Дете у потрази за смислом

Деца на богослужењима – „биљке у саксији“ или словесни хришћани...

04.04.2015. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Не тако давно сам имала прави мали лични празник: деци је у госте дошла бака и пустила ме да идем на Литургију. Саму. Од самог почетка. До краја! Чудесно је прошло то време током богослужења и само је један догађај током целе службе представљао мали али оштар трн.

Поред мене је стајала жена са сином који је имао око шест година. Какав је то био необичан призор! Не, малишан није правио галаму. Нити је галамио на сав глас, нити је звиждао, нити је трчао, није се ни смејао, ништа од тога што се иначе повремено догађа код деце која не долазе у храм од рођења. Малишан је био у патњи. Деликатно, прилично тихо, али врло очигледно! И ето, то је оно што је било веома болно за видети.

Стајали смо на служби у једном од најлепших храмова у нашем граду. Хор је био предиван, олтар је сијао. А малишан се мучио, патио тихо и горко, и то је било болно и неподношљиво за гледати. Његова патња није започела одмах. На почетку је са ентузијазмом разгледао храм. Мноштво стубова, степеника и тераса је заинтересовало његов ум малишана – од усхићења ми је пар пута стао на ногу. Међутим, заситивши се посматрањем, обратио се мајци да јој покаже све што је видео, а посредно и да сазна зашто је и због чега ту направљено.

Али, мама… са њом се нешто догодило. Као да је онемела. И спустила главу. И уместо одговора, почела је оштро да окреће детеда стоји равно, лицем окренутим ка олтару. А затим се упалио велики „лустер“ о коме дечаку нико ништа није говорио, нешто су громко запевали и мама је зајецала. Малишан је брижно загрлио маму и зацвилео: „Зашто плачеш? Зашто“? Мама је смирено ћутала, тихо склањајући руке свогсинa са себе и поново га окрећући лицем према олтару. Дечак се вртео, опет и опет покушавао да види мамино лице и схвати узрок суза. Међутим, у том тренутку су почели да читају Јеванђеље и мама је, као и раније, ћутке, фиксирајући једном руком дететова леђа, другом руком снажно и ниско оборила главу малишана и сама се савила…

Након пет минута код детета су почели… буквално тикови. Присилни монотони покрети љуљања као код деце у домовима или код „домаћих“ неуротика. Жмарци су ми прошли низ леђа. Мама је као и раније снажно држала малишана који се клатио и само му повремено шапатом понављала: „Не врти се, стој право“. Челична мирноћа.

Ја сам веома желела да се умешам, али се ипак нисам одлучила да кажем нешто жени, али ни да одем. Бојала сам се да ће сваку реч или одлазак некога ко је стајао поред њих, мама схватити као знак да је понашање сина „неподношљиво“ и да ће због тога малишану постати још „лепше“. Шта више, није ни адекватно говорити родитељу о религиозном васпитању тако да те чује сам васпитаник. Након помазивања уљем сам једноставно отишла да станем на друго место.

Чини ми се да је тема – како дете не одгурнути од Бога, вере, храма – већ одавно и до детаља образложена од стране многих свештеника и педагога и тешко да има смисла да се дода још нешто. Међутим, кратко је интернет-сећање и живот показује да стаза по којој крећу родитељи који се уцрквењују, као и пре, лежи на ободу црквене њиве…

И желела бих да кажем нешто што је очигледно – храм је дом Логоса. Дом Слова и смисла – смисла живота сваког хришћанина. И чини се да једноставно не постоји просто већа педагошка диверзија од тога да храм учинимо пространством бесмисла у очима детета. На пример, ето, мама је дошла у храм и прогутала језик без икаквог упозорења – какав је смисао у томе, зашто, због чега, чему? Смисао, наравно, постоји: да не сметамо другима који се моле и главно, да и сами поразговарамо са Богом у себи. Међутим, детету је неопходно да говоримо о овим стварима.

И ето, дете у храму види да тамо неко нешто пева, овде нешто гори, тамо чика у лепој одећи маше нечим занимљивим… Дете је у храму први (други, трећи, па макар и десети пут у животу) – ко ће му о свему томе нешто рећи? Ако му се не каже, опет је ту бесмисао, глуви зид неразумевања и ћутања. Разумљиво је да другима неће баш побожно деловати ако мама крене да објашњава о свему у исто време док се служи Литургија. Али ако дете има питања која га муче (а до седам година жеђ за сазнањем се простоне може испратити колико је велика) – са тим обавезно треба нешто да се уради. Не у смислу да се „предузму мере“, већ у смислу да је потребно сести или отићи на страну и тихо објаснити макар нешто, најважније. А касније се може рећи и да је најбоље причати не у храму, већ касније – из тог и тог разлога: „Ето, касније, сасвим брзо, мој мили, све ћу ти о томе испричати – ти за сада седи тихо и упамти све што ти је занимљиво да би ме после питао“.

Још боље је детаљно попричати са дететом раније и претходно се помирити са чињеницом да нема шансе да дете стоји на служби два и по сата у пози свећњака. Заправо, када идемо у храм са малим дететом боље је да одмах себи разјаснимо за кога је то пре свега. Чини ми се да, док су деца мала, постоје две врсте одлазака у храм: за родитеље и за децу. При жељи да се „освежи“ сопствени духовни живот најбоље је да пронађете помоћ која ће правити друштво детету код куће (или се прошетати око храма) и одете на службу сами. Ако такве могућности нема, најбоље је да се одмах схвати да је једино родитељ у стању да се моли два или три сата, док ће се дете две трећине времена… забављати. Или мучити и себе и друге.

Прва опција је заправо много продуктивнија. Јер дечија забава није обавезно и стајање на глави. У питању је једноставно несвесни процес флуктуације пажње које прати процес сазнања што је много боље од испразног и мучног „стајања“.

Потребно је да маме унапред осмисле како и куда ту дечију пажњу да усмере. На пример, десет минута ће дете стајати поред, клањати се и слушати хор. Затим може тихо да се прошета по храму. Затим још мало да стоји, а затим га можемо послати до стола са цедуљама за помињање „да мами нацрта поклон“ или да обоји цртеж. Затим ће поново доћи и мало стајати, слушајући Јеванђеље а затим га пошаљите да „црта како се људи моле“ или нешто мање компликовано. Или ће већ у припрати наћи себи друштво за разговор… Важно је да се упамти да дете до седам година једноставно нема чврсту навику за вољном делатношћу. То јест, може бити заузето само оним што га занима и то не много дуго. Неопходно је учити дете осмишљеној (!) добровољној делатности, али никако не уз помоћ методе „држи га чврсто и не пуштај“.

Такође, следећа посета храму може да буде организована специјално за дете. Ако се ради о вечерњој служби најбоље је да се дође близу полијелеја и бити спреман да се оде на страну да би се кратким причама-објашњењима обновио ентузијазам код детета. Деца ће са задовољством покушати да се моле! Просто, кратко – за њихов узраст је то нормално. Затим, након помазања уљем, када ће у храму свеједно бити приметно кретање, можете одвести дете до икона, дозволити му да упали свеће што је за дете просто поклон. А убрзо након тога, отићи у миру док се накупљени умор због нових утисака није изненада испољио на неки, за људе около, неочекивани начин.

Наравно, такав приступ према малој деци захтева од родитеља одређену храброст и знање. Храброст – зато што нико не смета мајци да стоји насред храма и да гвозденом руком држи дете у пози „анђела“. Међутим, много је теже бити „несмотрена мамица“ у очима околине која дозвољава себи повремено шапутање у храму или да седи на клупи са дететом у рукама. Таквој „мами“ могу да уделе и неку „лекцију“ и да је погледају са осудом. У сопственом црквеном животу сам се неколико пута сусретала са тим. Једном је мој покушај да кратко одговорим на дечије питање прекинула жена средњих година: „Како се усуђујете да узнемиравате људе који се моле! Ако ћете да учите децу – изађите напоље!“

Други пут ме је и сасвим млада девојка упорно замолила да учиним нешто да дете не би дирало свеће. Одмах сам схватила да она још увек нема децу – иначе би схватила да дете од годину дана можеш да одвојиш од свећа само на два начина. Или просто да одвојиш и трком да изађеш из храма (зими) са дететом које завија као мачка у марту или да сачекаш да старија ћерка донесе торбу са занимљивим стварчицама и онда мирно одведеш дете. Међутим, девојка није пожелела да сачека и након треће примедбе, ја сам ипак отрчала у порту храма са својим „саксофоном“ који је завијао.

Између осталог, ситуацију веома могу да олакшају управо знања о току богослужења и уопште шта се може, а шта не може чинити у храму. Често управо они родитељи за које је Литургија заправо једна нејасна „мрачна шума“ најсуровије захтевају недремајуће поштовање које се исказује у форми некретања од своје деце. Они једноставно ни сами још увек не знају који тренуци службе су посебно важни а у којим им сама црквена служба дозвољава да мало „одахну“.

На срећу, књиге са објашњењем Литургије и свеноћног бдења су сада доступне и то нас избавља од неопходности да у храму стојимо са неизоставно строгим изгледом који скрива ужасну чињеницу да и ми сами мало шта разумемо и да два сата из чврстог загрљаја не пуштамо утученог предшколца. Оно што је мами осмишљено и јасно, ускоро ће постати јасно и детету.

Потребно је да стремимо ка осмишљавању, а не само да учимо дете да стоји „као свећа“ и да изазива дивљење људи који су око нас.
 
Аутор: Елена Фетисова, супруга руског свештеника
Превод: Станоје Станковић
Извор: Православни родитељ



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.