Зов убогих

О нашим ближњима морамо се бринути више него о себи... На Страшном Суду мене неће питати колико сам била успешна у својим подвижничким правилима или колико сам метанија начинила током молитава. Питаће ме јесам ли нахранила гладног, обукла нагог, болесног или утамниченог; то је оно што ће ме питати... Мати Марија, Париз

30.06.2015. Аутор:: Пријатељ Божији 0

У нашем православном молитвенику постоји дубока, а кратка молитва, која почиње речима: Јешће убоги и наситиће се... Тако почиње молитва пре вечере. И предано се молећи, у труду да исцедимо коју кап искрености, те да је принесемо уз ове речи Свевишњем, истражујемо по себи и свакако налазимо разлога зашто бисмо и ми били убоги и наситили се, наравно, дарова Његових небесних. Разлога таквих има свако...

Свакога је живот ранио, отворио му пукотину на срцу, из које су израсли грмови трња и камени одбрамбени зидови. Свако је закинут, али се то свакоме не види. Има група људи закинутих, а да се то одмах примети. Већ издалека. То су сиромаси и богаљи. Једни и други, незнатни, немоћни и врло често одбачени и презрени, примљени су од Спаситеља као браћа. Ови се људи могу у првом реду називати убоги, и њих народ тако и зове. 

Тужна је слика света пред очима Сила небесних. Људи живе заједно и махом телима, а душе им се не препознају. У томе је још жалоснија слика убогих. Свету овоме они су као нежељени гости. Зар се мало глава окреће од њих, зар се мало пута други ружно прекрсте, не молећи Бога за милост према убогима, већ се моле за спас свој од убогих?

Колико мајки размишља над парализованим дететом својим као о казни? Нека би Бог дао да се измени слика света и убогих у њему, да бисмо имали према њима онако несебичну љубав као што сада имамо себичну притворност ка моћнима. Јер бисмо се спасли. Јер би нас спасла браћа Спаситељева, управо она од које желимо да се избавимо, чак да их и не сретнемо. 

У Јеванђељу по Јовану, на почетку 12. главе, описан је случај око нардова мира. Наиме, Исус је у Витанији вечерао са апостолима и пришла Му је Марија Магдалина и скупим миром помазала Му ноге. Јуда је био против тога, изговарајући се потребом да се “миро уновчи” и новац тобож “разда сиромасима”. Исус је узео у заштиту Марију, говорећи да ће “сиромаха бити увек” са људима, а Њега, Бога Оваплоћеног, неће. Често се ове речи примају само као грдња апостолу. Но, испод те грдње налази се дубљи смисао, обећање да ћемо моћи доцније, па до века, чинити љубав Богу преко сиромаха, као што је Марија Магдалина чинила директно! 

Учећи, Исус Христос је толико пута истицао, и речју и делом, милост и милосрђе. Посебно је нагласио милосрђе према незнатним и сиротим. Заиста, обречено је да ко искаже милосрђе и љубав некоме од те мале браће Господње, као да је исказао према Господу самоме...

Пут до Царства води и преко убогих. Христово Распеће и страдање је капија на том путу, а страдања ових невољника калдрма на том путу нашег спасења. Ваљда их је стога Спаситељ и прозвао Својом браћом. Нека би дао Бог да њихова страдања осетимо као своја, јер су због нас, и да их ми својом љубављу и молитвом ублажимо. 

Схватио сам, најтеже страдање убогих, које они ради нашег избављења и ради нашег богоборства подносе, није сиромаштво само по себи, нити богаљавост сама по себи, већ је то сиромаштвом и богаљавошћу запречена комуникација са другим људима. Одатле сав њихов пакао извире. Толико су људи које народ назива убогим - жељни људског односа, да често ни личност своју не могу да изразе, јер других личности, које би слободно за себе изабрали, немају. Стога прихватају случајна и кратка друштва. И у њих се тренутно инкорпорирају. Ако су са лоповом, и они су лопови, бар по говору; ако су са свецима, и они су свеци, бар по осећањима... И они носе крст свог спаса, уз који носе и терет спасења богатих и здравих. А тешко је оном, много мора да му је тешко, када се други избавља преко њега. 

Слава Господу јер долазе и људи који се не плаше срца и душе, и не доносе пуне шаке празна ваздуха. Љубав брише све запреке и све изједначава. Заједница у којој влада љубав - нема убогих. Остало су убоге заједнице.

Нека би дао Бог храброст људима да се воле душама и слободом, да сви дају и узимају милосрђе од свих, да милосрђе тако изгуби призвук убогости, да тако убоги не буду убоги.

Нека би дао Бог да се наситимо сви и прославимо Господа, сви који Га тражимо, јер жива ће нам бити срца у век века. Амин.

Жељко Которанин
Извор: Саборник 



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.