Какав излазим данас пред Бога?

Једнако умире и у гробу труне и онај ко је живио добро и највећа бараба на овом свијету. Једнако умиру и једнако бивају сахрањени у земљу. Не зависи само од наших поступака ни вјечни живот, нити квалитет овога живота. Ми треба да примамо Дарове од Бога. Бог једини може да нас одржи у памети. Једини Бог може да нам одржи животну енергију нормалну и стабилну. А, ко се одвојио од Бога - тај је потпуно изгубљен.

20.03.2020. Аутор:: Пријатељ Божији 0

...Мора неко да се слуша. А, људи, кад живе духовни живот, углавном нису томе склони. Има сваки од нас неку “своју везу са Богом”. “Попе, причај ти своје, знам ја што сам дошао... Знам ја колико треба да постим... Знам ја кад треба да се исповједим, знам ја хоћу ли да се исповједим или нећу...” У реду, може и тако, али зато смо ми као народ дошли довдје. Наша вјера нас учи да морамо мало да мрднемо из тога у шта смо се ушанчили, а ушанчили смо се у неке наше навике, у неки наш осјећај самодовољности.

Често исповјест изгледа овако: “Јеси грешан?” “Јесам”. “Шта си згријешио?” (Слеже раменима) “Ништа”. “Како ништа?” “Па, ништа, не знам...” Јесам грешан онако уопштено, али не бих могао да кажем ништа шта сам погријешио. И ако сам нешто погријешио, објаснићу ти да ја нисам крив за то! Има ситуација да се свештеник убијеђује са женом која је направила абортус, да “то није ништа” - каже она, а он јој објашњава: “Жено, како није?! Јесте!” А, она каже: “Није! То је било давно, била сам млада, други су ме наговорили...” Па сам чуо од једног свештеника да каже жени: “Прије колико година је то било?” Каже: “Па, има... 40 година”. “Е, па, жено, то дијете је до сада могло бити предсједник државе! Могло је бити директор фирме, могао је бити неки олимпијски побједник, могао је бити неки свештеник! Тим прије, требало би да буде јасно да смо убили неког човјека који је сада могао да води државу. Можда да буде неки научник, писац... Можда би нам било боље - да смо своју дјецу родили...!”

... Сјутра ће овдје да се служи Литургија, и људи који су се припремили - постом, молитвом, исповјешћу, сутра ће да се причесте Светим тајнама. Шта то значи? Сјутра ће људи да приме у себе Дарове са неба. Није довољно што смо такви какви смо - ни што смо поштени, ни што смо добронамјерни, ни што “мрава нисмо згазили”, ни што ником ништа нисмо дужни, ни што су “сви људи око нас зли, а ми смо једино добри” - није то добро. Него, да бисмо живјели како треба - треба да добијемо Дар одозго. Можемо ми да живимо здраво, да се хранимо здравом храном, да редовно џогирамо, да имамо добре мисли, да избјегавамо зле разговоре, можемо стварно да се трудимо да живимо што је могуће боље. Али, није то довољно. Није довољно за вјечни живот.

Једнако умире и у гробу труне и онај ко је живио добро и највећа бараба на овом свијету. Једнако умиру и једнако бивају сахрањени у земљу. Не зависи само од наших поступака ни вјечни живот, нити квалитет овога живота. Ми треба да примамо Дарове од Бога. Бог једини може да нас одржи у памети. Једини Бог може да нам одржи животну енергију нормалну и стабилну. А, ко се одвојио од Бога - тај је потпуно изгубљен.

... Бог даје дарове људима, као што мајка даје дјеци ручак, вечеру, сладолед... Мајка не даје ту храну дјеци зато што су дјеца то зарадила; она им даје из чисте љубави. Ни Бог нама не даје Причешће сјутра зато што смо га зарадили - него из чисте љубави. Али, за Свето Причешће треба да се човјек ипак припреми. Ако се оно даје из љубави, а не зато што смо га зарадили, то не значи да можемо да дођемо на Причешће било како. Не може нико да каже да је заслужио да се причести! Причешћу се прилази са свијешћу да сам грешан. Ја, грешни и недостојни, слуга Божији Гојко, прилазим да се причестим. А, ако сам дошао пред Причешће да кажем: “Ево ме, Боже, постио сам, исповједио сам се, баш сам поштен, баш сам добар...” - е, Гојко, склони се, немој да се причешћујеш. Ти си онда већ “свети човјек”, теби не треба ништа. Што каже један наш владика: само један тип људи није заслужио да буде причешћен - они који мисле да су достојни.

Постио си пост, исповједио си се, ниси ништа јео и пио од поноћи, и ти мислиш да си спреман? Не. То би требало да те подсјети, да те врати на чињеницу да си грешан човјек и да то, што добијаш кроз Причешће, добијаш не зато што си зарадио, него зато што ти Бог даје, по Својој љубави. Али, кад је већ тако, кад Бог даје по љубави, а не зато што смо зарадили, ред је да се припремимо за Причешће.

Благослов да се причесте имају, прије свега, они који су крштени, они који су постили овај пост, иако знам - сви ћете рећи: може пост да се пости и формално. Може, али не причам о формалном посту. Онај који је постио пост од срца. Онај који је постио да би Богу угодио, а не да би се пред људима показивао како пости. Дакле: ко је крштен, ко је постио пост и ко се исповједио у скорије вријеме. И, што каже наш митрополит, он додаје још један резон: ко није ни са ким у свађи. А, то има везе са исповјешћу. Не можемо долазити да се причешћујемо и да тражимо од Бога благослов, да нас Бог дарује нечим небеским, а да ми људима око себе кажемо: “Тебе нећу да видим! С тобом нећу да причам! Ти ме не занимаш у животу, бјежи ми с очију...!” Можемо, али то онда није добро.

Од Бога тражимо нешто што не заслужујемо, тражимо да се Бог смилује и да нам да нешто што не заслужујемо а вољели бисмо да имамо - то су ти небески Дарови, а друге људе одсјецамо и кажемо: “Ти си ми рекао ово, ти си био некоректан према мени, нећу више да чујем за тебе...!” Е, сад, ако он неће да се измири са тобом, то је већ онда његов проблем. Моја обавеза, као свештеника, а самим тим и свих хришћана, да колико је до њих - буду у миру са сваким. Не мораш сад ти са сваким на силу да се дружиш, то би чак било и неко фолирање и нека глума, али немој да гајиш мржњу и непријатељство ни према коме. Понављам: ко је крштен, ко је постио, ко се исповједио, ко није у свађи ни са ким и, пети услов да се човјек причести, јесте онај утврђени евхаристијски пост, да од поноћи - осим ако нема мале дјеце и болесних - ништа се не једе и не пије, ништа се на уста не ставља јер прво што ћемо да примимо тога дана је Светиња Господња. То је тих пет предуслова.

Човјек, сваки пут, пред свако Причешће, треба да се преиспитује. Јер, ја сам можда на Петровдан био у свему како треба, постио сам, исповједио сам се, осјећао сам се фино, међутим, од Петровдана до данас, то већ нисам ја, онај исти. То више није онај исти Гојко. У међувремену, посвађао сам се са неким, умро ми је неко, родио ми се неко, подигао сам кредит, изгубио сам паре, добио сам паре - све ме то мијења! Све би то, у ствари, могло да ме промијени. Сваки дан је нови дан, сваки дан је нови Гојко. Што кажу Стари Грци: Човјек никада не улази у исту ријеку. То јесте то корито, то јесте то мјесто, али вода је друга, вода стално тече. Сваки пут је то нека нова ријека. Зато, сваки дан, пред сваки празник, пред свако Причешће, треба да се преиспитујемо и да кажемо: “какав Гојко долази јутрос пред Бога?” То што је било прошле седмице, што је било прошле године, то какав сам био у младости, а поготово то какви су били моји преци - то нема везе: ја могу јутрос да будем најгори човјек, и могу да будем бољи него што сам био. Стално борба траје, стално траје та утакмица, да се човјек бори са оним лошим у себи. И да се стално пење на гору, још већу...

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске Богословије
Извор: saborna-crkva.com



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.