Анатомија љубави

Хтели бисмо овде да говоримо о путу који је указао сам Спаситељ. На питање законика шта треба чинити да се наследи живот вечни, Он га је заузврат упитао: „Шта је написано у Закону? Како читаш?“ Он му одврати: „ Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свим умом својим; и ближњега свога као самога себе“. Па му Господ каже: „Право си одговорио; то чини и живећеш.“ (Лк 10:26-28).

21.09.2015. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Од ближњега, закључују свети Оци, зависи и живот и смрт наше душе, пошто се љубав према Богу проверава љубављу према људима, јер „који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога, којега није видио?“ (1.Јн 4:20) Стога је немогуће спасти се другачије него преко ближњега“, - каже преп. Марко Подвижник. „Не могу веровати у то – повлађује му св. Јован Златоуст – да ће добити спасење неко ко не мари за спасење ближњега.“ Није довољно да човек пази само на себе, да се обазире само на себе, зато што је немогуће постићи сједињење са Богом Који је Љубав, немајући љубави. А љубав према Богу темељи на љубави према ближњем.

Преподобни Јован Колов, један од највећих отаца египатског Скита, рекао је: „Нема могућности да се сагради кућа почевши одозго, него треба започети градњу од темеља и наставити је према врху.“ Кад су га питали : Шта значи темељ?“, одговорио је: „Темељ је наш ближњи, ми морамо да га придобијамо и да почињемо од њега; на њему се темеље све заповести Христове.“ Преп. Јефрем Сирин такође је говорио да ништа не користи ономе ко нема спасавајуће љубави: „Било да је неко стекао девство, да је постио, да врши бдења, моли се, даје своју зараду беднима, гради цркве, или чини нешто друго – без љубави то му се све ни у шта неће урачунати.“ 

Према речима преп. Амвросија Оптинског, „Бог прашта човеку и велике грехове против Њега самог, но сагрешење против ближњега не прашта, ако се човек са њим не помири.“ Љубављу се хришћанин разликује од незнабошца. „Као што се ученик граматика, говорника, философа, песника и уметника и сваки други ученик познаје по своме учитељу – каже преподобни Симеон Нови Богослов – тако се и хришћанин познаје по Христу, који нас је толико љубио, да је ради нас постао човек и предао своју душу за наше искупљење. И стога, ко нема љубави, како може бити признат за ученика Христовог? А напротив, ко у себи има љубави, па макар он и не могао да преузима на себе велике подвиге и трудове, већ је стекао једино ту љубав, он ће, по закону нашег учитеља Христа, узићи на сами врх савршенства светих.“ „По томе ће сви познати да сте моји ученици, говорио је Господ својим ученицима, ако будете имали љубав међу собом“ (Јн 13:35). 

Симпатија и љубав

Али, шта је то љубав? Може ли јој се дати неко одређење? „Љубав има много имена и много дела, и изобиље признака, и превелико мноштво својстава – каже преп. Симеон Нови Богослов – али суштина јој је једна и за све потпуно недокучива, и за анђеле, и за људе, и за свако друго створење. Она је необјашњива речју, недоступна је по слави, неистражива по намерама, вечна је, невидљива, умом се замишља, али се не докучује.“ Суштина јој је очигледно недокучива! Но покушајмо да издвојимо бар њену основну особину. Може се рећи да волети значи сматрати нешто драгим, пријатним, зато што је допадљиво по својим својствима и порађа жељу да се са њим буде у тесном општењу ради узајамне среће. Таква љубав се назива симпатичном, будући да се заснива на симпатији, саосећању и несвесној наклоности према некоме или нечему. 

Симпатија се обично заснива на сличности спољашњих или унутрашњих особина које нам се свиђају код других. Ипак, иако симпатија служи као основ за човекољубље, она још увек не чини саму љубав. Љубав се не састоји само од пријатних осећања и чувстава, већ се пре састоји од благонаклоности, од искреног расположења душе по којем човек жели другим добро и по могућности се труди да му то добро обезбеди. Према одређењу Климента Александријског, љубав је постојана, разумна, пријатељска, предусретљива спремност да се потпомаже корист других људи. То је љубав – то је пре деловање које почива на разумним основима. Осим тога, љубав се простире на све, за разлику од симпатије која воли оне који су јој слични, тражећи међусобно задовољство од општења. Зато симпатична љубав нема вредности пред Богом, Који је отворено рекао: „Ако љубите оне који вас љубе, каква вам је хвала? Јер и грешници љубе оне који њих љубе.“ (Лк 6:32). 

Особине љубави 

Истинска љубав тражи оно што је корисно за све, без обзира на то ко су ти „сви“ по положају, обичајима, или вероисповести. Из те основне особине произилазе и све оне друге особине које је навео свети апостол Павле (1.Кор 13:4-7). Прва међу њима је дуготрпељивост, захваљујући којој љубав одважно подноси све непријатности, увреде и опадања, при томе се ништа не узбуђујући. Као што искра која падне у море истог трена ишчезава, не наносећи мору никакву штету, тако и све непријатно и неочекивано што се сручује на дуготрпељиву душу, убрзо ишчезава, уопште је не узнемирујући. 

Друга особина љубави је милосрђе. Љубав је благотворна, и трпећи непријатности никоме не чини ништа рђаво. Баш напротив, она се труди да саосећа са невољником, настоји да му олакша јад, и док га не утеши, док не помогне невољнику, ни она сама не може да се смири. Поред тога, љубав не завиди ни на даровима, ни на спољашњем благостању, ни на успеху у пословима, зато што је то противно њеној природи. Њено биће жели другима добра и она не тражи да буде срећнија од других. 

Такође, љубав се не горди, ни речју ни делом. Она делује кришом, обазирући се где се и шта корисно може учинити, и ако нађе, чини то без буке и показивања. Надувеност је својствена за страсну љубав, која допушта много шта несмотрено, поступа ватрено у уверењу да је све што од ње проистиче прекрасно и код других треба да изазива само задивљеност, похвалу. Зато се она у све меша са својим расуђивањем, и иза себе не оставља ништа сем пометње. А љубав се не шепури, не надима се као мехур, који је пун своје празнине. Она не мисли за себе да је боља од других, већ размишља понизно. 

Љубав не чини што не пристоји, не гади се и не гнуша ничега што је на добро ближњега. Учиниће све да помогне, чак и ако буде приморана да доживи нешто лоше и срамотно. Попут родитеља који се, ма како да су мудри и красноречиви, ипак не стиде да се заједно са децом играју и тепају, и нико ко их гледа неће то осудити, него ће чак и похвалити. Љубав не тражи своје, јер љубљени за њу представља све, и она сматра да јој је срамота кад не може њега да избави од срамоте. Љубав се не раздражује и не огорчује неуспехом својих настојања или када доживи нешто непријатно од онога коме пружа љубав. 

Блажени Теодорит пише да „ако се од некога доживи и нешто мучно, треба то великодушно подносити.“ Љубавне мисли о злу, и никако ни не помишља да би у поступцима љубљенога било нешто зло. Она у злу не види зла. Сама не чини ништа лоше и ни од кога не подозрева према себи ништа лоше. Такође љубав не радује се неправди, а радује се истини, тј. не радује се када други страдају од било каквог моралног зла, а радује се због оних који напредују у врлинама. Све покрива добром речју и односом: и увреде, и огорчења, и грехове, и недостатке вољених. Све верује, шта год љубљени каже, чак ни не сумњајући да би он могао рећи лаж.Свему се нада и никада се не зауставља ако наиђе на неуспех, већ изналази нове начине за чињење добра. Не очајава ако љубљени пристане уз нешто лоше, него очекује од њега промену набоље. Све трпи, то јест ведро трпи непријатности и све напоре радо подноси, имајући само један циљ – учинити добро љубљеноме. Иникад не престаје, остајући постојана и непоколебива, и не слаби чак и кад од вољенога претрпи неку увреду, пошто не може да га мрзи ма шта да се деси. Таквим је бојама божанствени апостол Павле осликао безмерну лепоту истинске љубави. 

Човечија љубав је изопачена грехом

У наше време се много и красноречиво говори о љубави; сви се позивају на стицање љубави; песме се певају само о љубави; сав је свет буквално опијен идејом љубави. Али, како кажу свети Оци, да не помисли неко чувши реч љубав да је то лако оствариво дело. И то није случајно. После грехопада наша су се својства променила, оштећена су грехом, а нарочито се оштетило својство љубави. „Осећај љубави према ближњем својствен је свакој људској души – пише св. Игнатије Брјанчањинов – али, као и сви други осећаји, природна љубав је изопачена грехом. У каквим је само ранама наша природна љубав, каква тешка рана је на њој – пристрасност. Онај ко је потчињен пристрасности срца, способан је за сваку неправду, за свако безакоње, само да задовољи своју болесну љубав.“ Какве све страсти настоје да се прикажу као најсветија и најневинија љубав! И човекоугодништво, и лажна понизност, и претворна скромност, и блуд у најистанчанијим прикривеним облицима – све то покушава да се обуче у одећу љубави. Али ми не треба хришћанску љубав да глумимо, већ да чинимо све да заиста стекнемо ту истинску љубав према ближњему


Самољубље и правилна љубав 

Да би се лакше научили правилној љубави, Господ је заповедио да љубимо ближњега као себе самога. Руководећи се том заповешћу, могли бисмо се брзо научити правилној љубави, кад бисмо умели да љубимо себе. Без обзира на своју необичност, основ такве изјаве налази се у жалосном искуству човечанства. Како сведоче чињенице, људи себе већином мрзе и труде се да себи нанесу што више зла. 

Шта је узрок томе? Узрок је то што ми правилну љубав према себи замењујемо неправилном љубављу, која се назива самољубљем. Оно подстиче да стремимо непромишљеном испуњавању свих својих жеља искварених грехом. Бавимо се задовољавањем својих страсти. И управо тиме себи шкодимо, упропашћујемо се. Правилна љубав према себи, као и љубав према ближњима, састоји се у испуњавању Христових заповести, јер „ово је љубав Божија – да заповести његове држимо“ (1.Јн 5:3). 

Због тога свети Игнатије Брјанчањинов каже непосредно и конкретно да ближњега треба љубити на следећи начин: „Не гневити се и не злопамтити на њега, не дозвољавати себи да говоримо ближњему никакве прекорне, погрдне, подсмешљиве, заједљиве речи, чувати мир са њим, по својим могућностима, понижавати се пред њим; не светити му се ни непосредно ни посредно; попуштати где год се може... Поступај према ближњима онако како би ти желео да они поступају према теби.“ Због тога духовна љубав често бива строга, лишена било каквих излива нежности и умиљатости, јер онај који љуби истинском љубављу брине пре свега за корист љубљенога, а не за испуњење својих ћудљивих жеља.

Љубав према свима и према појединима 

Је ли таква љубав по својој јачини и по својим испољавањима увек једнака? Мада Хришћанство прописује исту љубав према свим људима, оно ипак не искључује могућност да та љубав поприма различите нијансе и има различите степене, у складу са различитим људима на које се простире. Уосталом, то је и очигледно, јер иначе таква љубав не би била живо људско осећање. 

По учењу преп. Јована Касијана, ону љубав коју зову „агапи“, што у преводу са грчког значи брига, старање, могуће је поклањати свима, али расположење срца, наклоност срца, поклања се не многима, већ само онима који су повезани једнакошћу нарави или заједништвом врлина. А опет, и таква се љубав разликује према околностима. Једна је, наиме, љубав према родитељима, друга је према супругу (супрузи), друга према браћи, друга према деци, а друга према непријатељима. Чак ни Христос није имао једнаку љубав према свима. Он је особито љубио дванаест Ученика које је изабрао, а међу њима је претпостављао Јована, којег је љубио више него друге. А та љубав према једноме није означавала равнодушност према осталима, него тек велико изобиље љубави према њему. 

Љубав према најближима 

Тако се у односу према људима са којим хришћанин долази у непосредан додир може и треба да се испољава љубав неједнака и у различитим облицима, тим више што његова љубав, будући да је људска, може да се простире фактички само на ограничен круг људи који се налазе у његовој близини. Наш ближњи, како је то јасно показао Господ у причи о милосрдном Самарјанину, јесте онај који се у датом тренутку налази близу, поред нас. Људи који су постављени у теснију везу са неким човеком и непосредну зависност од њега, природно да имају право да уживају с његове стране већу бригу, старање и сва очитовања љубави. 

Човек пре свега мора да љуби своје родитеље, браћу, сестре. Знамо да сам Господ, иако је већ висио на крсту у неизрецивим мукама, ипак није заборавио да се побрине за своју Матер, поверивши старање за Њу своме љубљеном ученику. Правичност то захтева. Хришћани морају свима да чине добро, али, како учи свети апостол Павле, првенствено својима по вери. „Ако ли ко о својима а особито о домаћима не промишља, одрекао се вере и гори је од неверника“, каже свети апостол (1.Тим 5:8). 

Тај исти апостол сведочи за себе да би желео да буде одлучен од Христа за браћу своју, сроднике по телу (Рим 9:3), то јест за јеврејски народ. Додуше, у Светом Писму се сусрећу неке изјаве које, ако се схвате буквално, сведоче о и призивају на, како се чини, одрицање од породичних веза и на мржњу. Сам Христос је рекао да је дошао да растави човека од оца, кћер од матере, снаху од свекрве. „И непријатељи човеку постаће домаћи његови“ (Мт 10:35-36). Али овде је смисао тај да ако домаћи буду покушавали да одвуку од слеђења за Христом, Којег хришћанин мора да љуби више него своје најближе, они онда постају његови непријатељи. 

Приметићете, управо домаћи постају хришћанину непријатељи, а не он њима, зато што за хришћанина уопште не треба да буде непријатеља – он је призван да љуби чак и њих. Христос опомиње против такве везаности за ближње која може да се покаже јача од љубави према Њему самом и да не издржи искушење. С тога становишта и управо у том смислу треба да се схвати и друго место у Еванђељу о мржњи према својој родбини: „Ако неко дође мени и не мрзи оца својега, и матер, и жену, и децу, и браћу, и сестре, па и живот свој, не може бити мој ученик“ (Лк 14:26). Наравно, мржња као морално стање не треба код хришћанина да има икакву улогу. Мржња се овде разуме у смислу спремности, решености да се Христа ради жртвује чак и љубав према ближњима. Та мржња се назива бестрасном, светом, непорочном. „Када наши ближњи по телу имају намеру да нас одвуку од воље Божије – наставља свети Игнатије Брјанчањинов – покажимо им свету мржњу, сличну оној коју вуковима показују јагањци, који се не претварају у вукове и не бране се од вукова зубима. 

Света мржња према ближњима састоји се у чувању верности према Богу, у неслагању са порочном вољом људи, па макар ти људи били и најближи сродници, у великодушном трпљењу увреда које нам наносе, у молитви за њихово спасење – нипошто не у вређању и не у поступцима истоврсним са вређањем, којима се изражава мржња код пале природе.“ То исто каже и преп. Јован Лествичник: „Ми се удаљавамо од наших ближњих и од њихових места не из мржње према њима, него избегавајући штету коју нам они могу нанети.“ Тако дакле, ако заједнички живот са сродницима по плоти представља препреку за живот по хришћанским начелима, онда хришћанин, дакако, не мора да тежи сагласности са њима, него треба да са њима прекине заједништво, услед тог непријатељства које влада у односу према њему. 

Пазите, не њега према њима, него њих према њему. У том смислу Господ и учи да се одсече рука, нога, или извади око, ако нас саблажњава, иако су нам неопходни. Али хришћанин не треба да престане да љуби своје ближње. Он мора да сачува ту љубав која се на грчком изражава речју као што је „филосторгиа“, што означава управо нежну љубав и наклоњеност.

Љубав међу половима 

Таква треба да буде и љубав између младића и девојке, између мужа и жене, тј. таква треба да буде супружанска љубав. У свом правом облику љубав је стремљење душе ка души. Не тела ка телу, него баш душе ка души – наклоност срца која се заснива на складу двеју душа, и онда када људи једно у другом виде и налазе своју допуну. Такво осећање је по својој природи способно не да се умањује, него да расте. То је осећање узајамног духовног стремљења, а онō душевнō подржава и телесно стремљење мужа ка жени и жене ка мужу. 

Код светих Отаца могу се наћи дубока одређења супружанске љубави. Смисао тих одређења своди се на то да је таква љубав органско спајање две душе у једну душу, то је жеља и снага да се другоме предају све своје снаге, сва садржина своје душе и од другога узме све добро што он има. Таква љубав није осећај, страст, телесна наклоност. У њу улази неки елеменат разумности, унутрашње разборитости, која је кадра да трезвено оцењује човека, његове моралне особине. 

Права љубав је спремност предати себе, све своје снаге, у потпуности другоме. Управо тиме се одликује љубав када човек воли својом душом, свим силама своје душе. А ако је заљубљен, то говори о томе да је код њега узбуђен један страсни део душе. То је по правилу повезано са узбуђеношћу крви. Сви поступци, речи, размишљања код заљубљених изразито су осећајно обојени. Такви осећаји су производ тела. 

У пристрасној љубави не воли се човек, него осећај који он буди; љуби се опијеност, а човек се љуби као подлога те опијености. Занимљив је само предмет страсти, а не човек као личност. У том случају човек љуби само себе и тражи првенствено своју корист, своју насладу, своју срећу. Опасност такве љубави још је и у томе што она по правилу ствара лажни лик љубљене особе. Када се људи покренути страсном љубављу састану, и страст се задовољи, ум тад почне да осликава други лик те исте особе. Тај лик је такође лажан, пошто се клатно зањихало од једне лажи ка другој, то јест у почетку се тај лик идеализује, а затим се напротив јавља одвратност, па чак и осећање мржње. То је болест која је опасна зато што болесник жели да болује и болује до лудила. Од заражавања том болешћу нико није безбедан. И свети Оци кажу да кад се неко изненада тиме зарази погођен стрелом ђавола (или, како се то световно каже, стрелом Купидона), не треба очајавати, знајући да ми у себи носимо способност да се заражавамо сваковрсним страстима. Потребно је просто уложити све напоре у лечење. 

Љубав према непријатељима

Тако се на сваки начин треба чувати, пазећи да наша љубав буде Христа ради, јер једино Христос може нашој љубави даровати правилност. Једино Он може да нас научи да волимо не само ближње, не само познанике, не само оне људе који се према нама лепо понашају, него и оне који нас мрзе и који су нам непријатељи. Љубав према непријатељима је плотском разуму несхватљива. Но „Христос – по речи св. Јована Златоуста – није заповедио ништа немогуће. Тако су многи премашили Његове заповести. Ко је то учинио? Павле, Петар, сво сабрање светих – они су непријатеље љубили тако како неко други не може да љуби ни своје ближње.“ Сетимо се како је свети апостол Павле желео за своје непријатеље, који су га гађали камењем и бичевали, да иде у геену као за ближње, а имао је већ могућност да уђе у Царство небеско. 

Свети пророк Мојсеј се такође молио за своје противнике који су желели да га убију, и желео је због њих да буде избрисан из књиге живота. Свети пророк Давид, имајући могућност да усмрти свога противника Саула, оставио га је у животу, и то тада кад му је овај радио о глави. Ако је то било могуће још у Старом Завету, тим више су људи у Новом Завету добили могућност да љубе своје непријатеље.

Ипак, Еванђеље према непријатељима прописује не слепу, крајњу љубав, него љубав освештану духовним расуђивањем. Еванђеље говори о љубави према непријатељима, али истовремено наређује да им се не поверава, тј. да са њима треба бити опрезан. Спаситељ је, опомињући Своје ученике, рекао: „Чувајте се од људи: јер ће вас предати судовима, и по синагогама својим тући ће вас. И пред старешине и цареве изводиће вас мене ради за сведочанство њима и незнабошцима“ (Мт 10:17-18). У тим речима очевидно је упутство да се према непријатљима односи опрезно и мудро. Довољно је и то ако се љубав према њима испољава праштањем повреда које су нам нанели, молитвом за њих, благосиљањем њих, добрим речима о њима, захвалношћу Богу за причињене напасти и чињењем добра за њих, све до трпљења телесне смрти за њихово спасење.

В. Н. Коржевски 
Преузето из: Путеви спасења хришћанина ihtus.ru



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.