Прича лекара о личном чуду

Свако има свој пут до вере и свако је позван на различит начин. Понекада нас Господ Себи призива сушом, понекад ватром, понекад градом и громовима, а понекад глађу и болестима. Многе људе и светитељи позивају. Ово је исповест лекара, кога је милошћу Божијом, из излога црквене продавнице, на чудесан начин призвао вери Свети великомученик Пантелејмон...

15.08.2021. Аутор:: Пријатељ Божији 0

Некада давно, пре 40 година, моја бака се молила исцелитељу Пантелејмону за моје спасење. Неколико месеци сам, тада као трогодишње дете, балансирао над понором на хируршком одељењу Московске дечје болнице. Шансе за преживљавање, према прогнозама лекара, практично нису постојале. Мама је већ размишљала о сахрани своје бебе, али бака није одустала. Била је сигурна да ће је овај светитељ чути. Даноноћно је покушавала да дође до њега. И светитељ је чуо... Преживео сам.

Много година касније, шапнула ми је да ме је исцелитељ Пантелејмон узео под своје и помолио се Господу за мене, када уопште није било наде.

Бака је давно умрла. Дуго година сам живео апсолутно световним животом, у коме су се речи "храм", "светитељи", "молитва" појављивале тек на Васкрс, када је кућа мирисала на колаче и изговарано мало схваћено "Христос васкрсе". Да, захваљујући томе што сам лекар, видео сам много чудесних исцељења, али приписао сам их више неким необјашњивим случајностима, него милости Божијој.

Свако има свој пут до вере, иако мој личи на милион других путева: вољена особа се разболела. Озбиљно се разболела, могло би се рећи - фатално. У таквим тренуцима почињете да тражите оно што ће помоћи, што ће вас подржати и показати вам пут. "Боже помози!" - викнуо сам. И отишао сам у храм.

Пролазили су дани, недеље, месеци. Већ сам схватио шта је акатист, литургија... Веровао сам, молио сам се, али није било лакше. Ни вољеној особи - са здрављем, ни мени - у мојој души. Али нисам одустао.

Сваки дан на путу до посла пролазио сам поред мале продавнице икона. Једном бих само протрчао поред ње, а понекад бих и погледао иконе у њеном излогу. Можда се тог јутра ништа не би догодило да код куће, читајући јутарње правило, нисам плакао од немоћи: „Верујем, Господе! Помози мом неверју!"

Када сам пролазио поред продавнице, чуо сам нечије речи. Стао сам. Очи младог човека гледале су ме са иконе у излогу. Не само да ме је човек са иконе гледао, већ ме је тада и зауставио. "Ја сам с тобом", чуо сам речи. Пoгледао сам икону, погледао остатак излога, па поново икону... Она ме је вукла. Снажно... "С тобом сам!" - поново је рекао младић приказан на њој.

Отишао сам. Па сам се вратио. А онда сам упитао жену у продавници:

- Реци ми, која је ово икона? Какав светац?

- Ово је исцелитељ Пантелејмон...

Пантелејмон! Заборављено име одјекивало је у свакој мојој ћелији. Сетио сам се детињства, бола и баке, и њених речи док ме је држала у крилу.

"С тобом сам!" Већ ми се учинило да су сви чули овај глас, а и сама продавачица - било је тако јасно.

- Ово је потпуно нова икона. Јуче су је управо донели из Кијевске Лавре.

Купио сам икону, брзим покретом ставио је у груди и отрчао на посао. У срцу сам осетио неко олакшање. Први пут после неколико месеци постало је мирно. Речи "С тобом сам!" грејале су ме изнутра.

Тако се у мојој кући појавила икона исцелитеља. И као да сам био загрљен нечијим љубазним рукама, осетио сам подршку и помоћ. Кад је било тешко, мој поглед налетео би на икону и напетост би попустила.

Што се тиче здравља моје вољене особе, исцељење се није догодило.  Ту није било апсолутно никакве шансе и ја сам као лекар то разумео. Али  дато нам је мало више времена да уживамо у друштву једних поред других на овом свету. И веома сам захвалан на томе.

Ипак, за мене је у овој причи било много чуда. Тада, можда, нисам у потпуности разумео све ово, али како је време пролазило, схватио сам много.

Када сам дошао у храм да се помолим за здравље болесника, почео сам да учим да тамо правим сопствене кораке. Први пут сам се исповедио, примио свето причешће. Господ, Који све зна и од Кога се ништа не може сакрити, знао је да се моја главна жеља неће испунити. И сада схватам да је Он тада покушавао на све могуће начине да ме заштити, да ме милује, помогне, осигура, како бих и даље ишао к Њему, према Светлости. Ово су можда веома смела размишљања, али тако ја то доживљавам.

Стално сам осећао руку одозго. То се манифестовало у свему: у људима који су се ниоткуда појавили у мом животу, у књигама на које сам наилазио и добијао одговоре на моја питања и недоумице, у знаковима. Нисам више био у мраку, сам, са својом несрећом. Господ ме је вешто водио да достојанствено прихватим неизбежно и не одвратим се од вере смрћу вољене особе.

Да није било ове невероватне подршке, највероватније бих на самом циљу, једноставно отишао из храма, као што многи раде, уз повике „Веровао сам у тебе, Господе! Молио сам Те - и који је резултат?!" Но, то ми се није десило. Нисам бацао иконе са полица, нисам био разочаран.

Можете се насмејати хиљаду пута „осликаним комадима дрвета“, како неки људи, који још нису дошли у цркву, зову иконе, не морате веровати у у Бога, у светитеље. Ово је лична ствар. Али чврсто знам да постоји помоћ од њих. Штавише, они не чекају наше позиве, они сами долазе, грле нас с леђа и тихо се моле Господу за нас. И Господ чује њихове молитве.

Један од најјачих помагача у здравственим проблемима је милостиви исцелитељ Пантелејмон. И не сматра се узалуд заштитником лекара и војника.

Свети великомучениче и исцелитељу Пантелејмоне! Моли Бога за нас!

Дмитриј Глински
Приредила Анастасија Бавинова
За Фондацију Пријатељ Божији превео: Иван Попов
Извор: iskitimeparhia.ru



Komentari (0)


Оставите Ваш коментар:

Ваш коментар је стављен у ред за преглед од стране администратора сајта и биће објављен након одобрења.