Духови и лутајуће душе

Положај душа упокојених, њихово кретање по исходу из тела као и каснији статус, теме су које су људе заокупљале од искони. Много је различитих тумачења изношено кроз историју човечанства али је за нас, православне хришћане, истина оно што је нам је Христос открио у јеванђељским казивањима. Истина, Он је саопштавао кроз приче, али су Његови апостоли, пре свих апостол Павле, и касније свети Оци Цркве, тумачили и објављивали истине које су кроз Његова уста силазила на род људски.

10.11.2020. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Речено је, „А кад умре сиромах (Лазар), однесоше га анђели," (Лука 16:22). Овдје, прије него што наставим, желим да отклоним погрешан утисак из вашега ума. Чињеница је да, они мање поучени, мисле да душе оних који умру насилном смрћу постају лутајуће душе (или демони*).

Али то није тако. Понављам, то није тако. Не постају душе оних који су умрли насилном смрћу демони, већ душе оних који живе у гријеху. Није њихова природа промијењена, већ у својим жудњама они подражавају злу природу демона. Указујући Јеврејима управо на ово, Христос је рекао: „Ваш је отац ђаво;“ (Јован 8:44). Он је рекао да су они дјеца ђавола, не зато што су се промијенили у природу каква је његова, већ стога што су чинили ствари као што су његове. Зато Он додаје: „и сласти оца свог хоћете да чините“. Такође Јован каже: „Породи аспидини! Ко каза вама да бјежите од гњева који иде? Родите дакле род достојан покајања. И не мислите и не говорите у себи: Имамо оца Аврама;“ (Матеј 3:7-9). Писмо је, дакле, навикло да темељи законе односа, не на основу природног поријекла, већ на односу доброг или лошег карактера. За оне који показују сличност у понашању или чињењу, Писмо их проглашава за њиховог сина или брата.

Али због чега је ђаво увео ово опако казивање? Зато да би поткопао славу мученика. Зато што су и они умрли насилном смрћу, он је ово учинио у намјери ширења слабог мишљења о њима. Он ово, међутим, није у могућности да изврши. Мученици остају са својом славом. Међутим, он жели да прође једна друга, тежа ствар. Он је, својим средствима, убиједио врачеве који раде посао за њега, да убијају многу невину дјецу, очекујући да они постану лутајуће душе и на крају њихове слуге. Али ове теорије су лажне – понављам, оне су лажне. Шта онда ако демони кажу, „Ја сам дух тог и тог монаха“? Ништа, зар да повјерујем у ту теорију због овога, будући да зли духови то говоре како би преварили оне који их слушају.

Из тог разлога је Свети Павле зауставио њихова уста, чак и онда када су говорили истину, како не би, под тим изговором, у неко друго вријеме помијешали лаж са истином и још да се сматрају вриједним признања. Јер када су они рекли: „Ови су људи слуге Бога Највишег, који јављају нама пут спасења.“ (Дјела 16:17), ражалошћен у души он прекори врачару и заповиједи демонима да изађу. Шта је ђаво тамо рекао, „Ови су људи слуге Бога Највишег“? Било како било, обзиром да су многи слаби духом и не могу увијек знати како да правилно одлуче везано за ствари које говоре демони, он је одмах зауставио било шта вјеродостојно у њима. „Ако“, он указује, „ти си онај у срамоти, ти немаш слободу говора: ћути и не отварај своја уста; није твоје да проповиједаш; то је привилегија апостола. Зашто си присвојио за себе оно што није твоје? Ћути! Ти си отпао од славе.“

Исту ствар је и Христос урадио када му је Му зли дух рекао, „Знам Те ко си,“ (Марко 1:24; Лука 4:24). Он га је укорио са великом оштрином, учећи нас да никада не слушамо духове, чак ни онда када говоре истину. Научивши ово, стога, не вјерујмо уопште злим духовима, чак ни онда када говоре истину; избјегавајмо их и одвраћајмо. Слушање учења и чување истине требају да се уче са прецизношћу, не од злих духова, већ из Светог Писма.

Да би показали да није истина да душа, када се одваја од тијела, долази под власт злих духова, слушајте шта говори Свети Павле: „Јер који умре опрости се од гријеха“ (Рим. 6:7), што значи да он више не гријеши. Јер док душа борави у тијелу ђаво може да користи насиље против ње, и сасвим је јасно да то не може када душа напусти тијело. Како онда, они кажу, људи гријеше, уколико се над њима не врши никакво насиље? Они гријеше добровољно и намјерно, предајући се без присиле и принуде.

Све ово доказују они који су превазишли смицалице ђавола. Тако [Сатана] није могао да убиједи Јова да изговори било какве богохулне ријечи, иако је покушавао на хиљаде начина. Зато се испољава да је у нашој моћи да будемо подложни утицају његових савјета или да не будемо подложни; и да нисмо неминовно под његовом самовољом. Не само из онога што је управо речено, већ из параболе, сасвим је очигледно да душе када напуштају тијело не остају овдје, већ су одмах одведене.

И чујте како је то показано: „Збило се,“ речено је, „да је он умро, и да су га анђели одвели.“ Не само душе одабраних, већ и душе грешника су одведене. Ово је такође јасно и из примјера о другом богатом човјеку. Када је његова земља обилно родила, он је мислио у себи: „Шта ћу чинити? Ево ово ћу чинити: срушићу житнице своје и начинићу веће;“ (Лука 12:18). Ово стање ума не може бити бједније. Он је уистину срушио своје житнице; јер безбједна складишта нису саграђена од камених зидова; она су „уста сиромашних“. Али овај човјек је ово занемарио, јер је био заузет каменим зидовима. Шта му је, међутим, Бог рекао? „Безумниче! Ову ноћ узеће душу твоју од тебе“.

Прибиљежите још и ово: у једном пасусу је речено да душу односе анђели; у другом, да „они то траже“; у каснијем случају они их одводе као затворенике; у пријашњем, они их чувају и спроводе као крунисаног побједника. И као што је борац у арени, примивши доста рана, прекривен крвљу, његова глава бива овјенчана круном, а они који спремно стоје до њега узносе га и са великим аплаузом и похвалама носе га кући вичући и дивећи му се. На овај начин су анђели једном приликом одвели Лазара. Међутим, у другом случају страшне силе, вјероватно послане у ту сврху, изискују душе. Јер не може душа сама од себе напустити овај живот, заиста, она то није у стању.

Као што требамо водича када путујемо из једног града у други, много више вођства треба души од оних који је спроводе, онда када се душа одвоји од тијела, и уздиже према будућем мјесту пребивања. Из овог разлога она се често уздиже и онда поново тоне у дубине испод, страхујући и дрхтећи јер напушта тијело. Свијест о гријеху све нас пробија, понајвише у том часу када требамо бити одведени, одатле на рачун који се плаћа, према страшном суду. Онда, ако је човјек био пљачкаш, ако је био среброљубац, ако је био охол, ако је неправедно био нечији непријатељ, ако је починио било који други гријех, сав терет кривице се износи на свјетло, и ставља му се пред очи узрокујући духовно покајање. И као што су они који живе у затвору у сталној жалости и болу, нарочито оног дана када их даље одводе и спроводе на мјесто суђења, и стављају их на траку, чују глас судије у себи; као што су тада пуни страха, и чини се да нису бољи од мртваца, њихова душа, иако у великим мукама због сваког тренутка грешног дјела, много је више повријеђена када треба да пожури да изађе.

Свети Јован Златосути
“Парабола о богатом човјеку и Лазару”, Друга бесједа (одломак).
Извор: manastir-lepavina.org



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.