Свети Викентије, свештеномученик митрополит скопски

Митрополит Викентије (крштено име Василије) Крџић рођен је 30. јануара 1853. године у Ушћу. Основну школу завршио је у манастиру Студеница, а богословију у Београду. Замонашен је у манастиру Студеница 16. септембра 1873. године. Исте године рукоположен је за ђакона, а 1875. године у чин презвитера. Од 1887. до 1890. године био је игуман манастира Свете Тројице и Сретења у Овчару. Жички епископ Сава Бараћ производи га у чин архимандрита 1894. године. Од 1900. године борави у манастиру Хиландар као саборни старац. Након смрти митрополита скопског Севастијана Дебељковића 13. октобра 1905. године изабран је и посвећен у Цариграду за митрополита скопске епархије. Након тога одмах долази у Скопље. Био је трећи владика Србин након укидања Пећке Патријаршије.

29.05.2021. Аутор:: 0

Свети Викентије, свештеномученик митрополит скопски Митрополит Викентије (крштено име Василије) Крџић рођен је 30. јануара 1853. године у Ушћу. Основну школу завршио је у манастиру Студеница, а богословију у Београду. Замонашен је у манастиру Студеница 16. септембра 1873. године. Исте године рукоположен је за ђакона, а 1875. године у чин презвитера. Од 1887. до 1890. године био је игуман манастира Свете Тројице и Сретења у Овчару. Жички епископ Сава Бараћ производи га у чин архимандрита 1894. године. Од 1900. године борави у манастиру Хиландар као саборни старац. Након смрти митрополита скопског Севастијана Дебељковића 13. октобра 1905. године изабран је и посвећен у Цариграду за митрополита скопске епархије. Након тога одмах долази у Скопље. Био је трећи владика Србин након укидања Пећке Патријаршије.

Десетлеће у којем је митрополит Викентије столовао на катедри скопске епископије изузетно је значајан периодкоји је представљао прекретницу, и у ком ће се далекосежно одредити ток историје. У њему је митрополит Викентије одиграо значајну улогу, и као духовник и као национални прегалац.

Српска национална идеја ослобођења Старе Србије крајем XIX века постепено се и спонтано развијала кроз неоружане (образовне, верске и хуманитарне), а потом, почетком XX века и кроз оружане видове (убацивањем српских чета на просторе насељене претежно српским становништвом у турској царевини). Искрене тежње ка ослобођењу словенског, православног становништва на територији (данашње) бивше југословенске републике Македоније, тадашња турска власт је упорно настојала да спречи, а када је то постајало одвећ немогуће, благонаклоно је гледала на поделе и сукобе у оквиру православног становништва, које је радо користила.

У Скопљу се Викентије Крџић радо прихватио и деликатног национално политичког задатка у виду помагања и координације српске четничке акције у Македонији.

Оснивањем Бугарске егзархије, ферманом султана Абдул Азиса 27. фебруара 1870. године, у састав Бугарског егзархата ушла је, између осталих, и епархија скопска. Берлинским мировним уговором из 1878. године су Пирот, Ниш и Врање ушли у састав Србије, док су остале епархије, са бројним српским становништвом и даље остале у Турској и на попришту сукоба између Цариградске патријаршије и Бугарске егзархије. Након упорног инсистирања српских народних првака и уз дипломатски притисак Русије, Србије и Црне Горе, успешно је издејствовано да цариградски патријарх постави Србе за епископе у Призрену, 1896. године, и Скопљу, 1897. године.

Крајем XIX века, на простору данашње Македоније појављују се и илегалне пробугарске организације ВМРО (Внатрешна македонска револуционерна организација) и ВМОК (Врховен македоно-одрински комитет). Од свог настанка обе организације нису презале ни од насилних акција, попут атентата на српске попове и учитеље. Након неуспелог Илинденског устанка, 1903. године, уследиле су и репресивне мере турских власти, а на терену су се још масовније почеле појављивати наоружане пробугарске чете. Све ово је условило и појављивање српских наоружаних чета током 1903. године.

Иако без званичне подршке српских власти из Београда, српске наоружане чете налазиле су се под контролом српских конзуларних власти у Скопљу, које су под плаштом образовних делатности спроводиле конспиративну српску четничку акцију. Митрополит Викентије је у Скопљу ауторитетом свог положаја настојао да у што већој мери учествује у руковођењу организацијом српске акције, као и да под своју ингеренцију стави целокупану црквено-школску делатност. Повремене несугласице око превласти, крајем 1907. и почетком 1908. године, довеле су до озбиљних сукоба унутар српске организације и расцепа на два крила. Упориштепрвог крила било је у самом скопском Конзулату, а другог - опозиционог крила, у кругу најближих сарадника митрополита Викентија. Почетком 1908. године коначну превагу однела је конзулска струја, коју је подржавао званични Београд.

Пламен сукоба између Конзулата и Митрополије трајао је годинама и нанео немалу штету четничкој акцији. У периоду који је наступио младотурском револуцијом, Митрополит се ангажовао и на терену, обилазећи села у којима се становништво колебало између егзархије и патријаршије.

Објавом прогласа – Хуријета, свим турским поданицима били су обећани устав, грађанске и политичке слободе. Створене су могућности да Срби у Турској своју националну организацију преведу у легалне политичке токове. Први организовани легални облик нове српске организације била је Српска демократска лига, основана у Скопљу, од 23. до 26. августа 1908. године.

Смрт митрополита Викентија

Последња значајна етапа митрополитовог живота наступила је након укључивања Бугарске у Први светски рат, 1915. године. Митрополит је напустио Скопље заједно са српском војском, стигао је до Призрена, а потом је био спроведен од стране бугарских војника за Урошевац. Није било поузданих, нити заправо било каквих званичних информација о његовој даљој судбини. Недуго потом, почеле су кружити гласине да је митрополит заједно са ђаконом убијен од стране Бугара. Нагађало се и око времена и места на ком се десило претпостављено убиство, као и начина на који је извршено.

Основано можемо претпоставити да је најближе у детаљима и утврђивању истине стигла званична комисија у истрази спроведеној одмах по ослобођењу Скопља. Резултати истраге о околностима које су довеле до митрополитовог нестанка објављени су већ 1919. године у Паризу, на француском језику, у другом тому Докумената о повреди хашке конвенције и међунардног права које су починили Бугари у Србији у периоду од 1915. до 1918. године. Према извештају број 169, одмах по доласку у Скопље, комисија је започела истрагу поводом случаја митрополита Крџића. Залагањем команданта француске источне армије, генерала Хенрија, званично су упућене две депеше, 2. новембра 1918, у којима се тражила било каква информација о митрополитовој судбини. Међутим, никакав одговор није стигао. Комисија је назначила, такође, изјаву Светозара Марковића, митрополитовог рођака, који је током рата, из заробљеништва у Мађарској, слао писмене захтеве на адресе мађарског и бугарског седишта, каои седишта Црвеног крста у Женеви о информацијама о судбини митрополита Викентија. Никаквог одговора, такође, није било.

Комисија је своју истрагу засновала на сазнањима на основу исказа проте Антонија Никчића из Урошевца, и његове снахе Магдалине, затим Недељка Степића, члана црквеног суда, Милана Максимовића, Милана Газикаловића, Хаџи Авадиса, рентијера из Скопља, Милана Нововића, службеника из Урошевца, и других. Искази се међусобно допуњавају, слажу се око најважнијих чињеница, тако да заједнички наводе на следећу реконструкцију:

Митрополит је, заједно са пратиоцима, ђаконом Цветком Нешићем и протом Јованом Тасићем, следио српску војску у повлачењу све до Призрена, одакле је 27. новембра 1915. године био аутомобилом одвезен под оружаном пратњом једног бугарског подофицира и неколико војника у Урошевац, где су заједно били заточени у кући проте Никчића. Дана 2. децембра, један је бугарски поручник (сведоци су претпостављали да је био Стеван Консолов), заједноса Георгијем Поповим из Сливена, војним заповедником Урошевца, саопштио Крџићу да тог дана треба да крену за Гњилане. Око 20часова истог дана, митрополит и ђакон су одведени у пратњи бугарског официра, војника и жандарма. Један бугарски официр, приликом поласка митропоита из Урошевца, саопштио је митрополиту Викентију да ће бити спроведен у Софију како би објаснио Неофиту[1], скопском егзархијском митрополиту, разлоге због којих му је ударио шамаре још у време турске окупације. Исто је вече Викентијев сапутник из Скопља, прота Јован Тасић, морао предати личне ствари покојног Викентија Георгију Попову, војном заповеднику Урошевца. Међу стварима је било и 400 златних лева. Неке од Митрополитових личних ствари, након ослобођења Скопља, 1918. године, препознао је Недељко Степић у просторијама које је у периоду окупације користио митрополит Неофит. Убрзо након Митрополитовог одвођења почеле су кружити гласине да су Митрополит и ђакон убијени и спаљени од стране бугарских војника, а да је прота Јован Тасић потом убијен у близини Сурдулице. Појавили су се и људи попут бугарског војника Стевана Консолова, ађутанта команданта места, и Трајчета Поптомова, бугарофила и бугарског комите, који су јавно признавали, чак се и хвалили, убиством митрополита. Душан Лалушев из Горњег Јеловца, који је такође био бугарски комита, у кафани у Скопљу, признао јесвоје учествовање у убиству и спаљивању митрополита Викентија и ђакона Цветка, уз тврдњу да су двојицу црквених великодостојника претходно држали заточене неколико дана, али да су ипак на крају морали да их убију на основу Неофитовог наређења. Душан Лалушев је пред ослобођење Скопља побегао са бугарском војском.

Митрополит Викентије и ђакон Цветко су били убијени 2. децембра 1915. године, недалеко од Феризовића, а потом су њихови лешеви спаљени. Том приликом је код митрополита Викентија нађено једно платно на којем се налазила једна икона и 800 лева, а његов помоћник имао је са собом 400 лева. Сав новац је био узет. По неким сведочењима, убиство се десило на турском гробљу у Урошевцу, или на путу Урошевац-Гњилане, или Урошевац-Качаник. Комисија није утврдила тачно место тог чина. На основу свих сведочанстава, комисија је донела закључак да је убиство било унапред припремано и планирано са намером да се прикрију трагови. Искази неколико сведока слажу се у тврдњи да су након убиства тела двојице црквењака била исечена на комаде, поливена бензином и запаљена. Злочинци су свесно покушали да уклоне материјалне трагове злочина, пре свега од побожног народа у Скопљу, који је митрополита Викентија уважавао готово као светитеља због његових изузетних моралних квалитета.

Више исказа релевантних сведока сложило се у тврдњи да је идеја за злочин дошла од Неофита, који је, након уласка бугарске војске у Скопље, дошао из Софије да би заузео катедру од митрополита Викентија. Почетком 1916. године Неофит се јавно хвалио у Скопљу како је ступио час за освету над митрополитом Викентијем, наводно због тога што је овај, приликом његовог одласка из Скопља 1913. године, наредио да се Неофиту стави повез преко очију. Пред наступајућом савезничком армијом, 1918. године, Неофит је побегао у Ћустендил, где се од тада па до своје природне смрти, 1938. године, налазио под заштитом бугарских власти. Упркос доказима и недвосмисленим закључцима комисије, Неофиту није било суђено, преминуо је у Софији, у Бугарској, у 68 години.

На основу изјава релевантних сведока под заклетвом, комисија је сматрала за саучеснике овог злочина и извесна лица и функционере бугарске националности: резервног поручника Стефана Консолова, ађутанта заповедника округа дивизије у Скопљу, потпоручника Георгија Попова из Сливена, ађутанта Команде у Урошевцу, команданта УрошевцаГеоргија Димитријева и команданта одреда Панајота Баклова из Бургаса.

Комисија је закључила да су непосредни извршиоци злочина били:

Трајко Поп Томов, стари агент бугарске полиције у Липљану, и Душан Лијалушев, стари бугарски комита ипознати члан добровољачког одреда који се прочуо по убиствима и прогону Срба. Обојица су се у тренутку окончања истраге налазила на слободипод заштитом бугарских власти. Према закључцима комисије, убиство митрополита Викентија је сматрано политичким, мотивисано користољубљем.

Очигледно, овај злочинбио јемотивисан и личном мржњом и користољубљем, а политичка позадина тог чина огледа се у томе што се њиме уклања значајна духовничка фигура и један од главних стожера српског идентитета у Македонији. Крајем 1907. године, Српски конзулат у Скопљу дошао је до сазнања да се митрополит Викентије још тада налазио на списку за ликвидацију од стране бугарских активиста. Према извештају Конзулата, почетком децембра наведене године, у кући бугарског учитеља Ристе Некова био је одржан конспиративни састанак на коме су поред осталих присуствовали и Ковачев, наставник бугарске гимназије, Тилков, секретар бугарске Митрополије и Атанасије Екимов, писар бугарске општине. Осим атентата на митрополита и директора српске Гимназије, Драгомира Обрадовића, планирано је подметање пожара у мушком и женском интернату српске школе, као и у хотелу Турати, који је био у српском власништву. У ноћи између 1. и 2. децембра дошло је до пожара у новој гимназијској згради у Скопљу. Зграда је скоро потпуно уништена, али нико није настрадао. Извештај је стигао у конзулат неколико дана након пожара.

Нека нова сазнања на основу још некоришћених архивских података из бугарских, македонских и турских архива, могу допунити оскудна сазнања у неком будућем истраживању о животу и делу митрополита Викентија. Сагледавањем његовог живота можемо се боље упознати са свим детаљима тадашње политичке борбе у делу српског народа у Турској. Смрт митрополитаВикентија и околности које су до тога довеле сведоче о духу огорчене националистичке борбе која није презала ни од најгнуснијих злодела.