Божије посредовање и човекова слобода

Често се и данас чује да је Бог некога "бацио" у болест, да би постао свестан својих грехова. Или, чујемо да Бог искушава људе кроз невоље, ради њиховог духовног буђења. Говоримо, дакле, о Божијем "уразумљавању" или "допуштењу", који за крајњи циљ имају човеков повратак на пут живота и врлине, са којег је скренуо.

29.08.2014. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Ово Божије уразумљавање, тј. корисно посредовање Бога ради човекове духовне добити, истовремено изазива и озбиљан проблем код савременог човека, толико осетљивог по питању слободе. Ствара му утисак, који се не ретко претвара у оптуживање Бога, да је Божије посредовање усмерено против људске слободе. Ову његову жалбу често образлаже следећим питањем: "Пошто је Бог створио човека слободног и истовремено поштује његову слободу, како онда допушта себи да утиче у одређеним случајевима на такав динамичан начин на живот човека, чак иако има за циљ да га врати на исправан пут? Зар принуда није порицање човекове слободе?".
 
Питање, иако се обично завршава овим једноставним закључком, могло би ићи у још већу дубину. Пошто је спасење за човека, према учењу Цркве, узрок радости и среће, како је онда могуће да неко осети ову срећу, ако се до ње води на "принудан" начин? Нико не може да ужива у нечему, ако и сам то не осећам као нешто лепо, поготово  ако му други наметну да то прихвати као лепо и да "ужива" у томе! Срећа коју пружа спасење је вољно достгнуће подвижника. У супротном ова срећа није срећа. И није срећа не само онда  када је производ принуде, већ чак и када се нуди као дар. Јер без услова слободе није могуће схватити вредност дара.

Уз горе наведена размишљања, долазимо до закључка да ако Бог "уцењује" слободу човека, није могуће да делује из љубави. Каква то љубав може бити, када лишава човека слободе?
 
Али, Бог ипак утиче на човека. Како се све ово може усагласити? Другим речима, постоји основа која је дала повода за излагање ове оптужбе. Међутим, оптужба је погрешно постављена у односу на разумевање људске слободе.
 
Прво, када се говори о човековој слободи, не треба је схватити као слободу у простору деловања, иако је и она веома важна. Истинска слобода се односи на простор људске воље. То јасно видимо у случају кад човек, из идеолошких разлога или због исповедања вере, бива лишен слободе у затвору. Чињеница да је у затвору је највећи доказ да је тај човек изнутра слободан. А свакако је много слободнији него онај који издаје свој идеал да би сачувао своју спољашњу слободу.
 
Разликовање слободе деловања и слободе воље треба да се утврди у самом простору воље, да би се схватио прави смисао слободе. Овде треба правити разлику између доношење одлуке и услова за њен изражај. Доношење одлуке је нека врста "дејства" у простору човекове воље. Али већи значај за слободу представља како се та одлука исказује (изражава). А овде се налази средиште људске слободе.
 
Човек који је роб (а ко није!) неке мање или веће страсти, доноси у вези тога своју одлуку, без да ово значи да слободно делује. Да би горе наведено постало јасније, навешћемо један просветљавајући пример човека који је роб неке страсти, нпр. алкохолизма. Чињеница да му је дата могућност да изабере између чаше вина или чаше воде, показује да има слободу деловања. Али чињеница да је изабрао чашу вина сведочи о постојању могућност да донесе одлуку, а истовремено потврђује да ова његова одлука да стално бира вино уместо воде, не значи да слободно делује. Другим речима, он у суштини није слободан.
 
Уз претходни пример можемо боље разумети познати извод из Новог Завета, "да сваки који чини гријех роб је гријеху" (Јованово Јеванђеље 8,34). Присуство греха управо сведочи о одсуству или о (ограниченој) могућности слободног доношења одлуку особе која делује.
 
Очигледно је да Божије посредовање на овом месту ради успостављања слободне воље човека при доножењу одлука, не може се сматрати као чин негативног утицаја на његову слободу, чак и ако сам човек не може у том тренутку да то види као нешто позитивно.
 
Јаз између позитивног Божијег посредовања ради успостављања слободе и погрешног суочавања са тим од стране "оштећеног" даје одговор на питање колико Бог поштује слободу човека, али открива и узрок горе постављеног питања.

Уразумљавајуће деловање Бога према човеку са циљем да га врати са пута греха, не представља негативно уплитање у његову слободу, али позитиван чин за њену обнову. Чињеницу да овај спасоносни утицај Бога на човека не заробљава његову слободу доказују бројни случајеви људи, који и након Божијег уразумљавања нису променили начин живота, а неретко су још више погоршали свој грешан начин понашања. Међутим, немогућност да се у простору човекове воље направи разлика између доношења одлуке и њеног израза, ствара утисак Божијег утицаја на човекову слободу. Овај утисак заузврат доводи до постављања нашег питања.
 
Као закључак, корисно је напоменути да Бог апсолутно поштује слободу човека, чак и у случају када злоупотреба слободе од стране човека доводи истог у многе невоље. Апсолутно поштовање слободе човека од стране Бога произилази из чињенице да је слобода једини услов да би човек буде свестан среће коју му пружа пут који води ка сусрету са Богом, са ближњима и осталом Божијом твари.

превод са грчког Сања Паков
Извор: manastir-lepavina.org



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.