Пренос чесне ризе Господа нашег Исуса Христа

У време страдања Господа Исуса за род људски налазио се у одреду римске војске у Јерусалиму и један Грузин, Елиоз из града Мцхета. Мати његова чула беше за Христа и у срцу вероваше у Њега. Испраћајући сина на војску у Палестину, она му саветоваше, да не ради ништа против Христа. Када је Господ закиван ексерима на крст, звук чекића на Голготи дошао је у уши Елиозове матере у град Мцхет. Чувши тај звук, она узвикну: „Тешко мени, што не умрех пре овога времена, смрт би ме избавила од овога страшнога звука!” И рекав то - падне мртва. Елиоз се налазио тада под Крстом и са другим војницима бацао коцку око ризе Христове. Риза допадне њему, и он је донесе у Мцхет, и поклони својој сестри Сидонији. Ова чувши за смрт Господа као и за то да је њен брат био учасник невиног крвопролића, падне мртва са хитоном Господњим, држећи овај чврсто у рукама својим, тако да га нико не могаше истргнути, него буду принуђени да је сахране заједно са хитоном. Из њеног гроба никне кедар, из кога се точило целебно миро. Временом кедар падне и место се то заборави. Света Нина пронађе то место помоћу огњеног стуба над тим местом, после њене молитве. И покрштени цар Миријан подигне ту цркву светим Апостолима. Шах Аббас узме ту ризу 1625. године и пошаље у Москву на дар кнезу Михаилу Феодоровичу и патријарху Филарету. Риза та буде постављена у Успенски сабор у Москви.

23.07.2021. Аутор:: 0

Пренос чесне ризе Господа нашег Исуса Христа За време благоверног цара и великога кнеза, самодршца целе Русије, Михаила Феодоровича, а за патријарховања свјатјејшег Филарета, царева оца по телу и по духу, у Персији цароваше шах Аббас. Имајући љубав према благоверном цару Михаилу, Аббас му често слаше посланике са даровима; исто тако и руски цар шиљаше к њему посланике с даровима. Године 1625 месеца марта допутова у Москву к благоверном цару Михаилу од шаха Аббаса чувени посланик Урусамбек, доневши цару од шаха писмо и многе скупоцене поклоне. Поред тога он донесе од шаха свјатјејшем патријарху Филарету посебно писмо и неизмерно скупоцени дар: ризу Господа нашег Исуса Христа, у ковчегу златном, украшеном драгим камењем. У том писму персијски шах извештава да је риза Христова нађена за време освајања Грузије у митрополијској ризници, где је била запечаћена у једном крсту; узевши је, шах је шаље на поклон свјатјејшем Патријарху московском. У том истом писму шах велича велико име Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, говорећи: "Ко богодолично не поштује Њега (= Господа Исуса Христа) као Бога, тај нека без икакве милости буде сажежен огњем; а ко за таквог богохулника наложи огањ, тај је достојан чести и величања".Свјатјејши патријарх Филарет с радошћу прими овај велики дар, драгоценији од свих дарова земаљских. Потом патријарх призва к себи искусне грчке старце који се у то време налажаху у Москви: једни од њих беху дошли у Москву из Јерусалима, други из грчких земаља. Међу њима бејаше Нектарије, доцније архиепископ вологодски и великопермски, и Јоаникије, који кратко време пре тога беше допутовао у Москву са свјатјејшим Теофаном, патријархом јерусалимским. Свјатјејши патријарх Филарет упита те старце Грчке, знају ли они што о ризи Господњој и шта се говори о њој у грчким земљама. И сваки од њих исприча оно што му је било познато о ризи Господњој. Архиепископ Нектарије исприча ово: Када бејах архиђакон код свјатјејшег патријарха цариградског, патријарх ме посла због неких црквених послова у Грузију. И догоди се да тамо бејах у цркви званој "Илета"; ту приметих крај десне певнице до првога стуба много упаљених свећа, и упитах свештенике: "Шта је то?" Они ми одговорише да је ту положена риза Христова, коју је донео један од војника њихове земље, који је био у Јерусалиму при распећу Господа, и како ту бивају многа чудеса од ризе Христове.Други од Грка испричаше свјатјејшем патријарху да свуда, како у Палестини тако и у грчким земљама, православни тврде да се риза Господња налази у Грузији; јер је при распећу Господњем био неки војник из Грузије, коме је коцком припала риза Господња; он је њу донео потом у своју земљу, и као скупоцени дар поклонио је својој рођеној сестри, девојци; затим је тај војник испричао свима шта се све догодило у Јерусалиму са Исусом Христом. Чувши казивање свога брата војника, девојка заволе ризу Господњу и чуваше је са страхопоштовањем. После мало времена та девојка умре. Умирући, она завешта да њено тело погребу у ризи Господњој уместо погребних покрова. Тако и би учињено. Након неког времена из гроба те девојке порасте велико и веома лепо дрво. У време Константина Великог, грчкоримског цара, када Грузија прими свето крштење, из тога дрвета стаде тећи миомирисно и целебно миро; тим се миром мазаху најразноврснији болесници, и добијаху исцељење. Правоверни цареви грузијски, видећи таква славна чудеса, саградише над тим дрветом дивну цркву, и назначише при њој епископа. После пак много година, када по попуштењу Божјем Персијанци први пут поробише Грузију, тада они опустошише и ту цркву, у којој беше мироточиво дрво. Доцније се Грузија ослободи од персијског ропства, али тог дрвета већ не беше тамо, нити целебно миро истицаше из тога места; само стуб обележаваше то место. О ризи пак Господњој сви једногласно тврђаху, да се она налази у Грузији; многи сматраху да су верни, по промислу Божјем, извадили ризу из гроба, да би је сачували неприкосновеном у време ропства. А на који се начин она потом обрела у митрополији, о томе нема података.Свјатјејши патријарх Филарет саслуша сва ова казивања о ризи Господњој. Затим се посаветова са преосвећеним архијерејима руским (тада беше време свете Велике Четрдесетнице), те наложи строги пост и молитву. У крстопоклону пак недељу, одслуживши свеноћно бденије, свјатјејши патријарх нареди да се риза Христа Бога Спаситеља нашег положи на болесника, као што у древности благочестива царица Јелена положи на мртваца крст Христов ради осведочења о истинитости његовој. И као што тада крст Христов би распознат по сили којом васкрсе мртвац, тако се и сада сви уверише у истинитост ризе Господње: јер од ње добише исцељење и брзо оздрављење сви болесници на које она би положена.Због такве благодати, велике се радости испунише и благоверни цар и свјатјејши патријарх. Потом наредише да се у великој саборној цркви Успенија Пресвете Богородице, на западној страни у десном углу, устроји почасно и нарочито украшено место, где бејаше изображење живоносног гроба Христовог. Ту и би положена риза Господња. Она се и досада налази тамо, побожно поштована од свију; од ње се и до данас дају исцељења болеснима који јој са вером прибегавају.Празновање полагања чесне ризе Господње би одређено у десети дан месеца јула у славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек. Амин.