobrim željama i trudom - ona razrasta u drvo, daje cvet i plod. Sam je Bog tako ustrojio oko nas i zato ne možemo da se ne čudimo našoj besplodnosti. A to je sve zbog nepažnje i nerada.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK 23 Avgust 2010
O uzanom i širokom putu u ovom životu
Evo šta se još neprestano kod nas govori: "Gospod je stvorio čoveka i uveo ga u raj i obdario ga svima dobrima da bi se naslađivao njima. Posle pada čoveku su, premda je bio prognan iz raja, sposobnost naslađivanja i načini da dođe do naslade ipak ostavljeni. Cvetovi su naslada čulu mirisa, plodovi čulu ukusa, zvezdano nebo očima, pevanje ptica sluhu. Dalje, zbog ovih razloga čovek je izmislio i muziku. Napokon, i sve u prirodi govori o dobroti Sazdatelja sveta. Međutim, pojavljuju se ljudi koji i pored dobre volje Tvorca sve žele da ograniče i svemu da postave pregrade. Oni vrše nasilje nad prirodom i Boga prikazuju onakvim kakav On nije".
Eto dokle smo došli! A ja sam, pošto sam vam prošli put napisao da ni mirjani koji žele da budu istinski hrišćani ne treba da odbacuju strogost monaških pravila, mislio da sam sve već ubedio i da sam sve nedoumice razjasnio. O, kolika je ovde zbrka u shvatanjima! Imam utisak da ste dospeli u ćorsokak, misleći da je istina na njihovoj strani. Kamo sreće da ste im kazali: "Veselite se, prijatelji, otvorite širom sva vrata uteha i naslada ovoga sveta i likujte na gozbi ovoga života! Niko vas ne ograničava i nikakve vam prepreke ne postavlja. Živite kako vam je volja. Vama se samo obraća reč Gospodnja govoreći da postoje dva puta kojima hode sinovi ljudski, put uski i put široki, i da ovaj prvi vodi u život, a ovaj potonji u pogibao. Niste li i sami voljni da pročitate kako je Gospod o ovome kazao u svome Jevanđelju: Uđite na uska vrata; jer su široka vrata i širok put što vode u propast, i mnogo ih ima koji njim idu, jer su uska vrata i tesan put što vode u život, i malo ih je koji ga nalaze (Mt. 7,13-14). Ako želite da čujete, čujte, a ako ne želite, kako vam volja, jer ovo nije ljudska izmišljotina nego zapovest Gospodnja". O, i te kako! "Borite se da uđete na uska vrata", - govori Gospod na drugom mestu - "jer vam kažem: mnogi će tražiti da uđu i neće moći" (Lk. 13,24). Borite se, drugim rečima hitajte, kao da trčite nadmećući se sa drugima da dostignete cilj pre svih i da uđete na uska vrata, boreći se za taj cilj bez obzira na druge i kao da vam drugi nisu važni. O, pustite me, pustite me da uđem! Kao da se plašite da se ne zatvore ta vrata! A zašto je to tako, nije naše da rasuđujemo; ovako je Gospod zapovedio, i to je sve. A kakav je to Gospod? On je radi vašega spasenja Sam pošao po tom tesnom putu pre nas i, pošto je pretrpeo svakovrsne muke, sa krsta je predao Duh svoj Gospodu, kazavši raspetom razbojniku: "Danas ćeš sa Mnom biti u raju" (Lk.23,43). Pa On je Spasitelj naš, i svi koji žele da dostignu u spasenje dužni su za Njim hoditi. Ići za Njim ne može se drugačije nego sa krstom: "Ko hoće za Mnom da ide, neka se odrekne sebe i uzme krst svoj i za Mnom ide" (Mk.8,34). I tako, dakle, svi koji su zaželeli da dospeju u spasenje krenuli su za Njim tesnim i teskobnim putem: apostoli, mučenici, prepodobni i svi spaseni koji sada nastanjuju grad Božiji, Jerusalim nebeski. Pa šta onda činiti? Očigledno je da je nemoguće drugačije dospeti u spasenje ukoliko među spasenima nema ni jednoga ko nije dospeo u mesto večnog spokojstva a da prethodno nije hodio tesnim putem. Nije li bolje povinovati se ovoj neophodnosti, pa makar nam se ona ne činila nimalo slatkom? Mnogo je teže večito se mučiti. Prema tome, neka oni koji imaju želju da dospeju u spasenje nađu načina da se primoraju da to i postignu, ne izmišljajući za sebe nikakva opravdanja. Teško je, ali šta da se radi. Valjda se ovakav život upravo i naziva podvigom i žrtvom, kao što govori za sebe apostol: "Jer ja se već prinosim na žrtvu" (2Tim.4,b). A oni koji to ne žele, neka čine kako im je volja, samo neka znaju da svakovrsna ograničenja ne predstavljaju ljudsku izmišljotinu, nego su zapovest Božija.
Ovome se može dodati i još neko objašnjenje zbog čega je neophodno ovo ili ono konkretno ograničenje. Recimo, zašto je neophodan post, usamljivanje, molitveni napor i slično. Ali za sada ću ovo ostaviti po strani. Oni koji hode spasonosnim putem znaju koliko je i jedno i drugo neophodno, a onima koji se klone toga puta nema potrebe ni govoriti. Kada je reč o krivim tumačenjima o kojima ste pitali, podsetiću vas da sam već jednom prilikom o tome već pisao. Tačno je da je u raju bilo mnogo stvari koje su bile kadre da čoveku pričinjavaju nasladu, ali te stvari su predstavljale spoljašnji ukras rajskog življenja, a ne cilj čovekovog postojanja. Cilj je bio drugačiji: on se sastojao u prebivanju u zajednici sa Bogom posredstvom slobodnog ispunjenja volje Božije. Kada bi raj zanavek ostao čovekovo obitalište, sigurno je da 6i se svi ljudi naslađivali i spoljašnjim nasladama, ali niko o tome ne bi ni razmišljao, niti bi se na bilo koji način starao o tome. To 6i bio neodvojivi i neizbežni pratilac bogougodnog življenja. Prema tome, ni u raju ne 6i govorili o zadovoljstvima niti bi se za njih paštili; međutim, mi koji smo raj izgubili želimo da nasladu proglasimo za glavni cilj našega života. Ipak, kada 6i naslade zakonito mogle predstavljati udeo palog čovečanstva, Gospod ne bi ni pomislio da izagna iz raja pale praroditelje. Međutim, pošto ih je izagnao, time je pokazao da življenje u utehama ne priliči palim ljudima. Naime, grehovnim padom izmenio se sav poredak stvari. Život čovekov postavljen je u kratke vremenske okvire, prepune patnji i nevolja, sa ciljem da se čovek urazumljuje, ispravlja i očišćuje kako bi postao dostojan naslade u drugom, večnom životu, rajskom. Istinski život čovekov nastupa posle smrti ili, tačnije rečeno, nakon vaskrsenja, a ovaj život je samo predvorje njegovo ili priprema za njega. U poredak toga života Gospod je umetnuo i svakovrsne nedaće i teške spoljašnje okolnosti i za njega je propisao razna ograničavajuća pravila kao mere očišćenja. Mučenici su bili strugani oštrim gvozdenim zupcima i time pripremani za raj. To je predstava ovog sadašnjeg života čovekovog u kome svako od nas očišćujućim teskobama koje kao da nas stružu biva pripreman za blaženu večnost. A evo šta iz ovoga sledi. Omogućite svakom čoveku da dobro razume i da u srce umetne misao koliko je kratak ovaj sadašnji život i kako mnogo plodova on može sabrati od njegovih teskoba i ograničenja za život budućega veka, kome neće biti kraja, i on ne samo što ih se neće kloniti, nego će, naprotiv, i moliti da ih se udostoji i nastojati da do njih dospe kao do nekog blaga. Tako čine svi oni koji na istinski način razumeju značaj ovog sadašnjeg života.
Iz činjenice da su i nakon izgnanja iz raja ostale još neke prijatne stvari kojima se čovek može naslađivati, nipošto ne sledi da nikakvo ograničenje nije umesno u poretku ovog sadašnjeg života. U pokušaju objašnjenja ovoga, došle su mi na um reči našeg dragog učitelja J. K. Amfiteatrova. Jednom prilikom šetao sam sa njim po šumi. U nekom momentu sam kao uzgred pitao: "Zašto postoje toliki kontrasti među predmetima iz prirode i vazdušnim pojavama, čemu tolike raznovrsnosti? Evo, ovde je tako lep cvet, ali samo malo dalje džiklja kopriva ili trnje. I na nebu je čas svetlo, čas oblačno". "O, kako si čudan", - odgovori on. "Ti kontrasti su veliko delo u ikonomiji promišljanja Božijeg o našem spasenju. Milosrdni Bog ovim ti govori: trebalo bi da znoj nikada ne prestane da kaplje sa tvoga lica, izmoždenog i umornog, ali Ja ti ponekad dajem da okusiš radost življenja, dopuštam očima tvojim da uživaju u svetlosti, dopuštam čelu tvome da sa njega nestanu bore i usnama tvojim da se na njima pojavi osmeh kako ne bi izgubio nadu i kako ne bi pao u očajanje. Bilo bi pravedno da zemlja rađa samo trnje i čkalj, ali Ja ipak ponekad zapovedam zemlji da ti sve daje u izobilju radi naslade, kako ne bi izgubio sigurnost da još uvek postoji mogućnost da vratiš izgubljeno blaženstvo. Bilo bi pravedno da u vazduhu nad tvojom glavom i oko tebe samo sevaju gromovi i munje ili se kovitlaju bure, ali eto, ti ipak često vidiš sjajno sunce, uživaš u prijatnoj svežini jutra i ushićujućoj tišini večeri, kako bi se opominjao da nebo nije potpuno zatvoreno za tebe, da ti je Moje naručje otvoreno i da sam spreman da te primim u nebeska obitališta". Evo, dakle, zašto su i izvan raja ostavljene neke lepote u prirodi, a ne zato da bi se od ovih mrvica pravila vesela gozba tokom čitavog života, ili da bi se iz ovih krhotina pravio hram sreće. Međutim, naši slastoljupci i hedonisti sve to razumeju drugačije. Po njihovom mišljenju, svako ograničenje i svaka barijera utehama i nasladama predstavlja nasilje nad čovekovom prirodom i protivna je volji Božijoj. Već sam u samom početku rekao da to nije protivno volji Božijoj, jer je Gospod zapovedio da idemo teškim putem, a da u tome nema nikakvog ograničenja po čovekovu prirodu shvatićete iz sledećeg. Kada je čovek pao, on ne samo što je izneverio svoje naznačenje, nego je i primio u sebe izvesna načela tuđa njegovoj prirodi kao svojevrsno semenje svakoga zla koje će iz njih proizrastati. Prema tome, u palome čoveku treba razlikovati ono što je svojstveno njegovoj prirodi od onoga što mu nije svojstveno, iako takođe u njemu postoji. Sva ograničavajuća pravila i mere koje je Gospod propisao i ustrojio usmereni su isključivo protiv ovog rđavog semenja umetnutog u čovekovo biće sa strane, kako bi to semenje bilo ugušeno i kako bi time bila data sloboda istinskoj prirodi ljudskoj.
Prema tome, ograničavanje nije nasilje nad prirodom, n
Copyright 2008 Friend of God