Када се човек, који је годинама чинио зло, одједном нађе у тами лудила - без речи, без контроле, без разумевања - да ли је то само казна, или последњи позив на покајање? Можда разум више не служи, али душа још дише, страда и памти пред Богом. А онај који је годинама трпео - без гнева, без освете, са сузом у тишини - да ли управо он постаје тихи посредник, жртвени молитвеник за спасење онога који га је мучио? У свету где страдање често изгледа бесмислено, може ли то бити најдубљи пут до милости?
