Душа, грех и спасење

Православље је вера простих људи. Само они који су једноставни и искрени лако схватају и примају благодатну силу православља и Свети Дух, док они који мудрују, ситничаре, формалишу, сумњају, сами осмишљавају своје верзије вере, од њих Дух Свети одступа и не рашчишћава им разум. Стога су многи једноставни и неуки верници који су били ревносни и побожни постајали мудри, јер их је Бог умудрио, отворио им духовне очи и научио их многим тајнама.

04.02.2021. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Читав смисао православног хришћанина је спасење душе. Не спасење тела, не спасење и продужење живота, него спасење душе. Душа је оно што је вечно, док је тело пропадљиво, као живот у телу који је коначан, док је живот душе бесконачан, макар за оне који се спасу. Они људи и оне душе које се не спасу, након смрти „живе“ неко време у паклу до коначног Суда, када губе и ту егзистенцију. Питање душе је питање вечне егзистенције.

Да би се душа спасила она мора да се очисти од греха и нечистоћа које је за живота скупила а делом и наследила од својих предака, јер као што од родитеља и предака наслеђујемо тело, днк и склоности, па и материјално богатство или беду, болести и животно место где смо рођени, тако од наших родитеља и прародитеља наслеђујемо и њихово духовно наслеђе, добро и лоше, заслуге и грехове, посебно оне неокајане. Зато је јако битно да се умирући исповеди пред смрт али и да му се одржи опело и парастос, јер то будуће нараштаје лишава неких грехова.

Душа се чисти кроз поштовање Закона Божијих и праведнички живот без греха, уз саборност присутну кроз Цркву. Поједини саможиви и егоистични верници верују да све могу сами, да сами могу да очисте своју душу и доспеју до Спасење само кроз њихов лични однос са Богом. Мисле да имају ексклузивно право да пречицом и мимо других људи дођу у небеске висине, међу Свете. То су вам јеретици који измишљају своју веру и отпадају од Истине. Али не може тако, то није постојало никада кроз духовни живот, почев од Аврама па преко Мојсија до Христа, постојала је стална нит Заповести и заједништва, не можеш бити Свет мимо људи и храма, Христова вера је вера саборности, заједништва. Исус Христос није дошао у свет да проповеда као усамљени проповедник усамљеним људима, као Буда на пример, већ је окупио апостоле, створио прву Цркву и дао благослов апостолима да га заступају на Земљи, да разрешавају грехове како на небу тако и на земљи. То дословно пише у Библији и објашњава зашто нам нема спасење без Цркве и свештеника, јер ма колико се ми упињали и живели праведнички ниједан нам се грех неће опростити док га не исповедимо пред свештеником и не причестимо се у Цркви, међу људима. Отуда је тако значајно ићи на литургију, исповедати се и причестити се достојно. У хришћанству нема ВИП верника који имају пречицу до Бога, ниједан православни светитељ то није био, јер је хришћанство вера љубави, где мораш имати љубав са људима да би имао љубав у Богу. Један велики православни светитељ је то дивно објаснио, препричавам га:

Православна вера је као један велики круг, где смо ми сви на ободу, једна мала тачка ивице круга. И како узнапредујемо у вери и душа нам постаје чистија, то се ми све више приближавамо центру круга, Богу, и тим смо све ближи другим тачкама, људима до нас, док на крају сви не постанемо Једно у Једном, док сви не постанемо Једно у Љубави, где смо сви исти. То је суштина наше вере и наше саборности, зато се не може бити хришћанин а не присуствовати Светој литургији и у саборности Светих тајни, јер све што ми радимо испуњавамо заједно, јер како рече Господ наш Исус Христос, где се двоје нађу у молитви, ту је и ОН.

Чак и они Свети људи православља који су се подвизивали аскетски по пустињама и пећинама, а њихове Житије су пуне тих сведочанстава, нису могли на небо без Светог причешћа и Цркве, па макар то било на самом крају њиховог земног живота, кад су пред смрт улазили у Цркву на причешће или им је Бог слао свештеника да их на самрти исповеди и причести. Нико се сам није родио, нити сам треба да оде са овог света, јер на оном свету и у рају нема ВИП ложа и усамљених оаза за намћорасте и саможиве вернике. Тамо живе Свети у љубави и заједништву.

А хришћански живот и пут у Небо је пут чишћење душе: пост, молитва, литургија, поштовање Божијих закона и заповести, Свете тајне, исповест, причешће.

И како човек живи и стално се моли, пости све постове, пости средом и петком и слави црквене празнике, тако га Бог кроз Духа Светога обавештава и наводи како да још достојније и праведније живи, даје му мудрост и созерцање овога света како би достигао онај свет. За тако нешто није потребна наука или неко философско знање, напротив, православље је вера разума и простоте душе и ума. Православље је вера простих људи. Само они који су једноставни и искрени лако схватају и примају благодатну силу православља и Свети Дух, док они који мудрују, ситничаре, формалишу, сумњају, сами осмишљавају своје верзије вере, од њих Дух Свети одступа и не рашчишћава им разум. Стога су многи једноставни и неуки верници који су били ревносни и побожни постајали мудри, јер их је Бог умудрио, отворио им духовне очи и научио их многим тајнама.

Уз то, свети старци православља стално понављају једну те исту ствар: Православље је опитна вера. Вера које се искуством доживљава и стиче као истинита. Ради оно што ти Свети кажу и прођи пут којим су они ишли и доживећеш исто што и они, имаћеш опитно искуство вере, експериментално потврду да је то ТО. Не мораш да умишљаш, не мораш да претпостављаш, да истражујеш сумњива учења, да комбинујеш, не! Све је тако како је речено, ако је урађено како је речено. Стога је држање Заповести и праћење мудрости Традиције тако благотворно, и онда човек неће упасти у преласт и обману, као што у њу упадају секташи који измишљају своје теорије, који на свој начин тумаче и који праве своје форме веровања. На стотине православних светитеља је прошло истим путем, сви су исто говорили и сведочили, пут је доказан и само треба да идеш утабаном стазом која те чува од опасности.

Православље вас ослобађа заблуда и даје вам дубљи увид у духовну стварност. Хришћански живот умудрује. Отуда су и православни верници одбојни према екуменизму, који је мешање истине са лажима. Јер, ко спозна Истину у православљу, он зна пут, и за све православне тај пут изгледа исто. Као и што су сва друга скретања странпутице, ма колико имали заједничких ствари, као што је то на пример са римокатолицима или протестантима.

Побожан православац врло јасно види ко су католици или протестанти и шта је погрешно у њиховом приступу вери, јер исправан приступ вери доноси исправно мишљење и делање, распознаје се шта је добро а шта зло и од зла бежиш а ка добром тежиш.

Хришћанске секте које се не држе истинитог учења православног, генерално немају добру животну оријентацију и лакше упадају у грехове, теже се њих ослобађају и лакше потпадају под утицај нечастивог. Довољно је видети само шта су протестанти направили од хришћанства, како су тешке грехове као хомосексуализам признали за друштвено прихватљиво, а да не говорим о увођењу жена свештеника и рушењу природне и Божанске хијерархије. И како неко ко је протестант и подржава геј бракове, нешто што је кроз страдање Содоме и Гоморе, јасно означено као велики грех, може да са таквим ставом и грехом на души иде у рај. Никако. Али он не види тај грех, јер мисли да то није грех, он је у духовној обмани. Као и сви они који мешају религије и верују да је Свеједно, али није свеједно, никада није ни било, то Стари Завет и Нови Завет јасно показују.

Православни верник треба да живи онако како су му пренели Свети Оци православља да је најбољи пут. Временом како се услед таквог живота душа буде ослобађала терета греха, долази и унутрашње знање које додатно човека упознаје са тим шта је добро а шта лоше, како да живи и како да се понаша. У православљу су битни и садржај и суштина, једно без другог не иде, не може особа бити формално добра а душе нечисте, и очекивати тако упрљан спасење.

То је често забуна код атеиста и комуниста, који кажу за некога да је он сигурно у рају јер је био фин човек и живео поштено. У рај се не иде прљаве душе, а онај који душу своју није очистио кроз кајање и Свете тајне исповести и причешћа не може приступити светлости и Богу.

Величина упрљаности душе се никако не може „мозгом схватити“, неким медитацијама и размишљањима, јер обично људи мисле да су безгрешни и да нису „много“ грешили. Тек када особа почне да се исповеда и причешћује, па макар у почетку само формално, као неки напор воље да се покуша бити верником, тек после неког времена, како најгрубљи слојеви греха отпадају, они који су највидљивији и најуочљивији, душа се буди и почиње верника да упознаје са греховима који су заборављени. Ту онда наступа духовна метаморфоза, када човек схвати колико је грешан, искварен, насилан, лажљив, гневан. Многи верници тада почињу да плачу, дође им да повраћају или да себе казне, када се сете гнусобности које су радили. Зато није ни чудо да су велики Светитељи до краја свога живота себе сматрали грешнима, јер су они били толико проницљиви и духовно јасни да су могли да виде и најситније грехе, а с друге стране дејством Духа Светога који је боравио у њима, могли су да виде чистоту и узвишеност Божанског.

Како се душа ослобађа греха, вера у човеку јача, остварују се упутства која су Свети оци оставили и човек стиче побожност која простиче из знања. Зна шта је добро а шта је зло и зашто се истина и лаж не смеју и не треба да мешају, зашто се морамо одупрети злу и зашто то морамо исказати јавно, у друштву.

Јер, као што казасмо не спасавамо се сами. Православље је саборност. Ми се молимо за себе, али за све ближње, за православне хришћане и Свету Цркву кроз коју се спасавамо, јер је у њој Он на престолу и на свакој литургији и причећшу нас ОН благосиља и отпушта грехе наше. Зато је Господ Исус Христос као Син Божији и страдао на крсту, да би знали да се не спашавамо сами, већ у заједници.

С.В.
Извор: bastabalkana.com



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.