Свети новомуиченик Захарија

Захарија беше ћурчија у Старом Патрасу Пелопонеском. Још у раној младости он се због нечега беше одрекао Христа и потурчио се. Ho y њега беше књига, звана "Спасење грешника", коју он кришом читаше често. Са временом у његовој се души роди силно покајање, и он стаде горко оплакивати свој грех христоодречења и усрдно молити Господа Исуса Христа да га удостоји спасења. Дознавши од једног пријатеља свог хришћанина да у граду има један добродетељан и искусан духовник, он оде к њему ноћу и исповеди му свој грех, а и своју одлучну намеру да објави себе хришћанином и исповеди Христа Господа онде где Га се одрекао...

02.02.2021. Аутор:: 0

Свети новомуиченик Захарија Захарија беше ћурчија у Старом Патрасу Пелопонеском. Још у раној младости он се због нечега беше одрекао Христа и потурчио се. Ho y њега беше књига, звана "Спасење грешника", коју он кришом читаше често. Са временом у његовој се души роди силно покајање, и он стаде горко оплакивати свој грех христоодречења и усрдно молити Господа Исуса Христа да га удостоји спасења. Дознавши од једног пријатеља свог хришћанина да у граду има један добродетељан и искусан духовник, он оде к њему ноћу и исповеди му свој грех, а и своју одлучну намеру да објави себе хришћанином и исповеди Христа Господа онде где Га се одрекао. Духовник му рече: Иако је твоја намера веома искрена и јака, ипак је не треба одмах привести у дело, јер ђаво често пута превари људе преко добрих намера. Зато је потребно, чедо моје, да проверимо да ли је твоја намера од Бога. Стога иди у своју радњу, затвори се и проведи четрдесет дана у молитви, посту и читању те књиге коју имаш. А и ја ћу радити то исто у својој келији из љубави за тебе.

Захарија с радошћу прими савет оца духовника: затвори се у својој радњи и стаде усрдно испуњавати духовников налог. Али не би у стању издржати у томе више од двадесет дана, јер се у срцу његовом запали такав огањ, који изазва безграничну љубав према Христу и незадржљиву жељу да за свето име Његово да десет живота, када би их само имао. Зато оде к своме духовнику, паде пред његове ноге и лијући сузе рече му: Оче, благослови ме да идем на мучеништво, јер не могу више да издржим огањ који ми букти у срцу. - Духовник му на то рече да још није дошло време томе. - Дошло је, духовниче, потпуно дошло, одговори Захарија, и ти чиниш велики грех спречавајући ме у томе. - Тада му духовник предложи да исповеди све грехе које је као човек у току живота починио. Захарија устаде, прекрсти руке и скрушено исповеди све своје грехе. И нађе се да му је душа чиста од греха, сем греха одречења од Христа. Но духовник, као искусан и мудар човек, стаде га поново одвраћати од његове намере, да не би себе увалио у непредвиђена опасна искушења. И говораше му: Има и других начина да ти откајеш свој грех одречења од Христа и добијеш спасење, јер нема греха који може победити милосрђе Божје.

Ово одвраћање веома растужи Захарију, и дубоко уздахнувши он рече своме духовнику: Оче духовниче, мудар си човек а говориш ми као детету. Та ја сам свега себе посветио Христу моме, и више не припадам себи. Ја толико жудим да будем мучен за Христа, да ево свом душом желим да примим најстрашније и најмногобројније муке за Њега. Зато те молим: дај ми свој благослов да идем на мучеништво, јер не могу више да подносим огањ који осећам у срцу свом.

Тада духовник узнесе хвалу Богу што толику благодат изли на Захарију. И прочитавши Захарији опроштајне молитве, по прописима Православие Цркве, помаза га миром и причести Светим Тајнама. Нахранивши га на тај начин небеском храном и наоружавши га духовним оружјем, он прочита Молбени канон Пресветој Богородици. Затим га благослови на мучеништво, и осенивши га знаком животворног крста нареди му: да не вређа турску веру, јер то није потребно, него да само са неколико речи одбаци њихову веру, и да објави себе хришћанином исповедајући Господа Христа.

Захарија целива десницу своме духовнику, оде у своју радњу, распродаде одмах сву своју имовину и раздаде сиромасима, само задржа пет и по гроша. Затим оде и предаде кључ од своје радње газди од куће и плати му кирију. И одмах журно крену градском судији, говорећи успут и лево и десно хришћанима које је сретао: Простите ми, браћо моја, и Бог нека вама прости! - Ушавши код судије он га поздрави речима: Жив ми био, ефендија! - Судија, његов познаник израније, отпоздрави га рекавши: О, добро дошао Мемете, ходи, седи, и реци ми како си. - Захарија му слободно и јасно рече: Нисам Мемет већ Захарија. Некад сам се одрекао Христа истинитог Бога кога сам веровао од свог рођења, и примио вашу веру; а сада, пошто доћох к себи и памети, одбацујем вашу веру и облачим се у Христа кога сам се био одрекао. Зато те молим, узми ове паре и дај ми потврду да и ја спадам у рају као и остала браћа моја хришћани. - На то му судија стаде говорити: Чедо моје, Мемете, ако си запао у какву невољу, ја сам готов да сазовем aгe, па да те обилно помогнемо, само ми се слободно повери. - Захарија одговори: Ефендија, ја сам продао сву своју имовину и раздао као милостињу, и мени није потребан новац. - Судија му рече: Онда ништа друго није по среди, него си ти пијан. - Захарија одговори: Нека ми Христос само испуни жељу срца мог! веруј ми, ево три дана како нисам окусио ни хлеба ни воде, нити попио уобичајену кафу. А разлог томе је оно што ти рекох у почетку. Зато узми овај новац и дај ми потврду да сам раја.

Видећи да је Захарија непоколебљив у својој одлуци, судија га посла управнику града, обавестивши управника писмено о целој овој ствари. Представши управнику града, Захарија и њему рече све оно што и судији. Управник онда сазва aгe, изложи им целу ствар, и они решише да Захарију баце у тамницу с тим: да га трипута на дан изводе из тамнице и жестоко бију, све тако док се или не врати вери њиховој или не издахне у мукама. Притом наредише да не кане кап крви мученикове, да не би хришћани, узевши крвљу обагрену земљу, стали правити буну и неред, окривљујући нас како их вређамо и гонимо веру њихову.

Како решише, тако и урадише. Но мученик Христов, моткама тучен, и камењем по стомаку и по грудима бијен, остаде чврст и непоколебљив у својој вери у Христа, радујући се и веселећи се, и непрестано говорећи у себи тајно: Господе Исусе Христе Сине Божји, помилуј мене, отпадника Твог, и помози ми! - Једнога пак дана предвече, сграховито мучен, блажени мученик немаше више снаге говорити молитву, већ само очима гледаше у небо за све време мучења.

После тога би наређено тамничару да ноћу мучи мученика док не умре. Тамничар стави мученика у тешке кладе и тако их стеже да су му све кости пуцале. А свети мученик, прекрстивши цело тело крсним знаком и повикавши громко: "Господе, у руке Твоје предајем дух свој!" издахну. И гле чуда! сва се тамница испуни неисказаног миомира. А проклети тамничар од стида оде из тамнице, никоме не рекавши ништа.

Сутрадан хришћани сазнадоше да је свети мученик скончао, и слављаху Бога радујући се. Архијереј онда посла к управитељу града захтев да му се даду мученикове свете мошти да их сахрани. Овај одговори: Покојник није био ни ваш ни наш, пошто се обеју вера одрекао. Зато није достојан да буде сахрањен. - И одмах нареди управник двојици војника, да мучениково тело вежу за ноге, па одвуку и баце у један пресушени бунар, близу цркве Свете Тројице. Наредне ноћи хришћани видеше небеску светлост над бунаром, и отрчаше и поклонише се светом телу светог мученика. Дознавши за то, Турци послаше људе те затрпаше бунар земљом и камењем. И тако светитељ остаде затрпан у бунару. Његовим молитвама нека нас Господ помилује и спасе. Амин.